Аутономни Националисти

О нама

 Аутономни национализам постао је главни тренд међу младим европским родољубима, а полако и преузима место свих осталих облика активизма. Било је само питање времена када ће се појавити и у Србији. Попут наших европских сабораца, и ми почињемо од нуле, са неколицином људи, скромним финанцијским средствима и великом спремности за промене.
На овој страници обавештавати ћемо вас о актуалним темама у Србији и свету, о аутономном социјалном национализму и активизму, начину живота и свему осталоме што занима младе Србе и родољубе. Надамо се да ћемо вам овим путем помоћи да напокон отворите очи и постанете свесни тога колико је потребно да се заједно са нама борите за опстанак Србске нације. Морате се одупрети неолибералној пропаганди и почети мислити својом главом. Корумпирани политичари и медији вам пуне главе лажима и глупостима како би вас претворили у робове њиховог дивљег капиталистичког тржишта и трулог либерално-демократског система. Угасите ТВ и затворите дневне новине. Укључите мозак и окрените нову страницу у своме животу. Престаните бити туђе слуге и узмите оно што вам са правом припада!Аутономни национализам је прилично непознат појам на нашим просторима и намеће се логично питање: Kо смо ми? Ми смо припадници србске омладине, србски родољуби који су незадовољни тренутним политичким системом и његовим вођењем наше нације у пропаст. Делујемо на принципу отпора без вође, организовани смо у  ћелије, али све нас уједињује исти принцип рада, исти циљеви и тежња ка бољој будућности.

Територијална подела деловања АН у Србији и у србским земљама

Шта је аутономни национализам?

Аутономни национализам је нови концепт рада на европској националистичкој сцени. Почео се формирати 2002. године у Немачкој, одакле се проширио по читавој Еуропи. Разликује се од осталих националистичких покрета по свом начину односа с јавношћу, својим имиџом и неформалној структури покрета. Аутономни национализам је по неким стварима сличан левичарским покретима, будући да се противи капитализму и глобализацији, бави свим темама које погађају друштво и слично. Изглед аутономних националиста такође подсећа на изглед левичара: црне јакне, капуљаче и комбат панталоне, прекривена лица – тај Black Block стил пружа активистима анонимност на демонстрацијама, онемогућује идентификацију и смањује могућност деловања против њих на скуповима. Аутономни националисти се такође разликују од осталих скупина младих националиста, по стилу облачења, те изгледу својих пропагандних материјала и интернет страница. Све више младих европских националиста одбацује старе стилове који их само приказују као насилнике и дивљаке и преузимају имиџ аутономних националиста. Аутономни национализам, као млад и прогресиван покрет, сваким се даном све више шири.

Већина људи када помисли на револуцију, помисли на пушке, бомбе и ручне гранате. Но, током овог стадијума револуције једино оружје које ћемо користити биће наше тастатуре, штампачи, фотоапарати, видео камере и остатак оружја за масовно освештaвање које ће нам помоћи да досегнемо наше људе и учинимо их свеснима опасности које прете нашем опстанку.

Ко смо ми?

Аутономни Националисти је организација аутономних националистичких ћелија које делују широм Србије , које су повезане истим заједничким циљевима, а делују на принципу отпора без вође.

Наши циљеви:

– Буђење националне свести у Срба
– Промовисање традиционалних србских вредности
– Освештавање србске омладине
– Ширење пропагандног материјала широм Србије и у медијима

Наравно, ово није све за шта се залажемо. Ми смо део растућег међународног покрета који тежи ка доношењу револуционарних промена у друштву . Нама је јасно да данас свет погрешно функционише. Друштво пропада због ратова, болести и сиромаштва. Ми желимо нови свет; свет без капиталистичке експлоатације, државне репресије, неолиберализма, тзв. “антифашизма”, глобализације, и уништавања животне средине.

Тражимо промене наших вредности, револуционарни поглед нашег народа на свет и фундаменталну промену нашег система. Политиканти под притиском међународне заједнице покушавају од наше отаџбине да направе мултикултуралну земљу, стављају све мањине испред Срба и несвесно угрожавају опстанак наше нације и свих облика нашег етничког и културног идентитета који нас као нацију одређује. Овде се ради о будућности наше деце и зато нема компромиса са политикантима који воде државу. Нећемо допустити да наша нација буде доведена на руб изумирања. Наш је циљ да осигурамо опстанак наше нације и сигурну будућност за србску децу стварањем прилике за успостављање владе која на уму има искључиво интересе србске нације током доношења одлука у вези унутарње и спољне политике. Сврха сваке државе требала би бити обрана и промовисање интереса њене нације. То је тип владе коју желимо створити и коју захтевамо за наше будуће генерације. Све остало је мање битно. Можемо порадити на свим детаљима и средити их након што опстанак наше нације буде осигуран. Оно што је заиста важно и што мора бити наш главни приоритет јест спашавање србске нације и свега оног што је ограђује од изумирања и враћање контроле над нашом судбином у наше руке. Чињеница је да наша бројност сваким даном постаје све мања и мања, те да је то ситуација која се мора преокренути.

Ако нам желите помоћи да створимо сигурнији, чистији, здравији и разумнији свет за србску децу, а такође помоћи нашем народу да врати своју судбину у своје руке, слободно нам се можете придружити. Помоћ људи свих социјалних статуса и занимања су нам потребна, из свих слојева србског друштва, раднике и интелектуалце. Ако сте особа србске крви, која има 16 или више година, која не користи никакве дроге, алкохол, цигаре и која воли Србију и брине о будућности наше нације, онда сте један од нас, знали то или не. Стога, зашто нам се не бисте и придружили?

Ако нам се због неких личних или професионалних проблема не можете придружити, ваша финансијска или морална подршка ће нам бити велике помоћи у нашем отпору против овог трулог система и борби за бољу Србију.

http://autonomni-nacionalisti.blogspot.com/

https://www.facebook.com/pages/%D0%90%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%BD%D0%B8-%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8/1627973244147349?fref=nf

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Фронт Ослобођења Животиња

Animal Liberation Front (Фронт Ослобођења Животиња) састоји се од малених, потпуно аутономних, група људи широм света које проводе директне акције које су у складу са A.L.F.-овим „водичем“.
Те групе се називају ћелијама које могу бројати од једне индивидуе до већег броја људи који сарађују изузетно блиско. Активисти из једне ћелије нису упознати са A.L.F. активистима из друге ћелије због потребе за потпуном анонимношћу. Такав принцип помаже сигурности активиста пред полицијском репресијом, те пружа могућности за даљње деловање поједине ћелије.
Будући да не постоји централна организација или формално водство A.L.F.-а, људи су вођени искључиво својом особном одлучношћу или раде по одлукама донесенима у оквиру поједине ћелије те на тај начин проводе акције. Постоји A.L.F. не-хијерархијска организација, то значи да само људи који су директно укључени у акције одлучују о својим поступцима и о својој судбини…
Било ко у вашој околини може бити део A.L.F. покрета а да тога нисте ни свесни. Из искуства је познато да су A.L.F. активисти људи најразличитијих занимања и профила… Ниједно људско биће није имуно на патњу животиња, а то укључује чак и раднике, који су запослени у индустријама које злоупотребљавају животиње, јер ни сви они не могу поднети да мирно проматрају свакодневну животињску патњу…
Свака акција која се придржава стриктно ненасилног водича (који следи), може се сматрати Animal Liberation Front – акцијом…Економске саботаже као и уништавање имовине (ненасилне према људима и животињама) су регуларне A.L.F. акције, а такође и ослобађање животиња. Волонтери широм света проводе A.L.F. акције да би животињама које су жртве неописиве патње донели природну слободу…
Пошто не постоји начин да контактирате A.L.F. у вашем крају, једино је на вама самима да преузмете одговорност да зауставите експлоатацију над животињама. Све што је потребно изречено је од стране једног A.L.F. активиста: када видиш слику маскираног активиста-ослободитеља немој се питати ко је испод маске већ само погледај у огледало.
Било која група људи, вегетаријанаца или вегана, који проводе ненасилне директне акције у складу са A.L.F. водичем има право себе сматрати делом великог A.L.F. покрета…

Начини деловања
Ослобођење животиња са места где их се злоупотребљавају, нпр. лабораторија, фарме за масован узгој (ради крзна и сл.), и смештај животиња у добре руке где ће имати прилике проживети своје време у природним условима, ослобођене патње · Наношење материјалне штете онима који профитирају на патњи експлоатацији животињских врста · Изводећи не-насилне акције и акције ослобођења да би се открила истина о ужасима и одвратностима које се чине над животињама иза разних затворених врата · Чинећи све што је могуће да би се избегло повређивање било које животињске врсте (поготово за време акција)
Било која група људи који су вегетеријанци или вегани, а изводе неке од акција према A.L.F.-овим принципима, има право своју групу сматрати делом Фронтом Ослобођења Животиња.
Фронт Ослобођења Животиња састоји се од малих, потпуно аутономних, групица људи широм света који проводе директне акције наведене у A.L.F.-овом водичу.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Љубодраг Симоновић Дуци – Трибина у Српском културном клубу, Љубљана, Словенија

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Евроазија ‒ одговор на атлантизам

Стефан Верноле, италијански геополитичар, вицедиректор часописа „Евроазија“ и аутор нове књиге „Прљава игра на Балкану“,  говори за Геополитику

unnamed.jpg

Разговор водио: Срђан Новаковић

Поново смо са Стефаном Вернолеом, вицедиректором италијанског часописа „Евроазија“, са седиштем у Модени, и аутором неколико књига о Косову. Повод за разговор је нова Вернолеова књига, „Прљава игра на Балкану“, са предговором Александра Дорина. Наше прво питање се односи на стварне циљеве организатора протеста и државног пуча у Украјини. Посебно нас занима Ваше мишљење о улози Ватикана, будући да ситуација неодољиво подсећа на почетак дезинтеграције Југославије, признање католичких република Словеније и Хрватске од стране папе Војтиле, где смо суочени са фанатичним екстремизмом унијатских и грчко-католичких мањина у већинско православној земљи.

– Ништа се ново не дешава, нажалост! У једном чланку који је објављен још 2004. на сајту „Евроазија“ упозоравао сам на опасности ситуације у Украјини. Пример дезинтеграције Југославије је био пред очима. САД користе „националистичку“ карту одувек, формирајући се као империјална структура која је давно решила властити проблем сепаратизма и национализма крвавим гушењем побуне конфедералних јужних држава (и то је оправдала наводним „ратом против ропства“). У Вашингтону су одлично савладали геополитичку лекцију divide et impera англосаксонског порекла и примењују је доследно посвуда… Коришћење етничких и религиозних мањина јесте део овог пројекта, који, никако не чувајући легитимне културне различитости и богатства, управо ради у корист Новог светског поретка Буша или, још боље, Сороша.

Савез са Ватиканом је сасвим природан у овом контексту, јер у овом историјском моменту већи утицај католицизма значи и јачи утицај западњаштва у земљама које се још опиру тоталној доминацији. Од Војтиле наовамо ништа се није променило, напротив! „Папа славо“ (словенски папа) је имао изразито атлантистички правац, вектор, и свако његово деловање било је уперено против Евроазије, русофобно и антисловенско у сваком погледу. Тако је и данас. Зато ампутирати, одсећи Украјину од Русије значило би разбити у парампарчад руски пројекат Евроазијске уније и створити непремостиву геополитичку баријеру између Москве и Европе. Такође, не смемо заборавити да се руска флота налази баш у Севастопољу, на Црном мору, у близини нафтовода пријатељства (Одеса‒Броди), који је и главна артерија транспорта руског и казахстанског горива према Европи. Преко Црног Мора ће тећи и 900 км оф-шор деонице „Јужног тока“, још једног стратешког пројекта повезивања Русије и Европе.

Моје је скромно мишљење да се суочавамо са два фундаментална проблема: први је недостатак стварног суверенитета у Европи, посебно војног типа, те консеквентно плаћања данка САД. Такође, јачање и ширење НАТО-а спречава природно геостратешко спајање Русије и Европе. Други је проблем недостатак далековиде стратегије у самом Кремљу; након познатих догађаја 1999. Русија је морала да елаборира дугорочни пројекат супротстављања надолазећој анлантистичкој „плими“ или, боље речено, цунамију. Тачно је да је Путин био јако успешан у спасавању Русије и да је подарио земљи поновно достојанство, али је исто тако тачно да још није успео да створи духовно-културно-политички руски покрет који би био у стању да се фронтално супротстави Западу. Истовремено, Руси још увек не продубљују учешће у алтернативним структурама Шангајске  организације, Трактата о колективној безбедности и пројекту Банке Брикс. У томе су Кинези далеко успешнији и раде дугорочно.

Што се Украјине тиче, одговор се чини лак и  једнозначан, али није тако у пракси: поделити земљу на два дела према културно-историјским линијама, исток Русији, запад Пољској. Међутим, засад постоји ризик перманентне дестабилизације либанског типа. После Грузијске кризе и рата 2008. Москва је морала да извуче поуку; сада ће бити теже наћи мирољубиво решење за украјинску кризу јер се Јанукович није показао на висини историјског задатка. Споразум Кијева са САД  и ЕУ, компромис који је остварен залагањем Берлина како би се прекинула непријатељства, није нешто што може задовољити Русе јер ништа још није дефинитивно решено.

Хвала на веома исцрпном одговору. Шта нам можете рећи о перспективама новог „нацизма“ у Украјини, у Сирији, у Хрватској? Није ли он природни производ пада Берлинског зида и споразума Војтила–Реган? „Нацисти“ ислама, главосече и најамници такође су мобилни, могу лако добити прекоманду у Санџак, Косово, Украјину… Већ се говори о премештају 5000 Муџахедин и Калк терориста у Румунију, на самој украјинској граници. Такође, хоћемо ли ускоро имати саудијске џамије посвуда у Европи, као предуслов нових „пролећа“?

– Не бих олако користио етикете „фашиста“ и „нациста“ јер бивају често злоупотребљене ради криминализације управо оних који се опиру новом светском поретку (Лукашенко, Чавез, Кастро, Асад, па чак и сам Путин бива често етикетиран као фашиста). Ради се о поређењу које је уобичајено у амбијентима левичара који, често са најбољим намерама, предвиђају одређене фундаменталне аспекте, изнад свега то да се ради о спољној агресији САД на Евроазијски континент, а никако унутрашњој (иако се америчка окупација континента скоро „подразумева“, као неки „datodifatto“ статус). Дакле, данас помињати фашизам или нацизам, десницу и левицу, јесте бескорисно пред фундаменталном чињеницом: војна, економска и културна окупација европског континента од стране силе (САД) која тежи да спречи по сваку цену уједињење Евроазије.  Последица ове окупације, која остаје полазна чињеница сваке политичке акције, јесте управо и коришћење такозваног „исламског фундаментализма“, феномена који је сасвим функционалан потребама НАТО-а и америчким геополитичким доктринама хаоса. Треба подсетити да Европа, чије се ширење остварује ради стварања санитарног кордона око Русије, остаје ипак љути економски конкурент САД (сам случај Сноуден је један од примера), тако да  јесте сасвим приоритетно стварати константне немире и у самој Европи.

Што се Арабије тиче, иако се говорило о одређеним неслагањима у самој краљевској фамилији, мислим да неће доћи до озбиљних несугласица између Ријада и Вашингтона. Италија мора да спречи даље финансирање џамија на властитој територији од стране Арабије, и посебно Катара (још једног блиског савезника САД), треба по сваку цену спречити инвестиције овог опасног емирата у Европи, о коме је сјајно писао Алесандро Латанзио у књизи „Катар“.

Многи у Европи још нису извукли поуке из Либије и Сирије (две најстабилније државе Блиског истока) и не схватају да би оно што се догодило и што се догађа у Дамаску и Триполију могло убрзо  да се понови у Паризу или Риму.

Свакако, докле год Италија буде послушна и потчињена НАТО-у, можда неће доћи до озбиљнијих сукоба, али пошто ће аутономија Европе убрзо постати питање самог физичког опстанка континента, нажалост није искључен либански сценарио и у Италији.

Реците нам више о методама које се већ уходано користе: познати клишеи о свакој влади која није по вољи англоамеричкој плутократији, о путинофобији и хистеричним нападима персона на свакога који се противи. Има ли изгледа да се избегне глобализација беде као логична последица новог тоталитаризма западног типа?  Има ли Европа снаге да се избори са наркомафијом, дивљом имиграцијом, разарањем традиционалне културе?

– Слободан Милошевић је направио много погреших корака, али је у једном био свакако у праву: западно друштво је најгори тоталитаризам који је историја икада упознала, чак у односу и на најжешћи нацизам!

Ради се о тотално криминалном систему јер се базира на илегалној трговини дрогом, оружјем и децом и приходи ове илегалне трговине иду старој банкарској власти; говоримо о систему у којем је спроведена немилосрдна контрола над средствима масовне комуникације, о систему који је чак и Александар Зиновјев жигосао као диктаторски режим много гори од оног совјетског.

Иако су социјални резултати таквог система поражавајући: тотална егзистенцијална неизвесност, живот од данас до сутра, економски и породични колапс сваке јединке, пораст депресије, самоубистава, наркоманије, деалфабетизације, ментална и културна катастрофа, овај исти систем, „најбољи од могућих“, бива континуирано рекламиран и експортован путем војног или финансијског насиља!

Богу хвала, у Кини, Русији, Индији, Бразилу, Венецуели још нису успели да наметну овај модел и ове земље спремају контраофанзиву, за коју ће требати што више координације. Управо је борба против дроге из Авганистана,  окупираног од САД који  је преплавио наркотицима тржишта Русије, Кине и средње Азије, један од приоритета Шангајске организације за сарадњу. Мораће се ићи ка конкретним војним акцијама ради сузбијања претњи тероризма, сепаратизма и екстремизма који континуирано долазе из зона које контролише Пентагон.

Сам председник Карзаи већ отворено води двоструку игру, намигујући евроазијским силама, док су САД  принуђене да се договарају са  талибанима.

Господине Верноле, молимо Вас да нам поближе објасните тренутну политичку и економску ситуацију и Италији. Да ли ће Матео Ренци, који је добио мандат директно од председника Наполитана, успети да формира владу? Каква ће бити улога евроскептичних, антагонистичких покрета убудуће у Италији? Ту првенствено мислимо на Лигу Норд, која је склопила савез са Националним фронтом  Марин Лепен.

– Што се тиче Италије, и врапцима је јасно да је она окупирана још од далеке 1943. Сам покојни председник Франческо Косига је изјавио, пред упокојење, да су сви председници државе, владе као и министри унутрашњих дела бивали постављени на функцију од стране америчке амбасаде у Риму!

Краљ је очигледно го; док су раније била нужна селективна убиства да би се дисциплиновали разни матеи, морои или кракси, касније се прешло на наручене, упозоравајуће ликвидације (Масимо Д’Антона), како би се „убедио“ Масимо Д’Алема на нужну интервенцију у Југославији.

Данас је другачије; у случају Гадафија био је довољан један телефонски позив Берлусконију у кабинет… Ако Енрико Лета неће, ево нама Матеа Ренција на таласу невиђене медијске халабуке и пропаганде која ће га и потопити уколико не буде доследно и беспоговорно следио директиве Вашингтона.

Кристално је јасно да је Европска унија тотално неодговарајућа и да је она сама највећи непријатељ онога што би Европа требало да буде. За сада је заиста тешко прогнозирати аутентично револуционарне сценарије, свакако се не можемо вратити доброј старој лири, али и са евром смо запали у ћорсокак.

Лига Норд је добро схватила и превела овај народни сентимент (који је већ искористио Бепе Грило у  демагошке сврхе) и може имати у томе додатну вредност на евентуалним изборима, уколико надокнади изгубљено поверење.

Услед скандала фамилије Боси, важно је схватити шта стварно жели Немачка, чији је европеизам сумњив, и која би лако могла да предложи евро на два колосека, што би осудило југ Италије на даље пропадање јер би само север Италије (тј. регион индустријски и продуктивни) могао да уђе у хипотетички немачки евро прве класе. Уопште није случајно да су баш у Швајцарској (нацији моделу за Лигу Норд) победили на референдуму они који желе да ограниче усељавање у Швајцарску, као и да се Лига Норд спрема за европске изборе заједно са Националним фронтом  Марин Лепен и другим конзервативцима из Европске уније (који су свакако мање озбиљан партнер за Лигу Норд и могу јој нанети штете). Други, изузетно значајан елемент, јесте снажна подршка Русије Лиги Норд, која инсистира на заједничким, традиционалним вредностима. Руси су пустили Берлусконија низ воду и ова подршка Лиги није за потцењивање.

Господине Верноле, молимо Вас да нам дате и коментар поводом протеста у Босни. Режира ли се ново, „балканско“ пролеће, којем је циљ укидање Републике Српске?  Мислите ли да одређене исламске групације из Босне и Рашке области (Нови Пазар) могу бити употребљене за поновну дестабилизацију Балкана и Србије?

– Чини ми се да је балканско подручје, од пада Берлинског зида до данас, било и превише „чачкано“ и дестабилизовано, због чега не верујем у скорашње значајне потресе. Превише крви је досад проливено. Најновије финале ове крваве и срамне ујдурме је nation buildingкосоварског типа, који сам покушао да опишем у својим досадашњим књигама.

У последњој књизи „Екс Југославија, прљава игра на Балкану“ (антео издања 2013) резимирам сва најбитнија догађања на Космету од 2008. до данас.

Сматрам да је конфликт на Космету један од многих замрзнутих сукоба присутних у Европи и да неће бити решен докле год Русија и САД буду настављале да се суочавају индиректним путем, без дефинитивне победе иједног блока.

Заиста се дивим херојској борби и отпору Срба са Косова и Метохије, онима који су формирали Републику севера у Митровици али и онима који живе у очајним условима енклава, окружени Албанцима и натовском бодљикавом жицом.

И поред попустљивости садашње српске владе према притисцима из Брисела, сумњам да ће доћи до ескалације сукоба и до отвореног рата на Космету, барем не у кратком року. Свакако, исламистичке трупе под командом Турске, Катара и Саудита могу бити сваког момента активиране и довести до хаоса не само у Рашкој, већ и на целом балканском полуострву… Ипак, и овде има потешкоћа; Турска, која је била најзначајнији спонзор салафистичког тероризма у Сирији, сада се привидно каје, и може, уколико Ердоган преживи спољне притиске, да се одлучи за поновно преиспитивање своје шизофрене спољне политике. Ријад и Докса су у сукобу поводом египатске кризе и Москва је то вешто искористила, задобијајући улогу протагонисте у решавању блискоисточне кризе. Враћајући се на Србију и на моју последњу књигу, морам рећи да никада ниједна земља није претрпела оно што сте ви досада издржали. Само по питању Космета; треба напоменути безбројне „прљаве игре“ ЕУ, НАТО-а, Израела, ону Еулекса, који су предано радили, сви скупа, на етничком чишћењу православног становништва, покривали трговину органима Срба, фалсификовали званична документа, финансирали наркомафију… Све је ово документовано у мом истраживању, за које је предговор написао чувени Александар Дорин. Посебно истичем чланке о Црној Гори, који су прави бисер и који ће Вам открити невероватне чињенице о повезаности разних мафија, тајних служби, влада…  Жалости ме чињеница, исцрпно описана од стране српских колега Слободана Антонића, Ђорђа Вукадиновића и Мише Ђурковића, да је црногорски клан поново доминантан у Србији, кроз нову атлантистичку  гарнитуру на власти. То ће бити погубно за српске интересе у читавој регији.

Што се тиче „босанског пролећа“, оно се чини само бледа репродукција арапског: променити све како се ништа не би заиста изменило… Позитивно је да досадашње манифестације нису озбиљније уздрмале Републику Српску, мада треба напоменути да су Атлантисти успели да истовремено изазову немире у Каиру, у Каракасу, у Сарајеву, у Кијеву. Очигледно им није пријао пораз вехабитских  плаћеника у Сирији!

Чини ми се да су балкански народи уморни после година и година превара и манипулација и мислим да чак ни економска криза неће бити у стању да их покрене према новом крвопролићу.

Господине Верноле, реците нам нешто о тренутном стању билатералних односа Србије и Италије. Како се они могу унапредити? Постоји ли реална могућност природног савеза између Италије, Србије и Русије у будућности?

– Пријатељство између Италије и Србије је историјска реалност и то сам документовао у првом делу моје књиге. Србија је често гледала на Италију као на узор, и дан-данас Срби виде Италијане као најбоље пријатеље. Што се геополитичког нивоа тиче, однос није тако једноставан и природан: док српска влада још увек успева да води мултивекторску спољну политику, аналогни покушај Берлусконија се разбио о либијске стене и сада имамо знатно редуковану аутономију вођења спољне политике, захваљујући изнад свега присуству НАТО-а у земљи. То и Србија може да искуси, пошто има директно антлантистичко мешање на територији Космета. Ипак, много тога може бити учињено на културном нивоу: наше две нације имају предивну цивилизацијску баштину и идентичне стратешке интересе. У Италији већ дејствује удружење српско-италијанског пријатељства које покушава да побољша односе, упркос хроничном недостатку фондова и општем непознавању Србије у Италији. Такође постоји снажан економски импулс што се тиче италијанских привредника због низа повољних околности; ниска цена рада уз високу стручност, бесцарински приступ евроазијском тржишту, као и одлична комуникација између Срба и Италијана. То уопште није случај између у Италијана  и других народа бивше Југославије, где постоје значајне културне баријере и разлике.

Од ових момената треба поћи у правцу будућег савезништва које ће бити остварено када се будућа конфигурација планете на којој живимо буде изменила у корист мултиполарног света. До тог момента, обе нације ће бити подвргнуте нестабилностима узрокованим споља. Наше две нације имају изузетан геополитички значај и контрола над њима остаје залог будуће победе или пораза у светској бици за Медитеран.

Објављено под Евроазијска унија, Русија, Српски социјализам | Оставите коментар

ГАВРИЛО ПРИНЦИП И ПЕСНИЧКО ПОКОЛЕЊЕ

Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту.

Млада Босна као књижевни покрет

У свом огледу „Етика и естетика Младе Босне“, Владимир Дедијер истиче да су младобосански делатници били исто толико (можда и више) књижевни саборци колико и национални револуционари. Спајање поезије и револуције, уосталом, јесте особина епохе. Свуда је било слично, од Француске до Русије, у којој је Блок, у поеми „Дванаесторица“, испред револуционарне чете угледао лик Христа и чуо „дух музике“ како покреће буну, а Мајаковски спајао футуризам са бољшевизмом. Дедијер вели:„Бити песник, то је Принципова генерација сматрала посебним знаком вредности. Готови сви су покушавали да пишу песме, приповетке и критике. Многи од њих су били песници по начину живота, ако не и по текстовима. То је, на пример, случај са Принципом и Чабриновићем./…/Године 1913. младобосанци су толико били заокупљени књижевношћу да их је Бора Јевтић у једном чланку у „Босанској вили“ прогласио за искључиво „књижевни правац““.

Aли, млади јахачи Пегаза нису били само то. Меланхоличан у песмама, интровертан, „болан од душе“, Андрић, после једног атентата у Хрватској под влашћу Беча, пише у дневнику:„Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв… Нека живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они који повучени, ћутљиви у мрачним собама, спремају буру…“

Певало се и пуцало се, во времја оно, сасвим у традицији десетерачкој, без обзира што је префињена модернистичка версификација, која је подстицала на страсни лирски шапат или заносну патриотску декламацију, заменила „вјеште звуке дивнијех гусалах“.

И док су били у тамници, младобосанци нису могли без писања и „издавања“ часописа, крајње специфичних. Један од преживелих младобосанских утамниченика, Цветко Поповић, о томе је касније сведочио:„Своје новине писао сам ексером на ћаси, а како су се ћасе трипут дневно мењале, то су била и три издања: јутарње, подневно и вечерње. На ћаси сам ексером урезао правоугаоник, као формат новина. У заглављу сам крупно наштампао име:„Ћаса“, испод тога: „Лист осветника“./…/Одмах после објављивања „Ћасе“ Недељко Чабриновић покрену своје новине „Окови“… Иво Крањчевић је покренуо лист „Бомба“… Повремено јавио би се и Принцип. Он би изнад своје вести једноставно ставио наслов „Сврдлић““… У таквом „издању“ појавила се Принципова песма „Споро се време вуче“…

Једна од најтежих казни коју је аутор те песме подносио у терезинској тамници и о којој је причао др Папенхајму била је забрана читања.

Друштвена револуција и песнички песимизам

Младобосанци, прожети духом модерне, у друштвеном активизму бејаху револуционари, у поезији песимисти, због чега је Скерлић, који их је волео и кога су волели, умео да се љути („Талас песимизма плавио је готово целу српску књижевност, и никада се гробља нису толико опевала, и никада нирвана није изгледала такав идеал као у тим суморним и жалосним временима“, писао је, мислећи на доба пред Први балкански рат). Таква им је, док су боравили у Београду, била и „домаћа лектира“, у којој су две ствари биле нераскидиво спојене: метафизички песимизам и српски патриотизам. Ратко Парeжaнин бележи:„Читали смо књижевност, Милана Ракића, Милутина Бојића, Симу Пандуровића, Владислава Петковића Диса, Милутина Ускоковића. Дис је био тежак песимист као и Сима Пандуровић, али се нашло код њега стихова које смо много читали и напамет знали. Победоносни балкански ратови развејали су „црне мисли“ Владислава Петковића – Диса и он је дао родољубиву збирку песама „Ми чекамо цара“/…/ Збирку „Ми чекамо цара“ радо смо читали. У збирци Пандуровићевих стихови „Дани и ноћи“ Принципу се допадала песма „Данашњица“ у којој је био подвукао ове стихове:„И не створимо л ништа сами собом,/ Завршићемо бар јад ових дана,/ Бићемо, ипак, темељ својим гробом,/ Новом животу без данашњих мана,/Бољем животу што бар нечем води,/ Ако не часном миру, оно рату,/ Ако не срећи, а оно слободи…“

Бавећи се, у паузама свог ослободилачког посла, књижевном критиком и пишући песме у прози, Владимир Гаћиновић је забележио:„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити уметник и конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук, који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене“.

Иво Андрић је преводио Волта Витмена, који је њега и другове привлачио својим моћним, демократским индивидуализмом. Учитељ Данило Илић, један од младића на смрт осуђених, понашио је, са енглеског, „Мисли о уметности и критици“ Оскара Вајлда. Преводили су Кјеркегора, Стриндберга, Ибзена и Едгара Алана Поа. По Дедијеру, идеја индивидуалистичког приступа револуционарном раду, као једна од идеја с којом су се младобосанци срели код Хенрика Ибзена, снажно је утицала на неспокојне босанске дечаке, чија су срца и умови били у непрекидном врењу. Опет по Дедијеру, „припадници „Младе Босне“ долазили су са села, доносећи сељачки немир и индивидуалност. Нису видели никакву могућност за ослобођење, осим директне акције појединца.“ На то своје сељачко бунтовништво калемили су Ничеа и ничеанце, Бакуњина и Кропоткина. Само да се, макар у главама, нагутају слободе, које је у крвавој Босни и Херцеговини било тако мало, а без које се није могло ни мислити, ни дисати.

Иза много чега у њиховим трагањима стајао је Димитрије Митриновић, дух покретач „Босанске виле“ и мистични идеолог „Младе Босне“. Писао је, још 1908, излажући, како каже Дедијер, јединство „литерарног симболизма и револуционарног рада“: „Појединац није само члан једног народа, него је и члан људског рода; Шекспир није само Енглез, он је и човјек. /…/ Није важно какво становиште заузима данашњи човјек према проблемима нашег доба; може неко бити и социјалист, и анархист, и индивидуалист, и спиритист, и теозоф, и будистички метафизичар, и што год хоће – главно је да осјећа наш бол и трзање у нашим проблемима“. По Митриновићу, модеран је онај „ко осјећа апсурдност анахронистичког режима, ко осјећа глад и бесправност наше јадне масе, и ко тражи хљеба и слободе читавом једном огољелом и прегладњелом народу“.

Босанско ропство и слобода Србије

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић пише о Принципу као детету тешке босанске сиротиње, који се увек сећао забринутог мајчиног лица и коштуњаве очеве фигуре, као и родитељског напора да отму децу са села које је, за Принципа, „остало појам беде и голотиње“. Сећао се Гавро и посела за време дугих зимских вечери, када су, при слабој светлости влажних цепаница на огњишту, сеоски убожјаци, мушкарци и жене, седели у диму и причали. Из тог дима виделе су се само њихове ужагрене очи, за које је Јевђевић вели:„Те очи, тужне, патничке искре, пламсале су влажном светлошћу, долазећи из ничега. Из њих је избијало пребацивање, питање и претња, а Гаврило је уверавао да га и сада често прену из сна ти чудни погледи“. Касније је млади Граховљанин говорио да треба спалити сва Толстојева дела, јер је руски гроф проповедник мирног подношења зла. На суду, свој атентат је одлучно правдао и социјалним разлозима, говорећи да под патњама народа он сматра оно стање у коме је сељак „потпуно осиротио“, при чему га сматрају „стоком“. И додао је:„Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам син сељака и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим, и није ми жао“. Принципов друг, Грабеж, на саслушању 16. августа 1914. вели: „Када сам дошао у Србију, видио сам огромну разлику између режима у Србији и у Босни. Уочио сам тежак положај наших људи и наших сељака у поређењу са слободом коју у Србији ужива сваки грађанин“.

И Ратко Парежанин памти: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро – Угарске“.

Зато је Србија била Пијемонт.

Зато је Скерлић (на чији гроб је Принцип полагао венац) веровао у омладину, о којој је писао:„Новији нараштаји показују ведрију главу, здравију душу и јачу вољу. Млади су чвршћи и мужевнији; то су људи од воље и акције; они не стоје и не плачу крај реке живота, не бацају се у њену матицу. То су сејачи и жетеоци једне велике жетве…“

Зато је Милутин Бојић, са својим витализмом, као сведок „Земље Олује“, био омиљен међу младобосанцима, „поколењем за пјесму створеним“.

Вера у југословенство

Младобосанци су пореклом били углавном православни Срби, али било је и муслимана и римокатолика. Без обзира како то изгледа данас, у оно време се веровало у Југославију, насталу на ослободилачкој акцији Срба из Србије и Црне Горе. У то време, завереник и песник Тин Ујевић, један од кључних људи „Младе Хрватске“, још пре Првог балканског рата, пише:„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде“. А после Првог балканског рата, ево опет Тина: „Није се варао народ у вјери Маркова васкрса. /…/Од крша Дурмитора до плаве Авале затресла се у неболноме потресу цијела земља напаћенога српскога рода… Двије су се српске државе, Карађорђева Србија и Његошева Црна Гора, загрлиле у братству оружја у намјери ослобођења, да уз помоћ југословенске Бугарске и хришћанске Грчке… искују бољу будућност браће и извојују права потлачених“. И додавао је:„Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу за смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самим коријенима бића“. А 1913. Ујевић опет кличе Србији: „Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака/…/ Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.

Веровало се и живело се за будућу заједницу људи исте крви и језика; али, показало се да су империјалне силе и верске разлике јаче од потребе да се живи по начелу: „Брат је мио које вере био“. Ипак, не сме се заборавити на племенитост намера оних који су животе дали за један човечнији свет.

Међу њима је био и Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

Раскољников у граду

Живот у граду, у коме је његов старији брат већ настојао да изађе из стања урбаног сиромаштва, код Принципа је развио крајње противуречно понашање, „расковниковљевско“. С једне стране, то је био момак који је свесно глумио суровост и понашао се чудачки: нос је повредио и деформисао приликом пада са скеле на којој се састајао с неком од својих девојака, Јеврејком; тукао се, по Јевђевићу, са аустријским органима који су гушили омладинске демонстрације са „неким криком, који је личио на убојити поклик праљуди“; волео је да се бије и са својим друговима, углавном после читања Ракићевих родољубивих песама… Био је чулан толико да је, „када би га визије нагих жена посве узбудиле, скакао разодевен и разбарушен, као варварска апотеоза Лингама, кличући да живи револуција“. Истовремено, гајио је романтичарски култ жене као Дивне Даме; по Јевђевићу, „изгледала му је чулност љага с обзиром и на његов завет“. Једна од његових симпатија била је Вукосава, сестра Принциповог саучесника у атентату, Чабриновића, којој је писао:„Ми смо сами и гладни у хладној соби. Недељко пљује у таваницу, а ја чекам Симу, који је отишао да прода последњи пар рубља, знаш од оног, што ми га је брат на пут спремио“. Вукосава је Јевђевићу причала како је изгледала Принципова љубав:„Једаред у сред разговора један пољубац кратак и тврд. И много пута узимао је моју руку и стезао је крвнички, док нисам крикнула од бола, а тада би се угасио пламен у његовим очима и попустио стисак“. Друга његова симпатија, Јелена Милишић, рођена Јездимировић, сведочила је после рата: „Гаврило ме је заволео. Поштујући и ценећи његов карактер, ни ја нисам била равнодушна./…/ Много се говорило о југословенству и сањарило о ослобођењу. Међутим, Гаврило је био некако повучен у себе и ретко је говорио. Ако би изустио коју реч, онда би изразио мржњу према Аустро-Угарској, наглашавајући редовито да није далеко време када ће куцнути час слободе… Покојни Гаврило почео ми је писати песме/…/ За време лепих пролетњих и летњих ноћи Гаврило је долазио под мој прозор и певао ми младалачке песме пуне топлине и чежње. Најомиљенија његова песма била је „Јелено момо Јелено“. Разговарајући једно поподне – у шетњи – о слободи, Гаврило ми је поверио једну своју тајну. Рекао је: „Јелена, ја обожавам покојног Богдана Жерајића. Често одлазим на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива… Састали смо се последњи пут пре атентата. Тада ми је на растанку рекао: „Збогом, Јелена, можда се више никада нећемо видети. Сутра ће бити велике гужве…“ Када сам после рата срела Цветка Поповића, који је с њим учествовао у атентату, он ми је испоручио последњи поздрав покојног Гаврила. Гаврило је на затворској порцији у Сарајеву дословно поручио: „Ти си, Цветко, млад и нећеш бити пуно осуђен. Видећеш Јелену. Остављам ти аманет да јој испоручиш мој последњи поздрав“.

Раскољниковљевски однос према свету код Принципа био је, по Јевђевићу, видљив из његових поступака: „Често се је пута окрутно ругао беднику друштвено упропаштеном или физички нагрђеном, сипао је низ псовки на сентименталност, која је онемогућавала атентат на старог Фрању Јосифа, јер револуционар не убија човека, него идеју, али упоредо с тим делио је последњи новчић са оним, који му га је затражио и скакао у одбрану слабијег по цену највеће опасности“. И то је било у духу епохе. Александар Блок је, у свом огледу „Иронија“, писао: „Њене манифестације су наступи смеха који изнурује, који почиње ђаволски – исмевачки, а завршава се дрскошћу и хуљењем. Ја познајем људе који су спремни да се угуше од смеха казујући да им је мајка на самрти, да умиру од глади, да их је изневерила заручница. Човек се грохотом смеје, а не знам да ли ће, пошто се растане са мном, попити сирћетне есенције, да ли ћу га још једном видети“.

Исти човек је, дакле, био и циник и најнежнији појац подокница. Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

Принцип и Дис

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић каже за Принципа: „Ишао је огрнут црном дугом пелерином у којој је његова мала фигура деловала гротескно и застрашавајуће, када смо у праскозорје лутали пустим сарајевским улицама, после ноћи пробдевене у дискусијама, а зачињене јефтиним пивом и цигаретама. Као да га сад гледам! Изненада би пребацио пелерину преко груди по маниру шпанских хидалга и пред неком мртвом кућом са спуштеним завесама почео да рецитује: „Ноћас су ме походили мртви,/ Нова гробља и векови стари,/ Прилазили мени као жртви,/ Као боји пролазности ствари“. Ту је песму необично волео“.

У обимној, озбиљној и изазовној студији „Национално самоубиство“, философ Александар Пражић говори о Дису анализирајући српски самоубилачки порив. Опседнутост смрћу код Диса изазивала је, по Пражићу, узнемиреност не само код „расно, јасно, просто“ Скерлића, него и код префињенијег Богдана Поповића, који ниједну песму аутора „Утопљених душа“ није ставио у своју „Антологију“, иако је те почасти удостојио Симу Пандуровића, Дисовог пријатеља и поетичког саборца. Сими је било опроштено – факултетски образован човек, философ, надахнут Бодлером и Шопенхауеровим песимизмом; али, Дис (сељачко дете, несвршени гимназијалац, учитељ у зајечарској забити, ситан чиновник) изазивао је, по Пражићу, код аутора „Антологије новије српске лирике“ својеврсну стрепњу да песме „Утопљених душа“ нису настале на основу лектире, него да одражавају дубинску претњу нихилизма настањеног у колективно несвесном. А Поповић није смео (или није хтео) да иде у тамне закутке народне психе.

Описујући Дисов боравак у Београду, Пражић указује на чињеницу да је и он био жртва несналажења које је снашло велики део српске интелектуалне елите оног доба. Држава је била слободна, почео је убрзан привредни, културни и политички развој, али је то имало своју цену – губљење оријентира традиционалног начина живота. Од зулума и харача турског типа није остало ништа, али су наметани западни обрасци живота и понашања: „Првобитно срастао са неисквареном сеоском средином из које је поникао, те задојен непосредном, нерефлектованом саживљеношћу са здравим и аутентичним стремљењем националног духа, Дис се, неприпремљен, а пун очекивања, изненада нашао уроњен до гуше у туђи систем вредности/…/“ Егоизам, исквареност, грамзивост, особине градске светине, дубоко су погађале Диса, који је, у „Нашим данима“, описао стање урбане Србије, истовремено се повлачећи у безнађе својих песничких визија („Пијемо нас неколико пропалих људи/ И полусвет“; „Ту, где за небо нико нема вида,/ Ту, где и мртве убијају људи,/Ту, где је жена појава без стида“), као и у неку врсту социјалног аутизма („Мене туђи јади нимало не тиште“).

Али, све је то било – док није почео Први балкански рат. Тада Дис прештимује лиру, и пева другачије. Као и већина песника његове епохе, напуштајући дотадашњу усредсређеност на тамне визије битијне и друштвене стварности, Дис диже глас у славу оних које је у граду заборавио, а од којих потиче, и који се на Куманову показују као хероји („Просто име: сељаци, сељаци“). Хрватском песнику Черини се жали да га до дна душе боли што је, због малог обима груди, одбијен од служења војске с оружјем у руци. У искреном, непатвореном заносу кличе престолонаследнику Александру и његовим јунацима са Куманова. Појава је, рекосмо, била општа, и није наступила само код Диса. О тој промени међу поетама, Пражић каже:„Њихов црни песимизам уступио је место патриотизму, ускогруда и себична заокупљеност „својим боловима“ дубокој свести о припадности властитом народу и искреној привржености и посвећености заједничким циљевима и вишим надиндивидуалним интересима“. Пражић описује и Дисову „геополитичку“ свест: „На два места наглашава како је сврха рата да шири државне границе и црта нову политичку карту Балкана, те потврђује разумевање стратешког значаја Моравско – вардарске долине, истичући као важан учинак победе „што Вардар данас кроз Србију тече“ и изражава наду да ће то ускоро моћи да се каже и за Миљацку, Драву и Неретву, пошто нас сада чекају још смелији покрети „за нове редове историје славне““. Дис, у то доба, радосно сведочи: „Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,/ Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра“.Тим путем он ће наставити и у Првом светском рату, у коме ће бити ратни репортер и голготник на путу преко Албаније.

Зато, опет по Пражићу, „Дисова поезија није приказ, опис или тумачење, већ сама стварност у себи расцепљене српске душевности, растрзане између здравља и болести, између привржености животу, јуначког слободољубља и духовног потенцијала с једне, и мрачне склоности ка самопозлеђивању, мазохистичком обезвређивању свега што је своје, суицидној равнодушности према националним задацима и олаком препуштању самозабораву и асимилацији“.

Зар ово нису разлози због којих су и „Нирвана“ и песме из збирке „Ми чекамо цара“ биле омиљене песма Гаврилу Принципу, дечаку који није пуцао у Фрању Фердинанда, него у лаж једне епохе која је себе звала „лепим добом“? Зар Гаврилов метак није метафизички метак? „Пуцајући, ја сам чак и главу окренуо. Опалио сам двапут узастопце, али нисам сигуран да ли сам двапут или више пута пуцао, јер сам био веома узбуђен“, рекао је Принцип на суду… Јови Драгићу, Србину жандарму из Власенице, који га је пратио у Терезин, на питање о убиству Софије Хотек, одговорио је: „Ко би убио мајку деце? Знам ја добро шта је мајка деце. И ја имам мајку. Случај је хтео да се тако догоди. Зрно не иде увек тамо куда је намењено, и њу сам прву погодио. Наслонише се једно на друго. Он је крив што је хтео да пороби наш народ и све Словене“.

Аустријски жандармеријски наредник, Хутнер, који је Принципа, Грабежа и Чабриновића такође спроводио у терезинску тамницу, питао је главног атентатора да ли му је жао што ће на робији оставити кости. Овај је рекао да је с тим и рачунао. Када је Хутнер обавестио Принципа да је Србија прегажена, младић је мирно одговорио: „Србија може бити прегажена, али не и побеђена. Србија ће постати Велика Србија, Србија која ће остварити Југославију, мајку свих Јужних Словена“.

Судбина младобосанских песника

Још је Предраг Палавестра уочио трагичне судбине младобосанских песника. Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту. Драгутин Мрас пао је као српски добровољац код Ћуприје 1915. Данило Илић обешен је те године као један од организатора Сарајевског атентата. Песник и критичар, Милош Видаковић, умире тог кобног лета као избеглица у Велесу. Јова Варагића аустријске власти бацају у арадску тамницу, а затим мобилишу и шаљу на фронт у Румунију, где гине 1916. Драгутину Радуловићу губи се сваки траг 1919, негде у Француској. Владимира Гаћиновића стиже („загонетне околности“, по свему судећи тровање) смрт пре но што је закорачио у живот…

Писци који су преживели, од Боривоја Јевтића до Иве Андрића, дали су значајан допринос српској и јужнословенској литератури, испуњавајући Митриновићев завет да „ради нашег угледања и позајмљивања од Запада, ми не треба да се одродимо: треба да се оплодимо“ јер „од странога треба узимати само оно што је довољно космополитско, опће, да би се код нас могло добро и природно сродити с нашом народном душом“.

/…/

О Српској Новој 2014. години

*Чланак „Гаврило Принцип и песничко поколење“ део је нове књиге мр Владимира Димитријевића, која ће у току ове године изаћи у издању ИК Catene mundi.

Литература:

1. Владимир Дедијер: Књижевност и историја, Рад, Београд, 1985.

2. Ратко Парежанин: Гаврило Принцип у Београду, Catena mundi, Београд, 2013.

3. Владимир Гаћиновић: Огледи и писма, Свјетлост, Сарајево, 1956.

4. Доброслав Јевђевић: Сарајевски атентатори/ Видовдан 1914, Отачаствољубље, Београд

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Болест капитализма на делу

kapitalizam-robovanje-m

Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон. Међутим, ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе! Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак.

Човек вреди онолико колико и ради, а радиће у складу са својим врлинама и способностима. Човек се познаје по својим делима и према њима добија заслуге у заједници у којој живи. Онога који сопственом вољом одбија да ради, иако је за рад психофизички способан, здрава заједница по природи ствари одстрањује из свог окружења као непожељног и штетног појединца. Зато је једно од основних права човека, право на рад. Ово право обезбеђује човеку људско достојанство и омогућава му учешће у животу народног организма. Ускратимо ли човеку право на рад, ми га стављамо у понижавајућу ситуацију у којој мора да моли или отима од других како би задовољио основне животне потребе.

У здравом државном организму нема беспослених или незапослених. Нема непотребних и некорисних. Нема мање или више вредних послова, већ само мање или више вредних радника. Свако је одговоран на свом радном месту и адекватно плаћен за свој део посла. Нажалост, Србија данас не представља здрав државни организам, па се актуелна власт спрема да сваки од наведених принципа окрене наопачке. Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон.

Наиме, према овом законском предлогу, радник ће моћи да добије отказ уговора о раду без икаквог образложења од стране послодавца. Такође, послодавац ће моћи сам да промени уговорену зараду, да продужи радно време (без обавезе да плати прековремене сате), да промени место рада и распореда радног времена према својим потребама, и све то без обавезе да своју одлуку било коме образложи. Продужава се могућност рада на одређено време са постојећих максималних 12 месеци на две или три године, а у одређеним случајевима и дуже, без обавезе послодавца да радника прими „за стално“. Другим речима, уместо стандардног радног односа (на неодређено време), као правило се уводи рад на одређено, који би иначе требао да буде изузетак и траје што је краће могуће, то јест само док постоје потребе због којих је такав радни однос заснован. Ово ће омогућити још веће злоупотребе од стране послодаваца. Запослени који ради на одређено време принуђен је да трпи најразличитије уцене и кршење својих права, у нади да ће са послодавцем закључити уговор о сталном радном односу или барем продужење уговора о раду на одређено време. На тај начин запослени се држи у сталном страху, а установа рада на одређено време постаје средство манипулације послодавца.

Такође, према предложеном закону, признаје се само минули рад код актуелног послодавца, а не укупни радни стаж, затим се укида плаћања сменског рада, радник губи право на накнаду за неискоришћен годишњи одмор (изузев ако добије отказ), а уколико постане технолошки вишак или је пред пензијом, отпремнина ће му бити смањена. Новчана примања запослених биће смањена, колективни уговори ће престати да важе у року од шест месеци након усвајања законских измена, а рад синдиката ће практично бити укинут.

Оно што посебно иритира је што актуелни властодржци ове катастрофалне законске измене оправдавају захтевима страних инвеститора. На тај начин влада Србије признаје да не штити интересе србског народа и државе, већ искључиво интересе страних компанија које имају намеру да експлоатишу домаће становништво. Ето због чега је издајнички режим Александра Вучића спреман да у Србију уведе робовласнички систем.

Како да онда избегнемо судбину робова? У основи модерних робовласничких односа је робовање новцу. Ако одбацимо оптерећност новцем и потрошачки менталитет, сасвим сигурно нећемо подлећи притиску несавесних и бахатих послодаваца, страних компанија и крупног капитала, који желе да нас претворе у робове. Једино из духовне и моралне обнове нашег народа може проистећи истинска и делотворна борба за хлеб и слободу. Ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе. Србски сељак не сме постати кмет и надничар већ мора бити и остати домаћин, свој на своме. Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак

http://www.srb-akcija.org/komentar/7317/bolest-kapitalizma-na-delu/

 

Објављено под Антикапитализам, Српски социјализам | 1 коментар

Србија – Црвена Русија

Део територије западне Украјине на крајњем западу према Пољској и Словачкој је некада био познат под именом „Червонная Русь“ или „Црвена Русија“(latinski: Ruthenia Rubra ili Russia Rubra, први пут кориштен у пољским хроникама 1321.), а народ је називан Русинима, а то су уствари Руси којих има и у србској Војводини.

Црвена Русија се налазила и сада се налази на гео-политички веома осетљивом простору где је народ вековима био под ударом католика са запада, пре свега Пољака, Аустријанаца и Мађара. Део народа је примио унију са католицима.

Етнографи објашњавају да је термин „црвена“ примењен из старо-словенске употребе боја за означавање страна света. Древни бог Световид је имао четири лица, северна страна лица овог божанства је била бела, западна црвена, црна јужна, источна зелена. Бројни градови у области носе имена која се односе на црвену боју.

У Закарпатју је србска земља Бојка – Бела Србија. Срби су некада живели тамо под именом Бели Срби као пагани, источно од Беле Хрватске, односно на северозападу данашње Украјине.

Шафарик првобитну Велику Србију лоцира од Минске губерније и реке Буг на истоку преко Пољске, Лужице, дела Чешке до иза Лабе или Елбе, како је Немци зову. Он претпоставqа да су на тај простор Срби дошли из Црвене Русије. Увиђајући огромну сличност српског и белоруског језика, Шафарик је сматрао да су Срби директно одатле и на Балкан дошли, па тако објашњава што је лужичко-српски сроднији чешком и пољском језику. Он, дакле, запоставља велики етнички и лингвистички утицај Пољака и Чеха на преостале малобројне Србе након одласка њихове народне матице на Балкан. Претпостављајући да су Срби из Црвене Русије дошли на Балкан, он сматра да је и стара српска земља Бојка данашња Русинска Бојка у источној Галицији. Полапским Србима он сматра Лужичане, Бодриће и Љутиће, наводећи да се они простиру све до Висле, док за Белу Србију тврди да се налазила у источној Галицији.

Mapa-1

 

Објављено под Панславизам, Русија | 3 коментара