Национални синдикализам

Национални синдикализам је прилагођавање синдикализма како би се уклопио у друштвену агенду интегралног национализма. Национални синдикализам се развио у Француској, а затим се проширио на Италију, Шпанију и Португал.

Француски национални синдикализам био је прилагођавање револуционарног синдикализма Жоржа Сорела, монархистичкој идеологији интегралног национализма, како је то практиковала Француска акција. Француска акција била је француски националистичко-монархистички покрет који је водио Шарл Морас.

Шарл Морас прогласио је у новинама Француске акције да је антидемократски социјализам „чист“ и исправан облик социјализма. Од тада, он и други чланови Француске акције (попут Жака Бенвила, Жана Ривена и Жоржа Валое) заинтересовани за Сорелову мисао расправљали су о сличностима покрета, надајући се формирању сарадње са револуционарним синдикалистима. Таква сарадња успостављена је 1908. године са групом синдикалних вођа коју је предводио Емил Жанвион. Као резултат ове сарадње, Жанвион је основао антирепублички часопис Земља слободе.
Сарадња између интегралног национализма Француске акције и револуционарног синдикализма Жоржа Сорела започела је 1909. Веза је настала након што је Сорел прочитао друго издање Морасове књиге Упит о монархији. Морас је у књизи повољно споменуо Сорела и револуционарни синдикализам, па је чак послао копију новог издања Сорелу. Сорел је прочитао књигу и априла 1909. године написао похвално писмо Морасу. Сорел је своју подршку заснивао на својој антидемократској мисли. Француска акција је 22. августа у својим новинама поновила есеј под насловом „Антипарламентарни социјалисти“.

Сорел и Валоа одлучили су да створе национални, социјалистички часопис под називом Француски град. Проспект за нови часопис објављен је у јулу 1910. године, а потписали су га револуционарни синдикалисти (Жорж Сорел и Едуард Вез) и чланови Француске акције (Жан Варио, Пјер Жилберт и Жорж Валоа). Француски град никада није напустио земљу због непријатељства Жоржа Валое према Жану Вариоу. После неуспеха Француског града, Сорел је одлучио да оснује свој часопис. Сорелов двонедељни преглед, такозвана Независност, објављиван је од марта 1911. до јула 1913. године. Његове теме биле су исте као у часопису Францускe акцијe, попут национализма, антисемитизма и жеље за одбраном француске културе и наслеђа античке Грчке и Рима.

Током припрема за лансирање Француског града, Сорел је охрабрио Берта и Валоу да раде заједно. У марту 1911. Анри Лагранге (члан Француске акције) предложио је Валои да оснују економску и социјалну студијску групу за националисте. Валоа је наговорио Лагранжа да отвори групу за не-националисте који су били антидемократски синдикалисти. Валоа је касније написао да је циљ групе био да обезбеди „заједничку платформу за националисте и левичарске анти-демократе“. Нова политичка група, такозвани Круг Прудон, основана је 16. децембра 1911. У њој су били Берт, Валоа, Лагранж, синдикалиста Алберт Винсент и ројалисти Жилберт Мер, Рене де Маранс, Андре Паскалон и Мариус Рикиер. Као што име Круг Прудон сугерише, групу је инспирисао Пјер-Жозеф Прудон. Такође су га инспирисали Жорж Сорел и Шарл Морас. У јануару 1912. године часопис Круг Прудон први пут је објављен под насловом Бележнице круга Прудон.

Почетком 20. века националисти и синдикалисти све су више утицали једни на друге у Италији. Од 1902. до 1910. године, бројни италијански револуционарни синдикалисти, укључујући Артура Лабриолу, Агостина Ланзила, Ангела Оливиера Оливетија, Алцестеа Де Амбриса, Филипа Коридонија и Серђа Панунзиа, покушавали су да уједине италијанску националистичку сврху са унионистичком сврхом и дошли су у контакт са италијанским националистом Корадинијем. Ови италијански национални синдикалисти имали су заједнички скуп принципа: одбацивање грађанских вредности, демократије, либерализма, марксизма, интернационализма и пацифизма, истовремено промовишући јунаштво, виталност и насиље. Нису се сви италијански револуционарни синдикалисти придружили фашистичкој намери, али већина синдикалних вођа је на крају прихватила национализам и била међу оснивачима фашистичког покрета, где су многи чак били на кључним положајима у Мусолинијевом режиму. Бенито Мусолини изјавио је 1909. да је током генералног штрајка 1904. прешао у револуционарни синдикализам. Енрико Корадини промовисао је облик националног синдикализма који је користио Морасов национализам заједно са синдикализмом Жоржа Сорела. Корадини је говорио о потреби националног синдикалног покрета који ће бити у стању да реши проблеме Италије, на челу са елитистичким аристократама и анти-демократама који су делили револуционарну синдикалну опредељеност за директно деловање кроз спремност за борбу. Корадини је о Италији говорио као о „пролетерској нацији“ која је требало да следи империјализам да би изазвала „плутократске“ нације Француске и Уједињеног Краљевства. Корадинијеви ставови били су део ширег скупа перцепција унутар десничарске Италијанске националистичке асоцијације (АНИ) која је тврдила да је економско заостајање Италије узроковано корупцијом унутар њене политичке класе, либерализмом и поделама изазваним „непримереним социјализмом“. АНИ је имао везе и утицај међу конзервативцима, католицима и пословној заједници. Одређени број италијанских фашистичких вођа почео је да поново означава национални синдикализам као фашистички синдикализам. Мусолини је био један од првих који је тај појам проширио, објашњавајући да је „фашистички синдикализам национални и продуктиван … у националном друштву у којем рад постаје радост, понос и титула племства“. Преко времена, Едмондо Росони је постао генерални секретар. У Генералној конфедерацији фашистичких синдикалних корпорација децембра 1922. године, други италијански национални синдикалисти усвојили су фразу „фашистички синдикализам“ у свом циљу „изградње и реорганизације политичких структура … кроз синтезу државе и рада. “ Рани лидер италијанског синдикализма, Росони и други фашистички синдикалисти не само да су заузели став радикалног национализма, већ су фаворизовали „класну борбу“. У то време сматрани „радикалним или левичарским елементима“, Росони и његов синдикални кадар „служили су у одређеној мери за заштиту непосредних економских интереса радника и очување њихове класне свести“. Росони је смењен са функције 1928. године, што је можда било због његове моћне водеће позиције у фашистичким синдикатима, и непријатељства према пословној заједници, повремено називајући индустријалце „вампирима“ и „профитерима“. Избијањем Првог светског рата, Серђо Панунзио је приметио националну солидарност у Француској и Немачкој која је изненада настала као одговор на рат и тврдио је да ће се Италија, ако уђе у рат, ујединити и изаћи из рата као нова нација у „Фашио национале“ (национална унија) предвођена аристократијом ратничких произвођача која би ујединила Италијане свих класа, фракција и региона у дисциплиновани социјализам. У новембру 1918. Мусолини је национални синдикализам дефинисао као доктрину која ће објединити економске класе у програм националног развоја и раста.

Национални синдикализам на Пиринејском полуострву је политичка теорија која се веома разликује од фашистичке идеје о корпоративизму, инспирисана Интегрализмом и Француском акцијом. У Шпанији га је формулисао Рамиро Ледесма Рамос у манифесту објављеном у његовом часопису Освајање државе, 14. марта 1931. Национални синдикализам требало је да победи анархо-синдикалистички Конфедерацион Национал дел Трабахо (ЦНТ) корпоративним национализмом. О Ледесмином манифесту се расправљало на Конгресу ЦНТ 1931. Међутим, Национални синдикални покрет се ефективно појавио као засебна политичка тенденција. Касније те године формирана је Хунтас де Офенсива Национал-Синдикалиста која се накнадно добровољно стопила са Фаланге Еспањола. 1937. Франко је принудио мање добровољно спајање са традиционалистичким карлизмом, да би створио једну мање радикалну странку на националистичкој страни шпанског грађанског рата. Током рата, фалангисти су се борили против Друге шпанске републике, која је имала оружану подршку ЦНТ-а. Ово је био један од идеолошких темеља Франкове Шпаније, посебно у првим годинама. Идеологија је била присутна у Португалији са Мовименто Национал-Синдикалиста (активан почетком 1930-их), чији је лидер Франциско Ролао Прето био сарадник Фалангиног идеолога Хосеа Антониа Прима де Ривере. Шпанска верзија утицала је на Катаеб партију у Либану, Национални радикални камп Фаланге у Пољској и разне фалангистичке групе у Латинској Америци. Унидад Фалангиста Монтањеса одржава крило синдиката размене, названо Удружење националних синдикалних радника.

У Русији су се идеје национал-синдикализма формирале у покрету социјалиста-револуционара, посебно у делу који је био повезан са Борисом Савинковим. Савинков је имао позитиван став према италијанском фашизму почетком 1920-их и имао је личне контакте са Бенитом Мусолинијем. Исти мотиви били су очигледни у идеологији Народног синдиката руских солидариста, посебно у раној фази. Међутим, руски национал-синдикализам није успео да се успостави као снажна антикомунистичка алтернатива током грађанског рата или у антисовјетском подземљу.

Објављено под Антикапитализам, Национал-синдикализам | Оставите коментар

Дух економије

Ми смо социјалисти и непријатељи смо, смртни непријатељи, савременог капиталистичког економског система, његове експлоатације економски слабих, неправде у накнадама, неморалног вредновања човека на основу његовог богатства и новца уместо одговорности и достигнућа и одлучни смо да у сваком случају укинемо овај систем! С обзиром на моју наклоност ка практичном деловању, очито је да га морамо заменити бољим, праведним и моралним системом. Није, међутим, довољно заменити један економски систем другим, неопходно је, пре свега, променити дух. Дух који треба надвладати је дух материјализма! Морамо преузети потпуно другачији начин економског размишљања, ослобођеног од сувремених појмова укорењених у новцу, имовине, заради и лажном успеху. То је најбољи показатељ да је начин размишљања маркисте, лажног социјалисте, исти као и код капитализма. Из овог разлога, већ већ годинама говорим да та два формирају духовно јединство, само имају различите сигнале. Националсоцијализам, који извире из органског живота, ставља на страну речи теорије која је далеко од стварног света исто као и мртве идеје умируће цивилизације.

Морамо научити да економија нације није зарада нити добит, који су битни, већ задовољење потреба властитог народа. Ово, и ништа више, је задатак националне економије. Морамо схватити да идеје о светској трговини, трговинском билансу, суфициту итд. припадају умирућој епохи и које су се свеле апсурдно, зато што крше вечне законе органског живота и зато што имају порекло у шпекулацијама, а не у потребама или земљи. Морамо научити да је то издаја када спекулативна производња, са свим средствима оглашавања и рекламирања, ствара уметност потражњу, издаја људског рада, људског живота. Јер вештачки створена потреба потиче све веће аспирације, које са своје стране дуплирају људско ропство, које је умно ропство, јер је ум од душе преузео господарење животом. Шта народ данас зна о животу? Трче наоколо до изнемоглости и муче се као робови у галији само да би живјели страховито празним животом. Није
ствар у томе да нови економски систем којем тежимо производе више. Улог није већа производња, што захтева маркизам, већ људска душа. Производња и економија имају само један задатак: да задовоље економске потребе појединаца, одбацујући робу која дугује своју потражњу искључиво вештачкој стимулацији и одбацивању тезу о „профиту и добити“. Морамо схватити да је рад много више од имовине, достигао много више од дивиденди. Најгоре од свега у капиталистичком економском систему је да се све вреднује новцем, богатством и имовином. Пропадање нације је неизбежан исход примјене оваквих стандарда, пошто је селекција на основу имовине смртног непријатеља виших људских вредности и живота. Ми нисмо оставили нимало места сумњи да наш националсоцијализам разбија овај власнички прерогатив и да це ослобођење радника укључити и поделити зараде, имовину и достигнућа. Али, остати само на томе би значило прихватити старе стандарде и равнати се према њима, а истовремено би се запоставила духовна револуција која је идеологија која се супротставља духу савременог система. Ми се светски супротстављамо вредновању темеља имовине вредновањем на темељу достигнућа. То је једино вредновање које признајемо! Ми свесно стављамо рад на вишу позицију од имовине. Ми смо усредоточени на достигнућа, не дивиденде, и признајемо одговорност, не богатство и луксуз, као круну људског труда. То је нови поглед на свет, нова религија корпоративне државе и економије. Она констатира да је стравично правило златног телета оконцано и да су разлике између појединца и разлике у правима заправо разлике у достигнућима, ступњу одговорности, разлике које долазе од Бога и које су свете!

Грегор Штрасер

Објављено под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Штрасеризам | Оставите коментар

„Немачки социјализам“ против „фашистичког рата“

Ото Штрасер, опозиционар, левичарски револуционарни национал-социјалиста, идеолог и вођа антихитлеровског Црног фронта, 1933. године емигрирао је у Аустрију, затим се преселио у Праг, затим, нешто касније, у Швајцарску и коначно, настанио се у Португалу. 1943. отишао је у Канаду, одакле се вратио у послератну Западну Немачку тек средином 1950-их. Почетком 1934. године, годину дана након доласка Хитлера на власт, Штрасерове антинацистичке публикације почеле су се шверцовати преко немачке границе у великим количинама. У њима је разоткрио суштину Хитлеровог режима, који је намерно гурнуо немачки народ, заварaн шовинистичком пангерманском пропагандом, у самоубилачки и антиевропски „фашистички рат“.

Активно је промовисао међуетничко одржавање мира и залагао се за реорганизацију Европе у „Европску федерацију“ равноправних народа. Штрасер је оптужио Хитлера, који је постао суверени диктатор, за идиотски напад на Русију и упозорио да се било која, чак и наизглед претендирајућа на успех, „источна политика” Запада увек завршавала смртоносним узвратним ударцем Истока. Написао је да су нацисти у само годину дана успели да натерају људе на најбруталнију партијску диктатуру, а Немачка је, тежећи националном ослобођењу и националном јединству, завршила у концентрационом логору. Штрасер је замерио хитлеровској влади због тога што уместо да образује самопоуздане „народне другове“, он масовно узгаја кукавне и уједињене робове. Ни то није решило многе економске проблеме, јер је капитализам, чији је Хитлер постао „кербер“, постао још снажнији, непринципијелан и грабежљив. Пролетаријат је остао потлачен и експлоатисан, сељаци и даље јецају под великим теретом каматних дугова, а фондови и гигантске робне куће немилосрдно дробе мале и средње предузетнике.

Штрасерова критика нацизма говорила је о његовој „форми без садржаја“, јер је политички, економски и културолошки, парадоксално, постао наставак либерално-капиталистичког система, док је споља био, као, „националсоцијализам ”, али, само лажно. Штрасер је тврдио да свест немачког народа живи од револуције и жуди за обновом, али влада, која постаје све реакционарнија, то ни на који начин не узима у обзир и постепено је увлачи у нови рат. И тако је поставио следеће кључно питање – „Социјалистичка револуција или фашистички рат?“ Обе опције, на овај или онај начин, значе излаз из државне и социјалне кризе, али само коју цену ће Немци на крају морати платити? Социјалистичка револуција руши капиталистички систем, решава проблем унутрашњег и спољног дуга земље, укида монопол на имовину и даје наду свим незапосленима и угроженима. „Фашистички рат“ такође елиминише незапосленост, повећава потражњу и цене пољопривредних производа и отвара велике војне шансе за младе.

Али само социјалистичка револуција, према Штрасеру, у потпуности испуњава истинске немачке и европске тежње, јер ствара нови друштвени поредак у мирној и савезној Европи. Фашистичка војна клика и једностраначка антипопуларна диктатура, примећује даље, смртно прете немачкој револуцији и немачком социјализму, представљајући наставак предаторске политике светског империјализма. Нацистима, буржоазији и индустријалцима несумњиво је потребан рат, али супротставља им се узајамни табор Револуције – националсоцијалистички „Црни фронт“, оружани борци СА, национална револуционарна омладина и марксистички комунисти у редовима радничке класе. Хитлерову „Жиронду“ мора срушити Национал-социјалистичка револуција под заставом „Црног фронта“ и њених сарадника, која ће ујединити све бескомпромисне националисте и социјалисте и чија ће лозинка бити поклич – „Живела социјалистичка револуција!“

Ото Штрасер је само у њој видео једини могући излаз за немачки народ и све Европљане, јер је светски рат, опасност на који је упозорио (иако узалуд), расцепкао Немачку, истребио њену страствену младост и уништио традиционално конзервативну Европу. И данас Штрасерово питање „Револуција или рат?“ – „Социјализам или рат?“ – остаје не мање релевантно и једнако витално као раније, уочи Другог светског рата, јер ће само разумно организовано социјалистичко друштво бити у стању да се избори са планетарним проблемима и да не склизне у потпуности у амбис светског армагедона.

Објављено под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Штрасеризам | Оставите коментар

Националсоцијализам: „Шта значи Отаџбина?“

Грегор Штрасер

Дoсовим планом, намером америчко-енглеског капитала под утицајем Јевреја да користи немачку националну економију као гигантску операцију извлачења профита, да трансформише немачку индустрију у колосалну радионицу за престоницу Вол Стрита и да направи марљиви народ од 60 милиона људи у огромну војску беспомоћнох најамних робова, биће потпуно реализована у наредних неколико година.

У светлу овог развоја догађаја морамо сада и заувек јасно, недвосмислено и отворено поставити своје циљеве.

Само на тај начин ће наше идеје добити привлачну снагу у односу на чежње превареног, изданог народа.

Ми националсоцијалисти смо социјалисти, прави, национални, немачки социјалисти! Одбацујемо вулгаризацију овог концепта, разводњавање речи из „социјализма“ у „социјално“ – реч која је, као ниједна друга, постала лицемерна димна завеса иза које је видљива неадекватност капиталистичке економије, или што је у најбољем случају потпуно неадекватна утеха за оне врсте поштених људи који верују да могу излечити гнојне ране на телу економије и народа, постављањем ове сажаљиве налепнице на њих. Не, ми смо социјалисти и не бежимо да на себе преузмемо стигму ове речи, речи коју је марксизам тако страшно искривио.

Шта значи: националсоцијалиста? И зашто се то односи на нас?

Верујемо да је нација заједница судбине! Заједница судбине је заједница потребе! А заједница потребе је и заједница хлеба!

Национални покрет сада заједно са нама признаје заједницу судбине и заједницу потреба – али они се изненада, мртво заустављају на сугестији да они такође означавају заједницу хлеба. „Заједница хлеба“ – то значи да су земља и тло, природни ресурси и природне снаге власништво читавог народа, читаве нације! То је такође дух који стоји иза обмањујућег марксистичког израза, „власништво над средствима за производњу“. Али заједницом хлеба, није једна класа, чак ни радничка класа, власник, већ нација у целини!

После векова капиталистичког економског система (који је као и све у своје време имало своју функцију и своју сврху и чије се заслуге не умањују признањем да је његово доба готово и да овај систем мора бити замењен другим) и после векова чисто комерцијално економског размишљања, данашњи здрав разум је постао толико неуравнотежен да се често чини незамисливим или бар непрактичним да жели размотрити идеју националног власништва над земљом и производним средствима – али један поглед на историју показао би да је такво размишљање некада доминирало, да се стотинама година наша земља обрађивала у облику наслеђа/баштина, док су се цеховске производне задруге сматрале као други облик поседовања земље. Ово само показује да појам таквог економског поретка никако није плод измишљене идеологије.

Али оно што нас је у првом реду учинило социјалистима, наравно, није мисао о бившим економским облицима, већ препознавање дубоке, унутрашње правде и убедљиве спољне потребе! 85% нашег народа су радници и запослени! А ових 85 процената нашег народа је искључено из власништва над немачким тлом које би требало да бране, искључено је из уживања у материјалним добрима нације којој њихов властити рад даје живот и вредност!

Ових 85 процената немачке нације нема никакве везе са мајком земљом и националним средствима за производњу; за њих нација није заједница хлеба и зато су сумњичави или подругљиво презирни ако им неко жели објаснити да су део ове нације, део ове судбинске заједнице и заједнице потреба! Оно што ми желимо је ништа друго него да ових 85 процената интегришемо у организам нације, да им покажемо очигледно и да им опипљиво учинимо јасним да је срећа и несрећа ове нације њихова властита срећа и несрећа, јер су и они сами пуноправни чланови ове колективне целине!

То је револуција, економска револуција! Наравно! И ми желимо ову економску револуцију, баш као што је некада Фрајхер фом Штајн желео и извео економску револуцију како би се борио за национално ослобођење свог народа! Напокон, шта је била велика еманципација сељаштва, осим огромне економске револуције, револуције коју су тадашњи феудални господари приказивали као „бољшевичку“ и „субверзивну према држави“, баш онолико, колико наши националсоцијалистички захтеви данас забринуњавају капиталистичке кругове! – Само овом економском револуцијом сељачке еманципације, само инкорпорирањем новоствореног система имања [Штандесистемс] у организам државе, само преко огромних сила које су тиме ослобођене, само кроз све то Пруска 1806. постала је Пруска 1812. и Немачка 1870. – и наше је најдубље уверење да само ослобађањем радничке класе, кроз интегрисање немачког радништва у организам немачке нације, Немачка 1918. постаје слободна Немачка у блиској будућности и Велика Немачка у даљој будућности!

Још једна реч о нашем односу са марксистичким социјализмом! Од марксизма рођеног у Јеврејима и вођеног Јеврејима не одваја нас само наш горљиви национални став, већ нас од њега разликује нешто још дубље: одбацивање материјалистичког погледа на свет! Ми, којима је личност све, из дубине душе мрзимо хомогенизујућу масовну заблуду марксистичке идеологије! – Социјализам није владавина маса, нивелисање учинка и надница, него је социјализам та дубоко пруско-немачка „служба целини“ из признања да је сваки појединац део, дубоко повезан део целине! Завист испуњена мржњом ка легитимно стеченој имовини нама националистима је страна као и шупљи контраријанизам против вођства – али ова имовина не сме да се састоји од опљачкане националне имовине.

И овде је тачка прелома за све приговоре националсоцијализму! Да ли неко озбиљно верује да би способни генерални директор био ишта мање способан да су акције компаније на чијем је челу у власништву немачке државе, локалне заједнице и радне снаге, уместо да су у власништву домаће или стране јеврејске банке? – А зашто би сељак требао мање компетентно радити на земљишту које припада њему и његовој деци и његовим унуцима, ако зна да у случају одумирања његове породице, ово земљиште неће ићи некој фирми за некретнине већ његовом завичају, нацији?! И да ли је неправда захтевати закупнину од приноса његовог тла, оног тла које је власништво читаве нације и које брани цео народ.

То је оно што ја називам срећним браком између човековог личног егоизма, чију легитимност и мотивациону снагу свесно потврђујемо, и заштите интереса шире јавности, што произлази као природно право из искуства нације као заједнице судбине – потреба за хлебом!

Било је то дубоко искуство за мене када ми је један од мојих тобџија током курса патриотског подучавања на терену рекао: „Шта значи Отаџбина?“ Ово је земља која припада мом оцу и која ће једног дана припасти мени; која ми даје прилику да радим и које ме храни, на исти начин на који сам протекле три године провео бранећи ову земљу. Али ни мој отац ни ја никада нисмо поседовали свој део земље, а сва наша воља за радом нас још увек није сачувала од тога да недељама или месецима будемо сиромашни [без хлеба] и да не би провели цео свој живот у непрестаној бризи да ли ћемо сутра имати посао. Заиста не могу да разумем зашто бих за такву земљу жртвовао своје здравље и можда свој живот. “

Ове речи скромног војника стижу до сржи такозваног антинационалног става радничке класе, до суштине немачке беде, а истовремено говоре о јединој могућности која води ка спасењу! – То је заблуда, заблуда због које је Немачка изгубила рат, заблуда због које сав национални рад мора остати неуспешан, то је заблуда веровати да народ од 60 милиона људи који припадају рационалном 20. веку, може бити подстакнут на непрекидне жртве које захтева националноослободилачка борба једноставно кроз усхићење части, патриотизма и националног поноса – ако истовремено овај народ не постане јединствен и доследно толерантан, доследно праведан и доследна блажена целина; ако држава ове нације није отелотворење воље народа; ако економија овог народа није отелотворење социјалне правде.

Речи остају речи, ма колико усрдно долазиле из националног срца – морају да побуде емоције да би доказале своју вредност; емоције остају емоције, без обзира на то колико су страсне снаге у њима искрене и велике – морају побудити акцију да би се показале ефикасним! Национални осећај на који се позивамо мора надахнути ослобађање немачке радне снаге! Тада ће, тек тада, наш народ бити довољно јак да на себе преузме жртву борбе за национално ослобођење.

Објављено под Антикапитализам, Штрасеризам | Оставите коментар

Програм делања „Борбеног удружења револуционарних национал-социјалиста“, донет на II конгресу Црног фронта у замку Лауенштајн 2-4 октобра 1931. године.

У болним догађајима кризе умире либерални систем. Капитализам, који је произашао из либералног система, више није у стању да гарантује немачком народу храну, одећу и смештај, што је проузроковало монструозно сиромаштво широкох маса, пролетерском незапосленошћу и уништењем сељаштва.
Либерална друштвена и државна структура, грађанска држава и парламентарна демократија више се не могу органски ујединити и користити силе немачког народа, што ће, настојећи да уклони унутрашње супротности и повећа спољне утицаје, наићи на потребу успостављања националне слободе.
Либерално поимање културе, рационализам и материјализам, лишило је немачког човека смисла за живот и изазвало у његовој души неспокојство, бесмисленост, очај, а доминација оваквог система уништава свако друштво изнутра.
Основни закон капиталистичке економије је „неповредивост приватне својине“; основно учење капиталистичке економије је стварање међународне светске економије која је крунисана са јединственим златним стандардом. Докле год постоје ови стубови капиталистичког економског система, неће бити никаквих промена тренутног тмурног стања у Немачкој!
Суштина данашњег класног поретка и парламентарне демократије лежи у противприродном раслојавању друштва које се заснива на моћи новца у којем се професија и звање у 97 од 100 случајева међусобно супростављају. Ова неприродна стратификација изазива све јаче сукобе у народном организму, чија се животна снага исцрпљује и истовремено се изазива принудна зависност нације. Владавина материјализма која се оваплотила у гротескној ревизији људског духа и његових производа, посебно технике, све више и више удаљава живот немачког човека од његовог бића: природе, историје, судбине, Бога. Материјализам је његов живот учинио неспокојним, без виталних корена, бесмисленим. Одрицање свих национлних врлина и нестанак религиозности требало би пре или касније да доведе до кобних последица – порицања живота.

.

..
Схватајући ове чињенице, њихове узроке и последице, Црни фронт стреми ка тоталној револуцији која ће уништти тренутни економски систем, државу, културу и створити нови поредак заснован на заједништву нације и њеним специфичним особинама које се манифестују у економији, држави и култури.
Ова револуција је социјалистичка, јер негира приватно власништво над земљом, грудом, сировинама и средствима за производњу и проглашава немачки облик наследног поседа, који је једнако непријатељски настројен ка западњачком капитализму и обичном бољшевизму. Истовремено, револуција предвиђа излазак немачке социјалистичке националне економије из међународне светске економије, што би за последицу имало природну појаву сопствене валуте у оквирима немачке планске економије. Сврха планске економије јесте да задовољи потражњу немачког народа, што захтева аграризацију Немачке, унутрашњу колонизацију и расељавање градског становништва, апсолутну аутаркију и монопол над спољном трговином.
Ова револуција је националистичка, јер се бори унутар нације за стварање органске корпоративне државе, и изван, за националну слободу Немачке. Унутрашња реорганизација је предуслов за национални рат за ослобођење који ће на силу срушити ланце Версаја и ратних репарација који сада поробљавају Немачку. Само постизањем сопствене националне слободе Немачка може живети у миру међу народима Европе и света, у миру заснованом на поштовању према природи и племенитости ових других народа, народа за које национализам у принципу признаје иста права на живот и развој. Устав ове Немачке државе ће бити заснован на самоуправи слободних задруга (тзв. корпорација), што је далеко од једноличне фашистичке државе и од нашег садашњег система анонимног парламентаризма. Само под овим условима биће могуће стварање великонемачке државе.
Ова револуција је народна, јер се она враћа уназад, ка источницима народног живота, она зна и потврђује ту судбинску условљеност нашег народа, нашег немачког живота, и види у његовом остварењу употпуњење правог значења бића, „Воље Божије“. Оживљавање религиозности без црквене догматике једнако је нужно овој револуцији колико је и радосно убеђење у идеалистичке светоназоре као главне компоненте конзервативне суштине.
Стога, Црни фронт немачку револуцију поима као: социјалистичку у економској сфери, националистичку у државној сфери, народну у културној сфери.
Црни фронт се с непоколебљивом чврстином бори против система, без обзира да ли систем вијори црно-бело-црвену заставу конзервативних реакционара или црно-црвено-златну заставу либералних реакционара. Црни фронт зна да наше непријатељско држање према ова ова табора ствара савез између система и Црвеног фронта, оног који је стајао иза револуције 1918, али схватамо да ће овај савез престати да постоји када се систем сруши и тада ће сукоб између Црног и Црвеног одлучити судбину Немачке. Дубоко верујући у судбину, мотивисани милионским жртвама Великог рата, Фрајкора, и оних који су пали у послератном хаосу, Црни фронт се обавезује да поведе борбу и победи у њој како би Немачка живела!
Живела Немачка!
zentropasrbija
zentropasrbija
Објављено под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Ото Штрасер, Штрасеризам | Оставите коментар

Аутономни Националисти

О нама

 Аутономни национализам постао је главни тренд међу младим европским родољубима, а полако и преузима место свих осталих облика активизма. Било је само питање времена када ће се појавити и у Србији. Попут наших европских сабораца, и ми почињемо од нуле, са неколицином људи, скромним финанцијским средствима и великом спремности за промене.
На овој страници обавештавати ћемо вас о актуалним темама у Србији и свету, о аутономном социјалном национализму и активизму, начину живота и свему осталоме што занима младе Србе и родољубе. Надамо се да ћемо вам овим путем помоћи да напокон отворите очи и постанете свесни тога колико је потребно да се заједно са нама борите за опстанак Србске нације. Морате се одупрети неолибералној пропаганди и почети мислити својом главом. Корумпирани политичари и медији вам пуне главе лажима и глупостима како би вас претворили у робове њиховог дивљег капиталистичког тржишта и трулог либерално-демократског система. Угасите ТВ и затворите дневне новине. Укључите мозак и окрените нову страницу у своме животу. Престаните бити туђе слуге и узмите оно што вам са правом припада!Аутономни национализам је прилично непознат појам на нашим просторима и намеће се логично питање: Kо смо ми? Ми смо припадници србске омладине, србски родољуби који су незадовољни тренутним политичким системом и његовим вођењем наше нације у пропаст. Делујемо на принципу отпора без вође, организовани смо у  ћелије, али све нас уједињује исти принцип рада, исти циљеви и тежња ка бољој будућности.

Територијална подела деловања АН у Србији и у србским земљама

Шта је аутономни национализам?

Аутономни национализам је нови концепт рада на европској националистичкој сцени. Почео се формирати 2002. године у Немачкој, одакле се проширио по читавој Еуропи. Разликује се од осталих националистичких покрета по свом начину односа с јавношћу, својим имиџом и неформалној структури покрета. Аутономни национализам је по неким стварима сличан левичарским покретима, будући да се противи капитализму и глобализацији, бави свим темама које погађају друштво и слично. Изглед аутономних националиста такође подсећа на изглед левичара: црне јакне, капуљаче и комбат панталоне, прекривена лица – тај Black Block стил пружа активистима анонимност на демонстрацијама, онемогућује идентификацију и смањује могућност деловања против њих на скуповима. Аутономни националисти се такође разликују од осталих скупина младих националиста, по стилу облачења, те изгледу својих пропагандних материјала и интернет страница. Све више младих европских националиста одбацује старе стилове који их само приказују као насилнике и дивљаке и преузимају имиџ аутономних националиста. Аутономни национализам, као млад и прогресиван покрет, сваким се даном све више шири.

Већина људи када помисли на револуцију, помисли на пушке, бомбе и ручне гранате. Но, током овог стадијума револуције једино оружје које ћемо користити биће наше тастатуре, штампачи, фотоапарати, видео камере и остатак оружја за масовно освештaвање које ће нам помоћи да досегнемо наше људе и учинимо их свеснима опасности које прете нашем опстанку.

Ко смо ми?

Аутономни Националисти је организација аутономних националистичких ћелија које делују широм Србије , које су повезане истим заједничким циљевима, а делују на принципу отпора без вође.

Наши циљеви:

– Буђење националне свести у Срба
– Промовисање традиционалних србских вредности
– Освештавање србске омладине
– Ширење пропагандног материјала широм Србије и у медијима

Наравно, ово није све за шта се залажемо. Ми смо део растућег међународног покрета који тежи ка доношењу револуционарних промена у друштву . Нама је јасно да данас свет погрешно функционише. Друштво пропада због ратова, болести и сиромаштва. Ми желимо нови свет; свет без капиталистичке експлоатације, државне репресије, неолиберализма, тзв. “антифашизма”, глобализације, и уништавања животне средине.

Тражимо промене наших вредности, револуционарни поглед нашег народа на свет и фундаменталну промену нашег система. Политиканти под притиском међународне заједнице покушавају од наше отаџбине да направе мултикултуралну земљу, стављају све мањине испред Срба и несвесно угрожавају опстанак наше нације и свих облика нашег етничког и културног идентитета који нас као нацију одређује. Овде се ради о будућности наше деце и зато нема компромиса са политикантима који воде државу. Нећемо допустити да наша нација буде доведена на руб изумирања. Наш је циљ да осигурамо опстанак наше нације и сигурну будућност за србску децу стварањем прилике за успостављање владе која на уму има искључиво интересе србске нације током доношења одлука у вези унутарње и спољне политике. Сврха сваке државе требала би бити обрана и промовисање интереса њене нације. То је тип владе коју желимо створити и коју захтевамо за наше будуће генерације. Све остало је мање битно. Можемо порадити на свим детаљима и средити их након што опстанак наше нације буде осигуран. Оно што је заиста важно и што мора бити наш главни приоритет јест спашавање србске нације и свега оног што је ограђује од изумирања и враћање контроле над нашом судбином у наше руке. Чињеница је да наша бројност сваким даном постаје све мања и мања, те да је то ситуација која се мора преокренути.

Ако нам желите помоћи да створимо сигурнији, чистији, здравији и разумнији свет за србску децу, а такође помоћи нашем народу да врати своју судбину у своје руке, слободно нам се можете придружити. Помоћ људи свих социјалних статуса и занимања су нам потребна, из свих слојева србског друштва, раднике и интелектуалце. Ако сте особа србске крви, која има 16 или више година, која не користи никакве дроге, алкохол, цигаре и која воли Србију и брине о будућности наше нације, онда сте један од нас, знали то или не. Стога, зашто нам се не бисте и придружили?

Ако нам се због неких личних или професионалних проблема не можете придружити, ваша финансијска или морална подршка ће нам бити велике помоћи у нашем отпору против овог трулог система и борби за бољу Србију.

http://autonomni-nacionalisti.blogspot.com/

https://www.facebook.com/pages/%D0%90%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%BD%D0%B8-%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8/1627973244147349?fref=nf

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Фронт Ослобођења Животиња

Animal Liberation Front (Фронт Ослобођења Животиња) састоји се од малених, потпуно аутономних, група људи широм света које проводе директне акције које су у складу са A.L.F.-овим „водичем“.
Те групе се називају ћелијама које могу бројати од једне индивидуе до већег броја људи који сарађују изузетно блиско. Активисти из једне ћелије нису упознати са A.L.F. активистима из друге ћелије због потребе за потпуном анонимношћу. Такав принцип помаже сигурности активиста пред полицијском репресијом, те пружа могућности за даљње деловање поједине ћелије.
Будући да не постоји централна организација или формално водство A.L.F.-а, људи су вођени искључиво својом особном одлучношћу или раде по одлукама донесенима у оквиру поједине ћелије те на тај начин проводе акције. Постоји A.L.F. не-хијерархијска организација, то значи да само људи који су директно укључени у акције одлучују о својим поступцима и о својој судбини…
Било ко у вашој околини може бити део A.L.F. покрета а да тога нисте ни свесни. Из искуства је познато да су A.L.F. активисти људи најразличитијих занимања и профила… Ниједно људско биће није имуно на патњу животиња, а то укључује чак и раднике, који су запослени у индустријама које злоупотребљавају животиње, јер ни сви они не могу поднети да мирно проматрају свакодневну животињску патњу…
Свака акција која се придржава стриктно ненасилног водича (који следи), може се сматрати Animal Liberation Front – акцијом…Економске саботаже као и уништавање имовине (ненасилне према људима и животињама) су регуларне A.L.F. акције, а такође и ослобађање животиња. Волонтери широм света проводе A.L.F. акције да би животињама које су жртве неописиве патње донели природну слободу…
Пошто не постоји начин да контактирате A.L.F. у вашем крају, једино је на вама самима да преузмете одговорност да зауставите експлоатацију над животињама. Све што је потребно изречено је од стране једног A.L.F. активиста: када видиш слику маскираног активиста-ослободитеља немој се питати ко је испод маске већ само погледај у огледало.
Било која група људи, вегетаријанаца или вегана, који проводе ненасилне директне акције у складу са A.L.F. водичем има право себе сматрати делом великог A.L.F. покрета…

Начини деловања
Ослобођење животиња са места где их се злоупотребљавају, нпр. лабораторија, фарме за масован узгој (ради крзна и сл.), и смештај животиња у добре руке где ће имати прилике проживети своје време у природним условима, ослобођене патње · Наношење материјалне штете онима који профитирају на патњи експлоатацији животињских врста · Изводећи не-насилне акције и акције ослобођења да би се открила истина о ужасима и одвратностима које се чине над животињама иза разних затворених врата · Чинећи све што је могуће да би се избегло повређивање било које животињске врсте (поготово за време акција)
Било која група људи који су вегетеријанци или вегани, а изводе неке од акција према A.L.F.-овим принципима, има право своју групу сматрати делом Фронтом Ослобођења Животиња.
Фронт Ослобођења Животиња састоји се од малих, потпуно аутономних, групица људи широм света који проводе директне акције наведене у A.L.F.-овом водичу.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Љубодраг Симоновић Дуци – Трибина у Српском културном клубу, Љубљана, Словенија

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Евроазија ‒ одговор на атлантизам

Стефан Верноле, италијански геополитичар, вицедиректор часописа „Евроазија“ и аутор нове књиге „Прљава игра на Балкану“,  говори за Геополитику

unnamed.jpg

Разговор водио: Срђан Новаковић

Поново смо са Стефаном Вернолеом, вицедиректором италијанског часописа „Евроазија“, са седиштем у Модени, и аутором неколико књига о Косову. Повод за разговор је нова Вернолеова књига, „Прљава игра на Балкану“, са предговором Александра Дорина. Наше прво питање се односи на стварне циљеве организатора протеста и државног пуча у Украјини. Посебно нас занима Ваше мишљење о улози Ватикана, будући да ситуација неодољиво подсећа на почетак дезинтеграције Југославије, признање католичких република Словеније и Хрватске од стране папе Војтиле, где смо суочени са фанатичним екстремизмом унијатских и грчко-католичких мањина у већинско православној земљи.

– Ништа се ново не дешава, нажалост! У једном чланку који је објављен још 2004. на сајту „Евроазија“ упозоравао сам на опасности ситуације у Украјини. Пример дезинтеграције Југославије је био пред очима. САД користе „националистичку“ карту одувек, формирајући се као империјална структура која је давно решила властити проблем сепаратизма и национализма крвавим гушењем побуне конфедералних јужних држава (и то је оправдала наводним „ратом против ропства“). У Вашингтону су одлично савладали геополитичку лекцију divide et impera англосаксонског порекла и примењују је доследно посвуда… Коришћење етничких и религиозних мањина јесте део овог пројекта, који, никако не чувајући легитимне културне различитости и богатства, управо ради у корист Новог светског поретка Буша или, још боље, Сороша.

Савез са Ватиканом је сасвим природан у овом контексту, јер у овом историјском моменту већи утицај католицизма значи и јачи утицај западњаштва у земљама које се још опиру тоталној доминацији. Од Војтиле наовамо ништа се није променило, напротив! „Папа славо“ (словенски папа) је имао изразито атлантистички правац, вектор, и свако његово деловање било је уперено против Евроазије, русофобно и антисловенско у сваком погледу. Тако је и данас. Зато ампутирати, одсећи Украјину од Русије значило би разбити у парампарчад руски пројекат Евроазијске уније и створити непремостиву геополитичку баријеру између Москве и Европе. Такође, не смемо заборавити да се руска флота налази баш у Севастопољу, на Црном мору, у близини нафтовода пријатељства (Одеса‒Броди), који је и главна артерија транспорта руског и казахстанског горива према Европи. Преко Црног Мора ће тећи и 900 км оф-шор деонице „Јужног тока“, још једног стратешког пројекта повезивања Русије и Европе.

Моје је скромно мишљење да се суочавамо са два фундаментална проблема: први је недостатак стварног суверенитета у Европи, посебно војног типа, те консеквентно плаћања данка САД. Такође, јачање и ширење НАТО-а спречава природно геостратешко спајање Русије и Европе. Други је проблем недостатак далековиде стратегије у самом Кремљу; након познатих догађаја 1999. Русија је морала да елаборира дугорочни пројекат супротстављања надолазећој анлантистичкој „плими“ или, боље речено, цунамију. Тачно је да је Путин био јако успешан у спасавању Русије и да је подарио земљи поновно достојанство, али је исто тако тачно да још није успео да створи духовно-културно-политички руски покрет који би био у стању да се фронтално супротстави Западу. Истовремено, Руси још увек не продубљују учешће у алтернативним структурама Шангајске  организације, Трактата о колективној безбедности и пројекту Банке Брикс. У томе су Кинези далеко успешнији и раде дугорочно.

Што се Украјине тиче, одговор се чини лак и  једнозначан, али није тако у пракси: поделити земљу на два дела према културно-историјским линијама, исток Русији, запад Пољској. Међутим, засад постоји ризик перманентне дестабилизације либанског типа. После Грузијске кризе и рата 2008. Москва је морала да извуче поуку; сада ће бити теже наћи мирољубиво решење за украјинску кризу јер се Јанукович није показао на висини историјског задатка. Споразум Кијева са САД  и ЕУ, компромис који је остварен залагањем Берлина како би се прекинула непријатељства, није нешто што може задовољити Русе јер ништа још није дефинитивно решено.

Хвала на веома исцрпном одговору. Шта нам можете рећи о перспективама новог „нацизма“ у Украјини, у Сирији, у Хрватској? Није ли он природни производ пада Берлинског зида и споразума Војтила–Реган? „Нацисти“ ислама, главосече и најамници такође су мобилни, могу лако добити прекоманду у Санџак, Косово, Украјину… Већ се говори о премештају 5000 Муџахедин и Калк терориста у Румунију, на самој украјинској граници. Такође, хоћемо ли ускоро имати саудијске џамије посвуда у Европи, као предуслов нових „пролећа“?

– Не бих олако користио етикете „фашиста“ и „нациста“ јер бивају често злоупотребљене ради криминализације управо оних који се опиру новом светском поретку (Лукашенко, Чавез, Кастро, Асад, па чак и сам Путин бива често етикетиран као фашиста). Ради се о поређењу које је уобичајено у амбијентима левичара који, често са најбољим намерама, предвиђају одређене фундаменталне аспекте, изнад свега то да се ради о спољној агресији САД на Евроазијски континент, а никако унутрашњој (иако се америчка окупација континента скоро „подразумева“, као неки „datodifatto“ статус). Дакле, данас помињати фашизам или нацизам, десницу и левицу, јесте бескорисно пред фундаменталном чињеницом: војна, економска и културна окупација европског континента од стране силе (САД) која тежи да спречи по сваку цену уједињење Евроазије.  Последица ове окупације, која остаје полазна чињеница сваке политичке акције, јесте управо и коришћење такозваног „исламског фундаментализма“, феномена који је сасвим функционалан потребама НАТО-а и америчким геополитичким доктринама хаоса. Треба подсетити да Европа, чије се ширење остварује ради стварања санитарног кордона око Русије, остаје ипак љути економски конкурент САД (сам случај Сноуден је један од примера), тако да  јесте сасвим приоритетно стварати константне немире и у самој Европи.

Што се Арабије тиче, иако се говорило о одређеним неслагањима у самој краљевској фамилији, мислим да неће доћи до озбиљних несугласица између Ријада и Вашингтона. Италија мора да спречи даље финансирање џамија на властитој територији од стране Арабије, и посебно Катара (још једног блиског савезника САД), треба по сваку цену спречити инвестиције овог опасног емирата у Европи, о коме је сјајно писао Алесандро Латанзио у књизи „Катар“.

Многи у Европи још нису извукли поуке из Либије и Сирије (две најстабилније државе Блиског истока) и не схватају да би оно што се догодило и што се догађа у Дамаску и Триполију могло убрзо  да се понови у Паризу или Риму.

Свакако, докле год Италија буде послушна и потчињена НАТО-у, можда неће доћи до озбиљнијих сукоба, али пошто ће аутономија Европе убрзо постати питање самог физичког опстанка континента, нажалост није искључен либански сценарио и у Италији.

Реците нам више о методама које се већ уходано користе: познати клишеи о свакој влади која није по вољи англоамеричкој плутократији, о путинофобији и хистеричним нападима персона на свакога који се противи. Има ли изгледа да се избегне глобализација беде као логична последица новог тоталитаризма западног типа?  Има ли Европа снаге да се избори са наркомафијом, дивљом имиграцијом, разарањем традиционалне културе?

– Слободан Милошевић је направио много погреших корака, али је у једном био свакако у праву: западно друштво је најгори тоталитаризам који је историја икада упознала, чак у односу и на најжешћи нацизам!

Ради се о тотално криминалном систему јер се базира на илегалној трговини дрогом, оружјем и децом и приходи ове илегалне трговине иду старој банкарској власти; говоримо о систему у којем је спроведена немилосрдна контрола над средствима масовне комуникације, о систему који је чак и Александар Зиновјев жигосао као диктаторски режим много гори од оног совјетског.

Иако су социјални резултати таквог система поражавајући: тотална егзистенцијална неизвесност, живот од данас до сутра, економски и породични колапс сваке јединке, пораст депресије, самоубистава, наркоманије, деалфабетизације, ментална и културна катастрофа, овај исти систем, „најбољи од могућих“, бива континуирано рекламиран и експортован путем војног или финансијског насиља!

Богу хвала, у Кини, Русији, Индији, Бразилу, Венецуели још нису успели да наметну овај модел и ове земље спремају контраофанзиву, за коју ће требати што више координације. Управо је борба против дроге из Авганистана,  окупираног од САД који  је преплавио наркотицима тржишта Русије, Кине и средње Азије, један од приоритета Шангајске организације за сарадњу. Мораће се ићи ка конкретним војним акцијама ради сузбијања претњи тероризма, сепаратизма и екстремизма који континуирано долазе из зона које контролише Пентагон.

Сам председник Карзаи већ отворено води двоструку игру, намигујући евроазијским силама, док су САД  принуђене да се договарају са  талибанима.

Господине Верноле, молимо Вас да нам поближе објасните тренутну политичку и економску ситуацију и Италији. Да ли ће Матео Ренци, који је добио мандат директно од председника Наполитана, успети да формира владу? Каква ће бити улога евроскептичних, антагонистичких покрета убудуће у Италији? Ту првенствено мислимо на Лигу Норд, која је склопила савез са Националним фронтом  Марин Лепен.

– Што се тиче Италије, и врапцима је јасно да је она окупирана још од далеке 1943. Сам покојни председник Франческо Косига је изјавио, пред упокојење, да су сви председници државе, владе као и министри унутрашњих дела бивали постављени на функцију од стране америчке амбасаде у Риму!

Краљ је очигледно го; док су раније била нужна селективна убиства да би се дисциплиновали разни матеи, морои или кракси, касније се прешло на наручене, упозоравајуће ликвидације (Масимо Д’Антона), како би се „убедио“ Масимо Д’Алема на нужну интервенцију у Југославији.

Данас је другачије; у случају Гадафија био је довољан један телефонски позив Берлусконију у кабинет… Ако Енрико Лета неће, ево нама Матеа Ренција на таласу невиђене медијске халабуке и пропаганде која ће га и потопити уколико не буде доследно и беспоговорно следио директиве Вашингтона.

Кристално је јасно да је Европска унија тотално неодговарајућа и да је она сама највећи непријатељ онога што би Европа требало да буде. За сада је заиста тешко прогнозирати аутентично револуционарне сценарије, свакако се не можемо вратити доброј старој лири, али и са евром смо запали у ћорсокак.

Лига Норд је добро схватила и превела овај народни сентимент (који је већ искористио Бепе Грило у  демагошке сврхе) и може имати у томе додатну вредност на евентуалним изборима, уколико надокнади изгубљено поверење.

Услед скандала фамилије Боси, важно је схватити шта стварно жели Немачка, чији је европеизам сумњив, и која би лако могла да предложи евро на два колосека, што би осудило југ Италије на даље пропадање јер би само север Италије (тј. регион индустријски и продуктивни) могао да уђе у хипотетички немачки евро прве класе. Уопште није случајно да су баш у Швајцарској (нацији моделу за Лигу Норд) победили на референдуму они који желе да ограниче усељавање у Швајцарску, као и да се Лига Норд спрема за европске изборе заједно са Националним фронтом  Марин Лепен и другим конзервативцима из Европске уније (који су свакако мање озбиљан партнер за Лигу Норд и могу јој нанети штете). Други, изузетно значајан елемент, јесте снажна подршка Русије Лиги Норд, која инсистира на заједничким, традиционалним вредностима. Руси су пустили Берлусконија низ воду и ова подршка Лиги није за потцењивање.

Господине Верноле, молимо Вас да нам дате и коментар поводом протеста у Босни. Режира ли се ново, „балканско“ пролеће, којем је циљ укидање Републике Српске?  Мислите ли да одређене исламске групације из Босне и Рашке области (Нови Пазар) могу бити употребљене за поновну дестабилизацију Балкана и Србије?

– Чини ми се да је балканско подручје, од пада Берлинског зида до данас, било и превише „чачкано“ и дестабилизовано, због чега не верујем у скорашње значајне потресе. Превише крви је досад проливено. Најновије финале ове крваве и срамне ујдурме је nation buildingкосоварског типа, који сам покушао да опишем у својим досадашњим књигама.

У последњој књизи „Екс Југославија, прљава игра на Балкану“ (антео издања 2013) резимирам сва најбитнија догађања на Космету од 2008. до данас.

Сматрам да је конфликт на Космету један од многих замрзнутих сукоба присутних у Европи и да неће бити решен докле год Русија и САД буду настављале да се суочавају индиректним путем, без дефинитивне победе иједног блока.

Заиста се дивим херојској борби и отпору Срба са Косова и Метохије, онима који су формирали Републику севера у Митровици али и онима који живе у очајним условима енклава, окружени Албанцима и натовском бодљикавом жицом.

И поред попустљивости садашње српске владе према притисцима из Брисела, сумњам да ће доћи до ескалације сукоба и до отвореног рата на Космету, барем не у кратком року. Свакако, исламистичке трупе под командом Турске, Катара и Саудита могу бити сваког момента активиране и довести до хаоса не само у Рашкој, већ и на целом балканском полуострву… Ипак, и овде има потешкоћа; Турска, која је била најзначајнији спонзор салафистичког тероризма у Сирији, сада се привидно каје, и може, уколико Ердоган преживи спољне притиске, да се одлучи за поновно преиспитивање своје шизофрене спољне политике. Ријад и Докса су у сукобу поводом египатске кризе и Москва је то вешто искористила, задобијајући улогу протагонисте у решавању блискоисточне кризе. Враћајући се на Србију и на моју последњу књигу, морам рећи да никада ниједна земља није претрпела оно што сте ви досада издржали. Само по питању Космета; треба напоменути безбројне „прљаве игре“ ЕУ, НАТО-а, Израела, ону Еулекса, који су предано радили, сви скупа, на етничком чишћењу православног становништва, покривали трговину органима Срба, фалсификовали званична документа, финансирали наркомафију… Све је ово документовано у мом истраживању, за које је предговор написао чувени Александар Дорин. Посебно истичем чланке о Црној Гори, који су прави бисер и који ће Вам открити невероватне чињенице о повезаности разних мафија, тајних служби, влада…  Жалости ме чињеница, исцрпно описана од стране српских колега Слободана Антонића, Ђорђа Вукадиновића и Мише Ђурковића, да је црногорски клан поново доминантан у Србији, кроз нову атлантистичку  гарнитуру на власти. То ће бити погубно за српске интересе у читавој регији.

Што се тиче „босанског пролећа“, оно се чини само бледа репродукција арапског: променити све како се ништа не би заиста изменило… Позитивно је да досадашње манифестације нису озбиљније уздрмале Републику Српску, мада треба напоменути да су Атлантисти успели да истовремено изазову немире у Каиру, у Каракасу, у Сарајеву, у Кијеву. Очигледно им није пријао пораз вехабитских  плаћеника у Сирији!

Чини ми се да су балкански народи уморни после година и година превара и манипулација и мислим да чак ни економска криза неће бити у стању да их покрене према новом крвопролићу.

Господине Верноле, реците нам нешто о тренутном стању билатералних односа Србије и Италије. Како се они могу унапредити? Постоји ли реална могућност природног савеза између Италије, Србије и Русије у будућности?

– Пријатељство између Италије и Србије је историјска реалност и то сам документовао у првом делу моје књиге. Србија је често гледала на Италију као на узор, и дан-данас Срби виде Италијане као најбоље пријатеље. Што се геополитичког нивоа тиче, однос није тако једноставан и природан: док српска влада још увек успева да води мултивекторску спољну политику, аналогни покушај Берлусконија се разбио о либијске стене и сада имамо знатно редуковану аутономију вођења спољне политике, захваљујући изнад свега присуству НАТО-а у земљи. То и Србија може да искуси, пошто има директно антлантистичко мешање на територији Космета. Ипак, много тога може бити учињено на културном нивоу: наше две нације имају предивну цивилизацијску баштину и идентичне стратешке интересе. У Италији већ дејствује удружење српско-италијанског пријатељства које покушава да побољша односе, упркос хроничном недостатку фондова и општем непознавању Србије у Италији. Такође постоји снажан економски импулс што се тиче италијанских привредника због низа повољних околности; ниска цена рада уз високу стручност, бесцарински приступ евроазијском тржишту, као и одлична комуникација између Срба и Италијана. То уопште није случај између у Италијана  и других народа бивше Југославије, где постоје значајне културне баријере и разлике.

Од ових момената треба поћи у правцу будућег савезништва које ће бити остварено када се будућа конфигурација планете на којој живимо буде изменила у корист мултиполарног света. До тог момента, обе нације ће бити подвргнуте нестабилностима узрокованим споља. Наше две нације имају изузетан геополитички значај и контрола над њима остаје залог будуће победе или пораза у светској бици за Медитеран.

Објављено под Евроазијска унија, Русија, Српски социјализам | Оставите коментар

ГАВРИЛО ПРИНЦИП И ПЕСНИЧКО ПОКОЛЕЊЕ

Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту.

Млада Босна као књижевни покрет

У свом огледу „Етика и естетика Младе Босне“, Владимир Дедијер истиче да су младобосански делатници били исто толико (можда и више) књижевни саборци колико и национални револуционари. Спајање поезије и револуције, уосталом, јесте особина епохе. Свуда је било слично, од Француске до Русије, у којој је Блок, у поеми „Дванаесторица“, испред револуционарне чете угледао лик Христа и чуо „дух музике“ како покреће буну, а Мајаковски спајао футуризам са бољшевизмом. Дедијер вели:„Бити песник, то је Принципова генерација сматрала посебним знаком вредности. Готови сви су покушавали да пишу песме, приповетке и критике. Многи од њих су били песници по начину живота, ако не и по текстовима. То је, на пример, случај са Принципом и Чабриновићем./…/Године 1913. младобосанци су толико били заокупљени књижевношћу да их је Бора Јевтић у једном чланку у „Босанској вили“ прогласио за искључиво „књижевни правац““.

Aли, млади јахачи Пегаза нису били само то. Меланхоличан у песмама, интровертан, „болан од душе“, Андрић, после једног атентата у Хрватској под влашћу Беча, пише у дневнику:„Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв… Нека живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они који повучени, ћутљиви у мрачним собама, спремају буру…“

Певало се и пуцало се, во времја оно, сасвим у традицији десетерачкој, без обзира што је префињена модернистичка версификација, која је подстицала на страсни лирски шапат или заносну патриотску декламацију, заменила „вјеште звуке дивнијех гусалах“.

И док су били у тамници, младобосанци нису могли без писања и „издавања“ часописа, крајње специфичних. Један од преживелих младобосанских утамниченика, Цветко Поповић, о томе је касније сведочио:„Своје новине писао сам ексером на ћаси, а како су се ћасе трипут дневно мењале, то су била и три издања: јутарње, подневно и вечерње. На ћаси сам ексером урезао правоугаоник, као формат новина. У заглављу сам крупно наштампао име:„Ћаса“, испод тога: „Лист осветника“./…/Одмах после објављивања „Ћасе“ Недељко Чабриновић покрену своје новине „Окови“… Иво Крањчевић је покренуо лист „Бомба“… Повремено јавио би се и Принцип. Он би изнад своје вести једноставно ставио наслов „Сврдлић““… У таквом „издању“ појавила се Принципова песма „Споро се време вуче“…

Једна од најтежих казни коју је аутор те песме подносио у терезинској тамници и о којој је причао др Папенхајму била је забрана читања.

Друштвена револуција и песнички песимизам

Младобосанци, прожети духом модерне, у друштвеном активизму бејаху револуционари, у поезији песимисти, због чега је Скерлић, који их је волео и кога су волели, умео да се љути („Талас песимизма плавио је готово целу српску књижевност, и никада се гробља нису толико опевала, и никада нирвана није изгледала такав идеал као у тим суморним и жалосним временима“, писао је, мислећи на доба пред Први балкански рат). Таква им је, док су боравили у Београду, била и „домаћа лектира“, у којој су две ствари биле нераскидиво спојене: метафизички песимизам и српски патриотизам. Ратко Парeжaнин бележи:„Читали смо књижевност, Милана Ракића, Милутина Бојића, Симу Пандуровића, Владислава Петковића Диса, Милутина Ускоковића. Дис је био тежак песимист као и Сима Пандуровић, али се нашло код њега стихова које смо много читали и напамет знали. Победоносни балкански ратови развејали су „црне мисли“ Владислава Петковића – Диса и он је дао родољубиву збирку песама „Ми чекамо цара“/…/ Збирку „Ми чекамо цара“ радо смо читали. У збирци Пандуровићевих стихови „Дани и ноћи“ Принципу се допадала песма „Данашњица“ у којој је био подвукао ове стихове:„И не створимо л ништа сами собом,/ Завршићемо бар јад ових дана,/ Бићемо, ипак, темељ својим гробом,/ Новом животу без данашњих мана,/Бољем животу што бар нечем води,/ Ако не часном миру, оно рату,/ Ако не срећи, а оно слободи…“

Бавећи се, у паузама свог ослободилачког посла, књижевном критиком и пишући песме у прози, Владимир Гаћиновић је забележио:„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити уметник и конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук, који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене“.

Иво Андрић је преводио Волта Витмена, који је њега и другове привлачио својим моћним, демократским индивидуализмом. Учитељ Данило Илић, један од младића на смрт осуђених, понашио је, са енглеског, „Мисли о уметности и критици“ Оскара Вајлда. Преводили су Кјеркегора, Стриндберга, Ибзена и Едгара Алана Поа. По Дедијеру, идеја индивидуалистичког приступа револуционарном раду, као једна од идеја с којом су се младобосанци срели код Хенрика Ибзена, снажно је утицала на неспокојне босанске дечаке, чија су срца и умови били у непрекидном врењу. Опет по Дедијеру, „припадници „Младе Босне“ долазили су са села, доносећи сељачки немир и индивидуалност. Нису видели никакву могућност за ослобођење, осим директне акције појединца.“ На то своје сељачко бунтовништво калемили су Ничеа и ничеанце, Бакуњина и Кропоткина. Само да се, макар у главама, нагутају слободе, које је у крвавој Босни и Херцеговини било тако мало, а без које се није могло ни мислити, ни дисати.

Иза много чега у њиховим трагањима стајао је Димитрије Митриновић, дух покретач „Босанске виле“ и мистични идеолог „Младе Босне“. Писао је, још 1908, излажући, како каже Дедијер, јединство „литерарног симболизма и револуционарног рада“: „Појединац није само члан једног народа, него је и члан људског рода; Шекспир није само Енглез, он је и човјек. /…/ Није важно какво становиште заузима данашњи човјек према проблемима нашег доба; може неко бити и социјалист, и анархист, и индивидуалист, и спиритист, и теозоф, и будистички метафизичар, и што год хоће – главно је да осјећа наш бол и трзање у нашим проблемима“. По Митриновићу, модеран је онај „ко осјећа апсурдност анахронистичког режима, ко осјећа глад и бесправност наше јадне масе, и ко тражи хљеба и слободе читавом једном огољелом и прегладњелом народу“.

Босанско ропство и слобода Србије

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић пише о Принципу као детету тешке босанске сиротиње, који се увек сећао забринутог мајчиног лица и коштуњаве очеве фигуре, као и родитељског напора да отму децу са села које је, за Принципа, „остало појам беде и голотиње“. Сећао се Гавро и посела за време дугих зимских вечери, када су, при слабој светлости влажних цепаница на огњишту, сеоски убожјаци, мушкарци и жене, седели у диму и причали. Из тог дима виделе су се само њихове ужагрене очи, за које је Јевђевић вели:„Те очи, тужне, патничке искре, пламсале су влажном светлошћу, долазећи из ничега. Из њих је избијало пребацивање, питање и претња, а Гаврило је уверавао да га и сада често прену из сна ти чудни погледи“. Касније је млади Граховљанин говорио да треба спалити сва Толстојева дела, јер је руски гроф проповедник мирног подношења зла. На суду, свој атентат је одлучно правдао и социјалним разлозима, говорећи да под патњама народа он сматра оно стање у коме је сељак „потпуно осиротио“, при чему га сматрају „стоком“. И додао је:„Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам син сељака и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим, и није ми жао“. Принципов друг, Грабеж, на саслушању 16. августа 1914. вели: „Када сам дошао у Србију, видио сам огромну разлику између режима у Србији и у Босни. Уочио сам тежак положај наших људи и наших сељака у поређењу са слободом коју у Србији ужива сваки грађанин“.

И Ратко Парежанин памти: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро – Угарске“.

Зато је Србија била Пијемонт.

Зато је Скерлић (на чији гроб је Принцип полагао венац) веровао у омладину, о којој је писао:„Новији нараштаји показују ведрију главу, здравију душу и јачу вољу. Млади су чвршћи и мужевнији; то су људи од воље и акције; они не стоје и не плачу крај реке живота, не бацају се у њену матицу. То су сејачи и жетеоци једне велике жетве…“

Зато је Милутин Бојић, са својим витализмом, као сведок „Земље Олује“, био омиљен међу младобосанцима, „поколењем за пјесму створеним“.

Вера у југословенство

Младобосанци су пореклом били углавном православни Срби, али било је и муслимана и римокатолика. Без обзира како то изгледа данас, у оно време се веровало у Југославију, насталу на ослободилачкој акцији Срба из Србије и Црне Горе. У то време, завереник и песник Тин Ујевић, један од кључних људи „Младе Хрватске“, још пре Првог балканског рата, пише:„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде“. А после Првог балканског рата, ево опет Тина: „Није се варао народ у вјери Маркова васкрса. /…/Од крша Дурмитора до плаве Авале затресла се у неболноме потресу цијела земља напаћенога српскога рода… Двије су се српске државе, Карађорђева Србија и Његошева Црна Гора, загрлиле у братству оружја у намјери ослобођења, да уз помоћ југословенске Бугарске и хришћанске Грчке… искују бољу будућност браће и извојују права потлачених“. И додавао је:„Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу за смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самим коријенима бића“. А 1913. Ујевић опет кличе Србији: „Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака/…/ Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.

Веровало се и живело се за будућу заједницу људи исте крви и језика; али, показало се да су империјалне силе и верске разлике јаче од потребе да се живи по начелу: „Брат је мио које вере био“. Ипак, не сме се заборавити на племенитост намера оних који су животе дали за један човечнији свет.

Међу њима је био и Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

Раскољников у граду

Живот у граду, у коме је његов старији брат већ настојао да изађе из стања урбаног сиромаштва, код Принципа је развио крајње противуречно понашање, „расковниковљевско“. С једне стране, то је био момак који је свесно глумио суровост и понашао се чудачки: нос је повредио и деформисао приликом пада са скеле на којој се састајао с неком од својих девојака, Јеврејком; тукао се, по Јевђевићу, са аустријским органима који су гушили омладинске демонстрације са „неким криком, који је личио на убојити поклик праљуди“; волео је да се бије и са својим друговима, углавном после читања Ракићевих родољубивих песама… Био је чулан толико да је, „када би га визије нагих жена посве узбудиле, скакао разодевен и разбарушен, као варварска апотеоза Лингама, кличући да живи револуција“. Истовремено, гајио је романтичарски култ жене као Дивне Даме; по Јевђевићу, „изгледала му је чулност љага с обзиром и на његов завет“. Једна од његових симпатија била је Вукосава, сестра Принциповог саучесника у атентату, Чабриновића, којој је писао:„Ми смо сами и гладни у хладној соби. Недељко пљује у таваницу, а ја чекам Симу, који је отишао да прода последњи пар рубља, знаш од оног, што ми га је брат на пут спремио“. Вукосава је Јевђевићу причала како је изгледала Принципова љубав:„Једаред у сред разговора један пољубац кратак и тврд. И много пута узимао је моју руку и стезао је крвнички, док нисам крикнула од бола, а тада би се угасио пламен у његовим очима и попустио стисак“. Друга његова симпатија, Јелена Милишић, рођена Јездимировић, сведочила је после рата: „Гаврило ме је заволео. Поштујући и ценећи његов карактер, ни ја нисам била равнодушна./…/ Много се говорило о југословенству и сањарило о ослобођењу. Међутим, Гаврило је био некако повучен у себе и ретко је говорио. Ако би изустио коју реч, онда би изразио мржњу према Аустро-Угарској, наглашавајући редовито да није далеко време када ће куцнути час слободе… Покојни Гаврило почео ми је писати песме/…/ За време лепих пролетњих и летњих ноћи Гаврило је долазио под мој прозор и певао ми младалачке песме пуне топлине и чежње. Најомиљенија његова песма била је „Јелено момо Јелено“. Разговарајући једно поподне – у шетњи – о слободи, Гаврило ми је поверио једну своју тајну. Рекао је: „Јелена, ја обожавам покојног Богдана Жерајића. Често одлазим на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива… Састали смо се последњи пут пре атентата. Тада ми је на растанку рекао: „Збогом, Јелена, можда се више никада нећемо видети. Сутра ће бити велике гужве…“ Када сам после рата срела Цветка Поповића, који је с њим учествовао у атентату, он ми је испоручио последњи поздрав покојног Гаврила. Гаврило је на затворској порцији у Сарајеву дословно поручио: „Ти си, Цветко, млад и нећеш бити пуно осуђен. Видећеш Јелену. Остављам ти аманет да јој испоручиш мој последњи поздрав“.

Раскољниковљевски однос према свету код Принципа био је, по Јевђевићу, видљив из његових поступака: „Често се је пута окрутно ругао беднику друштвено упропаштеном или физички нагрђеном, сипао је низ псовки на сентименталност, која је онемогућавала атентат на старог Фрању Јосифа, јер револуционар не убија човека, него идеју, али упоредо с тим делио је последњи новчић са оним, који му га је затражио и скакао у одбрану слабијег по цену највеће опасности“. И то је било у духу епохе. Александар Блок је, у свом огледу „Иронија“, писао: „Њене манифестације су наступи смеха који изнурује, који почиње ђаволски – исмевачки, а завршава се дрскошћу и хуљењем. Ја познајем људе који су спремни да се угуше од смеха казујући да им је мајка на самрти, да умиру од глади, да их је изневерила заручница. Човек се грохотом смеје, а не знам да ли ће, пошто се растане са мном, попити сирћетне есенције, да ли ћу га још једном видети“.

Исти човек је, дакле, био и циник и најнежнији појац подокница. Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

Принцип и Дис

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић каже за Принципа: „Ишао је огрнут црном дугом пелерином у којој је његова мала фигура деловала гротескно и застрашавајуће, када смо у праскозорје лутали пустим сарајевским улицама, после ноћи пробдевене у дискусијама, а зачињене јефтиним пивом и цигаретама. Као да га сад гледам! Изненада би пребацио пелерину преко груди по маниру шпанских хидалга и пред неком мртвом кућом са спуштеним завесама почео да рецитује: „Ноћас су ме походили мртви,/ Нова гробља и векови стари,/ Прилазили мени као жртви,/ Као боји пролазности ствари“. Ту је песму необично волео“.

У обимној, озбиљној и изазовној студији „Национално самоубиство“, философ Александар Пражић говори о Дису анализирајући српски самоубилачки порив. Опседнутост смрћу код Диса изазивала је, по Пражићу, узнемиреност не само код „расно, јасно, просто“ Скерлића, него и код префињенијег Богдана Поповића, који ниједну песму аутора „Утопљених душа“ није ставио у своју „Антологију“, иако је те почасти удостојио Симу Пандуровића, Дисовог пријатеља и поетичког саборца. Сими је било опроштено – факултетски образован човек, философ, надахнут Бодлером и Шопенхауеровим песимизмом; али, Дис (сељачко дете, несвршени гимназијалац, учитељ у зајечарској забити, ситан чиновник) изазивао је, по Пражићу, код аутора „Антологије новије српске лирике“ својеврсну стрепњу да песме „Утопљених душа“ нису настале на основу лектире, него да одражавају дубинску претњу нихилизма настањеног у колективно несвесном. А Поповић није смео (или није хтео) да иде у тамне закутке народне психе.

Описујући Дисов боравак у Београду, Пражић указује на чињеницу да је и он био жртва несналажења које је снашло велики део српске интелектуалне елите оног доба. Држава је била слободна, почео је убрзан привредни, културни и политички развој, али је то имало своју цену – губљење оријентира традиционалног начина живота. Од зулума и харача турског типа није остало ништа, али су наметани западни обрасци живота и понашања: „Првобитно срастао са неисквареном сеоском средином из које је поникао, те задојен непосредном, нерефлектованом саживљеношћу са здравим и аутентичним стремљењем националног духа, Дис се, неприпремљен, а пун очекивања, изненада нашао уроњен до гуше у туђи систем вредности/…/“ Егоизам, исквареност, грамзивост, особине градске светине, дубоко су погађале Диса, који је, у „Нашим данима“, описао стање урбане Србије, истовремено се повлачећи у безнађе својих песничких визија („Пијемо нас неколико пропалих људи/ И полусвет“; „Ту, где за небо нико нема вида,/ Ту, где и мртве убијају људи,/Ту, где је жена појава без стида“), као и у неку врсту социјалног аутизма („Мене туђи јади нимало не тиште“).

Али, све је то било – док није почео Први балкански рат. Тада Дис прештимује лиру, и пева другачије. Као и већина песника његове епохе, напуштајући дотадашњу усредсређеност на тамне визије битијне и друштвене стварности, Дис диже глас у славу оних које је у граду заборавио, а од којих потиче, и који се на Куманову показују као хероји („Просто име: сељаци, сељаци“). Хрватском песнику Черини се жали да га до дна душе боли што је, због малог обима груди, одбијен од служења војске с оружјем у руци. У искреном, непатвореном заносу кличе престолонаследнику Александру и његовим јунацима са Куманова. Појава је, рекосмо, била општа, и није наступила само код Диса. О тој промени међу поетама, Пражић каже:„Њихов црни песимизам уступио је место патриотизму, ускогруда и себична заокупљеност „својим боловима“ дубокој свести о припадности властитом народу и искреној привржености и посвећености заједничким циљевима и вишим надиндивидуалним интересима“. Пражић описује и Дисову „геополитичку“ свест: „На два места наглашава како је сврха рата да шири државне границе и црта нову политичку карту Балкана, те потврђује разумевање стратешког значаја Моравско – вардарске долине, истичући као важан учинак победе „што Вардар данас кроз Србију тече“ и изражава наду да ће то ускоро моћи да се каже и за Миљацку, Драву и Неретву, пошто нас сада чекају још смелији покрети „за нове редове историје славне““. Дис, у то доба, радосно сведочи: „Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,/ Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра“.Тим путем он ће наставити и у Првом светском рату, у коме ће бити ратни репортер и голготник на путу преко Албаније.

Зато, опет по Пражићу, „Дисова поезија није приказ, опис или тумачење, већ сама стварност у себи расцепљене српске душевности, растрзане између здравља и болести, између привржености животу, јуначког слободољубља и духовног потенцијала с једне, и мрачне склоности ка самопозлеђивању, мазохистичком обезвређивању свега што је своје, суицидној равнодушности према националним задацима и олаком препуштању самозабораву и асимилацији“.

Зар ово нису разлози због којих су и „Нирвана“ и песме из збирке „Ми чекамо цара“ биле омиљене песма Гаврилу Принципу, дечаку који није пуцао у Фрању Фердинанда, него у лаж једне епохе која је себе звала „лепим добом“? Зар Гаврилов метак није метафизички метак? „Пуцајући, ја сам чак и главу окренуо. Опалио сам двапут узастопце, али нисам сигуран да ли сам двапут или више пута пуцао, јер сам био веома узбуђен“, рекао је Принцип на суду… Јови Драгићу, Србину жандарму из Власенице, који га је пратио у Терезин, на питање о убиству Софије Хотек, одговорио је: „Ко би убио мајку деце? Знам ја добро шта је мајка деце. И ја имам мајку. Случај је хтео да се тако догоди. Зрно не иде увек тамо куда је намењено, и њу сам прву погодио. Наслонише се једно на друго. Он је крив што је хтео да пороби наш народ и све Словене“.

Аустријски жандармеријски наредник, Хутнер, који је Принципа, Грабежа и Чабриновића такође спроводио у терезинску тамницу, питао је главног атентатора да ли му је жао што ће на робији оставити кости. Овај је рекао да је с тим и рачунао. Када је Хутнер обавестио Принципа да је Србија прегажена, младић је мирно одговорио: „Србија може бити прегажена, али не и побеђена. Србија ће постати Велика Србија, Србија која ће остварити Југославију, мајку свих Јужних Словена“.

Судбина младобосанских песника

Још је Предраг Палавестра уочио трагичне судбине младобосанских песника. Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту. Драгутин Мрас пао је као српски добровољац код Ћуприје 1915. Данило Илић обешен је те године као један од организатора Сарајевског атентата. Песник и критичар, Милош Видаковић, умире тог кобног лета као избеглица у Велесу. Јова Варагића аустријске власти бацају у арадску тамницу, а затим мобилишу и шаљу на фронт у Румунију, где гине 1916. Драгутину Радуловићу губи се сваки траг 1919, негде у Француској. Владимира Гаћиновића стиже („загонетне околности“, по свему судећи тровање) смрт пре но што је закорачио у живот…

Писци који су преживели, од Боривоја Јевтића до Иве Андрића, дали су значајан допринос српској и јужнословенској литератури, испуњавајући Митриновићев завет да „ради нашег угледања и позајмљивања од Запада, ми не треба да се одродимо: треба да се оплодимо“ јер „од странога треба узимати само оно што је довољно космополитско, опће, да би се код нас могло добро и природно сродити с нашом народном душом“.

/…/

О Српској Новој 2014. години

*Чланак „Гаврило Принцип и песничко поколење“ део је нове књиге мр Владимира Димитријевића, која ће у току ове године изаћи у издању ИК Catene mundi.

Литература:

1. Владимир Дедијер: Књижевност и историја, Рад, Београд, 1985.

2. Ратко Парежанин: Гаврило Принцип у Београду, Catena mundi, Београд, 2013.

3. Владимир Гаћиновић: Огледи и писма, Свјетлост, Сарајево, 1956.

4. Доброслав Јевђевић: Сарајевски атентатори/ Видовдан 1914, Отачаствољубље, Београд

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар