Арапски Че Гевара

Арапски Че Гевара
Бошко Јакшић
објављено: 23.08.2011.

Муамер Гадафи, човек који је најдуже владао у арапском и афричком свету, је по свом необузданом речнику, претенциозном облачењу и девојкама из његове телесне гарде, прво познат као ексцентрик. По европским престоницама, жељним његове нафте, разапињао је шаторе. У Београд је доводио камиле. Само он је, током посете Италији, августа 2010, могао да стотине младих жена позове да пређу у ислам.

Иза стереотипски изграђеног имиџа крије се веома интелигентан и сложен лик човека који се на власт испео са само 27 година у бескрвном обарању краља Идриза. Брзо је научио регионалне лекције како би се одржао: успоставио је гвоздену контролу, онемогућавајући било какву опозицију.

Арапски Че Гевера, велики револуционарни лидер Трећег света, глобални бранитељ потлачених, бивши финансијер палестинских екстремиста и ирских терориста, пуковник који је беспоговорно управљао бедуинском пустињом изнад богатих налазишта нафте.

Рођен је 1942. године, у обалском граду Сирт, у номадској породици. Неуспешно је у Бенгазију покушао да студира географију, па се придружио војсци.

Пошто је дошао на власт, почео је да, беспоговорно, лансира политику панарабизма и антиимперијализма проткану исламом. Обожавао је Гамала Абдела Насера и његов панарапски национализам. Покушавао је, али без успеха, да се придружи Уједињеној Арапској Републици Египта и Сирије. Пропао му је и покушај уједињења са Тунисом. Арапи су, то се временом није много променило, са ниподаштавањем, на Либију гледали као на бедуинску, племенску творевину без корена.

Неспорно јединствен у сопственим амбицијама, 1977. године, лансирао је пројекат „Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије”, с тим што је ово последње значило „владавину маса”, која ће своју политичку моћ остваривати преко „народних конгреса”. Попут Мао Цедунга, у временима кинеске Културне револуције, штампао је, на десетак језика, милионе примерака „Зелене књиге”, која је постала нека врста либијског политичког Курана.

Себи је одредио титулу вође без званичне функције, којом ће се касније бранити од оптужби Запада. Сви су, међутим, јако добро знали да је сва власт у његовим рукама. Запад га је књижио као диктатора. Роналд Реган га је назвао „лудим псом”, а Џорџ В. Буш је Либију убацио у групу „отпадничких држава”.

Седамдесетих година, јавно је вешао студенте који су се усудили да по Триполију или Бенгазију демонстрирају, захтевајући демократске слободе. Побуњеници који су устали против његове власти тврде да је, 1996. године, у затвору Абу Салим, брутално масакрирао 1.200 особа.

Гостио је радикалне Палестинце, укључујући и оне који су се бавили тероризмом. Прикључио се здушно арапском Фронту отпора када су Египат и Израел, у Кемп Дејвиду, 1978. године, потписали први мировни споразум једне арапске земље и јеврејске државе. Касније, када је мировно преговарање са Израелом код дела Арапа престало да буде јерес, Гадафи се окренуо Африци и значајно је помогао оснивању Организације афричког јединства.

Амбиције које су га у Покрету несврстаних понекада сукобљавале са Титом, умешно је знао да прошири и на друге континенте. Брат Гадафи, како је волео да га зову, свој револуционарни ентузијазам исказивао је финансијском подршком покретима, попут Ирске револуционарне армије или наоружане групе ФАРЦ у Колумбији.

На Западу су га због тога директно повезивали са тероризмом који је нарастао. Био је оптужен да је моћна либијска обавештајна служба умешана у бомбашки напад на ноћни клуб у Берлину, 1986. године, када су убијена двојица америчких војника.

Реган се није много двоумио. Априла те године, послао је авионе који су се лако пробили кроз Гадафијеву „линију смрти”, изнад Медитерана, бомбардовали Триполи и Бенгази, при чему је погинуло 35 Либијаца, укључујући и вођину усвојену ћерку.

Пуковник је чекао тренутак да се освети. Бомба која је изнад шкотског града Локербија у ваздуху разнела „Панамов” авион и однела 270 живота, приписана је Либији, што ће Гадафи много касније признати и исплатити 2,7 милијарде долара одштете не само за тај кобни лет, већ и за обарање француског авиона изнад Нигера.

Била је то, после година непризнавања злочина и санкција које су му завеле УН, индулгенција, исплаћена 2003. године. Откупио се од изолације. Пажљиво је осматрао како функционише коперникански обрт на који се одлучио.

Напуштајући проблематични револуционарни романтизам, који је Либију и увео у дипломатску осаму, уважавајући реалности постхладноратовског света, Гадафи је објавио да одустаје и од програма производње оружја за масовно уништавање. Био је бржи од Садама Хусеина.

Запад је брзо заборавио да је свака врста његове опозиције, либерална или исламистичка, побегла у иностранство. Бушова администрација је, 2004. године, формално укинула амерички трговински ембарго. Тони Блер је, као први британски премијер, после Винстона Черчила, 1943. године, посетио Триполи и обећао британску обуку либијској војсци. Немачки канцелар Герхард Шредер је, одмах пошто је ЕУ укинула дванаестогодишње санкције и олабавила ембарго на оружје, похитао за Триполи.

Дани новог Гадафијевог успона. Готово преко ноћи је постао, ако не нови пријатељ, оно неко са којим Запад жели да прави послове. Бизнисмени су, привучени мирисом петролеја и грандиозних Гадафијевих инвестиционих замисли, одмах похрлили за Триполи.

Септембра 2009. године, први пут је посетио САД – да би се појавио пред генералном скупштином УН. Излагање је требало да траје 15 минута, али говорио је сат и по. Притом је демонстративно поцепао Повељу УН, оптужујући Савет безбедности да је „терористичко тело”, попут Ал Каиде, и захтевао да бивше колонијалне силе Африци исплате 7.700 милијарди долара као компензацију.

Гадафи себе види као „супермена историје”. Променио је исламски лунарни календар и 2009. године наредио да се Празник жртве – Еид ал Адха – у Либији слави дан раније него у другим муслиманским земљама.

Задржао је препознатљив индивидуалистички стил. Српском председнику Борису Тадићу разлагао је своју стару тезу да муслимани и православци треба да се уједине како би се супротставили католицима и протестантима.

Сваког дана, који почиње касније јер воли да ради ноћу, пије камиље млеко и воли јако заљућена традиционална либијска јела. Онда нађе време да дизајнира аутомобиле: у Италији је направио три прототипа, од којих последњи има по један точак напред и позади, а два у средини.

Веома је одан породици, посебно другој супрузи Сафии. Спреман је на све да би сачувао децу. Када је његов син Ханибал на кратко ухапшен у луксузном хотелу у Женеви, Швајцарцима је обуставио извоз нафте.

Можда ће га само породица одговорити од најаве коју је дао почетком побуне: да је спреман да погине као „мученик”. Његова ћерка Ајша и син Саиф ал Ислам, неретко су помињали могуће политичке договоре. Но, с ким год се договарао, шта год је договарао, остао је непредвидљив. Запад му никада није веровао. Зато је, под фирмом Арапског пролећа, не желећи да ризикује са будућим концесијама за нафту у Либији – чији су уговори истицали – за Гадафијеву Либију, послао НАТО авионе.

Овај унос је објављен под Гадафи, Че Гевара. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s