Будите запатиста где год да сте!

Миленко Срећковић: Будите запатиста где год да сте!
(поговор роману Запатиста)

„Боље погинути на ногама, него живети на коленима“

Емилиано Запата

„Ради се о претварању света у велику трговину где могу купити Индијанце овде, жене тамо, где могу купити децу, имигранте, раднике, па и целу земљу као што је Мексико.“

Поткомандант Маркос, 1996.

„Наша нас историја учи Борби за слободу.“

Одломак из запатистичке химне

Потомци Маја Индијанаца, насељени претежно у Чиапасу, једном од најсиромашнијих региона Мексика, 1. јануара 1994. године, оружано су се побунили против владине политике, мултинационалних корпорација и земљовласничке тортуре. Побуна је почела мање од два сата пошто је ступио на снагу НАФТА споразум (споразум о слободној трговини између Канаде, САД и Мексика), донет с циљем привилеговања мултинационалних корпорација а који је угрозио вековну економију и културу домородаца. Под притиском Сједињених Држава две године раније мексички председник Карлос Салинас изменио је члан мексичког устава чиме је мултинационалним корпорацијама омогућен већи приступ некада правно заштићеном земљишту, на које су до тад уставом загарантовано право имале домородачке породице и заједнице.

Маскирани герилци Запатистичке војске националног ослобођења (Ejército Zapatista de Liberación Nacional – EZLN), почетком 1994. године, заузели су неколико градова уз помоћ више хиљада својих људи, који су пред напад инфилтрирали мексичку армију и тајну полицију. Најзначајнији освојени град био је Сан Кристобал де Лас Казас, град у области планина Сиера Мадре. Оружана страна њихове побуне брзо је окончана привидним примирјем (Сан Андрејски споразум, 1996) и пратила ју је геноцидна одмазда мексичке владе, али највећа победа запатиста није ратна, већ она коју су остварили у сопственим редовима.

Запатистички револуционарни покрет избегао је замку у коју су упадале друге латиноамеричке гериле које су се бориле против империјализма Сједињених Држава. Запатисти се не боре за освајање власти, већ раде на реализовању јединог облика друштвеног уређења које људе може спасити од погубног дејства постојања власти а то је директна демократија. Запатистичка герила је настала 1983. године када се шест мушкараца и жена повукло у шуму инспирисана класичним геваристичким начином борбе за права социјално најугроженијих. До 1988. године, под утицајем домородачке културе с којом су ступили у додир, изворни концепт хијерархијског и вертикалног војног вођства бива трансформисан у покрет надгледан од стране домородачких заједница. У герили бива дефинисан концепт ’’вођења слушањем’’, што би значило да су вође гериле потчињене онима који су их поставили на лидерску позицију. Бискуп Самјуел Руиз, црквени великодостојник Сан Кристобал де Лас Казаса и водећи медијатор у време мировних преговора између запатиста и владе, тврди да су запатисти радикално другачији од претходних герилских организација. ’’Они не желе да освоје власт’’, тврди он. ’’Овде се ради о нечему потпуно новом. Они желе да створе демократске услове у којима сви Мексиканци могу да узму учешћа’’.

Након освајања градова под нападима савремено наоружане мексичке војске герила бива принуђена да се повуче у Лакандонску прашуму и да борбу води у њој. Владини авиони бомбардовали су предграђа Сан Кристобала де Лас Казаса а војска је терорисала заједнице за које се сумњало да су про-запатистичке.

По окончању ватре одиграло се неколико преговора између зараћених страна. Запатисти су одбили мировне услове, јер је влада једино понудила материјалну помоћ, којом би ублажила локалне кризе, а коју су запатисти такође поносно одбили. Запатисти после нису претили обнављањем борби, већ су сазвали састанак цивилног друштва, који се одржао у Лакандонској шуми 1996. године. Направљен је дрвени амфитеатар спреман да прими шест хиљада делегата. Закључено је да запатисти остану наоружани, али и да се боре мирним путем.

Сан Андрејски споразум је формално дао домородачким заједницама у Мексику неку врсту аутономне управе, али влада тај споразум није поштовала. Запатисти су одбили даље преговоре. Истовремено, влада је преко војске, полиције и паравојних формација, које финансира влада а снабдева војска, константно терорисала домородачке заједнице.

Запатисти се противе парламентарним изборима на националном нивоу, јер сматрају да су такви избори недемократски и да отуђују власт од обичног народа. Они су постали симбол домородачког друштвеног уређења заснованог на директној демократији и одлучивању путем консензуса. Организовали су мрежу аутономних, демократских Већа по селима у свом региону и у њима основали школе, судове и болнице. Запатистичка побуна проистекла је из потребе обичних људи да своју судбину преузму у своје руке.

У добу када монотоност западне културе колонизује свет, запатисти су извор своје снаге пронашли у традиционалним облицима народног живота, у домородачкој традицији скупштина и колективног власништва над земљом.

Побуна запатиста пробила је уске границе Чиапаса и Мексика, и постала инспирација антисистемским покретима широм света. Таман у тренутку кад се помислило да је неолиберална идеологија неизбежна судбина човечанства, запатисти су нас својим деловањем подстакли на узвраћање ударца. Ударац се узвраћа не борбом за власт, већ борбом против сваке власти. Борбом за слободу. Борбом запатисте.

Позив да будете запатиста, где год да сте, незадрживо се шири планетом.

Запатистичка химна

Овај унос је објављен под Запатисти. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s