У загрљају са Фидел Кастром

Ивана Жигон

ЗАХВАЉУЈУЋИ сазнањима из књига и музике које ми је више од годину дана препоручивао мој пријатељ његова екселенција амбасадор Кубе у Београду Хуан Санчес Монро, иначе чест гост у Народном позоришту, моја апстрактна заљубљеност у Кубу и Че Гевару полако се претварала у праву љубав.
Слушајући на вокмену песме о Че Гевари једног летњег дана у Требињу, помислила сам како би било лепо да на пример научим шпански па да Фиделу у част изрецитује „Пркосна песма“ Добрице Ерића. Умем ја да маштам, а нарочито на плус 43 степена у хладу. А што и да не? Уосталом, ко би ту песму на овом свету боље разумео од Кубе окружене океаном неправде и блокаде.
Преда мном је била књижара. Ући ћу унутра, и ако имају „Асимил“ за шпански, посветићу се својој сулудој идеји, а ако га нема – одустаћу! Боже мој, колико сам данас захвална лепој продавачици која ми је одговорила: „Имамо још један примерак.“

ПРВА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

И ЕВО ме после шест месеци свакодневног учења у Хавани! Долетела сам овде заједно са Катарином Костић, која представља часопис „Збиља“ (главног уредника Момира Лазића), да присуствујемо Форуму о глобализму и проблемима развоја. „Збиља“ је посветила часопис овом скупу, а ја желим да остварим своју „требињску“ идеју. Са нама је и Ивица Видановић, редитељ БК телевизије.
На улицама Хаване осећам у погледима људи, у жагору, у песми коју чујем издалека, чежњу за домовином која је остала иза тиркизног бескраја, чежњу која је ујединила у кубанском сону (врста музике) баш као у сну освајаче и робове, шпанску гитару и афричке удараљке.
Посећујем и прву православну цркву на Куби освештану пре само неколико дана у присуству свевасељенског патријарха Вартоломеја, поклон кубанске владе православој цркви. У храму се сетим да сам читала давно у једној књизи да је Фидел током двогодишње борбе носио крстић о врату, поклон од прелепе девојке. Привиђа ми се у овој цркви и фотографија убијеног Че Геваре, који је са земље отишао млад и насмејан… А онда опет понављам у себи текст Добричине поеме на шпанском: „Ја ћу да гледам, а ви зажмурите, јер ће вам се очи распрснути од сјаја мог лица, само пожурите, што пре ме разапнете, пре ћу васкрснути“…
Хоћу ли ја то заиста наступити вечерас пред командантом Фиделом?
Палата конвенција се пуни, 1.200 делегата из 45 држава – САД, Француске, Италије, Норвешке, Белгије, Израела, свих земаља Јужне Америке… – Ишчекује долазак председника Кубе. Укључују се камере, почиње директан ТВ пренос. Улази Кастро. Читава сала устаје, а понеки студент са галерије узвикује: „Фидел, венсеремос!“ Председништво седа за сто, а Фидел, помало прехлађен, пије чај и преврће папире док се читају закључци конференције.

ПРКОСНА ПЕСМА

У ПРВОМ сам реду, и по договору упућујем упитни поглед Роберту Веријеру, председнику конференције, који седи тик уз Кастра – хоћу ли имати прилику да добијем реч? Роберт ми даје знак руком да још није сигуран. Окреће се према Фиделу и нешто шапуће. Нико у сали не зна зашто. А ја претпостављам, сигурно му је рекао: „Фидел, овде је првакиња Народног позоришта из Београда, желела би да вам посвети једну поему, ја сам јој обећао, али нисам знао да сте прехлађени, па сад не знам шта да радимо… Имамо ли времена? “
Фидел га погледа чудно, сркне мало чаја, одмахне руком, све у стилу „шта ти мене питаш, па ти си овде шеф“… А „шеф“ ми се насмеши и даје до знања да ћу ипак наступити.
А мени почиње да се врти у глави. Питам се да ли је то од лета над Бермудским троуглом, или од ветра који удара на 21. спрат хотела „Нептун“ у коме живим? Јесу ли то можда голфске струје, или то удара својим удараљкама громовник Чанг, каква је то салса у мојој глави, њишу ли се то по њој краљевске палме или морске траве у облику лепезе? И схватам да сам већ на сцени, да говорим на шпанском, да јавно признајем команданту пред северноамеричким нобеловцима, пред представницима Светске банке и Монетарног фонда, пред делегатима из 45 земаља, пред читавом јужноамеричком интелектуалном елитом, пред читавом Кубом, да ми срце удара јаче него кад сам ову песму говорила на Бранковом мосту за време ваздушне узбуне априла 1999. године у Београду.
Аплауз. А Фидел тек помало одваја очи од припрема за свој говор. „Команданте, ‘Поема десафјанте’! ‘Пркосна песма’! „Довикујем му са говорнице, као да му кажем:“ Дошла сам издалека да ме чујете. Не гледајте више у те папире. “

Као у античкој ДРАМИ

ПОТОМ заборављам и на Кубу, и на Фидела, и осећам се као у каквом амфитеатру, у античкој драми. Тек после, у авиону, један лингвиста објаснио ми је како је шпански језик најсличнији латинском од целе групе романских језика, па дакле и најстарији.
„Што пре ме разапнете пре ћу васкрснути“! Још једном привиђа ми се Че, млад и насмејан… Отварам очи, кад оно устала цела сала, а устао и командант! Онда му кажем, све кроз аплауз, аи даље ми се чини да громовник Чанг удара ту, негде близу, да желим да му предам књигу разрушених 114 православних храмова на Космету у последње четири године, а све пред очима међународне заједнице. Он ме гледа, и прима ме у загрљај некако заштитнички и тако топло, као да је хтео да заштити све те порушене цркве…
И у том тренутку прође ми кроз главу да Куба гради православну цркву док је неки други по Косову руше, а Кастро ме пита до када остајем?
– Летим сутра! А знате ли команданте да сам због вас учила шпански, да бих вам посветила ову песму?
– А колико си учила?
– Па, око пола године. А хоћете ли ми потписати вашу књигу „Историја ће ме оправдати“? Купила сам је јуче на сајму књига у Хавани.
– Наравно да хоћу!
И тако, на сцени, Фидел и ја причамо, заборављајући на директни пренос. Нико не зна о чему ми ћаскамо читавих пет минута.

КАСТРО СА КАМЕРОМ

ФИДЕЛ почиње говор. Траје четири и по сата. Више од десет минута, инспирисан Ерићевом песмом, помињући „младу девојку која је дошла издалека да пренесе бол“, причао је о нашој бившој великој земљи и бомбардовању Србије. Он, изгледа, више није прехлађен. Ми смо све буднији, а појединцима који зевну, Кастро шалећи се нуди кафу.
И око три ујутро мени се чини да је Хавана позоришна сценографија, да уместо рефлектора сија сунце, а да Хамлет нових дана са брадом, не знам шта му је данас, није обукао војничку униформу, него одело, уместо бити или не бити, узвикује „имати или бити, то је питање „.
Чини ми се, кад се гласа за бити, а не за имати, монолог увек прераста у дијалог? Стотину студената излази на сцену да се слика са Фиделом, а он, узевши фотоапарат од једног од многобројних репортера из читавог света, фотографише делегате у сали.
Већ је четири ујутро. Излазимо из палате. На Куби је зима. Температура се спустила „чак“ на 20 степени. На улицама Хаване ме већ препознају. Да ли су препознали моју земљу? Моју Србију. Желела сам да видим Кубу. И Кастра. Можда је ово било премало. Хоћу опет да их видим.

Овај унос је објављен под Кастро, Куба, Че Гевара. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s