Како тумачити Сирију

Мирослав Лазански

Заиста, шта је то данас уопште демократија у арапском свету? Плод завере, или крај деспотских режима?

Да сам ја Сиријац муслиман-сунит и да живим у систему председника Башара ел Асада вероватно бих желео његову оставку више но ишта друго. Али како то нисам, питам се која теорија о Сирији је тачна? Режим је тешко схватљив, но сада као да постоје две, или чак три Сирије, муслиманско-сунитска, муслиманско-алавитска и хришћанска, које у различитим тренуцима осцилирају између страха и амбиција? Да ли су Сиријци гледајући прошлогодишње сцене „арапског пролећа” први пут осетили потребу да и они буду грађани света, или арапске земље на путу ка демократији обавезно морају да прођу кроз пакао? Како помирити осећај лојалности према својој земљи и чињеницу да страни центри моћи нападају ту земљу „да би се она ослободила”. Шта ћемо са стотинама хиљада обичних Сиријица који су били или још јесу припадници 17 тајних и јавних служби режима председника Башара Асада, и који обављају „чисте и прљаве послове”? Јер овај режим представља потпуно домаћи, сиријски феномен, није га наметнула никаква спољна сила и у потпуности је производ културе која га и одржава. Већина обичних сиријских грађана одрасла је у владавини породице Асад и то је једини поредак за који знају, онај који штити и њих и отаџбину од империјалиста и домаћих издајника. Цинични посматрач са стране, неко ко седи у Бриселу или у Вашингтону, рекао би да свако ко се још увек налази у Сирији, а није у режимском затвору или у редовима побуњеника, на неки је начин саучесник режима у Дамаску. Бити жив у Дамаску, а не бити у затвору, за већину западних дипломата вероватно значи да нисте протестовали када је ваш комшија затворен, или да сте излазили на улицу и скандирали у част вољеног председника, јер вам је то тајна полиција наредила. Па је тако режим вашу крв помешао са својом. Али на терену, у Сирији, ствари ипак нису такве. Међу многим Сиријцима постоји интензивна, готово неподношљива амбивалентност према било каквој идеји да их неко са стране „ослобађа” и уводи у демократију. Мој пријатељ, Сиријац из града Алепа, чије име овде ипак не наводим, са којим сам био у свакодневном телефонском контакту и који ми је прецизно наводио детаље шта се све збива у Алепу, побуњенике је отворено називао страним плаћеницима и терористима. На моју опаску да је у питању грађански рат у Сирији, врло је одлучно рекао да то није тачно, јер у супротном он би повео 300 својих добро наоружаних саплеменика у тај рат.

„То су припадници Ал Каиде, верски фундаменталисти, муслиманска браћа, није то грађански рат, а још мање рат за демократију”.

Заиста, шта је то данас уопште демократија у арапском свету? Плод завере, или крај деспотских режима? Да ли је комплетан арапски свет данас способан да дефинише обрисе грађанског друштва, издејствује потпуну слободу штампе и нормално изгласа парламент? Како успоставити демократију у Сирији без сврставања уз Запад? Је ли све оно што се збива у Сирији само пукотина коју су Арапи претходно сами створили, а други су дошли да попуне ту празнину? Превише је питања, јер ако имате сиријску визу на само седам дана боравка у тој земљи, а ту визу сте чекали два месеца, тешко да можете и себи и другима да одговорите на све дилеме. Наравно да је рат у Сирији подстакао нове верске, етничке и племенске тензије, па и жеље за осветом, што све код просечног интелектуалца у Дамаску потврђује теорију о завери против Сирије као јединствене државе. Можда завера и постоји, али то не значи да арапски свет, па и Сиријци, не треба да размишљају о карактеру својих режима и начинима како да их промене да би и народу и држави било боље.

У Дамаску званичници тврде да се иза рата у Сирији, осим настојања Катара и Саудијске Арабије да прошире зону свог утицаја по систему „боље да комшији гори кућа него мени”, да се иза збивања у Сирији заправо крије и намера Запада да преко Курда утиче на прилике у Ирану, Ираку, Турској и наравно у Сирији. Курда има око 25 милиона и претежно живе у те четири земље са различитим степенима аутономије. Ирак нема снаге да контролише своје Курде, Турска је у сталном рату са својим Курдима, а Дамаск је лукаво препустио контролу сиријске територије уз границу са Турском сиријским Курдима. И то је сада посебан рат у рату.

Ислам је опстао у режиму сиријског социјализма. Хоџе се редовно чују са минарета џамија у Дамаску. „Флертовање” Дамаска са социјализмом совјетског типа било је више у функцији конфронтације с Израелом и Америком, а сиријски „социјалисти” никада нису прихватили теорију о класној борби и о примату материјалног над духовним. Али, за разлику од других арапских држава, религија у сиријском друштву никада није била посебно моћна.

С друге стране, арапско „пролеће” показује да легитимни арапски избори иду наруку исламистима. Демократизација арапског света доводи до јачања антиамериканизма, већина Арапа има негативан став према САД. Отуда и питање, да ли Вашингтон уопште зна ко би могао да наследи Башара ел Асада? Или је ипак најважније потпуно уклонити Москву из Медитерана?

Овај унос је објављен под Баас, Сирија. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s