Средњи систем и аграрна Србија

,,Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи т.ј. оно што су давно њихови ђедови и прађедови  решили боље него ико: средњим системом, лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као инароди на Западу.”

Свети Владика Николај Србски
Србски народ као Теодул

1. О Средњем систему

Шта је Средњи систем?
Средњи систем је друштвени поредак хришћанског милосрђа и узајамне друштвене помоћи који у православном друштву постоји као свеопште прихваћена, Еванђељем заповеђена, и спонтано спроведена норма друштвеног понашања.
Средњи систем као економски поредак  је заснован на приватној својини над производним добрима и средствима, као и најамном раду у приватно-предузетничком сектору са једне и задружном раду у јаком задружном сектору у области производње и потрошње са друге стране. Улога државе у Средњем систему је заштита правних уговора и спречавање неограничене концентрације богатстава у рукама богаташких картелиста и разних других богаташких интересних група. Ово би била нека општа дефиниција економског устројства Средњег система.
Наведена дефиниција Средњег система је само прилог заснивању теорије и праксе обнове Средњег система, у српском народу, у данашњим условима технолошке цивилизације пред крахом, почетком 21. века,  и заснована је на претпоставци постојања индустрије.
Али за Средњи систем, као социјални строј постојање индустрије није услов постојања. Средњи систем, посматрано историјски, је првенствено социјални систем који има за своју економску основу пољопривреду и привредне гране повезане са њом.
За присталице социјализма и комунизма Средњи систем је облик капитализма а за секуларне либерале или либертеријанце је облик социјализма. За присталице Средњег система, Средњи систем је једини одрживи систем економије, уместо дивљег капитализма и социјализма.
Расподела добара у економском поретку Средњег система се врши, добровољно преко црквених и приватних  фондовa, за разлику од државне прерасподеле и присиле као у разним облицима левог и десног социјализма.
Према опису имовинског строја Срба датом у спису Светог Владике Николаја Српског, Средњи систем-између плутократије и киновије, управо такав строј је постојао код Срба вековима., при свим државним поретцима српског народа. Средњи систем је општедруштвени подвиг милосрђа.
Временски оквир постојања Средњег система је у ужем смислу 19. век. У то доба српске историје Средњи систем огледа кроз сапостојање приватне и опште, колективне имовине.  Развој раног дивљег капитализма, током 19. века је поткопавао и тихо разарао Средњи систем. Развој основних духовних и материјалних чинилаца Средњег система сеже до доба патријархалне киновијске заједнице, преко првих српских држава, до славне државе светих Немањића и њихових благоверних наследника.

2. Средњи систем и српска сеоска породична задруга

Средњи систем постоји као узајамна помоћ у оквирима српског патријархалног комунализма породичних сеоских задруга, које су биле органски заштитни систем србског народа, уз Божју помоћ, од окупатора на духовном и моралном плану живота.
Тај комунализам као спонтани поредак заједнице, за разлику од сваког комунизма, секуларног или религијског, обједињен у шире заједнице, сеоске општине и кнежине, би се речником савремених политичких теорија могао назвати аграрним социјализмом али тај наводни социјализам је био добровољни друштвени поредак, децентрализован, ненаметнут, дакле настао од старине спонтано, са настанком србског народа, не као плод било какве комунистичке  утопије замишљене од људи, попут идеалних замисли Платонове Државе, Морове Утопије и сличних комунистичких нацрта доба Ренесансе и каснијих времена  или у пракси спроведених и основаних комунистичких  комуна- језуитских редукција у Парагвају 16. и 17. века. У језуитским редукцијама су Гуарана Индијанци, претходно живећи у безсвојинској племенској заједници, под командом језуитских господара били лишени приватне својине, и приватног и породичног живота, слободе кретања ван редукција и сваке економске самосталности и делотворности.
Српски комунализам породичних задруга у  доба турске окупације је Средњи систем или српски трећи пут између западноевропског модела феудализма са крупном властелом и беземљашима, као и мануфактурног капитализма ренесансе и реформације, с једне и комунизма језуитских редукција у Паргвају са друге стране и сличних комунистичко-утопистичких пројеката кроз историју.
У доба средњовековне српске државе, српски Средњи систем је изражен кроз задужбинарство благоверних србских владара и властеле. Свети Немањићи су својим великим прилозима градили задужбине и помагали социјалну милосрдну делатност Цркве. Србија је тада била хијерархијска, сталешка  али и социјална држава. Србска социјална држава тога доба је  заснована на добровољном Средњем систему, утемељеном на Предању Цркве, а не на државној принуди. Србски благоверни владари и властела, као слуге Христове градиле су и одржавале наш слободарски и добровољни Средњи систем под духовним руководством Цркве. Захваљујући Средњем систему, Србија, по речима Светог Владике Николаја, не зна за аграрне ратове.
Српска Црква је била духовни утемељитељ и чувар Средњег система и свести у народу о Средњем систему ,за време и после пропасти српске средњовековне државе, у доба турске окупације.

3. Пад аграрне Србије у 20. веку

Србија је вековима била претежно пољопривредна земља. Данас је Србија земља разорене економије и умируће пољопривреде. Неуспео експеримент индустријализације Србије, започет још пре Другог светског рата, а који је под комунизмом достигао опште и  катастрофалне размере, је разорио економске основе здравог, органског живота српског народа и државе уништавајући демографсску и економску основу пољопривреде, као и пратећих привредних делатности: ситног занатства и услужних делатности.
Цена индустријализације Србије је огромна и неоправдано висока у односу привидну и сасвим пролазну корист коју је донела. Лагодностима и олакашицама индустријског доба 20. века, пред долазећу светску енергетску катастрофу истиче рок трајања. Српски, мање више бесперспективни велики градови постају  урбани казамати бесперспективног духовно растројеног становништва, које је везавши се градским животним навикама, имовином и мање више слабо плаћеним, и у доба приватизације и обнављања дивљег капитализма неизвесним радним местима, постало талац индустријализације и урбаног хаоса.
Цена индустријализације је управо највећа за мале земље попут Србије, у којима је наметнута урбанизација и прекомерна индустријализација  ослабила или потпуно разорила пољопривреду.
Индустријализација је у Србији уништила економске основе демографске обнове, покидала механизме приватне социјалне солидарности руралних средина села и малих градова, а није учинила ни на који начин Србију значајном индустријском земљом (попут Немачке и Италије), ни у оквиру бивше Југославије или Балкана,  а камоли у европским или светским размерама. Дух урбанизма и индустријализма је продро и у руралне области села и малих градова, разоривши и дух аграране Србије.
Индустријализација је разорила спори ритам живота села и руралних градова а свест ,а самим тиме и тежње већине српског становништва су постали урбанистички. Тежња за градским животом је постала свеопшта, а живот и запослење у граду сматран мерилом личне успешности. Презир и ниподаштавање, у и моралном и у економском смислу аграра као делатности, као и села и малих градова је општа појава индустријализоване и урбанизоване Србије друге половине 20. века.

4. За аграрну Србију 21. века

Србија не може опстати ако није доминантно аграрна земља и зато је не само економски него и геополитички опстанак Србије данас под знаком питања. Аграрна Србија ипак не подразумева потпуно одсуство индустрије, па ни оне технолошки развијене. Индустрија, занатство  и остале гране привреде су у служби аграра. Дакле обновљена аграрана Србија би била земља са индустријом по мери стварних могућности земље, дакле крајње ограниченом и по обиму и по каквоћи. Социјални строј аграрне Србије би био Средњи систем. Сама прекомерна индустријализација и урбанизација, у суштини је израз претходног духовног посрнућа Србије, пре комунизма и у доба комунизма. Она је последица отпадије од Господа и Његове Цркве и услед тога и  отпадања од промисаоне улоге аграрне земље. Србија не може поново постати аграрана земља ако се духовно не обнови. Али с обзиром на повратни утицај економског живота на стање и свест људи, ни духовна обнова српског народа данас, почетком 21 века, не може бити успешна без одсецања погубних утицаја и искушења урбанизма и индустријализма као стања свести заснованих на сувишним и штетним жељама за стицањем беспотребних материјалних добара и уживањима, неоправданом вером у технолошки и материјални напредак  и многим другим искушењима. Зато обнова аграрне Србије може да помогне духовној обнови Србије. Данас, аграрна Србија као геополитички појам не постоји. Аграрна Србија постоји данас само као алтернативна, маргинална Србија, коју гуши, сада још увек постојећа и преовлађујућа индустријализована и урбана евроунијатска Србија у агонији и пред нестајањем. Аграрна Србија је једина могућа економски успешна Србија. Прекомерно индустријализована и високоурбанизовна евроунијатска Србија  је увек неизбежно неуспешна Србија. За обнову и превагу аграрне Србије над умирућом евроунијатском Србијом индустријализма потребно је да се код већине српског народа, и у руралним и у урбаним срединама поново обнови и развије аграристичка свест, а то је свет да је аграр био најуспешнија грана српске привреде у прошлости и да њена обнова, и економска и популациона, представља императив  голог опстанка српског народа на преосталој територији Србије, у садашњости и  будућности. Ако би се та свест обновила, могло би доћи до значајне популационе и демографске обнове руралних крајева Србије, одласком дела градског становништва , претежно младих људи који имају способности, жеље и могућности за руралну миграцију, на село и у мале руралне градове, ради започињања делатности у пољопривреди и пратећим делатностима мале привреде.
За спречавање даљег одумирања руралних крајева Србије и за повратак макар дела, махом млађих људи на село, потребна је јасна национална политика свесних и способних Срба и Српкиња  и велики финансијски подстицаји односно прилози добротвора и приложника, као приватни инвестициони фондови и штедно-кредитне задруге. С обзиром на потпуно одсуство једне такве осмишљене и делотворне политике, на државном плану, што је разумљиво с обзиром на садашње политичко стање у  садашњој урбанизованој евроунијатској бесперпективној  Србији, једини начин да се нешто предузме у правцу руралне обнове православне националне средњесистемске Србије је:
1. оснивање приватних фондова за помоћ одржању и развоју руралних средина, инвестиционих фондова за конкретне пројекте руралног развоја које финансирају приложници и србски патриотски приватни капитал.
Према сазанању писца ових редова Фонд за дошколовавање младих пољопривредника, основан 1999. године, је први, и за сада једини успешан приватни фонд у служби обнове аграрне Србије. Фонд помажу српска дијаспора и национално одговоран, дакле малобројан невладин сектор. Делатност Фонда подржава и наша помесна Црква
2. оснивање удружења пољопривредника и стручњака у области пољопривреде, уз подршку Цркве, ради подстицања обнове и ради развоја руралних средина. Пример таквог удружења је Удружење пољопривредника Моба из Љига, основано 2002. године.
3.Организовање у урбаним срединама, места, а ако се стекну услови и удружења, где су могу окупљати пријатељи аграране Србије. На местима окупљања би се могла разматрати и представљати на стручном и конкретном нивоу, преко предавања, семинара и округлих столова мисао аграризма, задругарства и, у складу са могућностима пријатеља аграрне Србије-српских аграриста, организовати конкретне акције  ради популарисања аграристичке свести код урбаног становништва, као и конкретне акције у циљу помоћи напорима за обнову агарарне Србије. Ширење идеје о Средњем систему је подразумевана активност у оквиру делатности свих српских аграриста, и у урбаним и у руралним подручјима.
Пример једног таквог места је клуб Боготражитељ у Београду при удружењу Студенички круг из Београда, а које је основано 2001. године.
У условима тзв. транзиције у Србији тј. обнове деструктивног економског система познатог као дивљи, тзв слободнотржишни капитализам, као и услед опасности обнове неког новог комунизма, пут аграрне обнове Србије и Средњег система је једино одрживо решење за опстанак и изазов за православне Србе и Српкиње у овим предапокалиптичким временима.

Жељко Симовић

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Српски социјализам, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s