Рани србски социјалисти у огледалу србске национално-социјалне идеје

Деветнаести век представља једну од најбурнијих етапа у развоју човечанства.
Услед револуционарних потреса који узимају маха од друге половине осамнаестог века, деветнаести век био је  осуђен на покретање многих питања у  Европи и свету. Током овог века, довршено је уједињење неких нација у Европи, дошло је до обнављања неколико старих држава, догодило се неколико  устанака и револуција које су за сва  времена промениле однос снага на  Глобу. На идеолошком плану, деветнаести век донеће и почетак буђења свести  широких слојева сиротиње, од индустријског радништва на Западу до кметова и сељака на аграрном Истоку. Mеђутим, такво буђење није било сасвим спонтано, јер су битну улогу у њему имали јеврејски закулисни кругови, који су у духу своје глобалне стратегије  искористили социјалну неправду капитализма (којој  су  такође  кумовали), не би ли од обесправљених слојева створили револуционарну војску за рушење свих вредности Традиције. У таквим околностима, на политичку сцену ступио је један нови покрет и један нови поглед на свет–социјалистички.
Може се рећи да је интернационални социјализам подметнут као кукавичје  јаје, не би ли предупредио стварање  националног социјализма у идеолошкој сфери. Јер једино национални социјализам има упориште у природи  људске заједнице и представља
идеолошки склоп који би, при природном току ствари у друштву, неминовно морао  доћи до изражаја, најпре код здравог дела елите, а потом и у ширим народним масама.

Рани србски социјализам

Иако је социјализам већ самим настанком, у многоме благодарећи  јеврејском утицају, добио своју интернационалистичку оријентацију,  неки од првих социјалиста ипак нису прихватили марксиситчке антинационалне  догме, везујући своју  жељу за ликвидацију галопирајућег капитализма и нестајућег феудализма за национално ослобођење  и уједињење народа из којег су поникли. Занимљива је позиција раног социјализма на србском тлу, чији је родоначелник Светозар Марковић, а коме  су, макар у једном делу своје политичке  каријере, припадали бројни познати србски интелектуалци и национални делатници, попут Николе Пашића, Јаше Томића, Пере Тодоровића и других.
Иако попут тадашњих србских либерала, и рани србски социјалисти у основи покушавају да србски народ устроје у  ванзаветном духу, по одређеном западњачком политичком калупу (само  нешто другачијем од либерала), они се  за разлику од либерала и конзервативаца, углавном одликују  јаснијим антимонархистичким ставом,  као и суштински негативним односом  према религији, коју у маниру рационалистичких обмана сматрају  кочницом прогреса. Ипак, оно што је
код њих исправније него код либерала  и  конзервативаца, јесте чињеница да су  социјалисти уочили оно што ће много  година касније потврдити и Димитрије  Љотић, да национално ослобођење  србског (као и сваког другог) народа не вреди много ако га не прати и социјално  ослобођење, односно, ако се национална слобода не манифестује стварањем  једног социјално праведног система, у којем ће најнижи слојеви друштва (којих  има највише и који су и извојевали  националну слободу), моћи да живе и да  се развијају од сопственог рада. Такође, они су евидентирали бољку од које пати младо, једро, сељачко и сиротињско србско друштво–либерализам са својом  бирократијом и зеленашима, „надрикњигама и дангупцима“.
За разлику од данашњих неокомуниста који покушавају да се представе као  наследници раних србских социјалиста, ови нису презали од учешћа у националној борби за ослобођење србског народа од турског и аустријског  окупатора. Управо су социјалисти били ти који су се у Милетићевој „Уједињеној омладини србској“ супротставили дефетизму либерала Владимира Јовановића. Уопште, за разлику од званичне Србије и њених  либерала и конзервативаца, али за  разлику и од Круне, млади и радикални у својим жељама, наступима и методама  борбе, социјалисти су гинули по Босни и  бивали због својих дела затварани у тамнице, и то не само бечке и истанбулске, него и београдске.
Да ли то значи да су рани србски социјалисти заправо били утемељивачи  србског националног социјализма? Чини се, пре свега, да би било претенциозно назвати ране србске социјалисте националистима, нарочито због конфузног становишта самог Светозара Марковића о националном питању.  Наиме, Марковић је своју подршку србској борби против Аустрије и Турске правдао чињеницом да су оне још „назадније“ од Србије. Такође,  одбацивањем православног погледа на  просвету, државу и заједницу, као и одрицањем историјског права као основе  за јединство србског народа, Марковић  одбацује и идеју уједињења свих србских  земаља, јер по њему, србски народ нема географских и етнографских граница.
Уместо социјалисте Чернишевског или  анархисте Бакуњина, чијим се идејама  инспирисао, чини се да би много исправнији узор Марковић могао да пронађе у једном другом савременику,  такође руском мислиоцу–Константину  Леонтјеву и његовој идеји о симбиози монархизма и социјализма, као и указивању на заблуде егалитаристичких  мантри о „народној  суверености“ и  унутарнационалном свеизједначавању,  које је пак само  корак  ка глобалистичкој унификацији на наднационалном нивоу.

О личности Димитрија-Мите Ценића

Јаснији став о националном питању и снажнију националну свест од Марковића, имао је његов следбеник Димитрије Ценић (1851–1888), који је заједно са Марковићем 1872. године радио на писању револуционарних прогласа и отпремању „свесрбских и
балканских“ добровољаца у Босну и Херцеговину. Управо због своје  непоколебљивости, Ценић, коме саваремена Србија не зна ни годину, а ни место рођења, био је презиран (али и поштован) од стране својих савремених непријатеља, прећуткиван и намерно заборављан од „својих“ наследника, који у њему никако нису могли да нађу корен сопствене идеје.
Димитрије Ценић није био марксиста. Због „дрскости да полемише са Марксом“
био је најчешће сврставан у антимарксисте, али и у бланкисте и нечајевце. Међутим, сам Мита Ценић каже да „нама није идеал ни Ласал, ни  Блан, ни Прудон, ни Маркс, нити се ми везујемо искључиво за некога од њих, нити им признајемо монопол над  социјализмом, а још мање на мишљење“.  Због тога што су, по узору на Маркса,  радикали истицали примат економије над политиком, Ценић их оштро критикује, јер сматра да економски живот треба да буде регулисан тако да „служи интересима србског народа“.
Одрекавши универзални и ванвремени карактер било које идеје, Ценић је радио  на изградњи државног, aграрног (задружног) социјализма, који неће бити  ствар само једне класе, него читаве нације. Следећи Марковићеву задругарску мисао, он истиче да су задруге биле темељ србског друштва, како у политичком тако и у економском смислу: „Задруга је била наш бедем против туђег економског и политичког  насртаја и уплива, она је била кивот  нашега морала и једна школа за одржање умнога живота. Рушењем задруге, рушено је Србство, срушено србско друштво“.
Можемо слободно рећи да је Ценић изградио једну концепцију која се у  великој мери приближава архетипу србског националног социјализма. Он сам за своју идеологију није користио  назив социјализам него „Србизам“.  Сматрао је да у неким државама
социјализам може бити остварен  мирним, а негде насилним путем. Управо  зато се плашио идеје „светске револуције“ која неће уважити специфичности других средина.
Тврдио је, попут визионара, да ће на нашим просторима доћи до етничких сукоба, посебно између Срба и Хрвата.
За разлику од народа западне Европе, србски народ, по Ценићу, није успео да  се национално конституише, да се сабере, да се историјски иживи и индустријализује.
Управо отуда, он сматра да борба коју је у његово време водио србски народ јесте
национална, али је у истој мери и социјална, јер је воде управо сиромашни  србски сељаци и занатлије. У том смислу, Ценићев идеал је био и остао не Марксов, него Карађорђев радикализам, Први србски устанак, који је представљао не толико израз воље србске господе, кнезова, колико србске сиротиње која „глобе давати не може, ни трпети турскога зулума“.
Док је на спољашњем плану увек истицао да је главни идеал србског народа и србске борбе стварање јединствене србске државе (која је нужна, док су питање словенског уједињења и различите форме федерација само ствар избора), на унутарњем плану, Ценић је заговарао револуцију као најефикаснији метод ликвидирања капиталистичког поретка. Основно средство у тој борби, по њему јесте политичка организација, која  има задатак да утврђује циљеве борбе и да исте преноси на своје следбенике. Такву организацију треба да чине потпуни посвећеници, они који не само да су упознати са идеалима борбе, него и они који су спремни да за њу све  истрпе и све дају. Заправо, партија о којој Ценић говори и  није ништа друго него штаб револуције,  који треба да настане ако се жели промена поретка.
Оно што претходи остварењу националне и социјалне револуције, по Ценићу је револуција у људским умовима.
За њега је битан услов успеха стални активизам. Само се она организација, само онај покрет који стално ради, који  ствара нове идеје, развија и шири. Пасивизам, вели он, кочи и гуши и „отвара врата дефетистима, дисидентима и бургијашима“. Активизам и посвећеност циљу–то је лозинка Ценићевог Србизма.

Србски националистички социјализам

Ипак, и Димитрије Ценић је, попут осталих раних србских социјалиста,  платио цену духу свога времена, оличеном у сциентизму и материјализму. И поред снажне националне свести, та  клица западњачког материјализма, рационализма и духовне отуђености од светосавског идеала, разликује Димитрија Ценића од архетипа србског  националног социјализма који је дубоко хришћански који је код нас живео у патријархалном друштву са установама  попут мобе, задруге и задужбине. Иако су, под утицајем руских социјалиста, Марковић и његови следбеници били  присталице ослонца на задругу и општину као установе србске традиције, услед ванзаветног односа према вери и углавном конфузном односу према националном  питању, они се не могу  сматрати оснивачима или претечама  србског националног социјализма.  Уосталом, и њихови десни супарници у Србији, кокетирали су са другим установама србске традиције, попут Круне и Цркве, али нису имали слуха за решавање проблема социјалне правде. Заправо и једни и други представљају  само различита крила оне скупине синова србских сељака (како их је назвао Свети  владика Николај) који су послати на школовање на Запад, и вратили се заслепљени спољашњим сјајем западне  цивилизације, прихвативши њене наопаке идеје, од либерал-демократског  национализма до социјалдемократије. Цела политичка елита средине и друге  половине деветнаестог века, кретала се у том опсегу и морало је „доста воде да  протече“ како  би се у Срба створио и аутентично србски политичко-идеолошки израз националног социјализма чија  основа  постоји у србском  искону и која предтавља једину идеологију која одговара народном интересу и духу светосавског завета.●

Чланак из часописа „Војска смене“.

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Светозар Марковић, Српски социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s