Белешка са 16. Самита несврстаних у Техерану

Љиљана Богоева Седлар

Пре почетка 16. Самита несврстаних земаља, који се, заједно са радом Министарске конференције, одржавао у Техерану од 25. до 31. августа 2012., на „Information Clearing House“ веб страницама постављена су, сасвим ненамерно, два врло пригодна документарна филма.
Један, „NATO’s Secret Armies“ (снимљен 2009. године, аутор Андреас Пихлер) говори о терористичким акцијама десничарске тајне организације Гладио, вршеним по земљама западне Европе (Немачкој, Белгији, Италији) да би се за тероризам оптужили и тако дискредитовали левичарски покрети који су после Другог светског рата незадрживо јачали широм Западне Европе, а други, из 1998, „The Secrets of the CIA“, Џејмса Отиса, је о субверзивним акцијама помоћу којих су вршене промене режима у неевропским земљама широм света, између осталог и земљама оснивачима Покрета несврстаних из Африке, Азије и Латинске Америке.

У филму некадашњи агенти ЦИА-е – који су као Бредли Манинг и Џулијан Асанж, или пре њих Даниел Елсберг, променили мишљење и страну за коју се боре – сами износе застрашујуће истине о томе на које су све начине подривали револуционарне ослободилачке покрете и којим тајним интервенцијама мењали режиме у Конгу, Камбоџи, Индонезији, Гватемали, Чилеу, Никарагви, радили против Кубе, Мексика, Венецуеле.
Било је добро подсетити се какве су биле историјске околности под којима се током протеклих 50 година Покрет несврстаних развијао.

Приказивањем оваквих филмова избегла се ситуација у којој се често налази Куба, чије се педесет и две године револуције ‘оцењују’, а да се ни једном чак и не спомене чињеница да се живот на Куби (па и револуција) одвија под полувековним ембаргом који су острву наметнуле САД.
Ако је Самит био прилика да се јасно сагледају успеси и неуспеси Покрета, добро је било подсетити се ко се у свету деценијама залагао за идеју мирољубиве коегзистенције и сарадње међу народима, а чији је интерес био да се непрестано сеје раздор, да би се некадашњи европски освајачи поново вратили на територије које су вековима контролисали, не као оно што стварно јесу, ратни хушкачи и профитери, већ као НАТО миротворци и још једном – ‘цивилизатори’.

Године 1961. када је почетком септембра у Београду одржан први самит несврстаних и Југославија била једина европска земља која је у остварење идеје несврстаности инвестирала, неки догађаји са других делова светске сцене намећу се као параметри које треба имати на уму при извођењу политичих анализа.
Октобра 1961., месец дана после оснивачке конференције Несврстаних у Београду, Француска у Паризу убија и у Сену баца Алжирце који протестују и после завршетка Другог светског рата и ослобађања Француске од немачке окупације и сами траже слободу и независност.
Више од петнаест година после тријумфалне победе над Хитлеровом расном дискриминацијом, Француска им слободу и независност није добровољно дала. Рат против Фашизма трајао је четири, а борба Алжира за деколонизацију осам година. О тим догађајима тек неданвно су за шире народне масе проговорили филмови Михаела Ханекеа и Рашида Бушареба, а о уџбеницима из којих је после Другог светског рата Франц Фанон учио да је алжирски мозак радикално другачији од мозга белог човека и да су Алжирци генетски криминалци, још увек се углавном не говори.

У Америци су 1961. убијани од батина белци и црнци који су у аутобус улазили заједно, кршећи расистичке законе који су налагали строго поштовање дискриминације. О тим догађајима је 2011. године сјајан филм (Freedom Riders) снимио афроамерички редитељ Стeнли Нелсон.
Насупрот догађајима у Француској и Америци, Куба је током 1961. невероватном акцијом солидарности за једну годину ослободила свој острво неписмености. Упркос оваквим чињеницама, чудноватим ревизијама историји Југославија и Куба се сотонизују, а Француска и САД, упркос свему, промовишу као колевке демократије и исконске заштитнице људских права.

Било је добро подсетити се у Техерану да земље чланице Покрета несврстаних представљају 2/3 чланства Уједињених Нација и да, заједно са земљама посматрачима (Бразил, Кина) и гостима (Русија) заступају огромну већину човечанства.
По демократским принципима у које се заклињу (или боље речено иза којих се заклањају) велике светске бирократије, укључујући и Уједињене Нације, воља чланица Покрета несврстаних, глобалне већине, могла би радикално променити свет и рехабилитовати истину.
На 16. Самиту, примера ради, све земље чланице заложиле су се за будућност без нуклеарног наоружања, али и за свима дозвољено коришћење нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. Време ће показати да ли ће овој демократски израженој вољи већине, велике силе (такозване колевке демократије), дозволити да заживи.

На 16. самиту Несврстаних у Техерану подржана је Палестина, осуђено кршење међународног права, исказано неслагање са санкцијама уведеним лицемерно Куби, Ирану, Белорусији, Сирији, и другима, указано на срамно стварање ратом и еколошким катастрофама расељених лица и избеглица, 80% од којих су са територије блиског Истока. Инсистирало се на демократизацији Уједињених Нација, преко реформе или потпуног укидања Савета безбедности; указивало се на немоћ и бесмисленост декларација које се из године у годину изгласавају о укидању ембарга Куби или о незаконитости зида (два пута вишег и много колометара дужег од Берлинског) који Израел подиже у Палестини.
Више пута је скренута пажња на наде које се полажу у конференцију о међународном праву и законима (the Rule of Law at the National and International Levels), која се 24. септембра треба одржати за време 67. заседања Генералне скупштине.

Председник Уганде Јовери Мусевени говорио је првог дана самита о апсурду демократије коју велике силе (САД и НАТО) утерују бомбама (Bombing for Democracy); подржавајући предлог о разоружању, председник Палестине, Махмуд Абас, говорио је о Хирошими, коју је лично посетио, и о опомени коју тај град представља свима који имају нуклеарно оружје и њиме прете суседима. Премијер Бутана инсистирао је на срећи која треба бити мерило успешног живота, насупрот новцу и ‘успеху’ онако како их, као извор среће, дефинише Запад.
С говорнице Самита хваљена је Куба због солидарности коју доследно наставља показивати према свим народима који не одустају од борбе за независност, правду и слободу.
Говорници су често спомињали Југославију, најпотресније од свих подпредседник Замбије, Гај Скот. Овај бели представник земље црног континента рекао је да је Замбија деценијама кажњавана зато што је подржавала све покрете за ослобађање и деколонизацију Африке (посебно Родезије, Анголе, Мозамбика).
У томе, казао је Скот, Замбија никада не би успела да није било великог пријатељства између председника Кенет Каунда и Маршала Тита и Југославије.
Африка ту помоћ у борби за слободу никада неће заборавити. Иако Југославије више нема, Гај Скот је свој говор на 16. Самиту Несврстаних завршио речима: „Србијо, придружите нам се. Толико нам недостајете!“

Тешко је било суочити се, у тој реченици, с погибељним путем којим је пошла Србија.
Само седам година после незаконитог напада НАТО-а и тона класичних, касетних и уранијумских бомби које је Евроатлантски савез бацио на Србију и Црну Гору, године 2006. поводом 14. Самита Несврстаних у Хавани, у име српског народа, ‘особођена’ штампа Србије пише:
„Иако је један од главних циљева спољне политике Србије чланство у НАТО-у, дипломати Србије тврде како Србија има велики интерес да очува везе са несврстаним земљама“.
На којем је референдуму Српски народ као приоритет своје спољне политике истакао чланство у НАТО-у?
Мора да је логика која се следи иста као и у случају Чешке, када је протест народа против постављања америчког нуклеарног наоружања по Чешкој занемарен, а велики ослободиоц Вацлав Хавел, објаснио да важне одлуке попут те о независности земље, не може доносити народ, (којем је на велика звона изборио ‘демократију’) већ „експерти владе“.
У завршници сусрета, представник Србије на Самиту у Техерану захвалио се Несврстанима на подршци коју су дали Србији по питању Косова, односно по питању права сваке земље на очување територијалног интегритета. Није било објашњено зашто се Србија жели удружити не с Несврстанима већ управо са онима који су јој право на територијални интегритет оспорили и на ослобођеном Косову (ослобођеном од Срба и Србије) наметнули концепцију слободе коју заговарају у Бондстилу, једној од највећих војних база коју Америка поседује.

Било је на Самиту и других парадокса, посебно у оцени ситуације у Сирији и осталим деловима захваћеним такозваним „Арапским пролећем“. Реторика земаља које су у тој регији изгубиле независност и опстају под америчком окупацијом и патронатом (Египат, Авганистан, Ирак), била је у видном раскораку са свима добро познатим али неспоменутим политичким чињеницама.

Један парадокс поткрао се и Иранским лидерима који су своје уводне говоре завршили коментаром да је Марксизам мртав, капитализам дискредитован, те да је делотворан само пут исламских револуција. Прижељкујући крај марксистичким идејама, нашли су се на позицијама свог најљућег непријатеља, Америке, која крај марксизма одавано призива и најављује.
Таквим идејним ‘савезништвом’ Иран се ставља у опасност да антагонизира неке још увек моћне факторе у Русији и Кини, а да не говоримо о Латинској Америци, која је у неколико маха реаговала на изречену несмотреност.
„Ми смо поносни на свој хришћански социјализам“, рекао је представник Никарагве, говорећи и у име свих лидера Латинске Америке који су извели успешне револуције управо као заговорници Теологије особођење, комбинације хришћанског и марксистичког хуманизма.
Но, парадокси су били видни и због своје видљивости, у склопу свега што је Самит показао, њихово уклањање постављено је као главни део радног задатка који се пред чланицама Покрета налази.

Није било заташкавања нити порицања – избегавања несугласица. Мој предлог Самиту, изнет званичницима иранског Министарства за културу, био је да се ради ревитализације Покрета за младе оснује Летња школа несврставања, у којој би врхунски предавачи разговарали с полазницима о смислу и даљем развоју покрета, али без новчане надокнаде.
И то је лекција коју млади требају поново научити – да постоје ствари које се раде из убеђења и вере у праведније уређење света, а не због профита.

Дан после самита јужноафрички свештеник, Нобеловац Дезмонд Туту, инсистирао је да Тони Блeр мора бити изведен пред Хашки трибунал због лажи које су употребљене да оправдају напад на Ирак.
Туту је демонстративно напустио афричку конференцију на којој је требао седити поред Буша и Блера, не само зато што је Блер тој конференцији уопште присуствовао, већ и зато што је своје појављивање наплаћивао огромним хонорарима.
И Дезмонд Туту се тако на свој начин сложио да нам такви ‘учитељи’ не требају.
Покрет несврстаних био је и треба да остане нешто сасвим друго – алтернатива у коју и данас вреди инвестирати и на којој, заједно с осталим тако бројним земљама света, вреди радити.

О аутору текста:

Љиљана Богоева-Седлар, професор енглеске и америчке књижевности на Факултету драмских уметности у Београду и Филозофском факултету у Нишу
Члан Катедре за теорију и историју ФДУ, редовни професор

Овај унос је објављен под Палестина, Покрет несврстаних, Русија, Сирија, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s