Званична ИРА


Official Irish Republican Army или Official ИРА (неформално означени као “Officials“ односно “Stickies“) је ирска републиканска парамилитарна група, чији је циљ био да створе од Ирске “радничку републику 32 кантона“. ОИРА је настала поделом ирске републиканске Армије децембра 1969 године, убрзо након почетка етно-политичког конфликта у Северној Ирској тзв. “The Troubles“ периода. Друга група која је настала поделом ИРА-е је Provisional Irish Republican Army (ПИРА). Обе групе су себе називале правим Ирске републиканске армијама, одбацујући политички легитимитет оне друге. Званична ИРА била је ангажована у војним акцијама против Британске Армије све до маја 1972. године. Од тада њена активност се свела на обрачуне са Provisional IRA – ом и Irish Republican Liberation Army (ИНЛА – ом), радикалном групом формираном 1974. Каснијих година, ОИРА – у су оптуживали за учешће у организованом криминалу.

Званична ИРА блиско је сарађивала са Official Sinn Fein партијом, касније преименованом у Sinn Fein Workers Party, а данас познатијом као Радничком Партијом Ирске.

Подела у оквиру републиканског покрета и приближавање левици

Подела Ирске Републиканске Армије, праћена раздором у оквиру Шин Фејна-а, била је резултат незадовољства традиционално милитантних републиканаца политиком вођеном од стране тадашњег руководства. Главни разлог њиховог противљења огледао се у одлуци партије да се прекине са политичком апстиненцијом у Републици Ирској. Ово је једно од кључних питања везаних за републиканску идеологију, с обзиром да су традиционални републиканци сматрали тадашњу Ирску државу нелегитимном, тврдећи да њихова лојалност постоји само према Ирској републици проглашеној 1916. године, а коју званично представља високи војни савет ИРА-е.

Током 1960-их, републикански покрет под вођством Cathal Goulding-а радикално је изменио своју идеологију и тактику након неуспеха “Граничне кампање“ ИРА-е у периоду од 1956-1962. На њих је у великој мери утицала идеја народног фронта, па су самим тим свој програм приближили комунистичкој доктрини. Можда и највеће заслуге за ову одлуку носи организација Комунистичке Партије Велике Британије Ирских изгнаника (Удружење Connolly). Марксистичка анализа састојала се у процени да је конфликт у Северној Ирској између католичке и протестантске радничке класе у својој бити “буржоаско националистички“, и да је изазван од стране владајуће класе. Циљ тог конфликта огледа се у смањену зарада, јер је радник окренут против радника. Републиканци су закључили да је први корак на путу ка стварању Ирске социјалистичке републике 32 кантона “демократизација“ Северне Ирске (борба против дискриминације католика), односно радикализација борбе радничке класе на југу земље. То би допринело развоју “класне политике“, која би изазвала оштро противљење хегемонији “британског империјализма“, односно одговарајућим лојалистички и националистичким установама северно и јужно од ирске границе. Гоулдинг и њему блиски људи, тврдили су да би у контексту секташке поделе у Северној Ирској, војна кампања против британског присуства била контра-продуктивна, јер би одложила уједињење радника око социјалних и економских питања.

Осећај да се ИРА полако дистанцира од својих конвенционалних републиканских и националистичких корена и да полако упловљава у марксистичке воде, разбеснео је традиционалне републиканце. Такозвани период “Оружане кризе“ само је потврдио сумње како су неки од чланова владе “Fianna Fail“ снабдевали оружјем и новцем оне групе у Северној Ирској које нису левичарске. Са друге стране радикални левичари су гледали на северно-ирске протестантске унионисте као на “Ирску сабраћу обманути идејом буржоаског лојализма, која би морала да се ангажује у дијалектичкој дебати“. Резултат свега је био тај да је лева фракција нерадо користила силу у одбрани католичких делова Белфаста који би се нашли на удару лојалиста – а такву улогу је ИРА имала још од 1920-их година. Будући да су грађански маршеви почели 1968, било је много случајева уличног насиља. Краљевске Снаге Улстера (полиција) у више наврата су приказиване на телевизији како јуришају са пендрецима, под чијим налетима су на смрт претучена три ненаоружана цивила, од којих једно дете.
Сезону маршева “Наранџастог реда“ (Orange Order) током лета 1969. карактерисало је обострано насиље, које је кулминирало у тродневној “Бици за Богсајд“ у граду Дери.

Августовски немири 1969.

Критични тренутак догодио се у августу 1969 након избијања интеркомуналног насиља у Белфасту и Дери-ју, када је осам људи погинуло (од тога шест католика), на улицама захваћеним пламеном. Четрнаестог и петнаестог августа лојалисти су запалили неколико католичких улица у Белфасту исте године. ИРА је покушала да пружи отпор, међутим веома мало оружја им је било на располагању у одбрани квартова. Многи битни чланови ИРА-е попут oe Cahill-a и Billy McKee-а су се разбеснели због онога што су имали прилике да виде, као и због пасивног држања руководства у септембру, тако да су јавно поручили да неће више извршавати наређења Гоулдинга и осталих људи из врха.

Незадовољство међу јединицима ИРА-е није добило појавне облике само у северним деловима. На југу су се такође Ruairi O’Bradaigh и Sean Mac Stiofan успротивили предлогу руководства о признању Републике Ирске и Северне Ирске. Изражене политичке разлике довеле су до формалне поделе на децембарској армијској конвенцији 1969. На другој конвенцији група састављена од Sean Mac Stiofanа, Daithi O’Conailla, Ruairi O’Bradaigha, Joe Cahilla, Paddy Mulcahya, Leo Martina и Sean Treceya изабрана је за ‘Привремени’ савет ИРА-е (Provisional IRA). Један од њихових следбеника био је и Seamus Twomey. Подела је утицала на гласање на првој конвенцији, тако што је двотрећинска већина одлучила да републиканци треба да учествују у раду парламената Британије, Ирске и Северне Ирске уколико буду изабрани.

Процене у то време су говориле да се ИРА поделила тачно на пола, на једној страни су били милитанти лојални Катал Гоулдинг и “Званична ИРА“-и која је имала упориште у појединим областима, док је “Привремена ИРА“ била јака у другим областима. Историчар Ј. Бовиер Бел, навео је уз сво уважавање према “Привременој ИРА“-и, да је она имала своје квартове у Белфасту, али да је била много мање утицајна него што се тада тврдило. Снажна упоришта “Званичне ИРА“-е у Белфасту попут Лавер Фолса и Маркетс Дистрикта, била су под командом Били МекМилена. Остале ОИРА јединице деловале су у Дери-у, Неври-у, Страбане, Даблину, Виклову и другим квартовима Белфаста. Међутим “Привремена ИРА“ (ПИРА) убрзо је постала доминантнија фракција, захваљујући интензивној регрутацији као и пребегли појединих чланова ОИРА-е (случај јединице из Страбане) у њихове редове.

Слична идеолошка подела десила се такође на годишњој конференцији Шин Фејна 1970. Тадашње руководство усвојило је предлог о признавању парламената у Лондону, Даблину и Стормонту, али зато није успело да окупи двотрећинску већину неопходну за измену партијског статута, који је био изричит по питању неучествовања у подвојеним скупштинама.Поражено крило је иступило формиравши Привремени Шин Фејн. Они који су остали у партији са Томас Мек Гиолом, учествовали су на изборима прво као Званични Шин Фејн, а затим под називом Синн Феин Воркерс Парти уједињени са Званичном ИРА-ом, познатијом као марксистичка фракција. Шин Фејн Радничка Партија задржала је седиште у “Гардинер Улици“, чиме је добила легитимитет у очима симпатизера који су је посматрали као сукцесора некадашњег Шин Фејна. Група људи око Шон Мек Стиофана и “Привременог Војног Савета“ били су познати међу присталицама као “Привремена ИРА“, Привремена Шин Фејн Партија или Шин Фејн Св. Кевин. Нешто касније на изборима у употреби је био само назив Шин Фејн.

Припадници Званичне ИРА-е у јавности су имали надимак “Стикис“ јер су продавали налепнице љиљана на комеморацијама “Ускршњег Устанка“; са друге стране активисти Привремене ИРА-е били су познати као “Пинис“ (пежоративан назив за пинхедс) јер су продавали значке љиљана на својим скуповима. Углавном надимак “Стикис“ је за прве остао, док је “Пинис“ за другу групацију нестао у корист надимка “провоса“. Све у свему налепница и значка Ускршњег љиљана ИРА-е представљали су традиционални симбол Ускршењег Устанка, и уједно симбол разлике у мишљењу ова два покрета.

Ефекти поделе

У почетку је долазило до забуне међу републиканцима на терену, па се тако Мартин Мекгинис придружио Званичној ИРА-и 1970. године незнајући да је дошло до поделе, да би нешто касније приступио Привременој ИРА-и. ПИРА је у то време покренула оружану кампању против британског присуства у Северној Ирској. Упркос невољности Катала Гоулдинга и руководства ОИРА-е, њихови добровољци су неизбежно увучени у насиље. Први велики сукоб ОИРА-е са британском армијом догодио се у јулу 1970. за време полицијског часа, када је око 3.000 британских војника упало на подручје Ловер Фолса, што је довело до тродневног оружаног сукоба. Званична ИРА је у том инциденту изгубила велику количину оружја, за шта су њени борци оптужили ПИРА-у која је започела пуцњаву, а онда оставила ОИРА-у да се сама суочи са Британцима. Односи су се погоршали, тако да је ескалацијом нових инцидената дошло до крвне освете и међусобних убијања две фракције 1970. године. Примирје је договорено након што је ОИРА убила активисту ПИРА-е, команданта чете Бригаде Белфаста Чарли Хугхеса (рођака познатог републиканца Брендана Хугхеса).

Совјетски дезертер Васили Митрохин тврдио је 90-их да је Гоулдингово руководство тражило 1969. године мању количину оружја од КГБ-а (око 70 пушака, нешто експлозива и пиштоља). Захтев је одобрен тако да је испорука стигла у Ирску 1972. поред поменутих тврдњи, не може се са сигурношћу рећи да ли је заиста тако и било, с обзиром да је ОИРА ограничила своје активности у односу на ПИРА-у (своје акције окарактерисали су као “средство самоодбране“). Такође ово крило републиканске армије није успело де факто да успоставило контролу над католичким подручјима Белфаста и Дери-ја, иако је задржало снажно присуство на појединим локацијама: Лавер Фолс, Андерсонстаун, Турф Лоџ и Маркетс у Белфасту.

Августа 1971, након увођења интернације без суђења, јединице ОИРА-е водиле су неколико оружаних борби против британских трупа које су намеравале са ухапсе парамилитарце. Најпознатија јединица Званичне ИРА-е у оквиру Лавер Фолса предвођена Џоом МекКан-ом, успешно је одбијала нападе око 600 британских војника, недозвољавајући им да уђу у кварт. Децембра 1971. године, ОИРА је убила сенатора “Улстер Унионист“ Партије Џона Барнхил-а испред његове куће у Страбане, тако да је ово био први атентат на неког политичара у Ирској још од напада на министра правде Кевина О’Хигинса 1927. Фебруара 1972. ова организација је покушала и да одузме живот унионистичке политичару Џону Тејлору. На обележавању “Крваве Недеље“ један од припадника ОИРА-е испалио је неколико хитаца из пиштоља на британске трупе, након што су британски војници убили 13 националистичких демонстраната – то је уједно био и једини оружани одговор републиканаца. Бес католичке заједнице изазван услед догађаја на “Крваву Недељу“, био је таквог интензитета да је Званична ИРА објавила како ће одмах покренути офанзивне акције против британских снага.

Међутим ОИРА је нешто касније прогласила примирје исте године. Одлука је проистекла из неколико оружаних акција које су нанеле огромну политичку штету организацији (рецимо бомбардовање Алдершот седишта падобранске бригаде као освета за догађаје на“ Крваву Недељу“ у којој је убијено шест цивила и један католички свештеник). После атентата на Вилијама Беста, британског војника у Дери-у, ОИРА је званично прогласила прекид ватре. Поред тога погибија неколико значајних фигура у оквиру Званичне ИРА-е у борби са Британцима, дали су повода Гоулдинговом руководству да опозове оружану кампању, мада је они никада нису здушно ни подржавали.

Званична ИРА након 1972.

Иако се формално придржава примирја, Званична ИРА наставља да напада британске снаге и током 1973, приликом којих гине 07:00 униониста у “осветничким одмаздама“. Поред тога марксистичко крило користи своје оружје у борбама са ПИРА-ом. Насиље избија у неколико наврата, нарочито у октобру 1975. када Привремена ИРА убија 11 чланова ривалске фракције, а тада гине и деветогодишња девојчица у покушају напада на њеног оца.

Године 1974. радикални елементи у организацији предвођени Шејмусом Костелом који су се противили прекиду ватре, оснивају Ирску националну ослободилачку армију (ИНЛА). Још једна подела и међусобни сукоб су уследили у првој половини 1975, током којих гину 03:00 чланова ИНЛА-е и пет чланова ОИРА-е. Међу мртвима се налазе и познатији припадници оба покрета Шејмус Костело (ИНЛА) односно Били МекМилан (ОИРА). У сваком случају средином 1970-их па на даље, “Званични републикански покрет“ се све више орјентише на постизање циљева кроз левичарску парламентарну политику . То наравно није спречило спорадичне парамилитарне акције Званичне ИРА-е која 8. септембра 1979. пребија на смрт Хугх О’Халоран у Балимарфи кварту Белфаста. Двојица осумњичених за убиство предају се снагама РУЦ-а (унионистичка полиција). Њима се се изриче издржавање казне затвора у Мејз-у. Милитантно крило је изгубило велики број људи, нарочито после чувеног “Штрајка Глађу“ 1981. Неки су се придружили, Привремена ИРА-е, други ИНЛА-и, али је добар део и одустао од борбе.

Од 1981. Шин Фејн Радничка партија касније преименована у Радничка партија Ирске, бележи значајне успехе на изборима у Републици Ирској, док у Северној Ирској има много мање присталица. Током 1980-их у новинским чланцима појављују се информације да Званична ИРА и даље постоји и да је ангажована у криминалним активностима. Јуна 1982. сукоб ОИРА-е и ИНЛА-е се поново заоштрава након што Џејмс Флин (одговоран за смрт Шејмуса Костела) бива убијен од стране ИНЛА-е у Даблину. Децембра 1985. пет људи укључујући Мр Ентони МекДонага, изјашњава се кривим на отужбе око пореских малверзација у Северној Ирској – Мр Ентони МекДонаг је означен у суду као командант Званичне ИРА-е. Такође у фебруару 1992. британски “Спотлајт“ програм навео је да је Званична ИРА и даље активна и да је укључена у рекетирања и оружане пљачке.

То је нанело огромну срамоту Радничкој Партији, чије руководство је 1992. предложило амандмане који ће омогућити да се организација очисти од чланова Званичне ИРА-е. Предлог је пропао с обзиром да није добио потребну подршку од две-трећине на конференцији странке, а као резултат свега предлагачи амандмана се одвајају и оснивају нову партију Демократска Левица.

Године 1995. чланови бивше Званичне ИРА-е са севера земље оснивају у Неври-ју новоформирани “Званични републикански покрет“, са намером да наставе социјалистичку републиканску политику коју су званичници партије подржавали 1970. Они овог пута званично нису подржали насиље, а такође су истицали како немају никакве везе са Радничком Партијом.

Не тако давно, бивши високи званичник Званичне ИРА Шон Гарланд, оптужен је од стране Сједињених Америчких Држава да је 2005. помагао у дистрибуцији и фалсификовању долара који су штампани у Северној Кореји. Оптужбе су одбачене.

Разоружање

Октобра 2009. након дугог периода затишја, Званична ИРА је започела преговоре око разоружања, тако да је већ 2010. у Неври-ју “Званични републикански покрет“ издао саопштење како је процес окончан. То је потврдила и Независна Међународна Комисија 8. фебрура 2010. након издатог саопштења. У исто време оружје су положиле ИНЛА и лојалистички парамилитарна група УДА. Овај крупан корак описан је од стране пермијера УК Гордона Брауна као “напредак Северне Ирске од насиља ка миру“.

Број људи које је убила Званична ИРА

Према подацима Универзитета Улстер ЦАИН пројекта, ОИРА је одговорна за 52 убиства током немира. Двадесет и троје су цивили, седаманестеро полицијских снага, једанаестеро ривалске фракције ИРА-е, док је једна жртва припадник лојалистичких парамилитараца.

Овај унос је објављен под ИРА. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s