„НАЦИОНАЛ-БОЉШЕВИЗАМ“: ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ПОЈМА*

https://i0.wp.com/www.loeser.us/flags/images/hate/national_bolshevik_front_russia.gif

Сменовеховство је садржавало нешто више од пуког »капитулантства« за који је оптуживан од стране највећег дела руске емиграције. Политичка »помиритељска« тактика била је заснована на хегелијанском уверењу Устрјалова, према којем »дијалектика историје« од бољшевизма са његовом интернационалистичком идеологијом може начинити оруђе националне обнове оне »једине и недељиве«
Русије коју сањају бели емигранти.
Замршена историја појма почиње његовим увођењем у оптицај након Првог светског рата: његово »родно место« је Немачка, а аутор синтагме је, по свој прилици, Карл Радек. Синтагма је формулисана као полемички појам – употребљена је у Радековој критици Комунистичке радничке партије Немачке коју су у Хамбургу, крајем 1918, основали Х. Лауфенберг и Ф. Волфхајм, једне од многих фракционашки супротстављених комунистичких група која се, да би се разликовала од главног тока Немачког комунистичког покрета, обицно назива »хамбуршка«.1 Најкраће формулисан идеолошки кредо ове групе своди се на позив за уједињењем свих Немачких националних снага под заставом комунистичке партије у борби против империјализма Антанте. Ова стратегија је формулисана у атмосфери ратног пораза и националног понижења Немачке. Пошто је комунизам представљао политички пројект радикално супротстављен победничком, западно-европском капитализму, он је могао бити привлачан и за немачке десне, националне политичке групације. Критикујући овај политички пројект као неокомунистички, Радек га је назвао »национал-бољшевизмом«, а Лењин је тај појам преузео и користио у свом познатом раду Дечја болест левичарства у комунизму (1920). Идеју о стварању блока са Немачком бурзоазијом за рат против Антанте Лењин је окарактерисао као једну од »невероватних бесмислица националног бољшевизма« (Лењин, 1976: 172–173).
Случај Немачке комунистичке радничке партије представља само епизоду у историји појма »национал- бољшевизма«. Његова широка распрострањеност, стварање и разрада идеолошког садржаја који се њиме означава, дело је једног дела »првог таласа« руске емиграције. Под појмом »национал-бољшевизам« се у литератури, пре свега, подразумева систем идеолошко-политичких погледа које је формулисао Николај Устрјалов са групом истомишљеника који су у Прагу, почетком 1921. године, штампали зборник радова Промена путоказа (Смена вех). Политички покрет настао институционализацијом ове групе руских емиграната обично се, према самом Зборнику, назива »сменовеховство«, а скуп његових идеолошких и политичких уверења »национал-бољшевизмом«.
Николај Васиљевич Устрјалов (1890–1938) био је најистакнутија фигура сменовеховског покрета руске емиграције и творац идеологије »национал-бољшевизма«. Рођен у Москви, Устрјалов је завршио студије историје и започео универзитетску каријеру непосредно пре Бољшевичке револуције. Као активни члан Конституционално-демократске партије (кадета), Устрјалов се током грађанског рата обрео при Колчаковом штабу у Сибиру где је предводио Источни комитет кадетске партије. Након пораза Колчакове армије, у јануару 1920. године, Устрјалов је емигрирао у Харбин (Манџурија) где је објављивао политичке текстове у локалним емигрантским новинама и држао предавања на руском емигрантском институту.
Одмах након доласка у Харбин, Устрјалов је објавио чланак под речитим насловом »Прелом« (1. 02. 1920) који је он сам сматрао »почетком национал-бољшевизма« и у којем је белу емиграцију позвао да, у светлу свог пораза у грађанском рату, »истини, без обзира каква је, погледа у очи« (Устрјалов, 1927: 4).
Грађански рат је још трајао када је 15. 10. 1920. године Устрјалов у писму П. Струвеу, свом професору и најутицајнијем лидеру кадета који се налазио на Криму у влади белог генерала Врангела, послао писмо у којем га обавештава да је »заузео позицију… национал-бољшевизма (коришћења бољшевизма за националне циљеве – у оном смислу у којем су неки људи у савременој Немачкој такође изразили то
становиште)». Истог месеца, Устрјалов је у Харбину штампао књигу У борби за Русију у којој је сакупио своје чланке који документују и објашњавају промену његове политичке позиције. Чињеница удаљености Устрјалова од главних центара политичког живота руске емиграције (Праг, Берлин, Париз) утицала је на његову маргинализацију све док његови погледи на Бољшевичку револуцију нису насли заступнике и популаризаторе у Европи. Већ почетком 1921. године Устрјалов није био »усамљеник из Харбина« – његови ставови наилазе на подршку групе емиграната који су, попут њега, били интелектуалци, истакнути чланови партије кадета, активни антибољшевици у грађанском рату и који су, након политичког и војног пораза, своју позицију формулисали у зборнику радова Смена вех.2 Већ својим насловом, овај зборник је садржавао директну алузију на Вехи (Путокази), славни зборник радова о руској интелигенцији из 1909. године у којем је руска интелигенција позвана да се окрене себи и да се, изван сфере социјалног ангажмана, посвети духовном усаврсавању. Са истом радикалношћу којом су се аутори Путоказа супротставили дотадашњој руској интелектуалној традицији, »сменовеховци« су позвали на промену
»политичког курса« руске емиграције – по њима, уместо планова и снова о грађанском рату и рестаурацији старог поретка, емиграција треба да »пође у Каносу«, тј. да се покаје и помири са бољшевичким режимом.3 Ова политичка порука је била заснована на анализи тока и смисла Бољшевичке револуције, као и на оцени грађанског рата и политике поражених »белих« емигрантских група.
Становиште Устрјалова и његових »сменовеховских« истомишљеника је било засновано на свести о коначном поразу белих снага у грађанском рату: »Ми смо побеђени и то не само у локалним оквирима, већ у сверуским размерама… Обелодањује се са беспоштедном јасношћу да је пут оружане борбе против револуције бесплодан, неуспешан пут. Живот га је оповргао и сада… се то мора признати« (Устрјалов, 1927: 3–4). Ово признање пораза и одустајање од даље борбе и планова о победоносном повратку у Русију је, истовремено значило и уверење о недостацима свих (поразених) дореволуционарних политичких пројеката у чију се реализацију уздала емиграција. Емигрантске партије су немоћни »штабови без армија« и, према рецима Цахотина, сменовеховци су »дубоко убеђени да у околностима радикално измењене политичке ситуације, све партијске групе дореволуционарног доба и првих година револуције одлазе у архив историје – ти живи анахронизми проживљавају последње године у круговима емиграције«. Ослањање емиграције на помоћ европских »савезника« губи из вида да, према мисљењу сменовеховаца, европске државе у трагедији Русије виде само сопствену шансу за комадање моћне Империје, тј. да су оне руковођене сопственим, а не руским националним интересима. Потврду за то Устрјалов налази у чињеници да након неуспеха стране интервенције4 и консолидације СССР-а, бољшевици у међународним односима постају респектабилан партнер западних влада, упркос њиховом идеолошком непријатељству и сентименталним декларацијама о подршци »белој Русији«. Бољшевици су, уз подрску већине народа, из грађанског рата изашли као победници, а у међународним односима, код некадашњих западних савезника, они изазивају страх и, самим тим, респект – међународна улог а и престиж Бољшевичке Русије стално расте. У светлу тих чињеница, сменовеховци су закључили да је »патриотски дуг руске интелигенције одрицање од оружане борбе и, више од тога, да патриотизам налаже супротстављање сваком покушају да се у име те борбе још више дезорганизује и растура наша домовина«.
Сменовеховство је садржавало нешто више од пуког »капитулантства« за који је оптуживан од стране највећег дела руске емиграције. Политичка »помиритељска« тактика била је заснована на хегелијанском уверењу Устрјалова, према којем »дијалектика историје« од бољшевизма са његовом интернационалистичком идеологијом може начинити оруђе националне обнове оне »једине и недељиве«
Русије коју сањају бели емигранти. Према Устрјаловом мишљењу, »хировита дијалектика историје је совјетској власти са њеном интернационалистичком идеологијом неочекивано доделила улогу националног фактора савременог руског живота, онда када је наш национализам, оставши непоколебљив у принципу, у пракси изгубио сјај и потамнео услед својих хроничних алијанси и компромиса са такозваним ‘савезницима’« (Устрјалов, 1927: 4). Лукавством историјског ума, у дијалектичком обрту, Устрјалов показује да бољшевици, са својом интернационалистичком идеологијом и политиком, несвесно остварују руске националне циљеве, док бела емиграција, уз сав свој национализам, постиже само антинационалне резултате! Доказ за то он види у чињеници успеха бољшевика у успостављању територијалне целовитости Руске империје. Стварање Русије (под именом СССР-а) као велике,
јединствене државе представља примарни политички циљ који је независан од њеног унутрасњег уређења. (Јер, по Устрјалову, тип власти је од секундарне вазности у односу на територијалну целовитост државе: Рим остаје Рим и када њиме владају императори и када то чине републиканци.)
Својом државотворношћу бољшевици су доказали да су политичка снага која је способна да укине анархију, спречи сепаратистичке покрете неруских националности и очува целовитост земље, те им се мора признати да репрезентују национално-дрзавни интерес. Теза о легитимности Бољшевичке владавине са становишта националног интереса је последица Устрјаловљевог тумачења национализма по којем он, пре свега, има значење »територијално-државног« питања: »у његовој интерпретацији национализам нема духовно или идеолошко оправдање… Устрјалов се не позива на православље, руску културу, историју или нацију – мера и циљ националне снаге је територија«5 (Бурбанк, 1986: 226).
Основни мотив борбе белих снага против Бољшевичке власти је било уверење да бољшевици издају и деструишу руске националне интересе – комунистички интернационалисти су срушили државу, разбили армију, склопили срамни мир и погазили традиционалне вредности руског друштва. Али, из грађанског
рата настала је снажна Црвена армија, успостављена је нова централизована држава која је самосталност делова бивше Империје свела на идеолошку илузију. Тиме је, према мишљењу Устрјалова, главни (национални) разлог супротстављања бољшевицима престао да важи – заговорници обнављања грађанског рата се не могу више позивати на национални, већ на свој, посебан, слојно-класни интерес.
Како је за Устрјалова од примарне вазности само постојање снажне власти на целовитој државној територији, а не и социјална природа те власти и њен политички облик, онда је његов закључак о патриотској дужности помирења са бољшевицима сасвим оправдан. Свако ко дели са Устрјаловим »територијални национализам« може оспоравати његов закључак само ако је у стању да покаже постојање оне политичке снаге у Русији која би заменила бољшевике и, истовремено, успела да очува (или увећа) територијалну целовитост Русије и спречи анархију, тј. да сачува државу. Таква политичка снага у Русији, према мишљењу Устрјалова, не постоји. Они који се уздају у сељачке и радничке побуне (нпр. Кронштат), као присталице девизе »што горе то боље«, губе из вида да су резултати таквих побуна погубни за државу јер представљају типично руски бунт (рјазановштину) који резултује свеопштом анархијом. Интелектуалци који призивају такве побуне су, по Устрјалову, попут »источњацких магова који су способни да пусте дух из боце, али не и да га контролишу«, па њихова очекивања не треба сматрати патриотским. Ако унутар Русије нема организованих политичких снага које би рушећи бољшевизам
очувале државу, онда је јасно да изван Русије бела емиграција зависи од стране интервенције која, по дефиницији, не може бити руковођена руским националним интересима. На основу изложеног, Устрјалов ће закључити да управо патриотски разлози и национални мотиви по којима је »прво и најважније окупљање, поновно успостављање Русије као велике и јединствене државе« налажу помирење и сарадњу са бољшевицима који су једина реална снага способна да оствари велико »национално дело«.
У остварењу тог дела интернационалистичка идеологија бољшевизма може бити само од помоћи – са својим апеловањем на међународну радничку солидарност и одбрану »прве земље социјализма«, пролетерски интернационализам може постати »изванредно оруђе руске међународне политике«, тј. Коминтерна може бити инструментализована за остварење руских државних интереса.
Увид у »лукавство ума« историје која интернационалистички бољшевизам претвара у оруђе остварења руског националног интереса не значи прихватање комунистичких вредности и уверења. Устрјалов је, попут осталих сменовеховаца, убеђени антикомуниста који у бољшевизму види, у датој историјској ситуацији, само једино расположиво погодно средство за остварења руских националних циљева.6
Комунизам са идејама о једнакости, новим економским устројством друства, интернационалистичком вером и атеистичком праксом, представља идеологију коју Устрјалов разликује од бољшевицке државне власти. Насупрот изворном револуционарном комунистичком фанатизму, пред бољшевицима је период дуготрајне еволуције која ће их, ако желе да задрже политичку власт, присиљавати на компромисе и напуштање почетног комунистичког пројекта. Веома рано, већ у првом тексту објављеном у емиграцији, Устрјалов предвиђа да ће бољшевизам »еволутивно изивети себе у економској сфери« (Устрјалов, 1927:5). Он, пре увођења НЕП-а, предвиђа да ће Лењин у напуштању »ратног комунизма« и повратку на приватну иницијативу видети једину могућност опстанка своје власти.7 Само увођење НЕП-а Устрјалов означава као »економски Брест бољшевизма« којим бољшевици, напустајући доктринарно комунистички, утопијски економски систем, враћају начин привређивања у нормални, »буржоаски« ток, задржавајући свој монопол на политичку власт. Тиме су бољшевици отпочели унутрашњу еволуцију система која ће, уз повољне међународне услове, довести и до реформи у политичкој сфери. Од суштинске важности је, по Устрјалову, да политички монопол бољшевика не треба одмах доводити у питање јер ће то, као што смо видели раније, васпоставити политичку анархију. Еволуцијом режима, тај монопол ће бити »иживљен« као што је то био случај и са »ратним комунизмом« у економској сфери. Практично-политичка порука Устрјалова је јасна – грађанска интелигенција треба да потпомогне незадрживи процес мирне еволуције бољшевизма, не доводећи у питање политички монопол комунистичке партије. »Дијалектичко превладавање бољшевизма« не значи фронтално супротстављање бољшевицима, већ учешће у оним процесима који, иако се одвијају под руководством бољшевика, воде његовој еволуцији и напуштању.
Будућност Русије Устрјалов предочава аналогијом са ротквом чија је спољашњост црвена, а унутрашњост бела: »Црвена љуска, фирма која упадљиво пада у очи, корисна због својеврсне привлачности за погледе са стране, због своје способности да ‘импонује’. Њена срж, сустина је бела и што више расте и сазрева плод, биће све беља. Она ће белети стихијно, органски« (Устрјалов, 1927: 36).
У овом очекиваном процесу »органског, стихијног бељења« Русије под »црвеном кором« бољшевизма, одлучујућу улогу имају специјалисти–интелектуалци који, упркос свом антибољшевизму, из патриотских разлога учествују у привредном и културном животу земље и исказују лојалност према државној власти.
Активно учешће у еволуцији бољшевизма је за бољшевизам опасније, а за Русију драгоценије него »херојска непомирљивост« беле емиграције која води социјалној маргинализацији.8
Практичко-политичка последица Устрјаловљеве анализе бољшевизма као средства које историја (»лукавством ума«) користи за обнављање »велике и недељиве Русије« је апел руској интелигенцији да из патриотских, а не идеолошких разлога, сарађује са резимом. У писму Јурију Потехину, фебруара 1922.
године, Устрјалов отворено формулише политички задатак сменовеховског покрета: »Ми морамо паралисати емиграцију и помирити интелигенцију са совјетском влашћу« (према: Бурбанк, 1986: 310). У остварењу овог задатка сменовеховци су добили подршку од самог врха Бољшевичке власти9 која је, на тај начин, још једном показала своју прагматичност и тактичко умеће о којем је писао и Устрјалов. Од стране совјетске власти сменовеховски покрет је инструментализован, како за организовање повратка емиграната у домовину, тако и, унутар Русије, за привлачење бројних стручњака (спецов) за сарадњу са органима нове власти. Према одлуци Агитпропа од 30. 09. 1922, постављени су следећи задаци органима власти да у иностранству потпомажу ширење и популаризацију сменовеховских идеја у руским
емигрантским круговима: »…вођење сменовеховске агитације, посебно тамо где је отежана или немогућа комунистичка пропаганда, прузање материјалне помоћи, 10 издавање централног студентског сменовеховског органа… снабдевање библиотека у емиграцији сменовеховским издањима« (према: Квакин, 1994: 30). С друге стране, штампањем сменовеховских текстова у совјетској стампи, организована је пропаганда која је требала да утиче на став домаће интелигенције према совјетској власти. На тај начин, инструментализован од стране бољшевика, сменовеховски покрет је имао двоструки задатак – »ако је задатак сменовеховаца у иностранству да поделе емиграцију, онда пред сменовеховцима у Русији стоји задатак да привуку интелигенцију на страну совјетске власти« (према: Квакин, 1994: 29). Са неједнаким успехом, сменовеховство је искоришћено за оба циља.
До сада праћена историја појма »национал-бољшевизма« показује његов настанак и знаћење у оквиру руске емиграције. Средином двадесетих година сменовеховски покрет у Европи замире јер наилази на оштар отпор код већинског дела емиграције, а његови главни актери одлазе у СССР. Истина, Устрјалов наставља своју публицистичку активност у Харбину али његови текстови се пажљивије читају у бољшевичким круговима него међу руским емигрантима. »Национал-бољшевизам«, уведен у бољшевички политички дискурс из тактичко-манипулативних разлога разбијања емиграције и привлачења »сапутника«, тада постаје у СССР-у синтагма којом се служе сукобљене Бољшевичке фракције. Неочекивано, Устрјалов и »устрјаловстина« добијају важно место у унутарпартијским борбама око лењинског наслеђа. У заплетеном сукобу Бољшевичке петорке (Зиновјев, Камењев, Троцки, Бухарин, Стаљин) »национал-бољшевизам« представља негативну етикету која се, у зависности од коалиција и политичких заокрета, »пришива« различитим актерима. Још је Лењин указивао на опасност од НЕП-овских структура које теже грађанској рестаурацији и којима Устрјаловљева теза о еволутивној нормализацији бољшевизма служи као идеолошка платформа. Већ у Резолуцији XII партијске конференције (август 1922) истакнуто је да се, упркос »објективно прогресивној улози сменовеховства«, не сме ни на тренутак заборавити да у том покрету постоје снажне буржоаске рестауративне тенденције које, са мењшевицима и есерима, деле наду да ће после економских концесија доћи и политичке, у правцу буржоаске демократије, итд.« (што је Устрјалов у својим делима изричито негирао). Разумљиво је што се лева бољшевицка фракција у лику Зиновјева обрушавала на »национал-бољшевизам« и Устрјалова, циљајући при том на партијску »десницу« (Бухарина). Посто је Устрјалов поздравио и подржао Бухаринов позив сељацима да се богате (Устрјалов, 1927: 209–211), тј. да се настави са политиком НЕП-а, Бухарин је, не одричући се своје економске политике, морао оштро напасти Устрјалова да би се дистанцирао од њега и парирао оптужбама Зиновјева да НЕП води партију у »ситнобуржоаско скретање«, у »национал-бољшевизам«.
Али, независно од реконструкције компликоване позорнице унутарпартијских сукоба, као и коришћења појма »национал-бољшевизма« у њему, треба имати на уму да је у позадини ових сукоба било судбинско питање будућности бољшевизма у историјским околностима изостанка светске револуције. Победничка Стаљинова концепција »социјализма у једној земљи« може се тумацити као најближа национал-бољшевизму јер се она (одустајући од фиксације на »светску револуцију« која би Русију, због њене
неразвијености, из положаја пролетерске авангарде, поставила на периферију светског комунистичког система) ослањала на свест о руској самодовољности и националној супериорности.11 И што је још важније, са идејом социјализма у једној земљи Коминтерна и комунистички интернационализам постају оруђа заштите »прве земље социјализма«, тј. бивају нужно трансформисани у средство њене државне политике. Овим се, наравно, не тврди директан утицај Устрјаловљевог »национал-бољшевизма« на Стаљинов концепт социјализма у једној земљи, нити на његову каснију политику у којој је он успешно (према потреби) користио различите типове идеолошке легитимације власти (па и националну реторику).
Тиме само желим да нагласим да је централна идеја национал-бољшевизма – стварање снажне, самодовољне, целовите руске државе/Империје, по цену Бољшевичке владавине – бива до краја остварена у Стаљиновој политици. »Лукавством ума«, под вођством оне политичке партије (бољшевика) која је разорила Руску Империју, створена је нова и већа Империја. Да ли је она била »интернационална по форми, а национална по садржају«, тј. да ли се за њено разумевање може користити појам
»псеудоморфозе« по којем постоји несклад између »садржаја« и »форме«, остаје проблем који заслужује посебно разматрање. У сваком случају, историја нам сведочи да је очекивање сменовеховаца да ће та држава на унутрашњем, социјално-економском плану брзо еволуирати у правцу који је ознацио НЕП, а у политичком смислу бити либерализована и демократизована није било оправдано.

Милан Суботић
____
* Овај чланак је део ауторовог рада у оквиру истразивачке теме »Руска идеја у контексту кризе посткомунистичког идентитета«, на пројекту Института за филозофију и друштвену теорију (»Индивидуални и колективни идентитет у посткомунизму«), који финансира Министарство за науку и технологију Републике Србије.
1 Радек Карл, »Die ausw?rtige Politik des deutschen Kommunismus und der Hamburger nationale Bolschevismus«, Die Internationale, 1919, Но 1. Критика »хамбурске групе« (формулисана у компликованом контексту фракционашких сукоба Немачких комуниста) није сметала Радеку да се четири године касније, у другом социјалном и политичком контексту, и сам заложи за сарадњу комуниста и Немачке екстремне деснице! Поводом немира у Руру и смрти Леа Слагетера, официра Фрајкорпса који је од нациста слављен као национални херој и муценик, Радек је подржао принцип који је одбацио 1919: заједничко противљење страној (француској) окупацији Рура треба да привремено надвлада разлике комуниста и националиста (нациста). Радек је у свом тексту посвећеном Слагетеру написао да је он био »одважан и храбар војник контрареволуције и да, као такав, заслужује да прими истинско признање од нас, војника револуције« (цит. према: Лернер, 1970: 120).
2 Поред Устрјалова, у зборнику су објавили своје радове следећи аутори: Бобрисцев-Пускин – адвокат, који је заузимао важан полозај код Деникина; С. Лукјанов – професор, један од организатора антибољшевичког устанка у Јарославу; Ј. Потехин – активан у Колчаковој армији; Н. Градулескул – професор, члан ЦК Кадета; Ј. Кључников – професор, кадет, министар иностраних послова у влади Колчака; С. Цахотин – професор, кадет, активан у добровољачкој армији ген. Алексејева.
3 Према речима С. Цахотина у чијем чланку »В Каноссу« је најјасније формулисана порука сменовеховаца – »ми се сада не бојимо да кажемо: Идемо у Каносу! Нисмо били у праву, погрешили смо. Не бојимо се отворено, за себе и друге, то признати… Догађаји су нам показали да смо погрешили, да је нас пут водио у погрешном правцу. Сазнавши то, увидевши шта од нас захтевају интереси домовине, спремни смо да схватимо насу грешку и да променимо наш пут« (С. Цахотин, 1921: 73–74).
4 Емигрантски планови о страној интервенцији претварају грађански рат у којем свако бира једну од међусобно (идеолошки, политички ) сукобљених страна у међународни сукоб у којем је на једној страни Русија (без обзира ко њоме влада), а на другој страни интервенционистичке снаге. Већ 4. 05. 1920.
Устрјалов пише да »сада нема више избора између два табора у Русији – сада се мора бирати између Русије и странаца« (Устрјалов, 1927: 14). Другим речима, патриотски разлози налажу помирење са бољшевицима у случају стране интервенције. Супротан став је формулисао емигрантски писац М. Арцибашев тврдећи да »ако Русија не може бити спашена другим путем осим помирењем са бољшевицима, онда она и не заслужује спасење – нека пропадне тај духовно изопачен народ и нека то место буде пусто (цит. према: Квакин, 1994: 32).
5 У чланку »Логика национализма«, Устрјалов пише да је »територија најсустинскија и највреднија компонента духа државе«, те да »сваки национализам, ако је озбиљан, мора, пре свега, бити ‘топографски’« (цит. према: Бурбанк, 1986: 226).
6 П. Савицки, руски емигрант и оснивач евроазијства, који је делио »национал-бољсевичко« становиште Устрјалова и бранио га од Струвеових напада, јасно је формулисао стриктно инструменталну вредност бољшевизма: »Што се мене лично тиче, хтео бих да приметим да сам увек одбацивао, те да и сада у потпуности одбацујем не само комунизам, већ и сваки социјализам, без обзира у ком облику и у каквим
бојама би се он испољавао. И без обзира на то, ја сам склон да повезујем будућност Русије са будућношћу Совјетске власти која сама себе назива комунистичком« (писмо Струвеу, 5. 11. 1921. Цит. према: Елементи, Но. 4, 1993: 20).
7 По Устрјалову, »Лењин је, истовремено, фантаст и практичар. Слично Макијавелијевом узорном владаоцу, он у себи синтетише особине лава и лисице. У томе је снага бољшевизма… Лењин предводи сада другу линију Бољшевичке мисли, умерену и компромисерску…« (Устрјалов, 1927: 29).
8 »Ако је дух државне дисциплине и лојалности малограђанстина, нека је она благословена! А ако је ‘хероизам’ некористан и бесплодан ‘морални’ (у хегеловском смислу) протест, онда спаси нас Боже од тог хероизма!… То је стара интелигентска замка ‘опозиције и патхоса гнева’. Јер, управо храњење тим трицама је и довело земљу у бољшевизам који је на патхосу гнева и поникао и сада га само дијалектички
превладава. Шта, зар га треба поновно родити?… Али тада, нажалост, биће очигледно да ће се у равни политичке идеологије, као и психологије, ‘споразумаши’ и ‘примиритељи’ показати много више страни ‘чистом бољшевизму’, него његови ‘до краја непомирљиви’ непријатељи« (Устрјалов, 1927: 34).
9 Троцки је 27. октобра 1921. у Правди препоручио совјетским читаоцима зборник Смена вех, напомињући да су »сменовеховци пришли совјетској власти кроз врата патриотизма«, те да »у свакој губернији треба да буде бар један примерак Зборника« (према: Квакин, 1994: 27).
10 Уз помоћ субвенција совјетске владе, од 29. 10. 1921. до 25. 03. 1922. године у Паризу је излазио недељник који је, под уредниством Кључникова, преузео наслов зборника – Смена вех. Након тога, редакција је прешла у Берлин и од 26. 03. 1922. године издаје дневни лист Накануне. У недељном, књизевном додатку овог листа, поред емиграната, објављују радове и совјетски књижевници – Пиљњак, Замјатин, Федин и др. Поред ова два главна гласила сменовеховског покрета, исту идеолошку и политицку оријентацију заступали су и цасописи: Нова Русија (Софија), Новости зизни (Харбин), Пут (Хелсинки) и Нови пут (Рига). О издавачкој делатности видети у: Williams, (1968).
11 »Социјализам у једној земљи је био у суштини изолационистичка парола, много више блиска национал-бољшевизму него било ком другом правцу који је совјетску власт признавао као националну.
Национал-бољшевизам, нарочито у лику Устрјалова, је чак давао политички рецепт како спојити службени интернационализам са скривеним национализмом, што је било у бити стаљинске пароле« (Агурски, 1980: 204).

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Национал-бољшевизам, СССР. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s