НИ КАПИТАЛИЗАМ НИ КОМУНИЗАМ!

Националистичко-социјалистичка синтеза као једини
идеолошки облик који одговара интересима заједнице

Човеку као бићу заједнице  (по аристотеловској формулацији), сходно таквом чиниоцу природе његове личности, неопходно је да препозна облик друштвене организације који одговара његовом интересу, то јест интересу заједнице личности.

Насупрот интересу заједнице, стоји индивидуалистички принцип капитализма, заснованог на егоизму, материјализму и хедонизму индивидуе. Уколико одређена заједница настоји да напредује, мора сузбити овакав егоистички принцип у својој средини и унутрашње односе уредити по органском начелу, где се индивидуални интереси не гуше, али се потчињавају општим интересима заједнице.

Левичарске доктрине, попут комунизма или анархизма, које настају као реакција на капитализам, имају у виду рушење  либералног капитализма, али по цену гушења вере, националне традиције и права  на приватну својину. Отуда ни ове доктрине нису у интересу заједнице, јер гуше националну државу као средство којим се конкретан народ самоуређује и штити, и обрачунавају се са вером и осталим  „назадним“ народним традицијама, које су извор моралног надахнућа из којег је народ увек црпео снагу за сваки препород и у коме је налазио смисао постојања.
Гушењем права на приватну својину, комунизам и сродне идеологије претварају државни апарат у највећег и јединог капиталисту који пљачка народ и ствара класу црвених буржуја који се „служе“  „друштвеним“ добром.

За разлику од антинационалног  социјализма, националистички усмерени социјализам не укида приватну својину али спречава њену злоупотребу против интереса заједнице, забрањујући необуздану  игру индивидуалних интереса у економији.

ТРУЛЕЖ АНТИНАЦИОНАЛНОГ
СОЦИЈАЛИЗМА

Класични антинационални социјализам (који је у темељу комунизма и сродних идеологија), игнорише и породицу као основну ћелију заједнице, чији основ материјалне сигурности мора бити приватна својина. Он посматра  заједницу као рој пчела, у коме  нема емоција, љубави, породице и традиције. Ту лежи и битан узрок левичарског прогона вере, која је основ традиционалне етике, која је
пак потпора браку који ствара  потребу за приватном својином породице.

А како нација представља једну проширену породицу, не чуди што интернационални социјалисти игноришу чињеницу да су национална свест и национална припадност део човекове  личности  и својеврсно духовно огњиште које је састојак душе сваког нормалног  човека способног за осећај споне са ближњима.
Стога, интернационалистички  настројени социјалиста и не мари за спољашњу слободу отаџбине. За њега је свеједно да ли је народ  експлоатисан од стране домаћих  или страних капиталиста. За разлику од њега, националистички усмерени социјалиста зна да је шовинистички инострани непријатељ, који жели да прошири животни простор свог народа, веће зло од унутрашњег капиталистичког експлоататора. Јер, инострани шовинистички непријатељ увек жели да протера, прореди или истреби матични народ на освојеној територији, док „домаћи“ капиталиста жели да га  експлоатише а не да га истреби или протера. Стога, са становишта националистички усмерене социјалне идеје, борба за спољашњу слободу од окупатора не може се негирати нити ставити испод борбе за унутрашњу слободу од антинародног режима.

Национално-социјални политички војник  посвећен је борби на оба фронта, нарочито данас у ери глобализације у којој су унутрашњи и спољашњи непријатељи народа тесно повезани концима Система, као механизма који који прожима готово све савремене институције и који се налази у основи данашњег поретка. Отуда је националистички усмерени социјализам једини противотров систематском расулу, и једина идеолошка форма која је у хармонији са природом људске заједнице.

Сходно томе, сваки народ када се налази у здравом духовном стању, природно изнедри
национално-социјални друштвени  облик, у којем тежи хармонији унутрашњих односа. У складу са наведеним, и у сопственој националној традицији ми  препознајемо његове контуре.

СОЦИЈАЛНА ИДЕЈА СВЕТОГ САВЕ

Дух народног социјализма, србској држави је још у тринаестом веку удахнуо најславнији из нашег рода – Свети Сава, поставши родоначелником  хришћанске  националистичко-социјалне  идеје  у светским размерама.
Наиме, његово Законоправило, као  својеврстан Устав немањићке Србије, по казивању професора и  академика Миодрага М. Петровића,  преводиоца ове најдрагоценије
србске правничке књиге, представља прилагођавање старијих византијских номоканона србском идентитету и начелима социјалне правде.

По казивању професора Петровића, Савино Законоправило предвиђа: заштиту особа са телесним  манама,  бригу о сиромашнима и болеснима (подизање домова за ове социјалне категорије), утврђивање узајамних обавеза родитеља и деце, помагање удовицама и сиротим девојкама, заштиту робова од самовоље господара и најамника од израбљивања, откупљивање затвореника и заштиту дужника од зеленашења.

Узрок оваквим револуционарним идејама и прописима јесте Савино буквално схватање јеванђелске науке, и његово настојање да за разлику од византијског законодавства, које обилује и нормама робовласничког система, састави зборник који ће бити потпуно усклађен са хришћанским  учењем о социјалној правди, због чега се Немањин син може сматрати  родоначелником идеје о социјалној држави.

СРЕДЊИ СИСТЕМ КАО ЗАЛОГА
НАРОДНОГ СОЦИЈАЛИЗМА

И после слома србске средњевековне државе, србски народни социјализам наставио је да живи кроз народну установу уређења својинских односа, коју Свети  владика Николај назива Средњим системом. Ослањајући се на најдубље силе традиције, владика  је сматрао да се при решавању проблема социјалне правде у новом добу, православни Срби морају угледати на своје претке, који су у  тзв. Средњем систему, где осим личне приватне својине постоји и колективна, успешно решили социјално питање, ослањајући се на породичне задруге, еснафска удружења и хришћански морал. У таквом систему, на пример, еснафска имовина (у савременим условима место еснафа заузеле би  струковне коморе) која опстаје и увећава се путем специјалних пореза и легата, служила би за збрињавање породице и образовање деце умрлог члана еснафа, или пак за потребе самог члана еснафа који би „пао на ниске  гране“. Слична организација постојала би и на селу, са такозваним сеоским кошевима, као  колективно својинским добрима. Владикина тежња за обновом Средњег система код Срба полази од чињенице да оба економска екстрема – робовање човека  држави (комунизам)  и  човека  човеку (капитализам) – не могу остварити социјалну правду. Ипак, како владика Николај запажа, овакав систем, који је разрушен  појавом духа непоштења и неповерења, није могуће обновити без претходног  васпостављања хришћанског система вредности као гаранта националне  солидарности.  Уосталом, сама начела хришћанске  аскезе и самосавлађивања подстицајно би деловала на рационално трошење оскудних економских ресурса и самим тим  смањења социјалних тензија.
Или како би владика рекао: „Храна  која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А са нама који не постимо, бива оно што је речено Јеврејима: Јешћете али се нећете наситити.“

МОБА, ЗАДРУГА И ЗАДУЖБИНА

Уз начело Средњег система, србски народни социјализам живео је и    кроз древне народне установе као што су: моба, задруга и задужбина,  које, како запажа србски националистички идеолог Владимир Вујић, представљају истинске стубове патријархалног, домаћинског поретка националне слободе и социјалне правде у Срба. То су три основна србска народна облика културе домаћинства, који обухватају наш  србски поглед на свет, на човека и живот.

Задруга, као живот за друга, јесте заједница која одгаја начело одговорности и удруженог рада, уз подређивање чисто личног интереса интересима заједнице, било породичне било радне. Она је израз вере у Бога и народну заједницу, израз љубави према тлу и родној груди.

Док задруга везује домаћинске  кругове у чврсте моралне заједнице, моба чини основу племените социјалне помоћи. Моба као право хришћанско начело делатне љубави према ближњима, облик је дубоког осећања заједничке одговорности за све оне којима је помоћ нужна.

Трећи чинилац србског народног  социјализма јесте установа задужбине, која представља израз вере у вечни живот и бригу за вечно духовно постојање. Она је израз вечне србске везе са небеским, и као таква представља вертикалу која спаја са Небом и држи људске заједнице, овде на земљи, и њихове односе – задругу и мобу, у вези са Врховним Домаћином света, Богом.

Рушењем Средњег система и гушењем ових чинилаца србског  народног социјализма, србски народ је као и данас, западао у кризе и сломове, претварајући се у безобличну масу подобну за сваку експлоатацију.

Стога, крајње је време да почнемо да обнављамо ове облике србске  домаћинске културе, јер се будућа слободна и снажна Србија може створити и одржати само на њиховим темељима. Они су уткани у народни закон живота и актуелни су независно од техничко-цивилизацијских околности у којима се човечанство налази, и наш србски народ у њему. ●

Војска смене, бр. 2

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Српски социјализам, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s