Спречимо ширење глобалистичких странака

Др Мила Алечковић

«Свет у коме свако ради за сваког…,праведнији је од онога у коме су сви свима само успутно средство»…, писао је у својој књизи «Смисао и значење руског комунизма» Николај Берђајев, инспиришући не хипике и децу америчких богаташа, већ праве хришћане и праве револуционаре.
Одавно првобитно тополошку поделу на ЛЕВО и ДЕСНО не прати слика из 19, па чак ни 20 века. Данас, када појам суверенитета из бивших векова више не постоји и када свет у једној равни већ јесте глобалан, важно је само знати разлучити добре од лоших и патолошких страна глобализације. У патолошке стране глобализације спадају: финансијско-банкарска редукција читавог живота у друштву, свођење свега на један једини облик живота, насиље и контрола, америчка хегемонија и монопол (у политици, војсци, економији, финансијама, култури и информацијама), уништавање традиција, идентитета, језика и , најзад, асиметрични војно-индустријски ратови, као средство постизања свега овога.
У данашњем свету схизофрених, удвојених вредности, у времену стратегије и тактике без идеја, називати се «лево» или «десно», без познавања суштине и конкретних људи, носиоца неке идеје, не значи много.
Тако се могло догодити да управо француски државник Де Гол национализује највећу француску банку, а да ту исту банку много касније, Митеран, дошавши на власт као нови тип левичара, одмах приватизује. Де Гол који је водио де факто левичарску политику и увек одбијао да буде сврстан «десно», али и да уђе у англосаксонску варијанту либерализма, инсистирајући на томе да представља позицију европског центра. За разлику од њега зна се, такође, да је Франсоа Митеран у својој младости био политички «либерал» десног типа који је еволуирао у «социјалисту», док је на пример, Жак Ширак у младости имао симпатије према комунистима, а касније је израстао у политичког «полулиберала француског типа».
Тек потпуно реформулисани концепт француске социјалистичке странке од стране национално оријентисаног политичара Жан Пјер Шевенмана, а који је прихватила кандидаткиња Сеголен Ројал , као и излазак из странке одређеног броја проамеричких опортуниста, вратио је ту политичку групацију на позиције реалног левог центра, са обновљеним социјалним програмом.
Будећи се поново у савременој Европи, додатну пометњу у већ увелико помешане идеологије и стратегије, уносе и обновљени облици тзв. «немарксистичке левице» (бакуњинизам, прудонизам, перонизам), који су удаљени од тзв. глобалистичке «америчке левице», како је зове Жан Пјер Шевенман.
Шта је онда уопште данас политички «неолиберализам», односно «социјализам»? Концепт «минималне државе » из 19. века за ово више није искључиви критеријум, нити је то планска наспрам потпуно тржишне привреде, нити је то тип власништва (будући да у развијеним друштвима влада управо мешовити тип власништва), нити је то унутрашња политика неке земље или друштва. Ортодоксне облике државне контроле над привредом све мањи број земаља у свету прихвата (данашње кинеско тржиште је и поред извесне контроле државе која се односи углавном на школство и медија, готово у највећем делу отворено тржиште). У веку у коме живимо, поред прелазних облика, прагматске савитљивости и превртљивости, све је постало ствар стратегије и тактике у сукобљавању политички конкурентних предизборних групација.
Међутим, и поред овог политичко-партијског релативизма, подела на «социјалистичку, солидаристичку» и «неолибералну» идеологију у науци још увек има смисла, будући да се ова подела може повезати са идејама о људској слободи и егалитаризму, са теоријом природног права, са суштином хришћанства, или са важним научним питањем о урођеном и стеченом.”
„Уместо: десно наспрам левог – глобализам наспрам антиглобализма
Ствари су у суштини врло једноставне: сви покрети који су анти-глобалистички покрети, са било које стране да су потекли, у својој основи представљају анти-хегемоничну слику света, будући да се супротстављају империјалном глобализму који почива на слепом сврставању у линију једне освајачке и монополистичке спољне политике. Ова последња, као уосталом и унутрашња политика, почива на концепцији некадашње вулгарне деснице коју на северно-америчком континенту углавном следе и републиканци и демократе са одређеним нијансама, али без неке веће разлике: смртна казна, екстремни лобистички хамилтонизам, лоша социјална права, лоше социјално и здравствено осигурање или одсуство истих, изузетно скупо школство, наглашени индивидуализам и компетиција, етика «свако за себе» и вера у утилитаристичку концепцију морала, калвинистичка обавеза да се богатимо, економски освајачки ратови за примарне сировине који сиромаше друге земље и народе, контрола информисања, гетоизација континента… Да и не помињемо да је у оваквим плутократијско-олигархијским друштвима могућност лаког изгласавања ванредних недемократских закона, (као што је то био, рецимо, северноамерички закон о «патриотском акту»), велика…
Цинично би се могло рећи да заправо једино што је глобалистичка политика највеће војне силе света узела од некадашње догматске левице јесте све јаче изражена тежња ка економском монополизму (пример за то је покушај САД да наредбом одреди лимит кинеској роби те тако сачува монопол, што је, наравно, потпуно противно игри отвореног тржишта).
Из свега овога следи да је некадашњу политичку поделу на линији «лево» и «десно» данас, у суштини, заменио једино сукоб хегемоничног наспрам мултиполарног, односно сукоб глобалног наспрам антиглобалног. Све друго из њега, у времену када суверенитета из 19. па ни из 20. века више нема, аутоматски произилази.
Најбољи пример лаичке варијанте хришћанске, социјалистичке или социјалдемократске идеје, односно онога што се у Француској данас зове «економски антиглобализам и солидаризам), јесте, у домену геополитике, управо пример јужне, тј. латинске Америке. Уморна од војних пучева, намештених диктатура и северњачког економског исцрпљивања, прва лабораторија негативног глобализма, читава јужна Америка, у традицији :Боливар – Гевара – Перон – Кастро – Чавез – Моралес – Киршнер, данас се сврстава у једну велику анти-глобалистичку странку.
”Kорисна опозиција„ наспрам радикалне опозиције
За разлику од тога, ГЛОБАЛИЗМУ И ХЕГЕМОНИЗМУ изванредно одговара тзв. «корисна опозиција», о којој говоре и Блох и Маркузе, а која заправо служи да уклони радикалну опозицију и да спречи да се у систему глобалног монопола и хегемоније у покореним земљама било шта промени.
У ту корисну опозицију спада оно што глобализам сам ствара као своју излучевину, а то је тзв. «америчка левица», како је зове Жан Пјер Шевенман, односно тзв. наци-либерална левица. Реч је у ствари о ГЛОБАЛИСТИЧКОЈ ДЕСНИЦИ, КОЈОЈ СЕ ИЗ УТИЛИТАРНИХ РАЗЛОГА НАДЕВА ИМЕ ЛЕВИЦЕ.
Како је препознати и зауставити да се она не «шири даље»? Како препознати странке које су у транзиционим земљама створили амерички инструктори ?
1. Припадници ових странака критикују монопол, али зато никада «не виде» УСА глобалистички монопол у светској економији и финансијским организацијама који почива на голој физичкој и војној сили. Напротив, они су савезници свих монополистичких америчких метода и та врста неправде им не смета.
2. Припадници ових странака критикују ратне злочинце у својој земљи, али никада не виде америчке наредбодавце безбројних ратова као ратне злочинце. По њима, за припаднике великих сила и моћних земаља командна одговорност не важи. Ово је ниво тзв. моралне хетерономије, односно психолошки статус свих колаборациониста.
3. Припадници ових странака критикују национализам у својој земљи, али никада не критикују изражени амерички национализам. Српски им смета, али амерички им не смета.
Залажу се за «приватизацију свега», не узимајући у обзир да најразвијеније европске земље имају мешовити тип власништва.”
4. Припадници глобалистичких партија никада не говоре ни о бесплатном школству, ни о бесплатном здравству, иако глуме „левицу“.
Увек се залажу за то да земља служи ФИЗИЧКИ ЈАЧЕГ, без обзира на морално оправдање. Увек су «атлантисти», како то одлично увиђа Шевенман и залажу се за улазак своје земље (односно Србије) у Нато војни пакт под командом УСА ратоборних генерала.
5. Тзв. «либерална глобалистичка наци партија» увек брани либерализацију и легализацију дрога и отрова, хомосексуалне бракове, разне јавне перверзије (у име слободе), не схватајући да слобода није «вољно искуство у Злу», већ свест о нужности одбијања слободе Зла.
У овом типу либерализма, свака перверзија се уздиже до свог ослобођења, али не само да би могла да се испољи, већ да би се наметала другима. Тај тип либерализма у ствари укида слободу других да живе у свету без перверзија. Тако се догађа да се хомосексуалне склоности неке особе (које су потпуно приватна потреба и приватно право појединца) намећу целој заједници као општа норма, што је равно потпуној диктатури. Када либерални хомосексуалци групно демонстрирају улицом, они то не раде зато што их неко прогања (јер их у Србији нико не прогања), него то раде зато да би послали поруку да је њихов модел живота пожељан за читаво друштво. Тиме они желе да укину слободу других људи на живот који је у складу са природом прокреације, потпуно несвесни тога да су сами они руке и ноге великог поробљавања и уништавања, како народа, тако и умних и слободних критичких бића. У функцији наци-глобализма.
6. Од својих страначких промоција, овакве либералне формације увек, по заједничком капиталистичком рецепту, праве сценарио «рок концерата», јер циљају незреле, адолесцентске и поводљиве структуре личности које немају праву моћ аутономне моралне критике. Овакви либерали не воле слободу аутономних моралних одлука, нити воле људе са чврстим моралним темељима.
7. Овакви либерали мрзе све што је аутентично, мрзе сељаке, народне људе, све што је национално и мрзе историју, јер су они коњица УСА инстант либерализације која зна да је слепом израбљивачком капиталу највећи непријатељ идентитет. Отуда они глуме «урбаност», «грађане и грађанке», као у време Јакобинског терора када се за изговорено «мадаме» ишло на гиљотину, али немају чак ни јакобински револуционарни занос.
8. Глобалистичка наци-либерална партија држи се увек голог утилитаристичког принципа , уместо деонтолошког морала. Она није израсла ни из социјалног става Источне цркве, али ни из револуционарног заноса француске револуције. Она је изашла из суровости Калвинизма, издавши саме његове принципе. Она се противи моралу у политици, јер политику схвата само као трговину и повијање над физички јачим. То је онај чувени аргумент који није никакав аргумент: «и ми као и цео свет…». Цео свет је, међутим, био и под влашћу Хитлера. Такође се оваквој странци у Србији може догодити да не види сурову неправду у томе да један момчић од око 26 година који можда има (а можда и нема?) количник интелигенције изнад просечног, али који у сваком случају нема никакве моралне заслуге, нити има било каква дела, да такав момчић, неком монополистичком пречицом, у трагичном тренутку за земљу буде подпредседник владе! То је хоризонтално ругање читавој духовној људској вертикали грађеној 3.000 година, што је управо у складу са наци глобализмом.
Наци-либералне странке које ничу у свим посткомунистичким земљама (обично мале, али са пуно америчких дотација) воде маргинални људи и хистеричне жене, без правог политичког образовања. Циља се узраст хормоналних превирања и психолошки недовољно оформљених бића. Овакве странке су управо заступници најгорег монополистичког капитализма и највулгарније деснице, заодевене у рок стил тобожње лежерности. ОНЕ СУ КОРИСНА И ДОБРА ОПОЗИЦИЈА (Блох, Маркузе) ЗА ОЧУВАЊЕ ВЕЛИКЕ МОНОПОЛИСТИЧКЕ ФИНАНСИЈСКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ. Њихови чланови су амерички ђаци који никада нису схватили борбу једног Че Ге Варе, нити заједничку борбу за социјално и национално ослобођење ослободилачких народних покрета. Такви либерали цупкају у ритму хард рока и у угловима доларских вила једу свој кавијар. Они су за либерализацију дрога, али не за либерализацију националних осећања. Они мрзе традиционалистичку левицу, јер традиционалистичка левица има ДЕОНТОЛОШКЕ ВРЕДНОСТИ, док су њихови богови долар и златно теле. Они мисле да је ПАНК мајица симбол левичарства, а истрзано дрмање главом и бројни неуротични тикови, знак политичког убеђења. Они су само бледе копије холивудских статиста који за лажно-штампане доларе, на позорници крвавог света, у коме, коње убијају зар не ?, лоше играју лоше либерале.
Зато спречимо да се шире даље. Ако нешто међу њима и ваља, само ће се отрезнити.
Читава прича о идеји либерализма у ствари је прича о слободи и правди. Да ли ћемо живот провести у бесмислу, стварајући до старости «услове за њега», или ћемо имати времена да волимо, пишемо, градимо, компонујемо, сликамо, лечимо… са пуном свешћу о томе да живимо у оваквом телу само једном и никада више,али и да смо дужни својим прецима, зависи највише од тога колико се будемо одупрли глобалним лажима.
«Добро је донети народу демократију, али је много боље припремити га и васпитати за њу» – говорио је Шарл де Монтескије. Зашто увозити «америчку либерално-демократску партију», ако је могуће поштовати сопствену социјалну традицију?
Зашто «ширити даље» идеју утилитаризма и називати га «слободом», кад је он ропство користољубља, људске превртљивости и лажи? Зашто не научити нешто од социјалног корена Источне цркве од кога су учили сви прави европски социјалисти , уместо од пуког средства Џереми Бентама ?
«Свет у коме свако ради за сваког…,праведнији је од онога у коме су сви свима само успутно средство»…, писао је у својој књизи «Смисао и значење руског комунизма», инспиришући, не хипике и децу америчких богаташа, већ праве хришћане и праве револуционаре, Николај Берђајев.
Искрена опција данас је само антиглобализам. То је свет социјалне правде и слободних народа, а тек онда свет слободнох јединки.

Овај унос је објављен под Кастро, Хришћански социјализам, Чавез, Че Гевара. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s