Метафизика Национал-бољшевизма I део


Александар Дугин

1. ОДЛОЖЕНА ДЕФИНИЦИЈА

Израз „Национал-бољшевизам“ може значити неколико дословно различитих ствари. Настао је готово истовремено у Русији и Немачкој као ознака за оне политичке мислиоце који су расправљали о националном карактеру бољшевичке револуције, скривеном у интернационалистичкој фразеологији ортодоксног марксизма. У руском контексту „Национал-бољшевици“ био је уобичајен назив за оне комунисте, који су били усмерени на очување интегритета државе и (било свесно или несвесно) на геополитичко настављање великоруске историјске мисије. Ти руски Национал-бољшевици били су како међу „белима“ (Устрјалов, смена-векховтси, леви Евроазијци) тако и међу „црвенима“ (Лењин, Стаљин, Радек, Лежњев итд) (1). У Немачкој је истоврстан феномен био повезан са екстремно левим формама национализма 20-тих и 30-тих година, у ком су идеје неортодоксног социјализма, национална идеја и позитиван однос према Совјетској Русији били испреплетени. Међу немачким „Национал-бољшевицима“ Ернст Никиш је без сумње био најдоследнији и најрадикалнији, но и неки конзервативни револуционари се могу сврстати у тај покрет, као нпр Ернст Јунгер, Ернст вон Саламон, Аугуст Винниг, Карл Петел, Харо Шулцен-Бајсен, Ханс Зехрера, комунисти Лауфенберг и Волфхајм, па чак и неки врло лево оријентисани Национал-социјалисти као што су били Страссер иу одређеном периоду Јосеф Гебелс.

У бити, израз „Национал-бољшевизам“ је много шири и обухватнији од наведених политичких струја. Но, како бисмо га адекватно схватили, требамо испитати више глобалних теоретских и филозофских проблема, који се тичу дефиниције „десног“ и „левог“, „националног“ и „социјалног“. Израз „Национал-бољшевизам“ садржи у себи свестан парадокс. Како се могу два међусобно искључива појма сјединити у једно те исто име?

Независно о томе колико далеко иду размишљања историјских Национал-бољшевика, који су свакако били ограничени на специфичности свог окружења, идеја приступа национализму с лева, и бољшевизму с десна, невероватно је плодна и непредвидљива, отвара апсолутно нове хоризонте разумевања историјске логике, друштвеног развоја и политичке мисли.

Не бисмо требали почети с цитирањем политичких чињеница: Никиш је написао, Устрјалов оценио неке појаве као такве, Савитски изнео као аргумент итд, него бисмо требали покушати сагледати феномен са новог гледишта, што заправо омогућава постојање комбинације „Национал-бољшевизма“. Тада ћемо бити у могућности не само описати овај феномен, него га такође и схватити, а заједно са њим и многе друге аспекте нашег парадоксалног времена.

2. Непроцењив допринос Карла Попера

Тешко је замислити нешто боље у тешком задатку дефинисања суштине „Национал-бољшевизма“, од окретања к социолошким истраживањима Карла Попера, посебно његовом темељном делу – „Отворено друштво и његови непријатељи“. У том обухватном раду Попер предлаже уверљив модел, према којем се сви типови друштава деле у две основне групе – на „Отворено друштво“ и „неотворено друштво“ тј на „Непријатеље отвореног друштва“. Према Поперу „Отворено друштво“ се заснива на централној улози појединца и његових основних карактерних функција: рационалности, дискретности, непостојању глобалне телеологије у деловању итд Смисао „Отвореног друштва“ јесте да одбацује све облике апсолутног који су некомпатибилни са индивидуалношћу и њеном природом. Такво друштво је „отворено“ због једноставне чињенице да варијације комбинација појединих атома немају ограничења (као ни сврхе или смисла), и теоретски такво друштво треба тежити идеалној динамичној равнотежи. Непоколебљивим поборником „отвореног друштва“ сматра себе и сам Попер.

Други тип друштва Попер је дефинисао као „непријатељски према отвореном друштву“. Он га не назива „затвореним“, предвиђајући могуће приговоре, али често користи израз „тоталитарни“. Како год било, према Поперу се сви типови друштава темеље на прихватању или одбијању „отвореног друштва“, он према томе расподељује сва политичка, социјална и филозофска учења.

Непријатељи „отвореног друштва“ су они који иступају против индивидуализма и његове централне улоге заступајући различит теоретски модел базиран на апсолутном. Апсолутно, чак када је покренуто спонтано и волонтаристички, одмах напада индивидуалну сферу, нагло мења процес њене еволуције, крши индивидуални атомистички интегритет, подређујући га неком ван индивидуалном импулсу. Појединац затим бива ограничен апсолутним, а тиме људско друштво губи карактеристику „отворености“ и перспективу слободног развоја у свим смеровима. Апсолут диктира циљеве и задатке, утврђује правила и догме, обликује појединца као што вајар обликује своју скулптуру.

Попер почиње генеалогију непријатеља „отвореног друштва“ с Платоном, ког сматра утемељитељем филозофије тоталитаризма и оцем „мрачњаштва“. Даље наставља са Шлегелом, Шелингом, Хегелом, Марксом, Шпенглером и другим модерним мислиоцима. Сви они су уједињени у његовој у класификацији једним индикатором, заступањем метафизике, етике, социологије и економије, засноване на принципима негирања „отвореног друштва“ и централне улоге појединца. У том је Попер сасвим у праву.

Најважније у Поперовој анализи је што су у категорији „непријатељи отвореног друштва“ сврстани мислиоци и политичари сасвим независно о томе јесу ли њихова уверења „десна“ или „лева“, „реакционарна или прогресивна“. Он наглашава неки други, значајнији, више темељитији критеријум, сједињујући оба пола идеја и филозофија, које се на први поглед чине разноврсније и супротстављеније једна другој. Под „непријатеље отвореног друштва“ сврстани су и марксисти, и конзервативци, и фашисти, па чак и неки социјал-демократи. У исто време, у пријатеље отвореног друштва могу се убројити либерали попут Волтера, или реакционарни песимисти попут Шопенхауера.

Дакле, Поперова формула је следећа: или „отворено друштво“ или „његови непријатељи“.

3. СВЕТИ САВЕЗ објективног

Најуспешнија и најпотпунија дефиниција Национал-бољшевизма је следећа: „Национал-бољшевизам је суперидеологија заједничка свим непријатељима отвореног друштва“. Она је не само непријатељска према идеологији таквог друштва, него управо његова, у потпуности свесна, тотална и природна антитеза. Национал-бољшевизам је светоназор који се заснива на потпуном и радикалном одбацивању појединца и његове централне улоге, при чему апсолутно, у име којег је појединац одбијен, има најшири и најопшти смисао. Усудио би се рећи да је Национал-бољшевизам за било коју верзију апсолутног, за све што оправдава одбацивање „отвореног друштва“. У Национал-бољшевизму постоји очит тренд универзализације апсолутног под сваку цену, стварање такве врсте идеологије и такве врсте филозофског програма, који ће бити отелотворење свих интелектуалних облика, непријатељских према „отвореном друштву“, сведених на заједнички именилац и интегрисаних у недељив концептуални и политички блок .

Коначно, кроз историју су различити трендови, који су били непријатељски расположени према отвореном друштву, били у непријатељству међу собом. Комунисти су с огорчењем одбијали признати своју сличност са фашистима, а конзервативци су одбијали да признају да имају било какве везе с оба споменута тренда. Практички, нико од „непријатеља отвореног друштва“ не признаје своју сродност са сличним идеологијама, сматрајући такве успоредбе погрдним критикама. У исто време су се различите верзије „отвореног друштва“, развијале у сарадњи једна са другом, с јасном свешћу своје идеолошке и филозофске везе. Начело индивидуализма ујединило је енглеску протестантску монархију и демократски парламентаризам Северне Америке, где је либерализам у почетку био у згодној комбинацији са робовласништво.

Национал-бољшевици су управо први покушали груписање различитих идеологија против „отвореног друштва“, они су открили, како заједничког идеолошког непријатеља, тако и неке заједничке осе, које повезују све могуће алтернативе индивидуализму и друштву изграђеном на њему.

На том дубоком и ретко до краја свесном импулсу, први су Национал-бољшевици изградили своје теорије, користећи стратегију „двоструког критицизма“. Мета Национал-бољшевичких критика био је индивидуализам, и „десни“ и „леви“ (десни се изражавао економски, „тржишна теорија“; а леви се изражавао у критици политичког либерализма („правно друштво“, „људска права“ итд).

Другим речима, Национал-бољшевици су схватили над-идеолошку суштину обе супротности и сопствену метафизичку позицију.

Филозофски речено, „индивидуализам“ се практички поистовећује са „субјективизма“. Ако пренесемо Национал-бољшевичку стратегију на ту разину, можемо рећи да је Национал-бољшевизам категорични против „субјективног“ и категорички за „објективно“. Питање није: материјализам или идеализам? Питање је: објективни идеализам и објективни материјализам (на истој страни!) Или субјективни идеализам и субјективни материјализам (2) (на другој!).

Дакле, филозофска политика Национал-бољшевизма потврђује природно јединство идеологија, које се темеље на признавању централне позиције објективног, које има исти статус као апсолутно, независно о томе како се тај објективни карактер (спољашњост) тумачи. Можемо рећи да је врховна метафизичка максима Национал-бољшевизма, уствари хиндуистичка формула: „Атман је Брахман“. У хиндуизму „Атман“ је врховни, трансцендентни људски „его“, који постоји упоредо са индивидуалним „егом“, али се у том „егу“ налази, као његов најдубљи и тајанствен део, недостижан прирођеном схватању. „Атаман“ је унутрашњи дух, но дух објективности и над-индивидуалности. „Брахман“ је апсолутна стварност, која обухвата појединца споља, карактер ван објекта, спољна објективност, изграђена према свом вишем првобитном извору. Идентитет „Атмана“ и „Брахмана“ у трансцендентно јединству је круна хиндуистичке метафизике, и што је најважније, темељ на путу духовне реализације. То је тачка, заједничка за сва света учења, без изузетка. У свима њима говори се о главном циљу људске егзистенције – самонадилажењу (самотрансценденцији), излазећи из граница малог индивидуалног „ега“, удаљавање од тог „ега“, било споља или изнутра, доводи до истог победничког исхода. Отуда следи традиционални иницијацијски парадокс, изражен у познатом еванђеоском изразу: „ко жели спасити душу – пропаст ће, а ко пропадне у моје име, тај ће се спасти“. Исти смисао је садржан у Ничеовој генијалној изјави: „Човек је оно што треба да буде превладано“.

Филозофски дуализам између „субјективног“ и „објективног“, историјско се одражава кроз више конкретних области-у идеологији, затим у политици и специфичности друштвеног устројства. Различите верзије „индивидуалистичке“ филозофије постепено су се концентрисале у идеолошком табору либерала и либерално-демократске политике. То је управо макро-модел „отвореног друштва“, о ком је Карл Поппер писао. „Отворено друштво“ је коначан и најзрелији плод индивидуализма, претворен у идеологију и остварен у конкретној политици. Прикладно је стога подићи проблем до врхунца и поставити питање заједничког идеолошког модела за присталице „објективног“ приступа, око универзалног политичког и социјалног програма за „непријатеље отвореног друштва“. Као резултат тога добијамо ништа друго но идеологију Национал-бољшевизма.

Паралелно с радикалним новитетима те политичке поделе, постављајући се у овој ситуацији вертикално према уобичајеним схемама (као што су идеализам-материјализам), Национал-бољшевици утврђују нову поделу у политици. Лево и десно су, међу собом, подељени на два сектора. Крајња левица, комунисти, бољшевици, сви Хегелови наследници „с лева“ су укључени у Национал-бољшевичку синтезу с крајњим националистима, етатистима (заступницима потпуне владавине државе), заступницима „Новог средњег века“, укратко, свим Хегеловим наследницима „с десна“ ( 3).

Непријатељи отвореног друштва враћају се на своју метафизичку основу, заједничку за све њих.

4. МЕТАФИЗИКА бољшевизма (МАРКС – ПОГЛЕД „С ДЕСНА“)

Сада ћемо објаснити шта представљају два саставна дела појма „Национал-бољшевизам“ у чисто метафизичком смислу. Појам „бољшевизам“ први се пут појавио, као што је добро знано, током расправе унутар РСДРП (Руске социјал-демократске радничке партије) као израз за фракцију која је следила Лењина. Подсетимо се, да се лењинистичка линија унутар руске социјал-демократије, састојала од неограничено радикалне оријентације, одбијања компромиса, наглашавања елитног карактера партије и „бланкизма“ (теорије „револуционарне завере“). Касније су „бољшевицима“ звали комунисте, који су провели Октобарску револуцију и заузели власт у Русији. Готово одмах након револуције, израз „бољшевизам“ изгубио је своје ограничено значење и почео се сматрати синонимом за „већину“, „свенародност“, и „националне интеграције“. У једној фази, бољшевизам се сматрао искључиво руском националном верзијом комунизма и социјализма, супротно основној догматици апстрактних марксиста, и истовремено конформистичкој тактици других социјал-демократских тенденција. Такво поимање „бољшевизма“ у великој је мери било карактеристично за Русију и готово сигурно доминантно на Западу. Међутим, спомињање „бољшевизма“ у комбинацији са изразом „Национал-бољшевизам“ не ограничава се тим историјским смислом. Ради се о некој линији – која је заједничка свим радикалним левичарским тенденцијама – социјалистичког и комунистичког тока. Можемо назвати ову линију „радикалном“, „револуционарном“ и „анти-либералном“. То се односи на онај аспект левих учења, које Попер прибраја к „тоталитарним идеологијама“ или к учењима „непријатеља отвореног друштва“. Стога, бољшевизам није само последица утицаја руског менталитета на социјал-демократску доктрину. То је одређена компонента која је стално присутна у свим левичарским филозофијама, која се могла слободно и отворено развијати само у руским условима.

У последње време већина објективних историчара све се чешће пита: Да ли је фашистичка идеологија стварно „десна“? И присутност сумње, указује на могућност интерпретације „фашизма“ као сложенијег феномена, који садржи велики део „левих“ карактеристика. И да ли се комунистичка идеологија појављује доиста као „лева“? – То питање још није постављено. Но оно је све више и више актуелно. Њега је неопходно поставити.

Тешко је порећи аутентично „леве“ функције комунизма – као што су позивање на рационалност, прогрес, хуманизам, егалитаризам итд Но истовремено комунизам има аспекте који недвосмислено спадају изван оквира „левице“, а односе се на сферу ирационалног, митолошког, архаичног, анти -хуманистичког и тоталитарног. Тај скуп „десних“ саставница у комунистичкој идеологији требао би се називати „бољшевизмом“ у најопштем смислу. И у самом марксизму две његове компоненте су врло упитне, са аутентично „леве“ прогресивистичке тачке гледишта. То се односи на наслеђе утопијских социјалиста и хегелизма. Једино Фојербах етика испада из те „бољшевичке“, у суштини марксистичке идеолошке конструкције, дајући свему дискурс терминолошког хуманизма и прогресивизма.

Социјалисти-утописти које Маркс изричито укључује у своје претходнике и учитеље, представљају посебан мистични месијанизам и навјеститељ повратка „Златног доба“. Практички сви су они – дошли из езотеричних друштава, у којима је превладавао дух радикалног мистицизма, есхатологија и апокалиптичне слутње. Тај свет мешовитих секташких, окултних и религијских мотива, своди се на следећу схему: „Савремени свет је безнадежно лош, он је изгубио своју свету (сакралну) димензију. Верске су институције искварене и изгубиле благодат (тема заједничка екстремним протестантским сектама, „анабаптистима“ и руским староверцима). Светом влада зло, материјализам, обмана, лаж, себичност. Но посвећени знају да долази ново Златно доба и промовишу своје тајанствене обреде и окултне делатности. “

Социјалисти-утописти пројицирају тај општи мотив западног месијанског езотеризма у социјалној стварности и придају долазећем Златном добу социјално-политичке функције. Наравно, то је био тренутак рационализације есхатолошког мита, но у исто време, наднаравни карактер долазећег царства, Регнум, јасно се очитује у социјалним програмима и манифестима где нема па чак ни спомена о будућим чудесима комунистичког друштва (навигација помоћу делфина, контролисање временских прилика, имање заједничких жена, људски лет у ваздух …). Очито је да ова линија има отворено традиционалан карактер и такав радикални есхатолошки мистицизам, идеју повратка к Извору (Почетку), да ју је сасвим логично назвати не само „десном“ компонентом него чак „екстремном десницом“.

Сада, Хегел и његова дијалектика. Добро је познато да су политичка уверења самог филозофа била крајње реакционарна. Али није у томе бит. Ако мало боље погледамо Хегелову дијалектику, њену методу, њену темељну филозофију (наиме, дијалектичку методу увелико је посудио Маркс), видимо чисту традиционалистичку, а такође и есхатолошку доктрину, обучену у посебну специфичну терминологију. Штавише, та методологија изражава структуру иницијацијског, езотеријског приступа према проблемима спознаје (гносеологија), за разлику од чисто световне, свакодневне логике Декартеса и Канта, која се ослања на „здрав разум“, гносеолошки стандарде „свакодневне свести“, којој су, као што смо раније приметили, заговорници сви либерали, а особито Карл Попер.

Хегелова филозофија историје је верзија традиционалног мита, сродног чисто хришћанској телеологије. Апсолутна идеја је отуђена од себе саме и постаје засебним светом (сетимо се изреке из Курана: „Аллах беше скривено благо, које је пожељело да буде спознато“).

Остварена у историји, Апсолутна идеја, делује на људе споља, као „лукавство света разума“, доводећи у питање провидоносна карактер догађајног ткива. Али на крају, кроз долазак Божјег Сина, открива апокалиптичну перспективу остварења Апсолутне идеје на субјективној нивоу, која од тада престаје бити „субјективном“ и постаје „објективна“. „Биће и мисао постају једно.“ Атаман је једнак с Брахманом. То се догађа у одређеном изабраном Царству, Царству последњег времена, ког је немачки националист Хегел поистоветио с Пруском.

Апсолутна идеја је теза – отуђење кроз историју је антитеза – реализација есхатолошког царства је синтеза.

На таквој визији онтологије темељи се и гносеологија Хегела. За разлику од обичне рационалности, утемељене на законима формалне логике, која оперише само са позитивним исказима, повезаним с релевантним узрочно-последичним односима, Хегелова „нова логика“, узима у обзир посебну онтолошку димензију, у комбинацији с посебним аспектом ствари, недоступним „свакодневној свести „, но активно кориштеним у мистичкој школи Бемеа, херметика и розенкројцера. Чињеница ствари или изјава (које ограничавају кантовски „свакодневну“ гносеологију), за Хегела представљају само једну од три хипостазе. Друга хипостазе јавља се као „негирање“ те чињенице, што се не схвата као чисто „ништа“ (како то види формална логика), већ као посебан над-рационални начин егзистенције ствари или изјава. Прва хипостазе је „Динг фуер унс“ („Ствар за нас“), Друга хипостазе је „Динг ан зих“ („Ствар по себи“). Но, за разлику од Канта, та „ствар по себи“, не схвата се као нешто неприступачно и чисто апофатицне (негативно), не као гносеолошки непостојање, него као гносеолошка другост. Обе ове релативне хипостазе резултирају трећом, синтезом, која обухвата и тврдњу и негацију, тезу и антитезу. У том случају, ако у обзир узмемо процес мишљења доследно, синтеза се појављује после „негације“, као друга негација, тј „негација негације“. У синтези истовремено траје и одобравање и порицање, у њој ствар коегзистира са својом сопственом смрћу, посматрајући кроз одређену онтолошку и гносеолошки скалу, она се изражава не као празнина, већ као други живот, душа.

Кантов гносеолошки песимизам, корен је либералне мета-идеологије, преокрећући, он се разоткрива као „непромишљеност“, и Динг ан зих („ствар у себи“) постаје Динг фуер зих („ствар за себе“). Разлог света и сам свет спајају се у есхатолошкој синтези, где постојање и непостојање истовремено егзистирају, не искључујући једно друго. Земаљско царство краја, уређено на касте (идеална Прусија), здружена са силазећи Новим Јерусалимом. Почиње крај историје и ера духа светога. Тај есхатолошко месијански сценарио посудио је Маркс, примењујући га у једној другој сфери, у области индустријских односа. Занимљиво зашто је он тако поступио? Обично „десничарско“ објашњење јесте „недостатак идеализма“ или његова „груба природа“ (ако не и субверзивне намере). Невероватно глупо објашњење, које свеједно није мање популарно међу неколико генерација реакционара. Баш напротив, Маркс је пажљиво изучавао енглеску политичку економију, био је шокиран подударностима између либералних теорија Адама Смита, који је видио историју као прогресивни покрет ка друштву отвореног тржишта и универзализације материјалне монете под заједнички називник, те Хегеловом концепцијом историјске анти-тезе, тј отуђењем (алијенације) апсолутне идеје у историји. Степен тог отуђења Апсолута од самога себе Маркс је генијално идентификовао у „Капиталу“, с друштвеном формацијом, која је активно тлачила пред собом, њему савремену Европу. Анализа структуре капитализма, историју његовог оснивања, дала је Марксу знање механике отуђености, алхемијским формулу, која је закон његовог функционисања. А разумевање те механике, „формуле антитезе“, био је први и неопходан услов за „Велику обнову“ или „Посљедњу револуцију“. Царство долазећег комунизма за Маркса није био само „прогрес“, него и резултат „преврата“, „револуција“ у етимолошком смислу те речи. И није случајно, да он почетни стадијум људског развитка назива „шпиљом комунизма“, антитеза је капитал, синтеза – светски комунизам. Комунизам је синоним краја историје, ери духа светога. Материјализам и нагласак на економији и индустријским односима, не приказују приземне интересе код Маркса, него његову тежњу к магичној трансформацији стварности и радикално одбацивање компензационих снова оних неодговорних сањара, који само отежавају елемент отуђења (алијенације) са својим мировањем и неактивношћу. Истом логиком, могло би се приговорити средњевековним Алхемичари за „материјализам“ и глад за профитом, а да се не узме у обзир дубок духовни и иницијацијски симболизам алхемичара, скривен иза дискурса о дестилацији урина, добијању злата, претварању минерала у метале итд.

Та гностичка тенденција Маркса и његових претходника примењена је од стране руских бољшевика, који су одгојени у окружењу, где су енигматске снаге руских секти, мистицизма, национал-месијанизма, тајних друштава и страствених романтичних карактера руских побуњеника, биле позване против отуђеног, световног и деградираног монархијског режима. „Москва-Трећи Рим, Руси – народ богоносац, нација све-човека. Русија је предодређена да спасе свет. „Све ове идеје прожимале су руски живот, који је имао у себи усађену исту езотеријску честицу као и марксизам. Но за разлику од чисто спиритуалних формулација, марксизам је предлагао економску, социјалну и политичку стратегију, јасну и конкретну, разумљиву чак и простодушном човеку, дајући тако основу за друштвено-политичку акцију. Био је то „десни марксизам“ који је тријумфовао у Русији под именом „бољшевизам“. Али то не значи да је само у Русији ствар била таква. Сличне тенденције присутне су у свим комунистичким партијама и покретима широм света, наравно ако се не деградирају на парламентарну социјалну-демократију у складу с либералним духом. Стога, не чуди да су се социјалистичке револуције одиграле осим у Русији, само на истоку: у Кини, Кореји, Вијетнаму итд То још једном истиче традиционалну, непрогресивним, најмање „савремену“ („отуђење од духа“), те према томе највише „конзервативну“, највише „десну“ народну и националну, мистичну, духовну, „бољшевичку“ суштину распознати унутар комунизма. Национал-бољшевизам је след такве бољшевичке традиције, линија „десног комунизма“, која је настала од стране древних иницијацијских друштава и духовних доктрина удаљеног доба. При томе економски аспект комунизма није умањен, ни оспорен, него се сматра као механизам теургијске, магичне праксе, као конкретни инструмент преобразбе реалности. Једина ствар, коју би овде требало одбацити – јест неадекватни, историјско исцрпљени дискурс марксизма у којем су често случајно присутне, својствене карактеристике прошле епохе хуманизма и прогресивизма.

Марксизам Национал-бољшевика, значи Маркс минус Фојербах тј. минус еволуционизам и понекад појављујући инерциони хуманизам.

Овај унос је објављен под Евроазијска унија, Конзервативна револуција, Национал-бољшевизам, Русија, СССР, Стаљин. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Метафизика Национал-бољшевизма I део

  1. To je dobar, instruktivan stariji Duginov tekst. Samo nije baš najbolje preveden. A eklatantna je greška kada umesto „Atman“ pišete „Ataman“. Bilo bi dobro kada biste to ispravili.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s