Метафизика Национал-бољшевизма II део

5. МЕТАФИЗИКА НАЦИЈЕ

Другу половину појма „Национал-бољшевизам“ – „Национал“ – такође је потребно објаснити. Само поимање нације није једнозначно. Постоји биолошка, политичка, културна и економска интерпретација. Национализам може означавати истицање „расне чистоће“ или „етничке хомогености“, као и обједињење атомизираних појединаца ради постизања оптималних економских услова у ограниченом социјално-географском простору. Национална компонента Национал-бољшевизма (и историјска, и мета-историјска, и апсолутна) врло је посебна. Историјски гледано, Национал-бољшевички кругови истичу своје усмерење на империјално, геополитичко поимање нације. Следбеници и присталице Устрјалова, леви Еуроазијци, да не спомињем совјетске Национал-бољшевике, интерпретирали су „национализам“ као надетнички феномен, повезан са геополитичким месијанизмом, с локацијом за развој, с културом, с државом континенталног типа. Код Никиша и његових немачких присталица, такође смо суочени с идејом континенталне империје, „од Владивостока до Флесинга“ као и са идејом трећег империјалног облика („Das dritte imperiale Figur“). У свим случајевима реч је о геополитичком и културном разумевању нације, слободном од расизма, шовинизма или „етничке чистоће“.

То геополитичко и културно разумевање „нације“ темељи се на основном геополитичком дуализму, који је најпре јасно одређен у Макиндеровим делима, затим преузет од Хаусхоферове школе у Немачкој, па од руских Евроазијаца. Империјски конгломерат источних народа, окупљен око Русије – „Хартланд“, сачињава костур потенцијалне континенталне државе, уједињене одабиром „идеократије“ и одбацивањем „плутократије“, оријентисаност на социјализам и револуцију против капитализма и „прогреса“. Знаковито, да је Никиш инсистирао на томе да се Немачка – „Трећи Рајх“, мора темељити на потенцијално социјалистичкој и протестантској Пруској, генетски и културно повезаној с Русијом и славенским светом, а нимало на западњачкој капиталистичкој Баварској, која гравитира ка римском и капиталистичком моделу (4).

Но паралелно овој „великоконтиненталној“ верзији национализма, која, успут речено, тачно одговара универзалистичким месијанским претензијама посебно руског национализма, који је есхатолошки и „свељудски“, унутар национал-бољшевизма постоји и нешто уже поимање нације, које није противречно империјалном размеру, и које се појављује на нешто нижем нивоу. У том случају „нација“ се интерпретира на аналоган начин појму „народа“, како су га схватали руски народники тј. као органско, целовито биће, у суштини неподложна било каквим анатомским поделама, са својом специфичном судбином и јединственом структуром.

Према традиционалном науку, за сваки народ на Земљи, задужен је одређен анђео, небеско створење. Тај анђео је смисао историје датог народа, стоји ван времена и простора, али је стално присутан у свим судбоносним догађајима за народ. На том се темељи мистика нације. Анђео нације није нешто магловито или сентиментално, нејасно бледо. То је интелектуална, есенција светла, то је „мисао Бога“, као што је Хердер рекао. Његову структуру се може видети у историјским достигнућима народа, у друштвеним и религиозним темељима, у његовој култури. Цела национална историја јест приповедање о квалитету и облику тог светлосног националног анђела. У традиционалном друштву, национални анђео имао је свој персонифицирани израз у „богомданим царевима“, великих херојима, свештеницима и свецима. Но будући да је он изнад људске реалности, анђео сам по себи не зависи о људским носиоцима (нпр. Богоноситељ, човек који у себи носи Бога, у овом случају ради се о човеку као носиоцу анђела). Стога, након пада монархијских династија, он може бити утеловљен у колективном облику, на пример, у неком реду, класи или чак партији.

Дакле, нација, схваћена као метафизичка категорија, не поистовећује се са одређеном масом појединаца исте крви, културе и језика, него с тајанственом анђеоском личношћу, присутном кроз целу историју. То је аналогно Хегеловој апсолутној идеји, само у мањој форми. Национални интелект, отуђен је у индивидуалном мноштву и поновно сабран (у свесном „пробраном“ виду) у националној елити, у одређеном периоду есхатолошком историји. Сада смо дошли до врло важног тренутка: ова два схватања „нације“, једнако су прихватљива Национал-бољшевичком светоназору, она имају заједничку везу, магичну тачку, у којој се стапају заједно. Реч је о Русији и њеној историјској мисији. Знаковито, да је русофилија камен темељац немачког Национал-бољшевизма на којем су утемељени његови геополитички, друштвени и економски погледи.
Руско, и још у већем степену совјетско разумевање „руског народа“, као отворене мистичне заједнице, намењене да донесу светло спаса и истине целом свету, у епохи краја времена, испуњавајући притом, и великоконтинентални и историјски, културно национални аспект. Руско-совјетски национализам тако постаје фокус Национал-бољшевичке идеологије, не само у оквирима Русије и Источне Европе, него на планетарној разини. Анђео Русије открива нам се као анђео интеграције, као неко особито светлосно створење, које тежи уједињењу других анђеоских бића унутар себе, не бришући тиме њихову индивидуалност, већ је уздижући до универзалне империјалне нивоа. Није случајно Ерих Милер, ученик и блиски сарадник Ернста Никиша, у својој књизи „Национал-бољшевизам“ написао: „Ако је Први Рајх био католички, Други Рајх – протестантски, Трећи Рајх треба бити православни“. Православни и совјетски у исто време.

У датом случају суочени смо са врло интересантним питањем. Како су анђели нација различите индивидуе, националне судбине кроз историју, и сходно томе, њихов друштвено-политички и религиозни темељ, одражава шему распореда сила у самом анђеоском свету. То је запањујуће, но та чисто теолошка идеја је бриљантно потврђена геополитичким истраживањима, која демонстрирају однос између географије и крајобразних услова националних егзистенција, њихове културе, психологије, па чак и друштвено-политичких преференција. Тако се постепено појашњава дуализам између Истока и Запада, назван по етничком дуализму: копнена „идеократска“ Русија (славенски свет са другим евроазијским народима), против „плутократског“ англо-саксонског Запада. Анђеоске хорде Евроазије, против Атлантских капиталистичких армија. При томе је праву природу „анђела“ капитала (у традицији се он назива „Мамон“) врло лако погодити …

6. Традиционализам (Евола, ПОГЛЕД „С ЛЕВА“)

Када Карл Попер „проказује“ непријатеље „отвореног друштва“ он константно користи израз „ирационализам“. То је логично, јер је само „отворено друштво“ утемељено искључиво на нормама разума и постулатима „свакодневне свести“. У правилу, чак и најотворенији анти-либерални аутори стреме оправдати се по том питању и приговарају погрешност „ирационализма“. Национал-бољшевици, доследно прихватају Поперову шему, процењују је на апсолутно обрнут начин, те прихватају оптужбе за ирационализам. Доиста, основна мотивација „непријатеља отвореног друштва“, и његових најжешћих и најдоследнијих непријатеља – Национал-бољшевика, ни на који начин не произлази из рационалних темеља. При том питању помогли су радови традиционалиста, пре свега Ренеа Генона и Јулиуса Еволе. И Генон и Евола детаљно тумаче механику цикличног процеса, у којој долази до деградације елемента земље (и сходно томе људске свести), у профаној (де-сакралној) цивилизацији, док се као једном од последњих фаза деградације сматра се савремени „рационализам“, са свим својим логичким последицама. Ирационално је сматрано од стране традиционалиста, не као чисто негативна и погрдна категорија, већ као огромно подручје реалности, које није подложно чисто аналитичким, рационалним методама. Према томе, традиционална доктрина по том питању не оспорава закључке либерала Попера, већ се слаже с њима, преокрећући вредности у потпуне супротности. Традиција се заснива на надрационалном знању, на иницијацијским ритуалима, тежњама ка продубљену свести, и доктринама израженим у симболима. Дискурзивни разум има тек помоћни карактер, те стога нема никакво пресудно значење. Центар тежишта традиције лежи у сфери не само ирационалног, већ и нељудског, при чему се ради не о интуицији догађаја, слутњама или претпоставкама, већ о поузданости искуства особитог иницијацијског типа. Ирационално, се према Попер открива као средиште доктрине непријатеља отвореног друштва, заправо, то није ништа друго, већ ос сакралног, основа традиције. Ако је тако, различите анти-либералне идеологије, укључујући и „леве“ револуционарне идеологије, морају имати заједничку везу с традицијом. Ако је у случају „крајње десних“ и хипер-конзервативних идеологија то очигледно, у случају „левих“ то је проблематичније. Већ смо се дотакли те ствари када смо причали о концепту „бољшевизма“. Но постоји још једна ствар: револуционарне анти-либералне идеологије, посебно комунизам, анархизам и револуционарни социјализам, предлажу радикално уништење не само капиталистичких односа, већ и таквих традиционалних институција, као што су монархија, црква, религиозно-културне организације. Како помирити тај аспект анти-либерализма с традиционализмом?

Знаковито, да је сам Евола (и до неке мере Генон, иако је то тешко са сигурношћу рећи, јер његов однос према „левом“ није био јасно формулисан, као код еволу, који је себе сматрао отворено радикалним конзервативцем и крајњи десничари) порицао традиционални карактер револуционарних доктрина и сматрао их највишим изразом духа модерности, дегенерације и пада. Међутим, било је периода у Еволином личном животу – најраније и најкасније – током којих је имао готово нихилистичке, „анархистичке“ погледе у односу на околну стварност, предлажући ништа друго већ „јахати тигра“ тј солидарност са силама распада и хаоса, како би се превладала критична тачка „пада Запада“. Али то није толико случај историјског искуства еволу као политичке фигуре. Много важније, што је у својим делима чак и средњег, максимално „конзервативног“ периода, стално наглашавао потребу обраћања к особитој езотеричној традицији, која се, благо речено, сасвим не уклапа у монархијско-клерикалне моделе, својствене њему политички блиским европским конзервативцима. Није у питању само његово анти-хришћанство, него и повећан интерес за тантричке традиције и будизам, што се у оквирима хиндуистичког традиционалног конзерватизма сматра прилично јеретички и субверзивно. Осим тога, сасвим су скандалозне Еволине симпатије према таквим особама као што су Гиулиано Креммерз, Мариа Нагловска и Алеистер Цровлеи, које је Зенон недвојбено прибројао у „контра-иницијацију“, к представницима негативног, деструктивног протока у езотеризма. Евола стално говори о „традиционалној ортодоксији“ и снажно критикује субверзивна учења „левице“, те се тако директно окреће очитом кривоверја. И још значајнија чињеница, што је самог себе урачунао у езотерике, који следе „леви пут“ („стазу леве руке“). Овде смо дошли до специфичне тачке, повезане с метафизиком Национал-бољшевизма. Суштина је у том, што се у том протоку (тренду левог пута) на парадоксалан начин спајају не само политичке супротности – („десне“ и „леве“), не само међусобно искључиви, на први поглед, филозофски системи (идеализам и материјализам) , већ и две линије у самом традиционализму – афирмативна (ортодоксна) и негативна (субверзивна). Евола се у том смислу показује као врло значајан аутор, иако у његовим метафизичким учењима и политичким ставовима постоји одређен несклад, који се темељи, према нашем мишљењу, на неким инерционим предрасудама, својственим „крајње десним“ круговима Средње Европе тога времена.

У својој сјајној књизи о тантризму, под називом „Јога моћи“, Евола описује иницијацијску структуру тантричких организација (Каула) и својствене им хијерархије (5). Ова хијерархија је вертикална у односу на свету хијерархију, својствену за хиндуистичко друштво. Тантра (исто као и будистичке доктрине), као и учешће у трауматичним искуствима иницијацијским, поништавају цео систем уобичајеног начина функционисања, тврдећи да „онај ко иде кратким путем, не захтева спољну подршку“. У тантричком ланцу апсолутно је неважно, ко је Брахман (виша каста) и ко је Чандала (нижа каста). Све зависи од успеха у спровођењу сложених иницијацијских операција ио реалности трансценденталног искуства. Та врста „леве сакралности“, заснована је на уверењу у недостатност, дегенерацију и отуђење уобичајених сакралних институција. Другим речима, „леви езотеризам“ супротставља себе „десном езотеризма“, не из чисте негације, већ из сопственог парадоксалног уверења, које инсистира на аутентичности искуства и конкретној трансформацији. Очито, да ту реалност „левог езотеризма“ срећемо ког еволу, и код оних мистика који су били пионири социјалистичких и комунистичких идеологија. Уништавање цркава није само негација религије, то је посебна екстатична форма религиозног духа, који инсистира на апсолутности, конкретној трансформацији „овде и сада“. Феномени старовјерске самопожртвовања или хлистовских обреда припадају овој категорији. Сам Генон у свом чланку под називом „Пета Веда“, посвећеном тантризму, говори да ће у посебним цикличним периодима, уско везаним за крај „Жељезног доба“, „Кали-југе“, многе древне традиционалне институције изгубити своју виталност те ће стога метафизичка реализација захтевати посебне неортодоксне путеве и методе. Дакле, наук о Тантри назива се „Пета Веда“, упркос чињеници што постоје само четири Веде. Другим речима, колико традиционалне конзервативне институције дегенеришу – попут монархије, цркве, друштвене хијерархије, кастинског система итд – толико актуалније постају особите, опасне и рискантне иницијацијске праксе, повезане са „левим путем“ („путем леве руке“).

Традиционализам својствен Национал-бољшевизма, у најопћенитије смислу, јест свакако „леви езотеризам“, понављајући у основним цртама принципе тантричке Каули и доктрине „деструктивне трансценденције“. Рационализам и хуманизам индивидуалистичког типа, изнутра је поразио чак и оне организације савременог света, које у себи носе номинално сакрални карактер. Успостава правих размера традиције немогућа је путем поступног побољшања друштвене средине. Тај пут „езотеризма десне руке“ унапред је одређен у есхатолошкој ситуацији. Овим тога, тежња к еволуцији и постепеност само доприносе експанзији либерализма. Према томе, Национал-бољшевичко схватање еволу наглашава прихватање оних момената, који су директно повезани са „левом руком“, трауматичном духовном реализацијом у конкретном револуционарном и трансформацијском искуству, изван конвенција и обичаја који су изгубили своје свето-сакрално оправдање.

Национал-бољшевици схватају „ирационално“ не просто као „нерационално“, већ као „агресивно и активно уништење рационалног“, као борбу против „свакодневне свести“ (и „свакодневног понашања“), као урањање у стихију „новог живота“, особите магичне егзистенције „другачијег човека“, који је одбацио сва спољна ограничења и норме.

7. ТРЕЋИ РИМ – ТРЕЋИ РЕИЦХ – ТРЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

Међу различитим доктринама „непријатеља отвореног друштва“ само су две биле у могућности да остваре привремену победу над либерализмом: совјетски (и кинески) комунизам и фашизам средњоевропски. Између њих се као јединствена и нереализована историјска могућност, као танак слој политичара, појављују Национал-бољшевици, присиљени деловати на периферији фашиста и комуниста, и осуђени на неуспех интегрисања своје идеолошке и политичке делатности. У немачком Национал-социјализму фатално је превладала баварско-католичка линија Хитлера, док су Совјети тврдоглаво одбијали отворено прогласити мистичну позадину своје идеологије, чиме су духовно обескрвили и интелектуално кастрирали бољшевизам. Фашизам је пао први, а затим је на ред дошла последња анти-либерална утврда – СССР. На први поглед, у 1991. години затворена је последња страница геополитичког сукоба са Мамоном, демоном атлантистичког Запада, изопаченим „анђелом космополитског капитала“. Међутим, с тиме је постала кристално јасна, не само метафизичка истина Национал-бољшевизма, него и апсолутна историјска исправност његових првих представника. Јединствен политички дискурс 20-тих и 30-тих година није изгубио на важности и данас, то су текстови руских Евроазијаца и немачких „левих“ конзервативних револуционара. Национал-бољшевизам последње је уточиште „непријатеља отвореног друштва“, ако не желите устрајати на застарелим, историјско неадекватним иу целости неефикасним доктринама. Ако „крајња левица“ одбије бити привезак за продају опортунистичкој социјал-демократији, ако „крајња десница“ не жели служити као полигон за регрутовање екстремног крила репресивног апарата либералног система, ако људи вођени вјером не налазе задовољство у морално сиромашним сурогатима, који их подчињавају приглупим свештеничким култовима или примитивном неоспиритуализму – тада сви они имају један пут: Национал-бољшевизам.

Изнад „деснице“ и „левице“, једна је и недјељива револуција, у дијалектичкој тријади „Трећи Рим – Трећи Рајх – Трећа Интернационала“.

Царство Национал-бољшевизма, Регнум, Империја последњих времена – то је савршена реализација највеће револуције историји, континенталне и универзалне. То је повратак анђела, васкрсење хероја, побуна срца против диктатуре разума. То је последња револуција, дело акефала, безглавог носиоца крста, српа и чекића, окруњеног вечном свастиком сунца.

Белешке:

(1) – Посљедњих година совјетског режима термин „Национал-бољшевик“ означавао је неколико конзервативних кругова Комунистичке Партије Совјетског Савеза тј тзв. „Етатисте“ („статисте“), иу том смислу реч је попримила погрдан смисао. Но, ти касно совјетски Национал-бољшевици се, као прво, никада нису сложили са тим називом, а као друго, никада нису покушали сувисло изложити своје погледе, па чак ни у грубо разложити свој светоназор. Наравно, такви „Национал-бољшевици“ су на одређен начин били повезани с политичком линијом 20-тих и 30-тих година, али је та веза, пре свега била утемељена на инерцији те никада није рационално реализована.

(2) – Док се прва три појма („објективни материјализам“ или само „материјализам“, „објективни идеализам“ и „субјективни идеализам“) нашироко користе, појам „субјективни материјализам“ треба додатно објаснити. „Субјективни материјализам“ је светоназор типичан за потрошачко друштво, у ком је задовољење индивидуалних потреба материјалног и физичког карактера темељна мотивација појединца за његове поступке. При том се сва реалност не налази у свесној структури индивидуа (као у субјективном идеализму), него у његовим индивидуалним осјетима, нижим емоцијама, страховима и ужицима, у доњим слојевима човјече психе, повезаним с вегетативном, телесном нивоом. У филозофском смислу то одговара сензуализма и прагматизму, као и неким психолошким школама као што је фреудизам. Успут, сви покушаји политичког ревизионизма у комунистичком покрету, почевши од „махизма“ (утицај Ернста Маха на комунизам) и бернстеинизма до еврокомунизма, на филозофској разини били су пропраћени применом субјективистичког приступа и различитих верзија „субјективног материјализма“, чега је последња манифестација Фрojд- марксизам.

(3) – Са супротне стране произлази обрнут процес: ревизија Канта од стране социјал-демократа, леви либерали и прогресивисти откривају своју блискост десним конзервативцима који препознају тржишне вредности, слободу размене и права човека.

(4) – Катастрофалну победу хитлеровске баварско-аустријске, славенофобне линије, Никиш је пророчки распознао 1932. године, што је разложио у својој књизи „Хитлер-лоша срећа за Немачку“. Готово је невероватно, да је Никиш тада пророковао све трагичне последице победе Хитлера за Русију, Немачку и идеју Трећег пута у целини.

(5) – Значајно да је опис тантричких секта на чудан начин сличан европским есхатолошким струјама, руском расколничком реториком, хлистизмом и револуционарним организацијама.

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Евроазијска унија, Конзервативна револуција, Национал-бољшевизам, Панславизам, Русија, СССР, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s