Елементи србске националистичко-социјалне доктрине у огледалу европског национал-револуционарног покрета

Унутрашњи елементи

Србска идеја, укратко речено, подразумева све велике мисли и сва велика дела наших светитеља, песника и ратника, као и целокупно искуство народне тешке али узвишене прошлости. Њени носећи стубови јесу светосавски и косовски завет, сачињени од крви проливене за Христа и род, словенске душе и динарске стене. Држање вере, борба за род и домаћински поредак, представљају делатно народно поштовање ових закона, који се укратко могу изразити заветном србском вертикалом: Бог – Владар – Домаћин. Народ србски је вековима живео својим народним неписаним законима, а у двадесетом веку – веку одступништва, умни синови његовог неисквареног дела сакупили су сва начела народног сопства и градили на њима националну идеологију друштвеног строја скројеног по мери србског народа, његове традиције и његових потреба. Пожар Другог светског рата, разгнао је партијашко-котеријашку клику са чела државе и омогућио најбољим синовима србског народа да преузму кормило србског националног брода, насуканог на заблуде југословенства и либералне демократије, растрзаног између окупаторског чекића и наковња црвене куге, која је претила да доведе и до биолошког уништења србског народа. Осим победе у борби за народни опстанак, а по цену највеће личне жртве, Ђенерал Недић, Димитрије Љотић, Свети владика Николај, Димитрије Најдановић, Мирослав Спалајковић и сви други делатници и идеолози Србске идеје у предратном и ратном времену, оставили су потоњим генерацијама у наслеђе основ савремене србске националистичке доктрине и њене социјалне димензије.

Спољни елементи

У спољне елементе србске националистичко-социјалне доктрине, убрајамо све идеје, покрете и догађаје, који су утицали на конкретну идеолошку формулацију горе описане суштине. Њихова улога је више подстицајног, а мање суштинског карактера. Јер, као што запажа и Дмиитрије Љотић, када одређених иностраних покрета не би ни било, у нашој земљи би Збор свакако морао настати, јер је он изникао спонтано из народне муке и невоље, а не као имитација било чега иностраног. Ако би се инострана решења неког питања, у мањој или већој мери усвајала, то би се чинило због склада таквог решења са србским духом и интересом, а не због подражавања било коме. Међутим, било би нереално игнорисати спољни европски фактор, који је утицао на израз србске националистичке идеје у протеклом веку. Наиме, србски родољубиви трагаоци за оваквим идолошким изразом, препознали су склад између Србске идеје и тада нове тенденције европског национализма оличене у национално-социјалној симбиози, чије упориште у нашој традицији досеже чак до Законоправила Светог Саве и његових социјалних норми. Циљ нових европских националистичких тенденција био је да формулише националистичку алтернативу капитализму али и комунизму, који је социјалном демагогијом мобилисао радничке масе. Требало је пронаћи модус борбе за радничка права, али не против интереса нације, већ за национални препород, против левичарске деструкције и јалових идеја старе деснице. Нови национални покрети имали су визију радника као носилаца стваралачке снаге нације, којима су једнако туђи и капиталистички јарам и пролетерско рушење националних светиња. Отуда они добијају карактер „Треће позиције“ која одражава дистанцу од обе заблуде – како либерал-капиталистичке, тако и комунистичке. Први чинилац који је трасирао пут целокупном европском национал-револуционарном прегну- ћу јесте француска контрареволуционарна шко- ла која је своје прво организационо отелотворење добила у покрету Шарла Мораса – Француска Акција. С обзиром да је Француска зе- мља кобне револуције из 1789. године, логично је да је управо у њој и зачета изградња одбрамбеног механизма од разорних либералних идеја о „слободи, братству и једнакости“ које су породиле и капиталистичку и комунистичку кугу. Морас и француске прилике утицале су и на Мусолинијеву еволуцију од класичног ка националном социјализму (који је у Италији назван – фашизмом). Ученицима Мораса могу се условно сматрати и други европски национал-револуционари, попут Калва Сотела или Леона Дегрела, а треба рећи да је директан утицај Француске Акције постојао и на нашем поднебљу. Он се огледао у раду идеолога Момира Николића, уредника часописа „Политички гласник“, као и у мисли и делу Димитрија Љотића који је током боравка у Француској лично присуствовао састанцима Француске Акције, а потом био редовни претплатник њихових гласила. Корпоративизам, национализам, мо- нархизам, антилиберализам у еконо- мији и политици, као и борба против масонског и јеврејског лобија, постају идеолошка обележја Француске Акције, а временом (негде сва, а негде већина ових начела) постају обележје истоврсних покрета широм Европе. Антидемократски савез између Мораса и левичарског вође француских синдикалиста Сорела сматра се битним општеевропским догађајем за национал-револуционарни активизам у будућности. Постоји и други чинилац који је мање или више утицао на све национал-револуционарне покрете. Реч је о италијанском фашизму који је први од покрета из ове групације дошао на власт и постао у извесној мери узор осталим покретима широм Европе и света, који су стремили ка синтези национализма и социјалне правде. Тај општи утицај огледа се у спољашњој форми израженој у милитантном стилу, римском поздраву, култу естетике и физичког васпитања омладине. Такође, у односу на Морасов покрет у Францу- ској, који превасходно настоји да утиче на елиту, италијански фашизам је примарно окренут широком на родним масама. Иако међу покретима из ове групације од 1933. године немачки национал-социјализам долази у центар пажње и потискује италијански фашизам у други план, чињеница је да је и Хитлеров покрет стилски образац преузео од италијанских фашиста. Овакав утицај италофашистичког стила био је веома изражен у покретима других православних земаља – руским емигрантским националистичким организацијама, румунским легионарима и грчком националном покрету генерала Метаксаса. Код нас овај стилски утцај био је знатно мањи (ако изузмемо краткотрајни перформанс Милана Стојадиновића) и огледао се у организацији Југословенска Акција, као и донекле у неким одборима ЈНП Збор (пре свега у Војводини). Међутим, свој аутентичан борбени израз србска национал-социјална доктрина у потпуности добија током Другог светског рата у виду Србског добровољачког корпуса, елитне војске Недићеве Србије, сачињене претежно од чланова Љотићевог Збора. Задојена моралним и идеолошким набојем, ова војска је током рата била најопаснији непријатељ црвеној аждаји на овим просторима. Конкретно за србске прилике постоји и трећи утицај на овом пољу. Реч је о утицају већ поменуте руске белогардејске емиграције, која је у Србији оставила неизмеран траг у науци, култури, богословљу али и идеологији. Наиме, националистички оријентисани интелектуалци белог покрета, поучени горким искуством фебруарске и октобарске (бољшевичке) револуције, препознали су у европским национал-револуционарним стремљењима окриље за формулацију сопствених идејних начела. Њихове идолошке поставке представљале су синтезу тадашњих европских националистичких тенде- нција и идеја старих словенофила, који и јесу аутентична руска и словенска претеча национал-револуционарне идеје (треба рећи да је и сам Достојевски своје идеолошке погледе формулисао називом – револуционарни конзервативизам). С обзиром да је значајан део беле руске емиграције своје ново уточи- ште пронашао у Краљевини Југославији, и да су све њене значајне организације имале одељке и на нашем тлу, може се рећи да су руски белогардејски идеолози грубо трасирали идејни спој национализма и социјалне правде у Србији. Што се тиче Хитлеровог покрета и његовог утицаја на европску национал-револуционарну сцену оног времена, реална је оцена да је придавање велике пажње расном питању у национал-социјалистичкој Немачкој утицало на формулисање односа према овом питању у многим земаљама, па тако и код нас. И збораши и други национални идео- лози у Недићевој Србији, једнодушно су стали на становиште да је расни идентитет део наро- дног сопства, да га треба чувати и бранити, али да га не треба претпоставити духовно-религи- озном идеалу. У унутаридеолошкој хијерерхији доктрине прокламоване у гласилима Недићеве Србије, србско Православље заузима највише место, као сила која пре свега упућује на питање духовне егзистенције, а узгред, за разлику од немачких прилика и тамошњих конфесија, оно је срасло са матичном (србском) национа- лном идејом и обједињује практично читав србски народ. Уз веру православну, саставним чиниоцем светосавског идеала сматран је и факт да је србски народ увек био стихијски привржен чувању расне компоненте свог идентитета.

Однос савремене Србске идеје према западним национал-револуционарним покретима протеклог века

По питању односа србске националистичкосоцијалне доктрине према западним компатибилним покретима, треба најпре видети како у огледалу наше идеје изгледају два најпознатија покрета из ове групе – фашизам и немачки национал-социјализам. Њихова оцена са нашег становишта свакако није једнозначна. Ови покрети несумњиво настају као одговор на левичарску стихију и представљају концентрисање најбољих синова нације у круг диктаторијалне одбрамбености од свих либералних, левих и других антинародних елемената који су деловали на плану социјалног и националног тлачења народа. Ипак, овим покретима недостајала је хришћанска духовна димензија, услед које су делатно истрајавали у колебљивости између општеевропског и општечовечанског идеала на једној страни и усконационалне мегаломаније на другој. Значајни су били и хришћански национал-револуционарни покрети попут шпанских фалангиста, португалског Народног покрета, белгијског Рекса, француког Пламеног крста или већ поменуте Француске Акције. Оно што нас разликује од њих, јесте њихова приврженост римокатоличким до- гмама и противречност између, на једној страни – борбе за нацију, и на другој – духовне потчињености Ватикану као једном паразитском и интернационалном центру моћи. Међутим, сви ови чиниоци и недостаци западноевропских национал-револуционарних покрета везани су за проблем западне цивилизације као такве. Истинским православним националистима, ревност за чистоту вере никада није била препрека ни за усвајање формулација и искустава западних националних покрета, као ни препрека за опште- европску националистичку солидарност са свим оним чиниоцима на Западу који нису непријатељског настројења према нама. На једном од оснивачких сабора Хришћанске народне заједнице (Богомољачког покрета), Владика Николај је изрекао смернице за будуће деловање ХНЗ, при чему је назначио да се и са иноверним покретима који не третирају догматске и канонске већ само моралне ствари, одржавају мирољубиве везе и по могућству сарадња. И велики Достојевски је Европу доживљавао као своју другу (ширу) отаџбину, и своје бескомпромисно Православље исповедао заједно са јасном аријевском свешћу о крвној и судбинској повезаности народа Европе. Упечатљив пример из протеклог века јесу православни добровољци (руски белогардејци и румунски легионари) у националистичкој армији генерала Франка, који су се уз благослов својих помесних православних Цркви борили против бољшевичке куге и на шпанском тлу. И у Србији тог доба, кроз гласила ЈНП Збор-а и Хришћанске народне заједнице, изражена је отворена подршка антикомунистичкој борби у Шпанији. И патријарх србски Варнава, као и високи јерарси Руске (заграничне), Румунске, Грчке и Бугарске Цркве, полагали су наде у Трећи рајх, као потенцијалног заштитника Европе од надируће црвене куге. И Свети владика Николај, у свом емигрантском делу „Земља недођија“, кроз поглед на свет главног јунака капетана Спасе Спасовића, промовише идеју хришћанске и националне Европе, као суште супротности ускошовинистичким или интернационалистичким концепти- ма. Разобличавање савремене Европе, савременог Запада и његовог духа, уз указивање на генезу његове апостасије, није у колизији са чињеницом да је Европа наша шира отаџбина, јер и њено име и цивилизацијска светлост извиру на њеном Истоку. А константација Светог владике Николаја која се тиче зачетка србске народне помесне Цркве, и указује да је „Свети Сава био јединствен међу Европејцима“ и да је србском народу он одавно решио проблем који је на Западу био узрок многих крвавих ратова, упућује нас још више на чињеницу да је за препознавање истинске националне идеје неопходно понирати у народно сопство, созерцавати националну историју и традицију, и учити се поукама прошлости. ●

Војска смене

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Српски социјализам, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s