Православна душа Жукова


6. маја православни свет слави дан светог Георгија Победоносца, чији лик видимо на грбу Москве. 1945. године  је то био један од последњих дана страшног четворогодишњег рата против фашистичке Немачке. Васкрс 1945. године је падао 6. маја на празник великомученика Георгија. Главни војсковођа Велике руске Победе је био имењак светитеља – маршал Жуков.

До данас трају спорења око маршала. Једни га сматрају најистакнутијим војсковођом свих времена. Амерички војни историчар Мартин Кајден је написао: „Жуков се у вођењу масовне армије током рата у двадесетом веку, показао као војсковођа над војсковођама. Нанео је Немцима веће губитке, него сваки други командант. Био је чудо од маршала. Пред нама је војни геније“. Други тврде, да су ратне операције Жукова спровођене са неоправдано високим губицима, наглашавајући тежак карактер маршала.

Оставимо критичке процене војних и људских потеза истакнутог војсковође суду историје. Нас интересује друго. У децембру  2011. године се навршава 115 година од његовог рођења, и као и уочи 65-годишњице Велике Победе, на празник Светог Георгија, размишљамо о духовној страни живота прослављеног маршала, како је она приказана у књизи сећања ћерке хероја М. Г. Жукове „Маршал Жуков. Скривени живот душе“.

Георгиј Константинович Жуков је рођен 19. новембра по старом календару (2. децембра по новом) 1896. године у селу Стрелковка, Малојарославецког краја, Угодско-Заводске области, Калушке губерније, у сељачкој породици Константина Артемјевича и Јустине Артемјевне Жукових. Јустина Артемјевна, девојачко Пилихина, је била родом из села Чернаја Грјаз, недалеко од Стрелковке. Као и многе локалне жене, она се бавила коњским превозом, била је физички јака, вукла тешке торбе, а снагу је наследила од свог оца, који је по речима очевидаца, могао да подигне коња.

Константин Артемјевич је био напуштено дете, које је у детињству из сиротишта које се налазило у Москви (сада се ту налази Академија ракетне војске за стратешке намене која носи име Петра Великог), узела удовица Анушка Жукова. Од ње је наследио и презиме. Ни отац Георгија Константиновича, ни он сам ништа нису знали о свом пореклу. 1892. године се Константин Артемјевич венчао са Јустином, венчао их је свештеник Василије Всесвјатски. Он је и крстио младог Георгија, следећег дана по доласку на свет. Име су му дали по светом великомученику Георгију Победоносцу, римском војнику, који је прихватио мучење и смрт зарад исповедања Христове вере.
***
У Костроми живи ратни ветеран Василије Иванович Сорокин, који се овако сећа сусрета са кандидатом за депутата у Врховном Совјету СССР Маршалом Совјетског Савеза Г. К. Жукова са својим бирачима, војницима артиљеријске јединице у Немачкој у јануару 1946. године: „Ја… добро видим тих, пун пажње строј. Војници лове сваку реч команданта, гледају га крајње заљубљено. И не успевају да објаве завршетак састанка, јер су Георгија Константиновича већ „окружили, заробили“. Шкљоцају фотоапарати, сви желе да приђу што ближе маршалу, да се нађу у објективу и сликају се за успомену. Неки су га при фотографисању чак и грлили, а он је стајао низак и здепаст у маршалској војној униформи, смејао се, шалио и молио: „Пустите ме, молим вас!“ На то је, сада већ не строј, него маса људи ,одговарала повицима „ура!“ и бурним аплаузима. Сви покушаји официра да построје и уведу војнике у ред су остајали без успеха. Сви су били пријатно узбуђени, одушевљени и опроштено недисциплиновани.

Такву праву, искрену љубав и преданост више никад нисам видео. Тада сам у потпуности осетио шта народу значи Жуков“.

Данас се воде спорови о верујућој души Жукова. Он сам на ту тему ни са ким није разговарао. Али је Казанску икону Богородице, по сведочењу архимандрита Јована (Крестјанкина), носио са собом по фронтовима. По свом рођењу и васпитању, маршал је био православац, као што су православни били и његови војници. Душа човека је велика тајна, до које окружење може допрети само мало. Духовни живот је скривен од људских очију. То још више важи за живот људи, који су починили велика дела.

У Кијеву постоји чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије, коју јемаршал Жуков спасао од фашиста. Један човек је говорио да је почетком рата Жуков у њихово село код Нарофоминска послао возило са свештеником, да крсти сву децу… Свештеник из села Омељец у Брестској области у писму Жукову, којим му честита Победу, се жали да су сва звона са цркве однели окупатори. Убрзо од маршала стиже пошиљка тешка једну тону – три звона! Звона се тамо налазе и данас. А парохијани чувају писмо од маршала… Такве приче живе у народу – и то није случајно…

Током страшних дана битке за Москву, многи су исецали слику Жукова из новина и вешали у предњем углу уз речи: „Жуков ће нас спасти, сву наду полажемо у њега…“ И та нада много и много људи се оправдала. У једној од својих проповеди архимандрит Кирил каже: „Треба одати почаст руководству земље, које је подигло тако генијалног војсковођу као што је Жуков. У прошлом временима је Господ за Русију подигао Суворова, Кутузова. У данашње време Георгиј Жуков — то је била милост Божија. Дужни смо му за своје спасење“.

За време битке под Москвом, маршал није спавао једанаест дана узастопно. То надмашује могућности, чак и веома издржљивог људског организма… Капетан гарде Н. Р. Нелипа, је честитајући Жукову шездесети рођендан и одликовање четвртом медаљом Хероја Совјетског Савеза, писао: „Ја сам резервни официр, гардијски капетан медицинске службе, током сурових дана битке под Москвом сам радио у једном механизованом корпусу, и био сам у прилици да пратим Ваш посвећени рад у бесаним ноћима. Питао сам се тада, како људски организма може да издржи такве натчовечанске напоре, а ипак сте увек били свежи и јаки“.

…Сада се доста обраћа пажња на чињеницу да је Васкрс 1945. године пао 6. маја на празник великомученика Георгија, али ево писма које је стигло 50-их година: „Драги Георгије Константиновичу! Честитам Вам избор за депутата Врховног Совјета наше Домовине-наше Русије! Колико се сви радујемо, што је наш драги маршал, заштитник руског народа, сада у Влади. Када би било звона на црквама Русије, свечаним звоном бисмо Вам честитали. Када је Берлин покорен, није случајно Васкрс био на дан Георгија Победоносца. Дан Вашег Ангела! Стари руски празник. Као да је хтео, Ваш имендан, да падне на тај дан. Георгије Победоносац је убио аждају, и Ви, Георгиј, сте уништили аждаје наших живота… За Вас се молимо Богу свакога дана — да Вам Бог да здравља, мудрости, снаге за радост живота, победу над непријатељима… Ваша гласачица, једна, од милиона руских жена“.

Архимандрит Тихон (Шевкунов), намесник Сретењског манастира у Москви, је рекао: „Георгиј Константинович Жуков је одистински велики човек, без којег би судбина наше земље и судбина сваког од нас била другачија. Њега можемо назвати последњим истинским руским генералом.

Касније су постојали људи у војним униформама, наравно, и генерали, али то је последњи, који је радио то што су од њега очекивали Бог, народ и његова савест. Управо на овај дан ћу пожелети да се у Русији појави још један такав човек, макар још један. Колико нам је потребан такав човек сада! Верујем и надам се, да ће молитвама Цркве и огромног мноштва молитвеника за његову душу, Господ упокојити душу војника Георгија у Царству Небеском. И он сам ће се молити за нас и за нашу Отаџбину, како то могу радити људи, који су били достојни да за живота постану Божији сарадници, а баш је такав човек био, овај, којег данас помињемо. Нека му је вјечнаја памјат!“

Станислав Минаков

Овај унос је објављен под Русија, СССР, Стаљин, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s