СОЦРЕАЛИЗАМ Између антике и хришћанства

Пише Дејан Ђорић

Уметници су, дубоко свесни социјалне неправде у деветнаестом и двадесетом веку, ликовност користили као средство идеолошке критике и борбе. У социјалистичком реализму се можда последњи пут на високом ликовном нивоу остварио сан о боговима, људима боговима и херојима

Идеологија и уметност у вековима друштвене историје као да су на кјеркегоровској позицији или-или. Уметност се према идеологији поставља као успостављање, усавршавање и естетизација или негација. Са идеологијског становишта велики део уметности прошлих епоха производ је моћних државних система, олигархија и империја, који су стварали естетске формације које данас дефинишемо као стилове.

МЕТАФИЗИЧКА ОДБРАНА ЕВРОПСКОГ НАСЛЕЂА
Прослављање владара подразумевало је одређену иконографију, његова представа која симболише лик и дело у старо време није као сада имала негативан предзнак култа личности. Фараони и цареви некада су сматрани божанским, од њих је земљи пристизала добробит. У асирској, египатској, грчкој и римској цивилизацији пронађена је формула која ни данас није изгубила значај. За потребе аристократије рађена су реалистичка дела, тумачена античком теоријом мимезиса или подражавања природе. Краљевски, империјални реализам, уметнике је највише обавезивао, уметност за народ, у виду сувенира и популарних серијских продуката, као скулптуре из Танагре, није имала високо постављене извођачке захтеве. Реализам је у том смислу присутан у целокупној историји уметности, од Индије до Перуа, од афричке бронзане скулптуре из Бенина до византијске слоноваче. У Кини и Јапану реализам је био резервисан за двор, за конфучијанске представе моћника којима је слављен државни поредак, а импровизована, апстрактна и фантастична уметност препуштена је сиромашним лутајућим уметницима, таоистима, будистима, монасима и песницима, негована често у четвртима црвених фењера, алкохола, забаве и проституције, у којима су уточиште проналазили даровити, али пропали на државном испиту.
Ренесансна уметност је, како и Леонид Шејка увиђа, једна од форми реализма, у највећем степену идеализованог и поетизованог, али у идеолошком смислу само ватиканског декора и израза цезаропапизма.
После барока који није донео ништа ново у односу на такву стваралачку позицију, у рококу је реализам потпуно потиснут у складу са уживљавањем у ласцивно, женствено и фриволно. Културни центар света био је на двору Лујева, мада француски строги, картезијански дух није сасвим заборавио на класицизам који су неговали Пусен и Француска академија у Риму. После скоро два века лутања Жак Луј Давид потпуно је преобратио европску уметност, вративши је духовној снази класике.
У Француској револуцији постављене су основе будућих форми реализма и утопијског стваралачког тоталитаризма, укључујући и екстремни вид слављења Наполеонових императорских врхунаца. Давид је био први модерни државни сликар способан да декорише грандиозни симболични спектакл на отвореном 8. јуна 1794. године, прославу Највишег бића Француске револуције, параду која је имала за циљ да улије поверење народу.
Реализам се развија или стагнира у модерној уметности од Давида до садашњег постмодерног циничног кинеског поп арта или полит попа. Од Курбеа и румених слика Мао Цетунга и Ким Ил Сунга, на совјетским и кинеским ликовним академијама присутна је реалистичка естетика. У време када се у свету заборавило на основе уметничког деловања, на Истоку су неговане највише форме фигуралног изражавања, а ствараоци су пре свега морали да овладају занатом. Са Давидом и Курбеом, посебно његовом програмском сликом „Туцачи камена“ из 1894. године, постављене су основе уметничке критике друштва.
Уметници су, дубоко свесни социјалне неправде у деветнаестом и двадесетом веку, ликовност користили као средство идеолошке критике и борбе. Такав вид стварања присутан је у многим европским земљама, идејно нимало различит од кубанске поратне уметности. У време заслађеног импресионизма и крајње индивидуалног симболизма, који се против индустријализације и дехуманизације борио недозвољеним и нездравим средствима окултизма и токсикоманије, постојао је здрави, стварности окренут натурализам, који је брутално одговарао на бруталне капиталистичке услове живота. На основу међуратне социјалне уметности појавио се поратни социјалистички реализам који исходи из Давида, неокласицизма и римске империјалне скулптуре, а не из модерне уметности. Као критика модернистичког формализма, соцреализам је близак другим тоталитарним видовима уметности двадесетог века, његов смисао је елитно антимодернистички. У њему можемо препознати Хајдегерову идеју „другог почињања“, враћања на изворе пре савремених, на корене стваралаштва. Уместо да се окрену прљавим инвестицијама модернизма, у виду растакања система ренесансне слике, отуђења, (ауто)деструкције, апсолутизације тржишта, на којем дела Енди Ворхола вреде више од старих мајстора, и слављењу аматерског непознавања тајни заната, соцреалисти су у лако и порозно духовно ткиво модерне унели тежину старих, коју авангардисти не могу поднети. У питању је метафизичка одбрана европског наслеђа јер се испод идеолошких слојева препознају антички узори, скулптуре, рељефи и сакрална архитектура. У социјалистичком реализму се можда последњи пут на високом ликовном нивоу остварио сан о боговима, људима боговима и херојима. Апотеоза, херојски култ, у условима отаџбинског рата имали су практичну сврху стварања животних, стварних хероја. Теоретичари традиционалне Русије слажу се да је стара хришћанска иконографија била брзо замењена новим иконама са ликом Лењина и Стаљина, а Свети Ђорђе у тријумфу над аждајом радником са српом и чекићем. Задњи пут је у европској уметности успостављен аутентични пагански култ хероја толико другачији од антихероја губитничке поетике модерне.
Ханс Седлмајр, један од најважнијих историчара уметности, тврди да је битан тип хуманистичког симболизма онај који у нови сликовни живот уводи пробуђене представе античких хероја које доводи у везу са идејом „великог човека“. Нестанак херојског у уметности условљен је појавом авангарди и процесима који су захватили културу. У социјалистичком реализму може се пронаћи људско, али и Ничеово „више од људског“, човек и натчовек у некој врсти представе човекобога.

ХРИШЋАНСКИ СОЦРЕАЛИЗАМ
Између 1951. и 1953. године, у нашој средини одржане су превратничке изложбе Петра Лубарде, Милана Коњовића, Миће Поповића, Ристе Стијовића, Петра Палавичинија и Сретена Стојановића, означиле су промењену друштвену климу и најавиле нове критеријуме. Не треба прославити само шездесет година од настанка поратног модернизма већ обележити и гашење соцреализма. Постојао је још неко време у југословенској средини, највише у вајарству које је стајало на чвршћем тлу јаке скулптурске традиције. Поједини уметници, као Вања Радауш, последњи значајан фигурални вајар на простору Балкана, тако су се изражавали до краја живота. У социјалистичком реализму испољава се и понешто хришћанско самим тим што се посеже у традицију. За разлику од (пост)модерне која од Мунка, Де Кирика и Пикаса до данас разлаже људски лик, предмет и природу у најапсурднијим изопачењима, у којима су човек и природни свет изложени бесомучним стихијским кошмарима, позни вид реализма настојао је не само да очува већ и да узнесе људски лик. У име чисто пиктуралних вредности уметност је у модерни осиромашена до духовног и физичког нестанка, али ликовне квалитете можемо пронаћи у већини дела совјетског реализма. Поједини соц ствараоци, као Деинека и Кузма Петров-Водкин, ослањају се на поетске и модернистичке концепције. Трагично је да су код нас професори и академици постали приврженици нове догме, апстракције као државне естетике западне хемисфере, виду специјалног рата из доба хладноратовске поделе на блокове. Не познајући добро сложену историју и теорију апстрактне уметности, уз помоћ на брзину стечених утисака у Паризу и свету, постајали су представници западног вида соцреализма, апстракције као државне уметности. Насиље је било веће од пређашњих – није требало знати сликати, довољно је било апстрактно мазати. Појавила се ликовна диктатура погубна за дух, али декларативно демократична.
После тога уследио је низ нових видова нивелисања. У међувремену минула је епоха добро насликаних, солидно постављених композиција проучене анатомије, колорита и светлости, која је имала на вредносној скали просечне, али и врхунске уметнике. Јован Поповић, водећи критичар, у кључном тексту „Идејност даје крила талентима“, 1949. године, каже: „Захтев за идејношћу у уметности захтев је за високо квалитетном уметношћу“. У посебним условима после ослобођења ови ставови су имали посебан значај. То је време када у Словенији ствара сликар Славко Пенгов, он је до детаља студиозно изводио композиције на основу умећа које је стекао у међуратном периоду. Поред Пенгова, мајстора фасцинантног соларног реализма, на југословенској сцени веома је био важан српски сликар Божа Илић, главни миљеник режима, али после модернистичког обрта остављен да пропадне. Насликао је капиталне слике као „Сондирање терена на Новом Београду“, „Вјазма“ и „Збег“. Већина данашњих сликара не би умела ни да затегне платна на којима је радио, а са тако великих формата је неким мајсторима отпадала боја. Има истине у његовој самопонесености пред Курбеовим сликама у Лувру, где је закључио да није ништа лошији од оснивача реалистичке школе. Критике које су 1950. године биле упућене Божи Илићу са намером да га обезвреде, у недоучености га уводе у хол славе. Упоређиван је са Пусеном и Мункачијем. Шта више рећи, осим да је Михаљ Мункачи био омиљени сликар Фридриха Ничеа и Џемса Џојса. Ништа мање вредан вајар из тог периода је Радета Станковић, чији београдски „Споменик обалским радницима“ из 1952. године сједињује став Роденовог „Балзака“ са мускулатуром и положајем руку Микеланђеловог „Давида“.

САВРЕМЕНОСТ И САМОБИТНОСТ
Социјалистички реализам је велики прилог историји европских реализама, а на методи подражавања стварности заснива се и дигитални илузионизам. Розалинд Краус, најважнија и најбоље плаћена савремена историчарка уметности, у преглед уметности двадесетог века уводи и фашистичку уметност као вид савремености. Други јеврејски историчари уметности изучавају италијанску фашистичку архитектуру или се као Борис Гројс, један од најбољих постмодерних теоретичара, баве стаљинистичком уметношћу као видом интегралног уметничког дела, што је била још Вагнерова идеја. Гројсова књига „Уметност утопије“ недавно је објављена код нас у два издања, у скраћеној форми као прилог у зборнику и у целости. Немачки историчари уметности објављују синтетичне студије о архитектури Стаљинове епохе, у којој поједини теоретичари препознају империјалну свечаност и позивање на старе стилове који обележавају почетке постмодерне. У Италији и широм Европе објављују се студије о социјалистичком реализму, организују чак и изложбе севернокорејског сликарства. Запад је открио непознато, неистражено царство, за политартом лудују млади купујући праве или лажне предмете из доба социјализма – у питању је један од преовлађујућих трендова у дизајну, туризму и популарној култури.
Издавачи су пронашли чак и тако необичну тему за засићено тржиште каква је еротска социјалистичка уметност. Као први поратни модерни стил, био је прихваћен у Италији и у Јужној Америци упркос свом, у суштини контрареволуционарном карактеру. Сликару Ренату Гутузу, члану италијанске комунистичке партије, успело је не само да уђе у врхове европске уметности већ и да осавремени соцреализам. На тај вид стварања више се не може гледати као на идеолошки условљену, затворену, диктаторску и тоталитарну уметност. Уклањање дела те врсте израз је неразумевања стварних потреба и идеја. Шта би од француске културе остало да је свака генерација као код нас почињала од нуле, рушећи све реликвије претходника?
Недавно је уклоњен споменик Борису Кидричу испред зграда министарстава у улици Кнеза Милоша. То дело професора Николе Коке Јанковића било је симбол Београда, као Мештровићев „Победник“. Једина послератна скулптура у Београду наменски рађена и осмишљена за одређени простор, по мишљењу Стојана Ћелића најбоља у том периоду, уклоњена је упркос протесту најугледнијих уметника. Постављен је споменик Кнезу Милошу вајара Ђорђа Јовановића, који се деветнаестовековном појавношћу не уклапа у модерну архитектуру платоа и парка. У ликовном смислу није изражајнији од Јанковићевог остварења, у којем има доста од поратне социјалистичке споменичке пластике. Социјалистички реализам је био први југословенски уметнички пројекат. Са њиме су превазиђене поједине националне уметничке тежње и у име монументалности доведене на општији и виши ниво. Критеријум наручилаца уметничких дела из државног врха често је био естетски, а не идеолошки, главни вајар био је Антун Аугустинчић који је портретисао и Анту Павелића и Јосипа Броза Тита. Социјалистички реализам је био исто толико интернационалан колико и модернизам.
„Права, објективна и историјска генеза социјалистичког реализма води нас у 1922. годину“, писао је угледни Лазар Трифуновић. Тада је обновљено Удружење передвижника које је у претходној генерацији омогућило продор реалистичких садржаја и промену сликарске тематике. Теме су узимане из народног живота, а не из митологије, млади реалисти су били револуционари у односу на класицисте и академичаре који су упућивали на обраду религиозних садржаја. Уместо идејно апстрактне Валхале и Олимпа передвижници су се окренули природи и свакодневици, проучавајући руско село и народну орнаментику. Од 1922. године њихов фолклорни сменио је херојски реализам, уместо античких и бољарских појављују се хероји села, рада и рата.
„Реализам није покојни и реализам ће бити жив“, био је општи став уметника који су се препознали у дневном, а не у фантастичном и подсвесном. Постепено ће социјална и соцреалистичка уметност потпуно истиснути захукталу руску авангарду. У теоријском смислу позадина јој је био марксизам. Ако идеологије застаревају не може се исто тврдити и за филозофију. Као што се Маркс ослањао на две хиљаде година стару традицију европског филозофског материјализма, тако је и нова уметност баштинила европску историју уметности. Маркс и Енгелс у својих тридесетак томова сабраних дела нису оставили скоро ништа од радова у домену естетике, не зна се какви су били њихови погледи на уметност. Марксистичка естетика је накнадно изведена.
Уметношћу се, међутим, бавио Лењин и он је био главни покретач затирања авангарде, окретања совјета ка типично руској уметничкој традицији. Марксистички теоретичари су објавили бројна дела против западног стваралачког формализма која су незаслужено пала у заборав. Социјалистички реализам је имао најјаче теоријско упориште у идеји теорије одраза, у схватању уметности као огледала, одсликавања стварног света. О томе је најстручнији прилог дао Тодор Павлов, председник Бугарске академије наука и уметности. На Западу одмах одбачена, теорија одраза и данас може да пружи многа драгоцена објашњења не само у домену естетике, најпре зато што представља унапређење Платонових и Аристотелових идеја о мимезису.
Зато Данко Грлић, водећи хрватски естетичар, у чланку о социјалистичком реализму за „Енциклопедију ликовних умјетности“ каже да није у питању само уметнички правац већ метод. Није реч о вештом преношењу, копирању стварности, већ и њеној идеализацији, предмету интересовања најбољих античких и нововековних уметника. Противници те естетике превиђају да у њој нема само натуралистичког кича представа ентузијаста рада, идиличног живота на социјалистичком селу, озарених и сретних лица градитеља, већ и ликовно озбиљних и оригиналних дела. Нико не помиње кич у (пост)модерној уметности, а оно што се данас доживљава као антикварност у своје време је такође било део кича класе нових богаташа којих има у сваком раздобљу. Није битно да ли је уметност политичка већ да ли је добра, никаква демократичност и аполитичност неће јој привилеговано, унапред, обезбедити вредност. Осим екстремне, заслађене лепоте, терора лепоте и патетике, у социјалистичком реализму присутни су древни симболички елементи и крајње експресионистичка грубост облика и израза. Социјалистички уметници нису били слепи и глуви за савременост, али су хтели и умели да очувају самобитност.

Овај унос је објављен под Национал-бољшевизам, СССР, Српски социјализам, Стаљин, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s