Ослободилачки поход: чињенице и митови

Као што је познато из светске историје или историје ратова и војних сукоба, 17. септембра 1939. године су јединице Црвене Армије (или РККА, радничко-сељачке црвене армије, како је наведено у званичним документима) прешле западну границу СССР са Пољском, започевши, како је наведено у разноразним приручницима и енциклопедијама, ослободилачки поход на западне међе Украјине и Белорусије. И дан-данас историчари, како домаћи тако и западни, расправљају да ли је то било војна агресија или ликвидација изузетно тешких последица Брестског мира из 1918. године, одлука из Версаја или уговора (другог) из Риге о резултатима совјетско-пољског рата из 1920. године. Било како било, али су историјске територије руске државе, тачније Совјетског Савеза, поново окупљене унутар граница оне велесиле којој су те територије историјски припадале. Припајање источнословенских територија је де-факто, али не де-јуре, било завршено до поднева 25. септембра: совјетска војска је избила на линију демаркације (тј. разграничења) с немачком војском, установљене као резултат договора по совјетско-немачком пакту о ненападању, потписаном месец дана раније у Москви, што нико и не оспорава.
Ускоро је, а тачније 28. септембра, потписан још један совјетско-немачки уговор о пријатељству и границама којим је успостављена нова западна граница СССР, која се практично поклапа с етнографским границама Словена истока, тј. Руса, Белоруса и Украјинаца. А де-јуре је недељу дана касније, 1. и 2. новембра 1939. године Врховни Совјет СССР донео законе (за сваки територијални део посебно) о укључивању у састав СССР територија западне Украјине и западне Белорусије. Стечене словенске територије бивше Отаџбине су премашивале 203.000 квадратних километара, које је насељавало преко 13 милиона људи.
Али, ма како то парадоксално звучало данас, и на Западу, уосталом као и на Истоку (тачније, међу политикантима из редова национал-патриота у одређеном делу Западне Украјине) стално се износи теза о томе да је Совјетска Русија не само подржала почетак Другог светског рата нападом Немачке на Пољску, него је и сама у томе учествовала као „други ешалон“. А припајање територија западне Украјине и западне Белорусије СССР-у по њиховом мишљењу није представљало ништа друго до оружану експанзију. И све то се назива лепим изразом никако другачије до „историјски утемељене чињенице“. А све то заправо нису чињенице, већ прави-правцати митови који немају ничега заједничког с реалностима политичке ситуације крајем 30-их година. Разумљива је тежња појединих западних историчара да поновно уједињење украјинског и белоруског народа разматрају кроз призму агресије макар само зато што се на тај начин оправдавају акти агресије већ у историји друге половине ХХ – почетка XXI века против Југославије, Ирака, Авганистана, Панаме, Гренаде итд. Али како се може оценити „историјски допринос“ наших „национал-пророчких“ стручњака који су услед поновног уједињења постали грађани не Румуније, Пољске, Мађарске, Словачке и Пољске, већ управо њихове Украјине. Прави парадокс, и ништа друго.

НАПАД ИЛИ ПОНОВНО УЈЕДИЊЕЊЕ

Али чињенице су, штоно кажу, тврдоглава ствар. Ниједан историчар светског имена који себе поштује неће рећи да је Совјетски Савез напао Пољску. Јер је одговор у самој природи дотичне историјске појаве, а њена природа је таква да је у 3 сата и 15 минута 17. септембра 1939. године амбасадору Пољске у СССР Валдемару Гжибовском била уручена нота совјетске владе у којој се тврди да су „Пољска држава и њена влада фактички престали да постоје. Самим тим су престали да важе уговори склопљени између СССР и Пољске. Препуштена самој себи и остављена без руководства, Пољска се претворила у погодно поље за разноразне случајности и неочекиваности које могу представљати претњу за СССР. Зато, будући досад неутрална, совјетска влада се више не може неутрално односити према тим чињеницама, као и према незаштићеном положају украјинског и белоруског становништва. С обзиром на такве прилике, совјетска влада је наложила Команди Црвене армије да изда наредбу војсци за прелазак границе и узимање у заштиту живота и имовине становништва Западне Украјине и Западне Белорусије“. Наведени текст ноте говори сам за себе, и то: дата је наредба војсци да пређе границу и узме под своју заштиту живот и имовину становништва Западне Украјине и Западне Белорусије. Ни речи о објављивању рата или почетку борби, као што ни речи нема о преиспитивању граница.
НКИД (Национални комитет иностраних дела) СССР је 17. септембра текст ноте предате Пољској послао амбасадама свих држава са којима је Совјетски Савез имао дипломатске односе. Наступ на радију народног комесара иностраних дела СССР В. Молотова о догађајима у Пољској и почетку Ослободилачког похода у Западну Белорусију и Западну Украјину, како је од самог почетка назван, примљен је у Европи с разумевањем и примереним поштовањем. Ослободилачка мисија РККА је потврђена и тиме што су у ноћи између 17. и 18. септембра у амбасаду Совјетског Савеза у Пољској стигли представници команданта армије „Варшава“ генерала Румела и саопштили да у складу с наредбом Врховног команданта маршала Едварда Ридз-Смигле пољска војска не ратује са Црвеном армијом. Шта то на језику дипломатије значи? Па то да се војна команда Пољске, као једина преостала државна структура земље, у потпуности слаже с уласком совјетске војске ради „узимања под своју заштиту живота и имовине становништва Западне Украјине и Западне Белорусије“.
Данас, после седамдесет година, рецимо поштено и без лицемерја: пакт „Молотова-Рибентропа“ заиста изазива не само историјску сметеност већ и осуду. Али ако смо објективни и не подлежемо у дипломатији и политици неумесним моралним аргументима, треба забележити историјску чињеницу да су пољски лидери заједно са Хитлером први започели територијално прекрајање Европе (област Судета Немцима, а Тјешин Пољацима у октобру 1938. г.), са чиме нико неће ни расправљати. А Стаљин је, ма какав диктатор или вођа народа био, у тим условима војног сучељавања „с мирисом барута у светским размерама“ учинио све да би не само удаљио границе, већ и повратио источнословенске земље у њихово историјско окриље. То је било не само исправно с политичког становишта, већ и историјски оправдано. Ми, потомци, треба да смо му захвални. И Хелсинки 1975. г. то потврђује.

ОКУПАТОРИ ИЛИ ОСЛОБОДИОЦИ

Неће бити откровење чињеница да су практично све до Другог светског рата народи Украјине и Белорусије били подељени. Резултати фебруарске револуције, а не само преговори у Брест-Литовску, Версају и Риги, разорили су вековну руску државу, а што је главно – по живоме су расецали народе. Уосталом, треба истаћи да ни Руска империја није обједињавала све источне Словене, пошто су Русини Галиције, Буковине и Карпатске Руске били под влашћу Аустро-Угарске. Припајање тих, како се сада модерно каже, региона било је један од главних циљева Русије у Првом светском рату. После распада Аустро-Угарске се велики део староседелачког становништва западноукрајинских и западнобелоруских земаља, а не досељеника, нашао у саставу Пољске. У оној Пољској у којој су чак и по подацима тенденциозног пољског пописа становништва из 1931. године преко 14% укупног становништва чинили Украјинци и 6% Белоруси (и то не рачунајући Литванце, Јевреје и Немце који су живели у крајевима источно и северно од Буга). Фактички је у Пољској живело знатно више источних Словена, пошто су власти Речи Посполите на све начине покушавале да повећају бројност „титуларне“, како се сада модерно каже, нације. Као резултат су у „Пољаке“ уписали све католике и лица која макар подношљиво говоре пољски.
1. септембар 1939. г. је унео раскол не само у живот Европе, а временом и света, него и у живот „појединачно узетог“ грађанског друштва, тј. народа већ бивше пољске државе. Дванаестог дана немачко-пољске кампање пољска влада је побегла, препустивши земљу њеној судбини. Премда су се одважни пољски ратници (међу којима је било доста Украјинаца и Белоруса) и даље борили све до краја септембра, то је већ била агонија.
Дошло је време када је ослободилачка мисија РККА постала животно важна за становништво западноукрајинских и западнобелоруских крајева. Црвену Армију је становништво источних области, а фактички рођених источнословенских региона одушевљено дочекивало. На сметеност па чак и ужас комесара и политичких руководилаца православни свештеници су на челу својих парохијана хлебом и сољу дочекивали црвеноармејце. Када су совјетске јединице запоседале јеврејску паланку Маневичи у Волинској области, локални јеврејски оркестар, чији музичари нису знали совјетске песме, дочекао је ослободиоце химном царске Русије „Боже, Цара чувај“!
Како сведоче многобројна документа, „у свим насељима у која су стизале јединице наше Црвене армије, трудбеничко становништво их је дочекивало с великом радошћу, као истинске ослободиоце од угњетавања пољских панова и капиталиста, као спасиоце од немаштине и глади“. На митингу у селу Молоћково сељак је говорио: „Живели смо 20 година под угњетавањем пољских панова, али никада нисмо престајали да мислимо на то како ће наша браћа Украјинци, који живе у великој Совјетској земљи, доћи и ослободити нас од пољског панског јарма“.
Али су, осим цвећа и хлеба, сељаци (а међу украјинско-белоруским становништвом је из познатих разлога било мало интелектуалаца) износили у буквалном смислу речи везане жандаре, досељенике – речју, оне на чије главе се излила народна мржња…
Уосталом, и пољско становништво „источних кресова“ је, премда с мање ентузијазма, ипак дочекивало црвеноармејце цвећем, пошто је врло добро схватало разлику између хитлеровске војске и јединица РККА. Али њу данас не виде, стављајући знак једнакости између окупатора и ослободилаца. А оне који би да задовоље своју знатижељу такорећи на документованој основи, упућујем на зборник докумената и материјала „Органи државне безбедности СССР у Великом Отаџбинском рату“, том први „Непосредно пре. Новембар 1938. г. – децембар 1940. г.“.

НАРОДНА ЖЕЉА ИЛИ НАСИЉЕ НАД ЊИМ

Започети рат у Европи и дејства Црвене армије у Пољској после 17. септембра 1938. г. свакако нису побољшали совјетско-енглеске и совјетско-француске односе, озбиљно погоршане пошто је СССР потписао уговор о ненападању с Немачком, што су енглеско и француско руководство примили као пораз своје спољнополитичке стратегије. Упоредо с тим, не желећи да подстакну Совјетски Савез на даље зближавање с Немачком, Енглеска и Француска нису заоштравале проблем совјетског мешања у Пољску кампању, већ су покушале да прецизирају совјетски став о рату у Европи.
Француски председник владе Е. Даладје је већ 18. септембра питао совјетског амбасадора да ли СССР узима украјинско и белоруско становништво под свој оружани протекторат привремено или Москва намерава да те територије припоји СССР, на шта је добио сасвим логичан одговор да ће то сам народ решавати на својим Народним зборовима. У Енглеској и Француској је било веома раширено мишљење како увођење совјетске војске у Пољску има антинемачко усмерење и може довести до пораста напетости у совјетско-немачким односима.
Истовремено су се у Лондону, уосталом као и у Паризу, прибојавали да Москва може ући у нови светски рат на страни Берлина, те је зато совјетска изјава о неутралности у европском рату тамо примљена са задовољством.
18. септембра је на седници енглеске владе одлучено да је по енглеско-пољском споразуму Енглеска везана обавезом да брани Пољску само у случају агресије од стране Немачке. Зато је одлучено да се „Русији не шаље никакав протест“. И премда је енглеско-француска штампа дозвољавала себи прилично оштре изјаве, званичан став Енглеске и Француске се свео на прећутно признавање совјетских ратних дејстава.
Време је тражило да се питање западноукрајинских и западнобелоруских крајева решава отворено, јасно, једнозначно и на законском основу. На заједничкој седници ЦК Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) и Савета Народних Комесара (у ствари савет министара) СССР донета је одлука да се подржи иницијатива бивших држављана Пољске који живе у западноукрајинским и западнобелоруским крајевима и сазову Украјинска и Белоруска народна скупштина у Лавову и Белостоку које треба да реше следећа питања: „1) Одобрити преношење велепоседничке земље сељачким одборима; 2) Решити питање о карактеру стваране власти, тј. треба ли да та власт буде совјетска или буржоаска; 3) Решити питање уласка у састав СССР, тј. о уласку Украјинских области у састав УССР, о уласку Белоруских области у састав БССР; 4) Решити питање национализације банака и крупне индустрије“.
Право избора у Народне скупштине имали су сви грађани мушког и женског пола који су навршили 18 година живота, независно од расне и националне припадности, вероисповести, образовног цензуса, социјалног порекла, имовног стања и раније делатности. Од 5.000 бирача је биран 1 посланик. Иницијативу сазивања Народних скупштина и образовања Одбора за организацију избора требало је да на себе преузму Привремене народне управе Лавова и Белостока. Осим њих је у састав Одбора за организацију избора требало да уђе по један представник сваке области, по два од сељачких одбора, по три од радничких организација, по два од интелектуалаца и по три представника од Председништава Врховних Совјета БССР и УССР, у чији састав је планирано да нове области уђу. Кандидате за посланике су могли да предлажу сељачки одбори, Привремене управе, зборови радника по предузећима, зборови радничке гарде, зборови интелектуалаца. Тих година је јавност Лавова (за разлику од садашње) те потезе Совјетске државе сматрала примером истинске демократије. Или су украјински интелектуалци тада пљескали под претњом совјетских бајонета, како сада тврде историчари „визвољного руху“. А зашто онда сада ћуте о „источним кресовима“ и не исправљају Стаљинове „грешке“? Могли би натрљати нос „совјетским окупаторима“, вративши Пољској земље које су они заузели? Не, неће Пољаци то дочекати од „праведних“ наранџастих Европљана. Али, вратимо се далекој 1939. г.
У изборима на западним територијама је од 7,538.586 бирача учествовало скоро 95%, од чега је за предложене кандидате гласало 90%, против – 9%. После избора 22. октобра Народне скупштине Западне Белорусије (27. октобра) и Западне Украјине (29. октобра) су прогласиле Совјетску власт на територијама одговарајућих војводстава преименованих у области и обратиле се с молбом да буду укључене у састав Совјетског Савеза. Врховни Совјет СССР је 1. новембра (за западноукрајинске територије) и 2. новембра 1939. г. (за западнобелоруске) њиховим молбама удовољио.
Горе реченом треба додати да више ни издалека не изгледају убедљиво већ додијале тврдње о „подели Пољске“ између Немачке и СССР. Ипак Совјетски Савез није добио практично ниједну територију где би Пољаци чинили претежну већину становништва (изузетак је чинила једино област Белостока, или Белосточка избочина, на чијој територији су Пољаци и Белоруси били подједнако заступљени).
Као резултат тога је преношење совјетске границе на Тису, Нарев, Буг и Сан васпоставио историјску правду за украјински и белоруски народ, што данас не поричу ни политичари ни јавност тих држава, па чак ни „страствени“ историчари који мало-мало па у позитивној чињеници по сопствену земљу виде погубни утицај Москве.

Овај унос је објављен под Панславизам, Русија, СССР. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s