Јужна Америка – Социјализам за XXI век


Борба за другу независност
Tриво Инђић

Одакле идеолошки потиче Уго Чавес. Како је из герилских покрета израсла изборна левица. Зашто се у Вашингтону мрште због успеха и све већег утицаја демократског социјализма. Скретање улево Католичке цркве. Како су САД подстицале пучеве и подржавале диктатуре и како губе битку са левичарима у Јужној Америци

У Каракасу је 5. марта у 58. години преминуо председник Венецуеле Уго Чавес, једна од водећих фигура данашње левице не само у Латинској Америци већ и у глобалним размерама. На власт је дошао 1998, увек побеђујући на изборима уз велике отпоре деснице, која је настојала да га на сваки начин онемогући, па и војним ударом 2002. године. Опстао је захваљујући својим радикалним реформским програмима, градећи специфичан модел социјализма за своју земљу, прихватајући многа искуства данашње Кубе и идеолошке погледе свога пријатеља Фидела Кастра. Тај модел се обично назива боливарска револуција (по Симону Боливару, вођи борбе за независност Латинске Америке од шпанске колонијалне империје с почетка 19. века), или, како га је сам Чавес звао, „социјализам 21. века“. То је вишестраначки систем, са развијеним облицима непосредне партиципативне демократије, са национализацијом више кључних индустрија, наглашеним државним финансирањем образовања и здравственог система, уз сталну и упорну борбу за смањење сиромаштва и јачање друштвене солидарности.

У време Чавеса квалитет живота у Венецуели је према индикаторима УН-а био трећи по брзини раста у свету, а социјалне неједнакости знатно смањене (најмањи јаз између богатих и сиромашних у Латинској Америци). Венецуела је међу најбогатијим земљама у свету по нафтним резервама, а профити од национализоване нафтне индустрије били су главни подстицај овог развоја.

ПОВРАЋАЈ ЉУДСКОГ ДОСТОЈАНСТВА: На Чавесову економску политику има много примедаба, али нико још није порекао да је он најсиромашнијима подигао стандард живота, повратио људско достојанство, обезбедивши им хлеб, станове, пензије, здравље, образовање. У том раду било је много импровизације, незрелости и волунтаризма који се често поводио за дневним, краткорочним расположењима осиромашене већине становништва и њених популистичких првака, али је та већина на легалним изборима побеђивала и следила Чавеса као свог председника.

У Чавесовом примеру социјализам за 21. век прихвата се као радикалан пројект друштвене промене до кога се може доћи и победом на парламентарним изборима, легалним путем, уз коришћење инструмената вишестраначког система и правне државе, мобилизацијом маргинализованих, социјално угрожених или потлачених слојева друштва. Наравно, под условом да је демократска култура прихваћена у националним оквирима и да нема мешања споља, тј. притисака или политичких и војних интервенција великих сила, односно глобалних играча који желе да натуре или остваре своје партикуларне интересе или су осетљиви на промене у свету које доводе у питање њихов систем вредности, њихове политичке, економске или војне позиције.

Како смо још увек далеко од тог демократског консензуса у међународним односима и од мултиполарног света који би се градио на њему, и сама латиноамеричка левица још не може да се лиши неких лоших искустава која служе као опомена и социјализму 21. века и која су присутна и у Чавесовој слици света и његовој политичкој акцији.

СЕВЕРНОАМЕРИЧКЕ ВОЈНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ: Оне године када је Чавес рођен (1954), најамничка војска САД, уз помоћ ЦИА, обара легалну власт левичарског председника Хакоба Арбенса у Гватемали, који је победио на редовним изборима 1950. и чије су радикалне реформе угрозиле интересе крупних земљопоседника и националне буржоазије која је заступала интересе страних компанија.

Аграрна реформа је посебно погодила северноамеричку компанију United Fruit, која је са својим плантажама банана имала монопол над плодним земљиштем Гватемале и која је била главни финансијер стране војне интервенције. Високи функционери САД браћа Далес (Ален, који је био шеф ЦИА, и Фостер, који је био министар спољних послова) имали су пословне везе са United Fruit Co., за коју су радили или као адвокати или као потпредседници (Ален). Васпостављена војна диктатура у земљи, под окриљем САД, потврђује антидемократски модел власти у Латинској Америци због кога ће се, нужно, рађати и у наредним деценијама, баш као и у прошлости, бројни и дуготрајни илегални и герилски покрети и револуције са изразитим левим опредељењима.

Упорне северноамеричке војне интервенције, „зелене беретке“ и „ескадрони смрти“, или владе и диктатуре инсталиране споља остају до наших дана средства да се заустави одлучна борба народа Латинске Америке за истинску, политичку и економску независност (тзв. Друга независност, након оне стечене у ослободилачким ратовима против шпанске колонијалне силе).

БОЛИВИЈА, КУБА, ГЕРИЛСКО ЈЕЗГРО…: Након Гватемале, овај ослободилачки дух захватиће Боливију (1952), када леве снаге, раднички синдикати и Националистички револуционарни покрет (МНР) руше са власти војну диктатуру, „бароне калаја“ и стране компаније. Смена левих влада и десничарских пучева и диктатура пратиће ову земљу до наших дана. После Боливије долази кубанска револуција, која почиње крајем 1956. са оружаном борбом Фидела Кастра и Покрета 26. јул.

Куба постаје застава око које се наредних деценија окупља најрадикалнија латиноамеричка левица. Због сталних спољних претњи и притисака, због економске и политичке блокаде коју су Куби наметнуле САД и која траје већ пола века, долази до радикализације Кастрових позиција и Куба је данас једина латиноамеричка земља која је и званично прокламовала изградњу комунистичког друштва као свој циљ.

Специфично кубанско искуство имало је огроман утицај на народноослободилачке покрете континента и на латиноамеричку левицу, посебно у раздобљу између шездесетих и осамдесетих година прошлог века. Овде, пре свега, мислимо на учење и праксу герилског рата, стварање и ширење „герилских језгара“ (тзв. focismo, од foco guerilero), прихватаних од различитих политичких актера и опција широке идеолошке скале: народноослободилачких и аграрних покрета, традиционалних комуниста, маоиста, анархиста, троцкиста или следбеника Че Геваре, па чак и радикалних припадника католичке цркве – пре свега оних који су протагонисти тзв. теологије ослобођења.

ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА: Колико су у Латинској Америци дубоки и непомирљиви социјалне разлике и сиромаштво казује и радикализација католичке цркве (упркос настојањима Ватикана), водеће верске заједнице на континенту, која је добила своју програмску платформу (са низом компонената марксизма) у екстремно левој доктрини теологије ослобођења (нарочито у периоду 1962–1990) и тзв. Црвене цркве (Igreja vermelha) или политичких покрета попут Cristianos por el socialismo (Хришћани за социјализам).

Међу следбеницима ове цркве је и свештеник Камило Торес, герилац ЕЛН (Националне ослободилачке војске) у Колумбији, који је настојао да помири марксизам и теологију ослобођења, а који је погинуо у борби са регуларном армијом 1966. Такав је био и песник и свештеник Ернесто Карденал, који се борио на страни герилаца, сандиниста у Никарагви, и био њихов министар културе 1979–1987. Из теологије ослобођења долази и Елдеиро Камара, један од пионира Сељачких лига са североистока Бразила (Сељачке лиге су зачетник Покрета беземљаша – Мовименто сем терра – чије су идеје уграђене у програме данашње бразилске владе). Ту се нашао и Жан-Бертран Аристид, свештеник са Хаитија, борац против крваве Дивалијеове диктатуре, који је победио на регуларним председничким изборима 1990–1991. (добивши 67 одсто гласова), али је 1991. збачен са власти војним ударом. Аристид је поново добијао председничке изборе (кад год су војни удари бивали поражени), али је 2004. године коначно морао да оде са власти под налетом државног удара који су помогле САД.

СЕОСКА И УРБАНА ГЕРИЛА: У искуствима левице Латинске Америке борба за национално ослобођење, независност и суверена права народа на живот, слободу, хлеб, развој и демократију нужно је попримала облике оружане борбе, посебно у виду герилских покрета – било сеоске или урбане гериле. Сетимо се само сандиниста у Никарагви, Герилске војске сиромашних у Гватемали, Покрета 26. јул на Куби, Че Геваре у Боливији, ФАРЦ и ЕЛН у Колумбији, Фронта Фарабундо Марти у Ел Салвадору, Светле стазе (Сендеро Луминосо) у Перуу, монтонероса и перониста у Аргентини, Карлоса Маригеље у Бразилу, тупамароса у Уругвају, МИР и ФПМР у Чилеу, запатиста у Чиапасу (Мексико), бројних индихенистичких покрета итд.

То борбено искуство и данас је живо, пре свега због оне политике моћног северног суседа која је оглашена још 1823. (тзв. Доктрина Монро), а 1904. реинтерпретирана од стране председника Теодора Рузвелта као право САД да оружано интервенишу по свету где год сматрају да су угрожени њихови интереси. У популарном облику она је сажета у реченици „Ходај полако и носи велику батину“ и остварује се скоро два века било директним војним интервенцијама било подршком локалним војним хунтама и десничарским режимима. И Фидел и Чавес, као и Аљенде у Чилеу, или многи други протагонисти левице континента, плод су ове политике силе која блокира развој, демократију и суверенитет не само латиноамеричких земаља.

ДЕМОКРАТСКИ СОЦИЈАЛИЗАМ: Ипак, случај Аљендеа који је у Чилеу 1970. довео левицу на власт на регуларним изборима, без насиља, показао је да левица може побеђивати и у демократској, мирнодопској утакмици снагом својих изборних програма и захтевом за радикалним социјалним реформама. Аљенде је био први марксиста који је на регуларним изборима у Латинској Америци постао председник републике и то се, наравно, није допало многима у Вашингтону, одакле је 1973. стигла подршка за војни пуч и за диктатуру генерала Пиночеа. Та диктатура је окончала пола века континуиране чилеанске демократске власти и трајала је до 1990. године. Ипак, она левица која је тежила да преко избора дође на власт, тзв. изборна левица (la izquierda electoral) постепено је освајала политички простор, па смо били сведоци њених значајних победа током последњих неколико деценија.

Тако су сандинисти у Никарагви, против којих је председник САД Реган основао и финансирао најамничку војну организацију Цонтрас, увек прихватали идеју политичког плурализма и парламентарних избора (тзв. елецторалисмо). Њихов вођа Данијел Ортега изгубио је тако председничке изборе 1990, неуспешно се кандидовао на председничким изборима 1996. и 2001, да би победио тек 2006. Овај уверени и тврди левичар, од герилца и доследног марксисте-лењинисте стиже до усвајања модерних идеја и метода демократског социјализма. И данас је на власти у Никарагви, земљи која се придружила Боливаровој алијанси двеју Америка, у коју је Чавес уградио своје политичке визије и наде.

У Бразилу је војни удар 1964. увео војну диктатуру која је трајала до 1985. Умерени социјалдемократа Фернандо Енрике Кардосо (са левице критикован због неолибералних примеса у економској политици) добија председничке изборе 1994. и 1998. Тиме се омогућује даља мирна транзиција власти, која на чело земље доводи 2002. радикалнијег синдикалисту – металуршког радника Луиса Игнасија Лулу, који ће бити реизабран и 2006. године. Овај левичар је 2010. од стране листа „Тајм“ био изабран за најутицајнијег лидера света. Године 2011. за председника Бразила изабрана је Дилма Русев, која је била министарка рударства и енергије у Лулиној влади. Данас ова бивша припадница герилског покрета против војне диктатуре предводи, у глобалним размерама, признато просперитетно „бразилско чудо“ у економији.

Сличан је и развојни пут левице у Уругвају. После дванаест година сурове војне владе (1973–1985) и транзиције ка демократији, левичар из коалиције „Широког фронта“ Табаре Васкес постао је председник ове земље (2005–2010). Њега на редовним изборима (2009) замењује бивши тупамарос Хосе Мухика, који је провео петнаест година у затворима уругвајске војне хунте. О њему се говори као о „најсиромашнијем председнику на свету“ јер 90 одсто своје плате сваког месеца одваја за најсиромашније и живи на скромној фарми близу Монтевидеа, где гаји хризантеме за продају, одбијајући да живи у раскошној председничкој палати.

И Чиле је дочекао да на његово чело, на легалним изборима, стане социјалдемократа Рикардо Лагос 2000. године и да га 2006. на том положају замени прва жена-председник Чилеа Мишел Бачелет, жртва Пиночеових прогона и лидер Социјалистичке партије.

Примера ове врсте, на којима се доказује изборна левица, има још, поготово из прве деценије овог века. Тако су Ево Моралес и његов Покрет за социјализам победили на изборима 2005. са, за Боливију, неуобичајеном апсолутном већином од 53,7 одсто гласова, да би и 2009. поново био изабран за председника (са 64,2 одсто гласова). Боливија је од 1964. била под војним хунтама, државним ударима и режимима ванредног стања. У њој је као герилац 1967. уз помоћ агената ЦИА убијен и Че Гевара. Али је дочекала да вођа сељака и узгајивача коке и представник староседелачког, домородачког становништва (индигенас) и предани борац за социјализам дође регуларним путем на власт.

У Еквадору је за председника регуларно изабран Рафаел Кореа 2006, „хришћански левичар“ и заговорник „социјализма за 21. век“. Прикључио је земљу Чавесовој Боливаровој алијанси и убрзо видно допринео благостању и развоју Еквадора. Добио је и други мандат на изборима 2009. Када је Чавес упоредио председника САД Џорџа Буша са сатаном, Моралес је изјавио да то није било фер према сатани. Дистанцирајући се од Чавеса, уз настојање да следи Лулу, у Перуу је на изборима 2011. победио Ољанта Умала, следбеник политичара левог центра. Изгледа да је још рано процењивати његов политички учинак.

БРИГА ВАШИНГТОНА: Овакви успеси латиноамеричке левице озбиљно су забринули олигархије континента и администрацију САД. Посебно ако се узму у обзир геополитичке последице ових промена и излазак поменутих земаља из „задњег дворишта“ северноамеричке политичке, војне и економске сфере. Те земље се залажу за мултиполарни свет и захваљујући њима у Латинској Америци данас се осећа и партнерско присуство Русије, Кине, Индије па и Ирана.

У овом региону (620 милиона становника) са најстаријим републикама у свету које су издржале и многе, крваве и дуготрајне диктатуре, све ређе се поставља питање легитимности парламентарних избора, иако се демократски пореци граде у амбијенту великог сиромаштва (више од 40 одсто становништва налази се испод границе сиромаштва, а то су углавном староседеоци – индигентес).

Нема сумње да је и нагла урбанизација регије, са руралним егзодусом који је растао од педесетих година прошлог века до 2000. године, утицала на промену типа социјалних борби (одустајање од руралне гериле, на пример). Данас урбано становништво у Латинској Америци чини 80 одсто од укупне популације. Али је зато у градовима порастао апсолутни број сиромашних. Године 1970. од укупног броја сиромашних у градовима било их је 37 одсто, а године 1999. чак 62 одсто. Процентуално најурбанизованију субрегију континента чине Уругвај (94 одсто становништва земље), Аргентина (92 одсто), Чиле (89 одсто), Бразил (84 одсто), али ни друге земље не заостају (Венецуела 91 одсто, Куба 85 одсто, Мексико 80 одсто). Централна Америка је рурални регион и природно је да ту сиромашни сељаци, индиоси, и даље предводе герилске окршаје. Тако је континентална левица и данас испуњена различитим политичким пројектима и методама борбе – од умерених социјалдемократа, социјалиста који су блиски кејнизијанској економији, социјалиста који се инкорпорирају у процесе глобализације (Лула и Бачелет, на пример), до радикалних левичара који прихватају сваки модел класне борбе, герилу и ауторитарне форме организације. Ипак, после пада Берлинског зида, левица која је спремна за политички дијалог и изборне борбе у оквиру плуралног друштва постаје све видљивија и, што је битно, даје опипљиве резултате.

И Уго Чавес, за многе „Фидел Кастро без браде“, потекао је из овог наслеђа левице, делио све њене успехе и поразе, а милиони грађана Венецуеле који су га испратили, одајући му последњу почаст после његове смрти, имали су за то добре разлоге.

Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s