Комунизам андалузијског Чавеса

У комунистичкој енклави на југу Шпаније синдикални активисти кренули су у „експропријацију” самопослуга

Док се жетони бесконачне новчане вредности врте на европском рулету, једна ситна крађа у Андалузији проузроковала је буру на Старом, и као тајфун се усковитлала на Новом континенту. Реч је о десетак колица пуних брашна, шећера, макарона, уља и пиринча изнетих из две самопослуге без плаћања. „Присилну позајмицу” извело је стотинак активиста Радничког синдиката Андалузије (САТ) под командом Хосеа Мануела Санчеса Гордиља, градоначелника варошице Мариналеде из округа Севиље, и независног посланика странке Уједињене левице.

Ова локална крађа не би била вредна ни помена да у њу није уплетена идеолошка квака „утопијског комунизма”, како су чин у двема самопослугама окарактерисали многобројни чувари садашњег капиталистичког система.

И док министар унутрашњих послова Шпаније Хорхе Фернандес Дијас најављује истрагу и хапшења, на шпанском југу познатом по китњастим грађевинама, женама, наранџама, песми и игри, базичне намирнице „експроприсане” из самопослуга, већ су истоварене у магацине и биће раздељене као помоћ угроженим породицама. Због кризе и губитка посла у Шпанији, стотине хиљада људи нису у могућности да их пазаре на до сада уобичајени начин плаћањем на каси.

Више него ровита социјално-економска ситуација у Шпанији додатно је протеклих месеци погоршана драстичним смањењем социјалних давања и галопирајућим растом броја незапослених. Тога су свесне и власти десног центра, Народњачке партије Маријана Рахоја, па се труде да сваку искру локализују и санирају. Знају да би она врло брзо на овој жези могла да запали масе и прерасте у пожар који се не би зауставио на Иберијском полуострву.

То зна и комунистички градоначелник Гордиљо, који поручује преко европских медија да је актуелни шпански министар полиције „до коске” франкиста (другим речима, подржава некадашњу десничарску диктатуру генерала Франсиска Франка).

„У Шпанији од доласка Народњачке партије на власт влада франкистички државни тероризам. Биће ми част да робијам због овога”, изазива Гордиљо који у својој канцеларији попут неких латиноамеричких лидера држи на зиду слику митског вође потлачених – Че Геваре.

Као да је предосетио каква жаришта могу да букну у узаврелој Европи, „Њујорк тајмс” је још пре неколико месеци посетио „комунистичку енклаву на југу Шпаније”, чији је градоначелник још осамдесетих година прошлог века организовао окупацију огромне хацијенде једног локалног аристократе.

То је исти овај Хуан Мануел Санчес Гордиљо, који данас предводи „окупацију базичних потрепштина” по андалузијским радњама. У међувремену на експроприсаном поседу никла је пољопривредна задруга житеља Мариналеде, а Гордиљо је управо прославио 30 година откако је на власти.

Привучени општинским програмом становања и производним капацитетима на фарми некадашњег грофа, становници околних места преселили су се у Мариналеду. Нико у комунистичкој енклави окруженој падинама столетних маслињака не крије да је по убеђењу задрти комуниста.

Педесет трогодишњи Гордиљо поноси се својом доктрином коју спремно образлаже западним новинарима: „Сви су пропагирали тржиште као једину Божју заповест. Смртним грехом се сматрало кад сам се залагао да држава преузме своју улогу и обавезе у економији. Сад је ваљда јасно да економију морамо да ставимо на услугу човеку.”

Док се остали део Шпаније грабио за јефтине кредите како би купио прецењене некретнине, житељи Мариналеде су градили своје станове, неоптерећени хипотекама. У локалној кооперативи зарађује се око хиљаду евра месечно, што и није велика плата. Али остале услуге су јефтине, па тако јаслице за децу коштају само 17 евра месечно.

Наравно, није све тако идилично, као што изгледа на први поглед. Критичари Гордиљовог пројекта замерају му што је, уместо да створи благостање, „поделио сиромаштво на једнаке делове” стварајући неограничену количину нископродуктивних послова. Тако је, кажу, оформио своје сигурно гласачко тело, оних који од њега зависе. Практично је овај брадати црвени лидер постао једини велепоседник у Мариналеди, замерају му противници.

Међутим, градићу није потребна полиција, јер у комунизму нема криминала, тако да то доноси додатну уштеду од 300.000 евра годишње. Сваких двадесетак дана градске власти проглашавају „црвену недељу” када на улице излазе добровољне радне бригаде, уређују травњаке, чисте плочнике, исписују пароле. Сваке суботе по један час на локалном телевизијском програму резервисан је за градоначелника. Уз програме које образлаже, Гордиљо позива на солидарност, са Палестинцима на пример, а често рецитује и своју поезију.

Понеко га зове европским Чавесом јер сматрају да је сличан венецуеланском популисти који проповеда социјализам 21. века, истина на много већем државном па чак и континенталном терену. Разумљиво, венецуеланска телевизија је чест гост у Мариналеди. Иако је андалузијски Чавес још дуже на власти од венецуеланског, он није ни изблиза стекао такву глобалну славу.

Провала у самопослуге је, по свим досадашњим латиноамеричким искуствима, најопаснији начин за разбијање актуелног система. Када је у Аргентини својевремено усред галопирајуће инфлације кренуо талас „позајмица” у радњама, нико се није усудио да хапси „гладан народ”. Пала је дотадашња власт. Много је оних који се прибојавају да би црвени талас из енклаве могао да се прошири на читаву Андалузију, па и на Иберијско полуострво.

Зорана Шуваковић

Овај унос је објављен под Антикапитализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s