„Данас славимо Први мај, Међународни дан радника – али прави ‘дан радника’ биће онај када се сви радници света ослободе ропства и када постану партнери, а не запослени који раде за плате. То ће бити Међународни дан радничког ослобођења и заиста ће, као такав, да заслужи да буде слављен широм света.
Какво значење има ова прослава данас, када се радници у сваком делу света и даље морају да покоравају платама које контролишу њихове животе и њихове слободе? Да ли особа заиста може да има слободу ако је присиљена да робује неком другом? Да ли постоји икакав смисао у животу човека, ако су све његове материјалне и есенцијалне потребе, дневна и месечна примања, па и живот његове деце – у рукама неког другог?
Слобода човека не може да буде комплетна све док он није еманципован од свих облика израбљивања и притиска, без обзира из којих праваца исти долазили. Слобода може да наступи тек онда када је појединац у потпуној контроли над свим својим потребама, јер никада неће моћи да буде слободан све док је бар једна од тих потреба у рукама неког другог.
Права револуција елиминише све форме израбљивања на којима су израбљивачка друштва изграђена, укључујући и либијско друштво у овом тренутку. Основе експлоатације које либијском становнику данас ускраћују слободу морају да буду уништене. Браћо… револуција није војни удар, нити преузимање политичких функција од једне групе како бисте исте предали другој, права револуција проказује основе репресије над друштвом и уклања их.
Она напада бастион експлоатације и уништава га, то је права револуција. Револуција проказује репресију по питању контроле средстава производње, као и непоштене односе међу људима – револуција уништава те односе, само то је права револуција.
Сваки покрет промене који само преузима фотеље моћи од друге групе, разбацује се са слоганима и оставља корен израбљивања у друштву нетакнутим – то је фашистички пуч, покрет ограничене сврхе, покрет без историјског утицаја на живот људи.
Свугде човек жуди за слободом и спреман је да умре за слободу. Целу своју историју људи се боре за слободу, да би могли да живе у срећи, јер да би човек био срећан, пре свега мора бити слободан. Човек мора да се бори против оних који га поробљавају – мора да буде слободан у животу, слободан да једе шта жели, да се облачи како жели, слободан да живи како жели… То је слободан човек који живи у срећи.
Широм света имамо реформативне и површне покушаје да се задовоље радници, да им се да понешто партиципације у управљању или власништву, да им се даје део профита или да им се повећају минималне плате. Сви ти покушаји су једна обична илузија чији је циљ да се преваре радници.
Радници као учесници у управљању
Свесна особа не прихвата ове лажне покушаје реформе и схвата да ће исти покушаји да заврше као потпуни неуспех. Радник не треба да буде учесник у управљању, он мора да буде управник. Радници би требали у потпуности да преузму управљање.
Јер ако је најбоља позиција за радника у данашњем свету само учествовање у управљању… покушајмо онда да дефинишемо ко је управник. То је онај који раднике израбљује и притом их израбљује на такав начин да им допушта да учествују у управљању. Једино радници могу да буду менаџери, једино тако могу да буду слободни.
Радници чине огромну већину овог света и зато имају право на слободу и срећу. Ко каже да радници морају да живе под израбљивањем заувек? Они морају да постану менаџери – без икаквих партнера. Лажни режими данас глуме да су прогресивни зато што радницима дају део профита, али одакле тај профит долази? Радници имају апсолутно право на сав профит јер је профит производ њиховог тешког рада у процесу производње.
Давањем ових социјалних бенефиција, директно или индиректно, покушај је да радници забораве на чињеницу да сав профит припада њима и само њима. Радник је произвођач и право је произвођача да конзумира сопствени производ… Али радници производе, а други конзумирају њихове производе, док радницима остају само остаци. Све док радници не преузму све тачке производње и све док сав профит не буде само у њиховим рукама, биће и даље израбљивани.
Овај позив на ослобађање радника широм света долази из Либије, прве светске Џамахирије. То би био прави дан ослобођења, када би и либијски радници постали менаџери, а не запослени за плате. То би био дан вредан историјске прославе.
Без делегације у одбрани слободе
Резолуција на народној конференцији донела је одлуку о повећању минималне плате у Либији. Упркос чињеници да је народна конференција донела одлуку у складу са актуелном ситуацијом и чињеници да је ту одлуку подржало народно веће и друга већа у Либији, ја вам овим путем поручујем да немате шта да славите повећање минималне плате и да немате потребе да будете задовољни поделом профита или учествовањем у управљању – револуција мора да се настави даље, све док радници у потпуности не преузму сву контролу над управљањем свих компанија и институција у којима данас раде.
Радници, свака бенефицију коју добијате путем резолуција или законодавних одлука је услуга коју вам дају други. Слободан човек не може да живи ако дугује услуге неком другом, јер тада је инфериоран. Бенефиције које вам дају разне резолуције и законодавне одлуке увек могу да вам буду укинуте од стране истих оних тела која су вам их и дали, или то тело може да буде замењено са неким другим које ће опет да вам одузме те бенефиције. Праве бенефиције добићете само популарном револуцијом и када преузмете управљање тамо где сада радите.
У арапским државама које су једном биле прогресивне, или у било којој другој држави на свету, радници су изгубили све бенефиције јер се распала револуционарна администрација или ју је заменила нека нова. Нико вам неће дати слободу, морате сами да се изборите за њу, чак и по цену смрти.
Покрет у којем учествује и либијски народ мора да се креће према овим историјским циљевима, да би створили услове за нову цивилизацију. Радници морају да буду добро организовани. Крајње је време да се радници револуцијом ослободе својих израбљивача.
Уништавање база израбљивања – пут ка слободи
Ко вас је осудио на сиромаштво и назадност? Ко вас је осудио да будете потлачена класа према другој супериорној класи? Ко је одлучио да преузме све ваше потребе? Наравно, није Бог… Бог је праведан. Он вас никада не би осудио на овакав јад и беду. Друштво израбљивања и експлоатације вас је ставило овде, базе тог система треба да се размонтирају револуцијом да би се дошло до слободе.
Дошло је време да се и ментално припремите на то – да преузмете целу производњу, да све буде само у вашим рукама. Ове нове слогане вам дајем да о њима мало размислите. Овај позив, позив на ослобођење и слободу радника мора гласно да одјекне из Џамахирије, толико гласно да га чују сви радници света.
Када преузмете сву власт и извршите своју револуционарну мисију, тада ће и други радници широм света да се угледају на вас, и они ће да преузму своја средства производње. Сви сиромашни и израбљивани радници ове арапске земље морају да постану слободни. Када се радници ослободе, они ће да буду прави господари ове земље… и они ће да буду сила која ће да се брани од сваког непријатеља.
Зато, на овај дан шаљем ову поруку – када радници буду потпуни власници, када буду конзумирали сами оно што произведу и када буду контролисали све етапе процеса производње, онда заиста могу да славе овај дан. Радници Либије морају да остваре ову мисију и не осврћу се на пропаганду. Ваша револуција не сме да да никакве изговоре непријатељима радника.
Верујем да ви то можете, да можете да се организујете и да не дате непријатељима радника прилику. Када то постигнете показаћете израбљивачима, реакционарима, империјалистима и непријатељима уникатну ситуацију која се догађа у Либији.
Поручујем вам све ово да би ви сада преузели одговорност на себе. Уверавам вас да је моја дужност, и дужност мојих колега, искључиво да водимо револуцију само да би и сами учествовали заједно са вама у ослобађању и да би сви заједно могли остатак живота да живимо у срећи.“
Моамер Гадафи
Револуционарни национализам 