Гаврило

selic09081article 300x186 ГаврилоПише: Момчило Селић

С бочног зида у својој улици у Београду, Гаврило нас гледа: осенчени заточник, спрејом осликан. Ту и тамо дуж фасада враћено му је и име: Улица Гаврила Принципа, одштампано на плавом самолепљивом, пластифицираном картону, наместо табли скинутих пре више од годину дана.

Јер, улицу још нико није преименовао, али јесте је обезименио: на углу са Југ Богдановом остале су су само четири рупе где је некада стајао њен назив, на раскрсници са Краљевића Марка неко је прво црним спрејем испрскао таблу, а неко други прелепио нешто „србоидно“ преко остатка, на ћошку са Каменичком и рупе од типлова за таблу једва се виде.

Пролазећи поред тога из дана у дан, можда већ и две године, беснео сам – прво у себи, или у разговору са другима, потом и јавно. На скупу Срби на окуп у Лештанима 30. априла ове године казао сам да би ваљало неко ту срамоту већ да прекине, када неће власти чији је то посао. Да сâм то не учиним задржавала ме је спознаја да „неко“ вероватно само то чека, мој досије у полицији будући и даље важећи.

Наиме, „рехабилитацију“ од оних који ме беху утамничили две године и три месеца због „вербалног деликта“ 1980. нисам хтео тражити а Они је, срећом, нису ни нудили. Последице те казне и даље трпим, прилично материјално.

Но, Гаврило се вратио. Жељко Пржуљ, борац из Неђарића, аутор драме о дечаку кога су туберкулозом уморили у Терезијенштату, концлагеру и током Вељега рата – објављене на овом сајту претпрошле године – надам се да нам прашта. Јер, Жељко памти: десетине момака Гаврилових година изгинулих у одбрани дела града названог по неком Неђу, а не Неджаду, како су објашњавали и београдски медији. Жељкови јарани, другови и саборци беху пали не знајући да је Сарајево, првотно Врхбосна, „муслимански град“ пошто је „међународна заједница“ тако одредила.

А Гаврило беше уморен по аустроугарски: као што су по Мачви војници Вражје дивизије 1914. у гроздовима вешали жене у српским народним ношњама, ногу у опанцима једва који сантиметар од тла, тако су њега држали окованог ланцем за зид ћелије и дању и ноћу, и лети и зими четири године – лекари му секући оне делове тела који беху иструлили.

А онда је неком, после Петог октобра 2000, и овде засметало сâмо његово име. Јуришници Новог доба –  ко зна ког већ по реду – разлетели су се по негдашњој српској престоници исправљајући заблуде и грешке својих претеча. Принципа је ваљало уклонити, ваљда због принципа: Гаврило – а не они – и у њиховим очима беше „терориста“.

КО СУ БИЛИ ТЕРОРИСТИ Терористи нису наиме били Играчи који су Босну и Херцеговину после два крвава устанка потлачене раје, на Берлинском конгресу 1878. предали Црно-жутој монархији, противници српских победа над непријатељима Европе. Нису то били ни наредбодавци и солдати „Казнене експедиције“, нити Јосип Броз одликован за свој удео у мачванским „подвизима“ које је Швајцарац Арчибалд Рајс „форензички“ обрадио. Терористи у два светска рата нису ни у овом, Трећем, били сународници „гувернера“ дејтонске БиХ: Петрича, Шварц-Шилинга, Инцка, дотле безимених бирократа који су поништавали одлуке скупштина оба „ентитета“ те „државе“ или насилно наметали „своје“.

Терориста, изгледа, није био ни Британац Педи Ешдаун, такође “високи намесник“ из нације која је прва у свету, на прелому 19. и 20. века, применила концентрационе логоре у Јужној Африци за побуњене Буре, њихове жене и децу. Нјегово силеджијство спрам Срба спада, ваљда, у „демократско“ право јачега – наметнуто не силом оружја колико кукавиштвом „миротворачког“ Београда.

Наиме, „на овим просторима“  „Европа“ се показала не само у временима до Гаврилових, већ  и на наше очи ових последњих двадесетак година. Јер противправно уклањање имена улице посвећене човеку који се жртвовао да спречи парадирање једног завојевача баш на Видовдан Сарајевом, чије је становништво тада било већински православно, јесте психолошки тероризам најниже врсте – поготову са спознаје тих нових „скојеваца“ да их власти неће гонити, нити према њима примењивати „језиве“ мере. Слична је њихова „смелост“ при учешћу у „веселничким“ литијама које власти ове земље терористички штите по цену стотина хапшења „млађих пунолетника“, и њиховог ко зна каквог пребијања и злостављања по казаматима.

Видећемо шта ће се десити са покушајем „непознатих починилаца“ да обнове сећање на светост духа, ако не сâмог чина, једнога безмало избрисаног Гаврила – можда не арханђела Господа над војскама, али мученика по свим мерилима било које вере – оданост своме народу и његовој части ни у једном „систему вредности“ не будући за ниподаштавање.

Подсећање на речи Гаврила Принципа урезане на тамничком зиду непосредно пред смрт а исписане на графиту са његовим ликом – које круже интернетом али се не наводе у „нашим“ уджбеницима историје – зато тумачимо као њихов храбар, отворен и јасан став према националној издаји, ма како образложеној или замаскираној.

Овај унос је објављен под Принцип. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s