Европска нова десница

Седамдесетих година двадесетог века почеле су се будити идеолошке струје конзервативних револуционара. Групе европских интелектуалаца су почеле да указују на опасност комунизма, егалитаризма, превласти државе и „побуне маса“, као и на растућу друштвену јединствену једнообразност либералних друштава. Многобројни конзервативни аутори су направили радикалан корак да су се и јавно одрекли савремених либералних друштава, због њиховог скретања према „меком“ тоталитаризму.
Сам назив „Европска нова десница“ више се примењује као практичан него као службени назив за посебан скуп конзервативних аутора. Аутори који се представљају као чланови Европске нове деснице, или се везују за њене идеје, иду путем који се ослања на оставштину разних европских конзервативних револуционара, као што су Карл Шмит, Ернст Јингер, Освалд Шпенглер, Вилфредо Парето… О Европској новој десници су писали и још увек пишу многи аутори, а податке за овај рад сам користио углавном радове хрватског аутора Томислава Сунића.

Писци Европске нове деснице не желе да се декларишу као „десничари“ или „левичари“, још мање као „фашисти“, како их називају њихови идеолошки противници. Називи попут „фашисти“, „нацисти“, „стаљинисти“ се погрешно користе, углавном намерно, пошто код неинформисаног и идеолошки необразованог човека стварају снажан емоционалан набој и одбојност према Европској новој десници. Оставимо по страни екитирања. Једна ствар је сигурна, да Европска нова десница има критичан став према либерализму, социјализму и демократији и различитим другим облицима егалитарних уверења, укључујући и јудеохришћанске темеље савремене демократије.

Мишљење Нове деснице је да између либерализма, социјализма и комунизма постоје готово занемарљиве разлике јер све споменуте идеологије почивају на премисама универзализма, егалитаризма и веровање у ткз. господарски напредак. Нова десница верује да су права нација и заједница важнија од универзалних људских права. Такође Европска нова десница нема везе са либералним десничарима који су искрено одани парламентарним установама и супростављени свим десним покретима који могу те државне установе угрозити. Нова европска десница такође нема везе ни са екстремним десничарима који славе национализам и супростављају се интернационализму.

Појам „Нова десница“ употребили су први пут француски новинари средином 1970. године, тако су означили групу младих интелектуалаца који су још годинама раније објавили општи рат комунизму, либарализму и европској јудеохришћанској оставштини. Нова десница била је релативно нови идеолошки и културни феномен, може се рећи и да је само навукла ново прихватљивије рухо. Циљеви којима су тежили је успостављање удружења мислилаца и ерудита који деле исте идеале, а такође жели организовати своје чланове у одређен облик органске и духовне радне заједнице.

Када је реч о културној стратегији, Нова десница у многобројним ставовима има неке сличности са Новом левицом. Многи критички осврти Нове деснице у вези са опасностима масовног друштва, конзумеризма, економизма, показују блискост Новој левици, до тачке у којој њихове идеолошке различитости нестају. Главни представник Нове деснице, француски филозоф Ален де Беноа, овако објашњава њено идеолошко стајалиште:
„Особно сам потпуно равнодушан око тога јесам ли или нисам на десници. Тренутно су идеје које Нова десница прихваћа на десници, али то не значи да су оне десничарске. Могу лако замислити стања у којима би те идеје биле на левици. Размер могуће промене тих идеја зависи ће искључиво о променама политичког окружења.“

Позивајући се на пример Нове левице, мислиоци Нове деснице сматрају да култура даје душу политичком животу. Искључиво културним напорима неки политички покрет може остварити трајну политичку легитимност. Треба се присетити да су се и Нова левица и Нова десница прво појавили као културни покрети. Њена жестока критика марксиста, либерала, конзервативаца и неоконзервативаца у кратко време начинила је Нову десницу омрженом културном струјом у Европи. Њена порука истовремено је и модернистичка и архаична, митска и научна. Она је зато двосмислена, у својој пуној јасноћи.
Нова десница је била један од највећих заговорника националне самосталности европских народа и народа Трећег света.
Данас Нова десница делује скоро у свим деловима Европе, резултат деловања је богата издавачка делатност.
Писци окупљени око Нове деснице одржавају редовне конференције широм Европе. На конференцијама се баве различитим темама које се крећу од друштвене биологије до метафизике и од медицине до антропологије. Важно је споменути да осим чврстог језгра Нове деснице, која је бројчано прилично ограничена, Нова десница има и знатну интелектуалну потпору угледних чланова академске заједнице и неких светски познатих научника. Ипак, та је потпора због многих разлога често прећутана.
Нова десница је почела такорећи ни из чега и била је непрестано мета критика, а ипак је успела створити знатну интелектуалну потпору, посебно међу високом интелигенцијом у Европи.

Ипак, треба нагласити да симпатизере, сараднике и чланове Нове деснице не треба посматрати као мисаони монолит са заједничким политичким програмом. До сада је главни циљ Нове деснице био поновно окупити, обновити и оживети деловање научника, писаца и мислилаца који су критични према егалитаризму и свим облицима друштвене једнообразности.

Из овога се може закључити да је Нова десница постигла знатан културни утицај у Европи, посебно у високим француским научним установама. Једна од примамљивих значаја Нове деснице јесте њена отвореност према свим идеолошким изазовима, били они леви или десни, фашистички или комунистички. Такав „органски“ приступ обухвата идеје готово свих политичких струјања и прелази преко целога друштвеног спектра. Уз то, мислиоци Нове деснице често су сагласни с неким левичарским интелектуалцима. Нова десница поштује моралност и интелектуални интегритет неких социјалистичких интелектуалаца. Посебно треба нагласити како Нова десница истиче да је увек спремна покренути дијалог са својим интелектуалним и политичким противницима. Њена спремност на расправу такође јој даје ауру културне толеранције, чије политичке поседице тек треба видети.

Вукашин Лутовац

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Конзервативна револуција. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s