Револт против феминисткиња

Трој Саутгејт

Традиционална жена по Јулијусу Еволи

Чини се прилично иронично, барем у данашње време, да ће жене пре привући проћелави мушкарци лошег задаха и позамашног „пивског стомака“, него јадно занемаривање традиционалистичких мислилаца као што су Рене Генон, Мигел Серано или Мирча Елиаде.
Заиста, од успона феминистичког покрета и пропратног завођења жена радним местом, просечна европска жена гледала је са ниподоштавањем на наводно рестриктивну и тлачилачку природу дома и огњишта. По доктрини Џермејн Грир и Андрее Дворкин, одбацивање вашег грудњака међу фалусним ломачама псеудо-побуна или препуштање контроле и одговорности према сопственом детету, сматрани су позитивним и неопходним корацима ка напретку женског рода. Међутим, за већину жена, такозвано „ослобођење“ њиховог пола водило је ка нечем мало већем, него што је псеудо-егалитаристичко робовање за плату, за коју се очекује да једнако напорно раде раме уз раме са својим мушким парњацима.

Добро познат грчки аутор, Аријана Стасинопулос, која има предност над овим писцем јер је жена, и стога можда квалификованија да пише о таквим темама, објашњава овако:

„The Female Woman покрет се одваја од покрета Women’s Liberation, због фундаменталних квалитативних разлика између ослобођења и еманципације. Ослобођење није наставак еманципације. Еманципација инсистира на једнаком статусу за различите женске улоге. Ослобођење захтева укидање било каквих различитих улога: достизање једнакости кроз идентичне примере понашања. Еманципација значи уклањање свих препрека ка женским могућностима – то не значи потчинити жене мушким улогама девалвирајући женске.“ (из The Female Woman, Dејвис-Појнтер, 1973, стр. 14-15)

Можда би се чак и барон Јулијус Евола (1898-1974), тај одлучни мушки учењак за ког се дуго претпостављало да је женомрзац, сложио са овим закључцима госпође Стасинопулос? Надаље, проучавајући Еволине мисли о занесењачком и често свадљивом односу мушкарца и жене, многи, на своје велико изненађење, ускоро открију да је овај образовани Сицилијанац, племенитог порекла, био далеко од женомрзца у било ком смислу. Додуше, вратимо се сада Бароновом високо цењеном опусу, Револт против модерног света (штампа Inner Traditions International, 1995.), која садржи цело поглавље о вези између мушкарца и жене.

Евола почиње ословљавањем људских сексуалних карактеристика, истичући да, док је натприродни принцип изричито мушки, сам природни је очигледно женски. Ово је приказано у далекоисточним концептима Јина (мушко) и Јанга (женско), истинској синтези супротности. Жене су опажане као опасност онима који су трагали путем натприродног, понашајући се уједно и као генеративна и као центрифугална сила, насупрот мушкој хладној и непокретној супротности. У традицији хиндуизма, ово је представљено на представама божанског пара, Шива и Шакти, чији чин сексуалног општења (viparita-maithuna) симболизује мушки фитиљ на ком игра веома живахан и силан пламен женствености:“Ово мерило испуњава принцип кастинског система, и такође, наглашава два основна начела дарме и бхакти, или убеђење: самопостојана природа и активна посвећеност. (Ibid., стр. 158) Доиста, по мишљењу Џона Мамфорда, „отелотворење жене као моћи и енергије, није искључиво идеја Источне мисли. Дубоко укопано у расну свест Западног човека, такође се налази представа женске моћи.“ (из Sexual Occultism: The Sorcery of Love In Theory and Practice, Compendium, 1977, стр. 19)

Али, док су мушкарац и жена комплементарни једно другом, тако имају и различите сопствене путеве које прате. Пут мушкарца је активна и дубокомислена аскеза, док је женски пут сличан у томе, да тражи изражај у улози мајке и љубавнице. Заиста, док је његов облик „активног хероизма“ , њен постаје „пасивни хероизам“, где жена од себе даје за другога (вероватно за вољеног или сина) и кроз то проналази себе:“Остварити себе на постојанији начин, у правцу ова два различита и непогрешива смера; редуковати у жени све оно мужевно, и у мушкарцу све оно женствено; и тежити ка остварењу архетипова „апсолутног мушкарца“ и „апсолутне жене“ – ово је био традиционални закон у вези са половима, који се тичу различитих планова постојања. (стр.159) Стога су жене учествовале у хијерархијском реду кроз мушкарца, нешто што Евола посматра као „одговарајуће чистој женској природи.“ (Евола, op. cit., стр. 160) Даље, он представља ово гледиште, алудирајући на чињеницу да су у оквиру астешке цивилизације, оне жене које су умирале на порођају, биле у равни са ратницима који су умирали у бици.

Сам човек је неопходан за испуњење жене, и чак и у смрти, понаша се као тајанствени праг за свог парњака. Овај кључни традиционални део снажно је изражен код преданих хиндуских жена, које скачу у ватру ломаче на сахрани свог покојног мужа, како би осигурале бесмртност за њих. Инке су такође веровали, да би жене требало да прате своје мужеве у загробни живот, чинећи свестан и промишљен чин самоубиства. Преданост и пожртвованост традиционалне жене у односу ка свом вољеном, очито не зна за границе. Међутим, у људском животу, овај духовни морал је изражен у склопу исламског харема:“Чинило се природним, да жена посвети цео свој живот само једном човеку, који је био вољен на тако неизмеран и несебичан начин, да је дозвољено другим женама да деле иста осећања ка њему и сједињују се са њим, кроз исту повезаност и исте посвећености… Љубав која поставља услове и захтева узвраћену љубав и преданост мушкарца, сматрала се инфериорном. Ово може звучати строго и господарски модерном читаоцу, али овај облик безусловне верности и преданости од стране жене, сматра се начином остварења виших циљева. Заиста, посматрано на најосновнији и инстинктивни начин – као што је сексуално промискуитетна заједница, коју је водио Чарлс Менсон касних шездесетих, на пример – појам полигамног мушкарца, окруженог заносним и сагласним женским партнерима, можда је тешко прихватити. Но ипак, Евола нам говори да је у античкој Грчкој „конкубинат уживао добар глас и био је легално признат као начин да се ласка моногамном браку, у ком је сексуална ограниченост била превазиђена“ (Ibid., стр. 163). Упркос постојању опречних разлога за ово, неколико водећих личности у психологији, из прошлог века, би се несумњиво сложили. Контроверзна подршка полигамији, коју су изражавали К.Г. Јунг и Ото Грос, показала је да има посебне корене у традиционалној сфери.

Тврдити да су се Еволини погледи на улогу традиционалне жене, сусрели са критиком и хистеријом наших савременика у либералним установама, јесте непотпуно приказано. Али, без обзира да ли се„либерализованим“ снабдевачима сексуалног егалитаризма то свиђа или не, мушка импотенција и пратећи раст феминизма, током неколико последњих деценија, довели су до сексуално-раздорног индивидуализма:

„У друштву које више не поима појам аскете и ратника; у коме, чини се, руке последњих аристократа боље држе тениске рекете или шејкере за прављење коктела, него ли мачеве или жезла; у коме је архетип срчаног мушкарца представљен као боксер, или филмска звезда, ако не као тупава кукавица, оно као интелектуалац, професор факултета, нарцисоидна марионета уметника, или запослени прљави профитабилни банкар и политичар – у таквом друштву било је само питање времена када ће жене устати и захтевати за себе „личност“ и „слободу“, у складу са анархистичким и индивидуалистичким значањем које је најчешће у вези са овим речима. (Ibid., стр. 163)

Евола с правом описује овај процес као облик неодговорног одрицања од стране мушкарца:

„Оно што заиста води ка одрицању било је, стога, захтевање „корака напред“. После векова ропства, жене су хтеле да буду своје, и раде шта пожеле. Али, такозвани феминизам, није био у могућности да створи личност женама, другачију од имитирања мушке личности, како би „права“ жена крила изворни недостатак самоповерења, као и њену неспособност да бивствује и делује као права жена, а не као мушкарац. Услед оваквог погрешног тумачења, модерна жена посматрала је своју традиционалну улогу понижавајућом, и сматрала је увредом уколико је третирана „само као жена“. Ово је био почетак погрешног заната; због овога она је хтела да се освети, захтева своје „достојанство“, докаже своје „праве вредности“, и да се такмичи са мушкарцима у мушком свету. Но, мушкарац ког је одредила да порази, у ствари није истинит мушкарац, већ само марионета стандардизованог, рационализованог друштва, које више не зна ништа што је заиста другачије и квалитетно. Унутар такве цивилизације, очигледно не може бити места за легитимне привилегије, те стога, жене које нису способне или које немају вољу да препознају своје природне традиционалне способности, и да их бране (чак и на најнижем могућем степену, будући да ниједна сексуално задовољена жена икад осети потребу да се поистовећује са мушкарцем или му завиди), могле би лако показати, да и оне заправо поседују исте вештине и таленте – и материјалне и интелектуалне – које поседује и други пол, и да, генерало говорећи, јесу потребне и цењене у модерном друштву. Мушкарац, на своју страну, је неодговорно допустио да се ово догоди, и чак потпомогао и „гурнуо“ жене на улице, у канцеларије, школе, и фабрике, на све „загађене“ раскрснице модерне културе и друштва. На овај начин је био задат последњи ударац. (Ibid., стр. 164)

Мудрији читалац ће то препознати, далеко од осуђивања жена, или настојања да се њихова улога усмери или ограничи на једно безначајно робовање, Евола у ствари прави разлику између природне женствености са једне стране, и феминистичке извештачености на другу. Он схвата, да жена може наћи самозадовољење и лично испуњење, само када примети себе у односу на мушкарца. Као што ни племенски људи из Намибије никада неће пронаћи мир и прихватање у бујном Западном метрополису, који је стран њиховим традиционалним вредностима и начину живота, тако и жене морају достићи своје праве судбине настојећи да разагнају (уместо да се одрекну) себе, до чињенице да свака од њих представља похвалан аспект наше шире заједнице. У суштини, можда је мушкарац тај који треба да буде окривљен за данашњи положај модерног света. Евола са правом истиче, да је чак и у пређашњим временима, овај исти процес допринео општем паду античке цивилизације, период декаденције и труљења, за који сам човек мора бити потпуно одговоран. Чак и феминизам, каже Евола, је производ мушке слабости:“Не треба очекивати од жена да се врате ономе што заправо јесу, и да се тако поново успоставе унутрашњи и спољашњи услови за реинтеграцију више расе, када сами мушкарци задржавају само привид мушкости. (Ibid., стр. 169) Тако да Евола није провидно затуцан, или женомрзац, како је често приказиван. Напротив, његов рад је усмерен ка оба пола, и искрено настоји да усклади однос између мушкараца и жена, како бисмо сви открили наше праве дужности. Не само током живота, наравно, већ и у смрти.

Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s