НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

Против прикривених „европских“ утицаја

Владимир Вујић

Некада је, у стара блажена времена која се данас чине сном, национализам наш ишао упоредо са просвећеношћу, општечовечанским идеалима и уопште романтичношћу времена када се од науке, технике, либералистичке мисли полетног грађанства Запада очекивало ништа мање до рај на земљи. Национализам наш тада је значио жудњу да се ослободимо туђинског политичког власништва, да бисмо, „своји у своме“, могли што пре, ми закаснели и заостали, стићи срећнике Запада међу којима тек што није заблистао земаљски Еден. Две велике империје, једна исламска друга католичка, притискале су наш живот свуда. Ислам, који је некада дошао на Балкан са изреком „земља је онога ко је обделава“, једном социјалистичком паролом, налазио се сада у пуном повлачењу и распаду; и на периферији империје, тамо где су беснели и вршљали одметници, неодговорно, често наше крви, зачела се борба за ослобођење. Са друге стране, моћна црно-жута империја притискала је Јужне Словене којима је судба доделила да унеколико задру у Средњу Европу. На вечном limes-у, наши људи, јужнословенски, у току 19. века почели су да сањају сан о слободи, на којој би покушали да пристигну Запад који је у њиховим задивљеним очима тада изгледао као рајско обећање. Знамо испреплетену причу о том ослобођивању: делимично смо је и доживели. Од почетка те борбе – пратиле су нас снажне руке тајних међународних удружења, у разним видовима. Почев од хетерија па све до задњих дана ослобођења и уједињења – невидљиве руке су помагале ослобођење национално, преко својих невидовних организација у нас. Ишло се затим да се разбију аутократске, верске, велике империјалне целине; да се сузбије несавремени Ислам; да се разори монархија која је припадница Рима – да се разбију те целине које сметају напорима либералистичких кругова тајних.

* * *

Природно, за мале јужнословенске несрећнике на Балкану и у Централној Европи – ове помоћи су добро дошле. Ослобођење је ваљало да донесе просвету и слободу, рај овде у долини плача, просперитет и срећан живот: достизање узора на Западу. Напори интернационале – кроз делања својих ложа – ишли су напоредо са напорима наше нације за ослобођењем. Национализам нам је био карбонарски, либералистички, масонеријски обојен, пун буржоаских полета и нада. Знања, знања и књига – викало се све од Доситеја па до апостола, последњих, европских цивилизација. Патетика Змајева – „Знање је светлост, знање је моћ“ – патетика типично малог грађанина била је израз те тежње за „светлошћу“. А ту су светлост истицале пред нас, замамну и пуну обећања, све радионице интернационала. Знало се, свакако, још тада, у тим средиштима тајних интернационала – да иде на ред велика империја хришћанска, али сад не католичка но православна, она о којој мали Јужни Словени сањаху непрестано: сви, од примораца до оних по горама балканским. Знало се тамо врло добро да после падања Немачке, која је велика и опасна, долази на ред Русија, мајка. Ми смо очекивали чуда земаљског раја од Запада и од нашег ослобођења…

* * *

Тај стари либералистички, просветитељски, национализам ишао је руку под руку са стварним најогорченијим непријатељем национализма. Тај стари патриотизам, натучен фразама о ослобођењу ради „уздизања луче просвете великих народа“, ишао је интимно напоредо са организацијама којима ни најмање није стало до тога да се ослобођени Јужни Словени здруже у велику националну државу. А најмање хришћанску. Стари наши националци, родољуби, сматрали су да могу да здруже, помире и споје своје горљиво православље, љубав према Русији, свој национализам са оним људима који су заклети непријатељи сваке цркве, сваког национализма, сваке велике хришћанске империје. Чудесно је било, дирљиво и наивно то доба, када  је велика мистична снага нације пуним замахом стварала себи терен; када јој се придружило све, и црква чак, у пуном самопрегору и забораву да она бар мачем не дела; када се хрлило ослобођењу и примало се, некритички, све што њему води. А када се ослободимо, онда ће се хрлити просвети и благостању, по узору „срећнијих“ великих европских нација; онда ће и црква благосиљати и морално делати наместо да носи бомбу и карабин; онда ће се све здружити и спојити и представљаће све један дирљиви табло старих бакрореза као са слика из књига Милована Видаковића; онда ћемо и ми „допринети човечанству свој прилог“ и милостиво ће нас примити у свој срећни, просвећени, мирни, задовољни, круг наше старије и срећније сестре…

* * *

Авај, какво разочарење! Наместо хармоничног таблоа а ла Видаковић, наместо срећног здруживања, наместо просперитета, слободе, величине и равноправности просветитељске и друге – пред нама је друга једна Европа, други један Запад; пред нама је горка једна стварност; све што смета здружењу, уједињењу, слагању, држи се на концима које затежу руке из иностранства, невидовне; стари сан наш, Русија, мајка, тек почиње, једва, да прездравља од отрова невидовним рукама убризганих; црква наша, у новоме времену, наместо захвалности за своју тешку и толико њој противречну али херојски одиграну мисију, добија пребацивање да је упливала у „клерикализам“. Шта да се каже о лицу Европе и Запада. Да је неки добронамерни либералистички националац заспао некако са ликом, у срцу, Запада као насмејане маске, под белом периком, а ла Дидеро, под сунцем слободе, просвете, правичности и једнакости, мира и благостања које ће донети Жил Верновски снови о науци – па да се пробуди данас! Наместо ведрог лика музе видео би њушку, обучену прилику страшну, са маском за гас, бајонетом, ручном бомбом, праћеном ћутљивом, мрком, безличном војском страхотних и џиновских тенкова; сунца не видео од ројева крилатица, избациваних са матичних бродова, градске гомиле, незапослењаци, нови варваризам, модерно просташтво, цветање секса и сексуса, кревељења и опсцених гестова. У домовини се свуда осећа, опет, присуство невидовних руку које као да не сједињују но разједињују. Свуда неко и нешто пречи сваки полет и развој; неко корумпира, нешто се ваља преко земље, труло и гадно.

Невероватно је тешко данас досањати стари онај сан. Лик, онај светли, са западне стране претворио се у исцерену маску против гаса: ко зна шта прети иза тог стакла и те њушке? Унутарњи просперитет, слагање, мир, љубав систематски трују опет неке хетерије – само модерне. Никако и нипошто не снажну, националну, стварно уједињену државу, а још мање ону у којој би јужнословенски хришћани живели међусобно у братској љубави. Одједном, од некуда, срамно је почело постајати свако такво националистичко настројење. Однекуда, одједном, није више „модерно“ бити националист; и национализам, сада отворено, проповеда се помодно, јесте велико зло и помало и срамота, јер је „застарео“.  Када се линија ослобођења ваљала продужити, једноставно и доследно, одједном од оних самих који су је с почетка помагали, она се криви, зауставља, на све начине јој се смета. Националисте, ето, постадоше још мало па ругло наше, несавременост наша. И, као врхунац, када је пуну одговорност за ту линију преузела личност која би је консеквентно створила – један Краљ губи свој живот који је посветио тој правој, часној, непомућеној линији. Ту има трагике, али и мистике која може да уроди златним плодом.

* * *

Наши савремени националисти морају имати пред очима чињенице. Они не смеју имати сентименталност њихових старих, нити врела и извора домаћих нити обавештености. Ми не можемо више бити наивна балканска деца. Интернационале не могу за нас бити врела и извори домаћи, нити привидна болећива социјално-хумано-етичка здружења. Одмеримо трезвено и практично сва лица, све видове, све привиде. Ако смо некада ишли заједно са некима, данас морамо бити свесни да не можемо, да не смемо ићи заједно, да је то заједничарство – једно самоубиство. Одајмо историјску пошту некадањем национализму. И место у музеју. Али знајмо да смо у пуном животу и пуној стварности у којој таласи прогутају све оне који не виде, не знају и не боре се. Знајмо да наша целина, мир, слагање, самосталност, данас када пред нама не стоји више идеал просвећености Запада него „идеал узимања простора и тржишта“, јесу неподносиви баш за оне исте којима је некада била неподносива и Русија. Разједињени – ми ћемо лакше остати „експлоатационо подручје“ – не само материјално, но, што је важније, и духовно. Нови национализам мора бити свестан обмана у старом – иначе ће олакшати посао разорним силама.

Овај унос је објављен под Русија, Српски социјализам, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s