Православље и социјализам

300px-christian_communist_symbol-svg

Миломир Ђ. Миљанић

Онима који сматрају да је православље нешто што се не дотиче друштва и друштвеног живота и који сматрају да треба одвојити Цркву од државе и политике, па самим тим и сваког хришћанина, морамо се супротставити чињеницом да је још старозаветни човек познавао обједињујућу улогу Цара и Првосвештеника, те да нема места опирању чињеници да су православни хришћани позвани да унапређујући себе унапређују и друштво, мењајући себе, мењају и друштво али делатно и активно, трудом и подвигом.

Питање које је постављено у наслову овог чланка није ново, али оно што мора бити овога пута ново, јесте пре свега приступ којим ће се прићи овима, за човека данашњице, свакако контрадикторним терминима. Заправо, проблем модерног човечанства јесте у томе што и православље и социјализам гледа кроз призму теоријског приступа самим терминима, стално трагајући за новом терминологијом којом би се свеобухватније изразило оно што даје идентитет и православљу, али и социјализму.

Минуле године комунизма и посткомунизма у којем смо и данас, а које су термин социјализам деградирале у сваком смислу урушавајући при томе његову истинску националну и истинску социјалну компоненту, као и модерно посветовњачено православље нагрижено екуменизмом и комформизмом, а лишено истинске светоотачке аскезе и побожности, у главама данашњих људи створиле су слику коју тешко да можемо променити. Часних изузетака са обе стране заиста је мало и недовољно да се чује „глас вапијућег у пустињи.“

Историјска неправда нанесена изворном србском социјалистичком учењу представљајући га као отвореног непријатеља традиције, културе, морала и цркве, довела је до тога да, без обзира на заиста скромно знање о развоју србског социјализма од 19. века до данас, наши погледи буду углавном негативни. Није спорно да је социјализам у Срба у својим познијим годинама попримио одређене негативне елементе које свакако треба изобличавати, али се закључци никако не смеју доносити тако да обухватају све и свакога. Сличан „проблем“ имамо данас када је Црква у питању. Велики број свештеника и епископа својим понашањем, које се не тиче увек материјалног, скрнаве каноне и догмате Православне цркве, чиме свесно или несвесно, у знању или незнању, урушавају древни поредак установљен на Васељенским саборима. И овде имамо заиста дивних ревнитеља, свештеника, монаха и епископа, те ради њих и ради Истине, морамо бити крајње објективни и правилно информисани када почнемо да доносимо одређене закључке.

О родоначелнику србског народног социјализма Светозару Марковићу већ је писано на овом блогу, па ћемо њега, овога пута, оставити по страни, али неизузимајући утицај који је имао на своје наследнике са обе стране Дрине, као и преко Саве и Дунава. Религијски погледи Св. Марковића нису толико оставили утицаја на наследнике, колико су на њихове ставове утицали политички списи и политичка гледишта која се тичу друштва и његовог уређења. Разлог томе је, како нам се чини, схватање Цркве одвојеном од државе, али ипак не толико небитном када је у питању морално здравље становништва. Црква је у списима Св. Марковића третирана као бирократска установа, а не као жива богочовечанска заједница те отуда један такав, углавном погрешан, став о самој Цркви.

Оно што је карактеристика изворног србског социјализма јесте несебично и предано служење интересима сопственог народа, старање о његовом благостању, уништење неправде и сиромаштва, борба свим средствима за ослобођење поробљене браће од капиталистичког и окупаторског јарма, те једном речју бескомпромисна борба за социјално и национално ослобођење и уједињење. Све побројане компоненте чиниле су основу политичког деловања србских социјалиста, нарочито оних раних попут поменутог Марковића, затим Ценића, Пелагића….

Појам „србски социјализам“ као и „србски социјалисти“ овде користимо како бисмо истакли да се не ради о општечовечанској појави која је идентична за све народе на земљином шару, него истичемо особености социјализма који се зачео у специфичним друштвеним и социјалним околностима у србском народу. Поређења ради, и термин који се одомаћио у србском народу када је реч о Православљу као једином истинитом Хришћанству, јесте Светосавље , односно „Православље србског стила и искуства“.

Социјалистички идеали добровољног служења заједници, као и спремност на најеће жртве и подвиге, у много чему подсећају на хришћанско служење и братско састрадавање и сараспињање. Ипак, православна духовност и православни живот се не исцрпљује бригом за земаљско и пролазно, али само Свето Писмо нам оставља обиље сведочанстава о „социјализму“ првих хришћанских заједница. И старозаветни и новозаветни списи сведоче о бризи целокупне заједнице о сиромашнима, болеснима, о удовицама и сирочади… Љубав о којој надахнуто говори св. Апостол Павле креће се у оба правца, ка Богу и ка човеку.

Искрени православни хришћанин који целокупан свој идентитет гради на љубавном односу ка Богу, не може, у политичком смислу, бити ништа друго него народни социјалиста. Љубав према Богу је немогућа, лажна и фарисејска, уколико она није окренута и ка човеку који представља не само круну стварања и најсавршеније створено биће, него икону Бога Живога. Зато хришћански социјализам није само дело механичког и хладног милосрђа својственог западним псеудохришћанима и либерализму у целости, него је то социјализам који проистиче из искрене љубави и оданости заједници, односно нацији у данашње време.

Социјализам је служење, а социјалиста је слуга и заточник Идеје правде и истине. Православно хришћанство је служење Богу Живоме и Истинитом, живот голготском жртвом у савременом свету. Истински друштвени преображај у овом свету сматрамо да није могућ без правилног схватања православља и социјализма. Социјализам сам по себи кратког је века уколико је лишен духовне димензије која му даје постојаност да издржи буру времена и пуноћу да то исто време и надвлада.

Србски човек гладан је и хлеба и Хлеба, слободе и Слободе. Иако није од „овога света“, Православна Црква у њему пребива и зато има своју обавезу да буде чувар и вере и нације. Отуда и проистиче неопходност „сарадње“ православља и социјализма, њихово прожимање и достизање средњевековне идеје о симфонији Цркве са једне и државе са друге стране. Као што смо већ нагласили да је православље једино истинито хришћанство, тако морамо нагласити да је једни истинити србски социјализам православни народни социјализам који у бити не представља никакву новину, него нас враћа у светле тековине србског средњовековља, у Србију Немањића, као најбољи показатељ да је такав један облик социјализма реалан и остварив.

Сјај и моћ србске средњевековне државе, успон на степеник царства и патријаршије, богата и снажна држава, била је могућа управо до оног тренутка до кад је синергија цркве и државе, православља и народног социјализма, била таква да једно није гушило друго, него подстицало обострани напредак. И стварање човека јединственим Божијим захватом од тела и Духа Животног удахнутог тако да човек постаје „душа жива“, сведочи о заокружености једне природе, о комплетној личности која само тако створена има могућност да превазиђе своје несавршенство и да напредује. Друштво, заједница, подсећа неодољиво на човека и његов начин стварања, тачније на ту двострукост, при чему једино правилан и симетричан развој обе компоненте, неће довести до несклада, а касније и до пропадања. Савремено друштво покушава да, уз помоћ нове технологије, направи човека мимо Богом благословеног начина рађања, па је тако наступила ера роботизације човечанства. Нове машине су само наизглед човеколике, али лишене саме суштине бића човековог, јер упркос целокупном технолошком напретку савременог човечанства, душа је нешто што се ни у најбоље опремљеним лабораторијама неће моћи направити. На исти начин можемо посматрати и социјализам који, ако буде лишен своје душе оличене у православном исповедању вере и покајничком повратку у православни начин живота, постаће управо идеолошка машинерија која меље човека не нудећи му никаква напредак ни бољитак.

Онима који сматрају да је православље нешто што се не дотиче друштва и друштвеног живота и који сматрају да треба одвојити Цркву од државе и политике, па самим тим и сваког хришћанина, морамо се супротставити чињеницом да је још старозаветни човек познавао обједињујућу улогу Цара и Првосвештеника, те да нема места опирању чињеници да су православни хришћани позвани да унапређујући себе унапређују и друштво, мењајући себе, мењају и друштво али делатно и активно, трудом и подвигом. Према речима оца Серафима Платинског, уколико хришћанска јеванђељска истина не зрачи из свега што човек чини, у тој мери он није добар хришћанин, а уколико је човек позван на политичко деловање, његови поступци на том пољу такође морају бити хришћански. Зато ми данас, као правослвани социјалисти, немамо избора него да активно сведочимо своје православље и социјализам кроз упоредну борбу за духовни и социјални опоравак србског народа.

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s