Реформација и „богоизабраност“ капитализма

Од Реформације, западна апостасија пролази кроз нову важну етапу. Протестантизам и јеврејство (раније задржавано једнородним хришћанским окружењем), рађају капитализам: дотада невиђену економску активност људи који су збацили са себе хришћанске моралне забране. „Слобода богословских мишљења” у протестантизму, довела је дотле да су: „међу мноштвом религиозних секти које су биле изазване Реформацијом…, настале и такве које су биле наклоњене јудаизму” (Грец. Г., исто, т. 10, стр. 253). У њима се тврди да је Бог од почетка и неизмењиво предодредио једне људе за спасење, а друге за пропаст, независно од човечије воље (чиме се поричу и слобода човекове воље и неопходност његовог старања за спасење, као и свеблагост Бога, који је, дакле, спреман да произвољно и незаслужено осуђује човека на владавину зла).
Најпознатије од таквих секти (пуританство и калвинизам), изводе из тога и раније незамисливо оправдање новог економског поретка: за знак „богоизабраности” проглашава се богатство. У томе је главни смисао и циљ такозване пуританске „радне аскезе” – не Бога ради, него ради сопственог материјалног напредовања. Касније су западни научници (М. Вебер и В. Зомбарт) убедљиво показали да је капитализам као освећење материјалних земаљских вредности постао могућ управо услед јудаизације западног хришћанства. (…)

Тако је Запад удобно уредио своју државу вођен материјалним вредностима, а на уштрб небеских вредности. Са њима, као да је закључен компромис: оне треба да помажу тежњи ка земаљској „срећи”, коју је свечано прогласила америчка „Декларација о незавиности” (1776.). Она је постала узор за европске буржоаске револуције, у којима су антихришћанске снаге постигле нове успехе – равноправност хришћанске и антихришћанске религије: у Француској (1791.), у Енглеској (1849. и 1857.), Данској (1849.), Аусто-Угарској (1867.), Немачкој (1869. и 1871.), Италији (1860. и 1870.), Швајцарској (1869. и 1874.), Бугарској и Србији (1878. и 1879.).

Посебна улога у томе, припада масонству које су створили Јевреји (…). Масонство се може дефинисати као тајно „унијаћење” елите „хришћанског” (протестантског) Запада у правцу јудаизма, који је од почетка имао моћан инструмент утицаја: новац.

Прокламовавши „општење са Богом” без Цркве, протестантизам је одмах изложио своје следбенике опасности општења са неким другим, уместо са Богом. Зато је протестантизам био погодна основа за масонство, које је уместо Божанске Тројице поштовало некакво „Врховно биће”. По тврдњи масонске енциклопедије, „између протестантизма у његовим различитим формама и масонства, никада није било дубоке неподударности… У земљама у којима преовладава протестантизам, масонство је јако и нигде не наступа против цркве”, а свештенство „ступа у ложе и осећа се у њима сјајно” (Dictionnaire universal de la franc-maconnerie. Paris, 1974., p. 1056).

Наиме, да би масонство обезбедило равноправност Јудејцима, његов политички циљ, био је свргавање монархија, подривање утицаја римокатоличке цркве и извршење демократизације света. У условима секуларне демократије, равноправно јеврејство, претвара своју новчану моћ у неравноправност свих осталих, постепено подчињавајући друштво својој контроли. Подсетимо се како је Владимир Соловјев констатовао ту очигледну чињеницу:

„Јудејство не само да користи толеранцију, него је успело да заузме и владајући положај у најнапреднијим нацијама”, у којима се „финансије и већи део периодичне штампе налазе у рукама Јевреја (непосредно или посредно)” („Јеврејство и хришћанско питање” 1884.).
Разуме се, јеврејство се стара да не показује претерано своју власт, јер „тајна безакоња” не може да одоли Истини у отвореној борби против ње и зато јој сасвим пристаје назив „Светска закулиса”.

Тако је „Светска закулиса”, формиравши се у знаку апостасије, у Ново доба постала и њен главни покретач, тајно подстичући тај процес у целом свету рукама самих „хришћана” (масонство), под изговором „демократизације”. Она стреми да атомизује друштво и да га лиши апсолутних духовних вредности, јер само у таквом друштву, новац постаје највиша вредност и једина „истина”, постаје истина новцедавца (издаваоца новца)…

Разуме се, ни руска цивилизација у својој задржавајућој суштини (у смислу речи Апостола Павла), није се развијала у праволинијском кретању ка хришћанском идеалу. Руски историјски пут, обележен је многим одступањима од Истине, која су ипак надвладавана уз помоћ Православне Цркве. Та одступања, помагала су нашем народу да извуче одговарајуће поуке из свог пада и да ојача на путу слеђења Божије замисли.

(Одломак из књиге „Тајна Русије“ руског православног публицисте Михаила Назарова)

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Русија, Хришћански социјализам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s