Националсоцијализам: „Шта значи Отаџбина?“

Грегор Штрасер

Дoсовим планом, намером америчко-енглеског капитала под утицајем Јевреја да користи немачку националну економију као гигантску операцију извлачења профита, да трансформише немачку индустрију у колосалну радионицу за престоницу Вол Стрита и да направи марљиви народ од 60 милиона људи у огромну војску беспомоћнох најамних робова, биће потпуно реализована у наредних неколико година.

У светлу овог развоја догађаја морамо сада и заувек јасно, недвосмислено и отворено поставити своје циљеве.

Само на тај начин ће наше идеје добити привлачну снагу у односу на чежње превареног, изданог народа.

Ми националсоцијалисти смо социјалисти, прави, национални, немачки социјалисти! Одбацујемо вулгаризацију овог концепта, разводњавање речи из „социјализма“ у „социјално“ – реч која је, као ниједна друга, постала лицемерна димна завеса иза које је видљива неадекватност капиталистичке економије, или што је у најбољем случају потпуно неадекватна утеха за оне врсте поштених људи који верују да могу излечити гнојне ране на телу економије и народа, постављањем ове сажаљиве налепнице на њих. Не, ми смо социјалисти и не бежимо да на себе преузмемо стигму ове речи, речи коју је марксизам тако страшно искривио.

Шта значи: националсоцијалиста? И зашто се то односи на нас?

Верујемо да је нација заједница судбине! Заједница судбине је заједница потребе! А заједница потребе је и заједница хлеба!

Национални покрет сада заједно са нама признаје заједницу судбине и заједницу потреба – али они се изненада, мртво заустављају на сугестији да они такође означавају заједницу хлеба. „Заједница хлеба“ – то значи да су земља и тло, природни ресурси и природне снаге власништво читавог народа, читаве нације! То је такође дух који стоји иза обмањујућег марксистичког израза, „власништво над средствима за производњу“. Али заједницом хлеба, није једна класа, чак ни радничка класа, власник, већ нација у целини!

После векова капиталистичког економског система (који је као и све у своје време имало своју функцију и своју сврху и чије се заслуге не умањују признањем да је његово доба готово и да овај систем мора бити замењен другим) и после векова чисто комерцијално економског размишљања, данашњи здрав разум је постао толико неуравнотежен да се често чини незамисливим или бар непрактичним да жели размотрити идеју националног власништва над земљом и производним средствима – али један поглед на историју показао би да је такво размишљање некада доминирало, да се стотинама година наша земља обрађивала у облику наслеђа/баштина, док су се цеховске производне задруге сматрале као други облик поседовања земље. Ово само показује да појам таквог економског поретка никако није плод измишљене идеологије.

Али оно што нас је у првом реду учинило социјалистима, наравно, није мисао о бившим економским облицима, већ препознавање дубоке, унутрашње правде и убедљиве спољне потребе! 85% нашег народа су радници и запослени! А ових 85 процената нашег народа је искључено из власништва над немачким тлом које би требало да бране, искључено је из уживања у материјалним добрима нације којој њихов властити рад даје живот и вредност!

Ових 85 процената немачке нације нема никакве везе са мајком земљом и националним средствима за производњу; за њих нација није заједница хлеба и зато су сумњичави или подругљиво презирни ако им неко жели објаснити да су део ове нације, део ове судбинске заједнице и заједнице потреба! Оно што ми желимо је ништа друго него да ових 85 процената интегришемо у организам нације, да им покажемо очигледно и да им опипљиво учинимо јасним да је срећа и несрећа ове нације њихова властита срећа и несрећа, јер су и они сами пуноправни чланови ове колективне целине!

То је револуција, економска револуција! Наравно! И ми желимо ову економску револуцију, баш као што је некада Фрајхер фом Штајн желео и извео економску револуцију како би се борио за национално ослобођење свог народа! Напокон, шта је била велика еманципација сељаштва, осим огромне економске револуције, револуције коју су тадашњи феудални господари приказивали као „бољшевичку“ и „субверзивну према држави“, баш онолико, колико наши националсоцијалистички захтеви данас забринуњавају капиталистичке кругове! – Само овом економском револуцијом сељачке еманципације, само инкорпорирањем новоствореног система имања [Штандесистемс] у организам државе, само преко огромних сила које су тиме ослобођене, само кроз све то Пруска 1806. постала је Пруска 1812. и Немачка 1870. – и наше је најдубље уверење да само ослобађањем радничке класе, кроз интегрисање немачког радништва у организам немачке нације, Немачка 1918. постаје слободна Немачка у блиској будућности и Велика Немачка у даљој будућности!

Још једна реч о нашем односу са марксистичким социјализмом! Од марксизма рођеног у Јеврејима и вођеног Јеврејима не одваја нас само наш горљиви национални став, већ нас од њега разликује нешто још дубље: одбацивање материјалистичког погледа на свет! Ми, којима је личност све, из дубине душе мрзимо хомогенизујућу масовну заблуду марксистичке идеологије! – Социјализам није владавина маса, нивелисање учинка и надница, него је социјализам та дубоко пруско-немачка „служба целини“ из признања да је сваки појединац део, дубоко повезан део целине! Завист испуњена мржњом ка легитимно стеченој имовини нама националистима је страна као и шупљи контраријанизам против вођства – али ова имовина не сме да се састоји од опљачкане националне имовине.

И овде је тачка прелома за све приговоре националсоцијализму! Да ли неко озбиљно верује да би способни генерални директор био ишта мање способан да су акције компаније на чијем је челу у власништву немачке државе, локалне заједнице и радне снаге, уместо да су у власништву домаће или стране јеврејске банке? – А зашто би сељак требао мање компетентно радити на земљишту које припада њему и његовој деци и његовим унуцима, ако зна да у случају одумирања његове породице, ово земљиште неће ићи некој фирми за некретнине већ његовом завичају, нацији?! И да ли је неправда захтевати закупнину од приноса његовог тла, оног тла које је власништво читаве нације и које брани цео народ.

То је оно што ја називам срећним браком између човековог личног егоизма, чију легитимност и мотивациону снагу свесно потврђујемо, и заштите интереса шире јавности, што произлази као природно право из искуства нације као заједнице судбине – потреба за хлебом!

Било је то дубоко искуство за мене када ми је један од мојих тобџија током курса патриотског подучавања на терену рекао: „Шта значи Отаџбина?“ Ово је земља која припада мом оцу и која ће једног дана припасти мени; која ми даје прилику да радим и које ме храни, на исти начин на који сам протекле три године провео бранећи ову земљу. Али ни мој отац ни ја никада нисмо поседовали свој део земље, а сва наша воља за радом нас још увек није сачувала од тога да недељама или месецима будемо сиромашни [без хлеба] и да не би провели цео свој живот у непрестаној бризи да ли ћемо сутра имати посао. Заиста не могу да разумем зашто бих за такву земљу жртвовао своје здравље и можда свој живот. “

Ове речи скромног војника стижу до сржи такозваног антинационалног става радничке класе, до суштине немачке беде, а истовремено говоре о јединој могућности која води ка спасењу! – То је заблуда, заблуда због које је Немачка изгубила рат, заблуда због које сав национални рад мора остати неуспешан, то је заблуда веровати да народ од 60 милиона људи који припадају рационалном 20. веку, може бити подстакнут на непрекидне жртве које захтева националноослободилачка борба једноставно кроз усхићење части, патриотизма и националног поноса – ако истовремено овај народ не постане јединствен и доследно толерантан, доследно праведан и доследна блажена целина; ако држава ове нације није отелотворење воље народа; ако економија овог народа није отелотворење социјалне правде.

Речи остају речи, ма колико усрдно долазиле из националног срца – морају да побуде емоције да би доказале своју вредност; емоције остају емоције, без обзира на то колико су страсне снаге у њима искрене и велике – морају побудити акцију да би се показале ефикасним! Национални осећај на који се позивамо мора надахнути ослобађање немачке радне снаге! Тада ће, тек тада, наш народ бити довољно јак да на себе преузме жртву борбе за национално ослобођење.

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Штрасеризам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s