Ото Штрасер, опозиционар, левичарски револуционарни национал-социјалиста, идеолог и вођа антихитлеровског Црног фронта, 1933. године емигрирао је у Аустрију, затим се преселио у Праг, затим, нешто касније, у Швајцарску и коначно, настанио се у Португалу. 1943. отишао је у Канаду, одакле се вратио у послератну Западну Немачку тек средином 1950-их. Почетком 1934. године, годину дана након доласка Хитлера на власт, Штрасерове антинацистичке публикације почеле су се шверцовати преко немачке границе у великим количинама. У њима је разоткрио суштину Хитлеровог режима, који је намерно гурнуо немачки народ, заварaн шовинистичком пангерманском пропагандом, у самоубилачки и антиевропски „фашистички рат“.
Активно је промовисао међуетничко одржавање мира и залагао се за реорганизацију Европе у „Европску федерацију“ равноправних народа. Штрасер је оптужио Хитлера, који је постао суверени диктатор, за идиотски напад на Русију и упозорио да се било која, чак и наизглед претендирајућа на успех, „источна политика” Запада увек завршавала смртоносним узвратним ударцем Истока. Написао је да су нацисти у само годину дана успели да натерају људе на најбруталнију партијску диктатуру, а Немачка је, тежећи националном ослобођењу и националном јединству, завршила у концентрационом логору. Штрасер је замерио хитлеровској влади због тога што уместо да образује самопоуздане „народне другове“, он масовно узгаја кукавне и уједињене робове. Ни то није решило многе економске проблеме, јер је капитализам, чији је Хитлер постао „кербер“, постао још снажнији, непринципијелан и грабежљив. Пролетаријат је остао потлачен и експлоатисан, сељаци и даље јецају под великим теретом каматних дугова, а фондови и гигантске робне куће немилосрдно дробе мале и средње предузетнике.
Штрасерова критика нацизма говорила је о његовој „форми без садржаја“, јер је политички, економски и културолошки, парадоксално, постао наставак либерално-капиталистичког система, док је споља био, као, „националсоцијализам ”, али, само лажно. Штрасер је тврдио да свест немачког народа живи од револуције и жуди за обновом, али влада, која постаје све реакционарнија, то ни на који начин не узима у обзир и постепено је увлачи у нови рат. И тако је поставио следеће кључно питање – „Социјалистичка револуција или фашистички рат?“ Обе опције, на овај или онај начин, значе излаз из државне и социјалне кризе, али само коју цену ће Немци на крају морати платити? Социјалистичка револуција руши капиталистички систем, решава проблем унутрашњег и спољног дуга земље, укида монопол на имовину и даје наду свим незапосленима и угроженима. „Фашистички рат“ такође елиминише незапосленост, повећава потражњу и цене пољопривредних производа и отвара велике војне шансе за младе.
Али само социјалистичка револуција, према Штрасеру, у потпуности испуњава истинске немачке и европске тежње, јер ствара нови друштвени поредак у мирној и савезној Европи. Фашистичка војна клика и једностраначка антипопуларна диктатура, примећује даље, смртно прете немачкој револуцији и немачком социјализму, представљајући наставак предаторске политике светског империјализма. Нацистима, буржоазији и индустријалцима несумњиво је потребан рат, али супротставља им се узајамни табор Револуције – националсоцијалистички „Црни фронт“, оружани борци СА, национална револуционарна омладина и марксистички комунисти у редовима радничке класе. Хитлерову „Жиронду“ мора срушити Национал-социјалистичка револуција под заставом „Црног фронта“ и њених сарадника, која ће ујединити све бескомпромисне националисте и социјалисте и чија ће лозинка бити поклич – „Живела социјалистичка револуција!“
Ото Штрасер је само у њој видео једини могући излаз за немачки народ и све Европљане, јер је светски рат, опасност на који је упозорио (иако узалуд), расцепкао Немачку, истребио њену страствену младост и уништио традиционално конзервативну Европу. И данас Штрасерово питање „Револуција или рат?“ – „Социјализам или рат?“ – остаје не мање релевантно и једнако витално као раније, уочи Другог светског рата, јер ће само разумно организовано социјалистичко друштво бити у стању да се избори са планетарним проблемима и да не склизне у потпуности у амбис светског армагедона.
Револуционарни национализам 