Дух друштва и државе

Као што је наша борба против капиталистицке економије истовремено и борба против духа те капиталистичке економије, борба која мора бити укоријењена како у вањском наступу тако и у срцу сваког појединца, исто тако је наша борба против данашњег друштва и сувремене државе
истовремено борба на живот и смрт против духа тог друштва и те државе: против либерализма и лажне демократије!
Дух наше националсоцијалистицке идеје мора надвладати дух либерализма и лажне демократије ако желимо да Трећи Рајх уопште постоји! Дубоко укоријењени у органском животу, схватили смо да је лажно вјеровање о људској једнакости смртна пријетња којом је либерализам уништио народ и нацију, културу и морал, продирући у највеће дубине нашег бића! Либерално размишљање разједа саме основе живота, уништава крв, разара свети поредак заснован на неједнакости која нема ничег заједничког са садашњом друштвеном структуром. Јер хијерархија, о којој ја овдје говорим, зависи искључиво од достигнућа појединаца у заједници. Морамо са фанатичном упорношћу одбијати прихватити често изговорену лаж да су људи „у основи једнаки“ и једнаки у смислу свог утицаја у држави и судјеловања у власти. Људи су неједнаки, неједнаки су од рођења, постају још више неједнаки током живота и стога се неједнако вреднују по својој позицији у друштву и држави. Али оваква неједнакост има само један стандард, односно може имати само овај, један стандард: допринос појединца друштву, нацији и држави!
Стога долазим до захтјева који на први поглед изгледа као утопија, али који се неизбјежнонамеће након свега што сам рекао, и који се наметнуо многим друговима на сличан начин.
Захтјев за неједнаку расподјелу права складно доприносом држави захтијева разраду процеса селекције по којој ће се допринос мјерити. У оквиру националсоцијалистичког покрета много се прича о појави нове групе вођа, и ово се дотиче онога о чему говорим. Али методе који су препоручене као рјешење: генетске провјере, индоктринација, итд.. ми се чине сумњивима у смислу могућности, вриједности па чак и ефективности! Други начин, савршено поштен, је војнички начин на који ми је позорност скренуо мој пријатељ Фефер, а то је селекција од стране војске. Ово захтијева да војна служба буде драговољна, биће право, а не обавеза. Практично, то би се ријешило тако што би по закону сваки грађанин морао служити држави двије године; током овог времена он не би, као што присталице обвезног радног рока желе, градио цесте или судјеловао у другим јавним радовима, већ би учио занат. Тако да не би постојао нити један грађанин који неби имао бар двогодишњу занатску обуку. Селекција најбољих би била резервирана за оружане снаге чија би служба трајала четири године и стога привукла само оне највољније да се жртвују и која би са собом донијела опасност рата и захтијевала све херојске особине. Приступ је драговољан и независан од било какве силе. Ко може сумњати да грађани који се драговољно јаве за војну службу, која их одваја од приватног живота дупло дуже од цивилне, и која још уз то, за разлику од ове друге, не ствара практичне предности у животу већ напротив, након много суровије службе ставља живот у опасност у слуцају рата, ко може сумњати да су ови грађани најбољи од свог народа, чији допринос држави досеже далеко изнад просјека?! Има ли ичег природнијег од тога да националсоцијалистичка држава вреднује њихов допринос изнад доприноса других, толико да уз опште право гласа сваком грађанину, овим драговољним браниоцима државе додијели десетероструко право гласа?! Шта је ово ако не признање принципа доприноса као основе за политичка права? Заузврат, војна професија би видљиво преузела водећу улогу у држави која је прије свега њихова и коју ће одржавати и штитити од свих напада извана. Био би гријех не направити исту селекцију и код женског пола. Пошто су све карактеристике пропадања изражене подједнако код оба пола, стога је и основа иста; скоро се може рећи да је оно чак још јаче код мајки. Био би то заиста неопростив превид уколико националсоцијалистичка држава и овдје не би потражила методе природне селекције којим би одвојила један дио и претпоставила, да управо претпоставила, другоме.
Код мушкарца војна служба је најозбиљнији и највриједнији облик судјеловања у држави, код жена то је мајчинство! Постоје бројна ратничка племена у Африци код којих мајке које умру на породу бивају сахрањене с истим војничким почастима као и мушкарци пали у борби. У томе је двострука симболика: осим признања за јунаштво, показује се да је вриједност ових људи за племе била иста. Мени се стога чини као логичан и обвезујући наставак напора ка природној селекцији најбољих успоредити мајчинство жене у браку с војном службом мушкарца и наградити га исто тако већим бројем гласова. Очито је само по себи да право на више гласова није једини облик награде, већ да се морају дати и додатне бенефиције у политичким правима, код избора судија и високих дужносника, постављању чиновника и у свим почасним звањима. Назовите то утопијом, али за мене је то извјесност: након двадесет до тридесет година такве селекције нација ће имати групу вођа која ће промијенити цјелокупан изглед друштва и државе и који ће бити неразрушива потпора ове државе и њене економије.

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Национал-бољшевизам, Штрасеризам. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s