Фронт Ослобођења Животиња

Animal Liberation Front (Фронт Ослобођења Животиња) састоји се од малених, потпуно аутономних, група људи широм света које проводе директне акције које су у складу са A.L.F.-овим „водичем“.
Те групе се називају ћелијама које могу бројати од једне индивидуе до већег броја људи који сарађују изузетно блиско. Активисти из једне ћелије нису упознати са A.L.F. активистима из друге ћелије због потребе за потпуном анонимношћу. Такав принцип помаже сигурности активиста пред полицијском репресијом, те пружа могућности за даљње деловање поједине ћелије.
Будући да не постоји централна организација или формално водство A.L.F.-а, људи су вођени искључиво својом особном одлучношћу или раде по одлукама донесенима у оквиру поједине ћелије те на тај начин проводе акције. Постоји A.L.F. не-хијерархијска организација, то значи да само људи који су директно укључени у акције одлучују о својим поступцима и о својој судбини…
Било ко у вашој околини може бити део A.L.F. покрета а да тога нисте ни свесни. Из искуства је познато да су A.L.F. активисти људи најразличитијих занимања и профила… Ниједно људско биће није имуно на патњу животиња, а то укључује чак и раднике, који су запослени у индустријама које злоупотребљавају животиње, јер ни сви они не могу поднети да мирно проматрају свакодневну животињску патњу…
Свака акција која се придржава стриктно ненасилног водича (који следи), може се сматрати Animal Liberation Front – акцијом…Економске саботаже као и уништавање имовине (ненасилне према људима и животињама) су регуларне A.L.F. акције, а такође и ослобађање животиња. Волонтери широм света проводе A.L.F. акције да би животињама које су жртве неописиве патње донели природну слободу…
Пошто не постоји начин да контактирате A.L.F. у вашем крају, једино је на вама самима да преузмете одговорност да зауставите експлоатацију над животињама. Све што је потребно изречено је од стране једног A.L.F. активиста: када видиш слику маскираног активиста-ослободитеља немој се питати ко је испод маске већ само погледај у огледало.
Било која група људи, вегетаријанаца или вегана, који проводе ненасилне директне акције у складу са A.L.F. водичем има право себе сматрати делом великог A.L.F. покрета…

Начини деловања
Ослобођење животиња са места где их се злоупотребљавају, нпр. лабораторија, фарме за масован узгој (ради крзна и сл.), и смештај животиња у добре руке где ће имати прилике проживети своје време у природним условима, ослобођене патње · Наношење материјалне штете онима који профитирају на патњи експлоатацији животињских врста · Изводећи не-насилне акције и акције ослобођења да би се открила истина о ужасима и одвратностима које се чине над животињама иза разних затворених врата · Чинећи све што је могуће да би се избегло повређивање било које животињске врсте (поготово за време акција)
Било која група људи који су вегетеријанци или вегани, а изводе неке од акција према A.L.F.-овим принципима, има право своју групу сматрати делом Фронтом Ослобођења Животиња.
Фронт Ослобођења Животиња састоји се од малих, потпуно аутономних, групица људи широм света који проводе директне акције наведене у A.L.F.-овом водичу.

Љубодраг Симоновић Дуци – Трибина у Српском културном клубу, Љубљана, Словенија

Евроазија ‒ одговор на атлантизам

Стефан Верноле, италијански геополитичар, вицедиректор часописа „Евроазија“ и аутор нове књиге „Прљава игра на Балкану“,  говори за Геополитику

Разговор водио: Срђан Новаковић

Поново смо са Стефаном Вернолеом, вицедиректором италијанског часописа „Евроазија“, са седиштем у Модени, и аутором неколико књига о Косову. Повод за разговор је нова Вернолеова књига, „Прљава игра на Балкану“, са предговором Александра Дорина. Наше прво питање се односи на стварне циљеве организатора протеста и државног пуча у Украјини. Посебно нас занима Ваше мишљење о улози Ватикана, будући да ситуација неодољиво подсећа на почетак дезинтеграције Југославије, признање католичких република Словеније и Хрватске од стране папе Војтиле, где смо суочени са фанатичним екстремизмом унијатских и грчко-католичких мањина у већинско православној земљи.

– Ништа се ново не дешава, нажалост! У једном чланку који је објављен још 2004. на сајту „Евроазија“ упозоравао сам на опасности ситуације у Украјини. Пример дезинтеграције Југославије је био пред очима. САД користе „националистичку“ карту одувек, формирајући се као империјална структура која је давно решила властити проблем сепаратизма и национализма крвавим гушењем побуне конфедералних јужних држава (и то је оправдала наводним „ратом против ропства“). У Вашингтону су одлично савладали геополитичку лекцију divide et impera англосаксонског порекла и примењују је доследно посвуда… Коришћење етничких и религиозних мањина јесте део овог пројекта, који, никако не чувајући легитимне културне различитости и богатства, управо ради у корист Новог светског поретка Буша или, још боље, Сороша.

Савез са Ватиканом је сасвим природан у овом контексту, јер у овом историјском моменту већи утицај католицизма значи и јачи утицај западњаштва у земљама које се још опиру тоталној доминацији. Од Војтиле наовамо ништа се није променило, напротив! „Папа славо“ (словенски папа) је имао изразито атлантистички правац, вектор, и свако његово деловање било је уперено против Евроазије, русофобно и антисловенско у сваком погледу. Тако је и данас. Зато ампутирати, одсећи Украјину од Русије значило би разбити у парампарчад руски пројекат Евроазијске уније и створити непремостиву геополитичку баријеру између Москве и Европе. Такође, не смемо заборавити да се руска флота налази баш у Севастопољу, на Црном мору, у близини нафтовода пријатељства (Одеса‒Броди), који је и главна артерија транспорта руског и казахстанског горива према Европи. Преко Црног Мора ће тећи и 900 км оф-шор деонице „Јужног тока“, још једног стратешког пројекта повезивања Русије и Европе.

Моје је скромно мишљење да се суочавамо са два фундаментална проблема: први је недостатак стварног суверенитета у Европи, посебно војног типа, те консеквентно плаћања данка САД. Такође, јачање и ширење НАТО-а спречава природно геостратешко спајање Русије и Европе. Други је проблем недостатак далековиде стратегије у самом Кремљу; након познатих догађаја 1999. Русија је морала да елаборира дугорочни пројекат супротстављања надолазећој анлантистичкој „плими“ или, боље речено, цунамију. Тачно је да је Путин био јако успешан у спасавању Русије и да је подарио земљи поновно достојанство, али је исто тако тачно да још није успео да створи духовно-културно-политички руски покрет који би био у стању да се фронтално супротстави Западу. Истовремено, Руси још увек не продубљују учешће у алтернативним структурама Шангајске  организације, Трактата о колективној безбедности и пројекту Банке Брикс. У томе су Кинези далеко успешнији и раде дугорочно.

Што се Украјине тиче, одговор се чини лак и  једнозначан, али није тако у пракси: поделити земљу на два дела према културно-историјским линијама, исток Русији, запад Пољској. Међутим, засад постоји ризик перманентне дестабилизације либанског типа. После Грузијске кризе и рата 2008. Москва је морала да извуче поуку; сада ће бити теже наћи мирољубиво решење за украјинску кризу јер се Јанукович није показао на висини историјског задатка. Споразум Кијева са САД  и ЕУ, компромис који је остварен залагањем Берлина како би се прекинула непријатељства, није нешто што може задовољити Русе јер ништа још није дефинитивно решено.

Хвала на веома исцрпном одговору. Шта нам можете рећи о перспективама новог „нацизма“ у Украјини, у Сирији, у Хрватској? Није ли он природни производ пада Берлинског зида и споразума Војтила–Реган? „Нацисти“ ислама, главосече и најамници такође су мобилни, могу лако добити прекоманду у Санџак, Косово, Украјину… Већ се говори о премештају 5000 Муџахедин и Калк терориста у Румунију, на самој украјинској граници. Такође, хоћемо ли ускоро имати саудијске џамије посвуда у Европи, као предуслов нових „пролећа“?

– Не бих олако користио етикете „фашиста“ и „нациста“ јер бивају често злоупотребљене ради криминализације управо оних који се опиру новом светском поретку (Лукашенко, Чавез, Кастро, Асад, па чак и сам Путин бива често етикетиран као фашиста). Ради се о поређењу које је уобичајено у амбијентима левичара који, често са најбољим намерама, предвиђају одређене фундаменталне аспекте, изнад свега то да се ради о спољној агресији САД на Евроазијски континент, а никако унутрашњој (иако се америчка окупација континента скоро „подразумева“, као неки „datodifatto“ статус). Дакле, данас помињати фашизам или нацизам, десницу и левицу, јесте бескорисно пред фундаменталном чињеницом: војна, економска и културна окупација европског континента од стране силе (САД) која тежи да спречи по сваку цену уједињење Евроазије.  Последица ове окупације, која остаје полазна чињеница сваке политичке акције, јесте управо и коришћење такозваног „исламског фундаментализма“, феномена који је сасвим функционалан потребама НАТО-а и америчким геополитичким доктринама хаоса. Треба подсетити да Европа, чије се ширење остварује ради стварања санитарног кордона око Русије, остаје ипак љути економски конкурент САД (сам случај Сноуден је један од примера), тако да  јесте сасвим приоритетно стварати константне немире и у самој Европи.

Што се Арабије тиче, иако се говорило о одређеним неслагањима у самој краљевској фамилији, мислим да неће доћи до озбиљних несугласица између Ријада и Вашингтона. Италија мора да спречи даље финансирање џамија на властитој територији од стране Арабије, и посебно Катара (још једног блиског савезника САД), треба по сваку цену спречити инвестиције овог опасног емирата у Европи, о коме је сјајно писао Алесандро Латанзио у књизи „Катар“.

Многи у Европи још нису извукли поуке из Либије и Сирије (две најстабилније државе Блиског истока) и не схватају да би оно што се догодило и што се догађа у Дамаску и Триполију могло убрзо  да се понови у Паризу или Риму.

Свакако, докле год Италија буде послушна и потчињена НАТО-у, можда неће доћи до озбиљнијих сукоба, али пошто ће аутономија Европе убрзо постати питање самог физичког опстанка континента, нажалост није искључен либански сценарио и у Италији.

Реците нам више о методама које се већ уходано користе: познати клишеи о свакој влади која није по вољи англоамеричкој плутократији, о путинофобији и хистеричним нападима персона на свакога који се противи. Има ли изгледа да се избегне глобализација беде као логична последица новог тоталитаризма западног типа?  Има ли Европа снаге да се избори са наркомафијом, дивљом имиграцијом, разарањем традиционалне културе?

– Слободан Милошевић је направио много погреших корака, али је у једном био свакако у праву: западно друштво је најгори тоталитаризам који је историја икада упознала, чак у односу и на најжешћи нацизам!

Ради се о тотално криминалном систему јер се базира на илегалној трговини дрогом, оружјем и децом и приходи ове илегалне трговине иду старој банкарској власти; говоримо о систему у којем је спроведена немилосрдна контрола над средствима масовне комуникације, о систему који је чак и Александар Зиновјев жигосао као диктаторски режим много гори од оног совјетског.

Иако су социјални резултати таквог система поражавајући: тотална егзистенцијална неизвесност, живот од данас до сутра, економски и породични колапс сваке јединке, пораст депресије, самоубистава, наркоманије, деалфабетизације, ментална и културна катастрофа, овај исти систем, „најбољи од могућих“, бива континуирано рекламиран и експортован путем војног или финансијског насиља!

Богу хвала, у Кини, Русији, Индији, Бразилу, Венецуели још нису успели да наметну овај модел и ове земље спремају контраофанзиву, за коју ће требати што више координације. Управо је борба против дроге из Авганистана,  окупираног од САД који  је преплавио наркотицима тржишта Русије, Кине и средње Азије, један од приоритета Шангајске организације за сарадњу. Мораће се ићи ка конкретним војним акцијама ради сузбијања претњи тероризма, сепаратизма и екстремизма који континуирано долазе из зона које контролише Пентагон.

Сам председник Карзаи већ отворено води двоструку игру, намигујући евроазијским силама, док су САД  принуђене да се договарају са  талибанима.

Господине Верноле, молимо Вас да нам поближе објасните тренутну политичку и економску ситуацију и Италији. Да ли ће Матео Ренци, који је добио мандат директно од председника Наполитана, успети да формира владу? Каква ће бити улога евроскептичних, антагонистичких покрета убудуће у Италији? Ту првенствено мислимо на Лигу Норд, која је склопила савез са Националним фронтом  Марин Лепен.

– Што се тиче Италије, и врапцима је јасно да је она окупирана још од далеке 1943. Сам покојни председник Франческо Косига је изјавио, пред упокојење, да су сви председници државе, владе као и министри унутрашњих дела бивали постављени на функцију од стране америчке амбасаде у Риму!

Краљ је очигледно го; док су раније била нужна селективна убиства да би се дисциплиновали разни матеи, морои или кракси, касније се прешло на наручене, упозоравајуће ликвидације (Масимо Д’Антона), како би се „убедио“ Масимо Д’Алема на нужну интервенцију у Југославији.

Данас је другачије; у случају Гадафија био је довољан један телефонски позив Берлусконију у кабинет… Ако Енрико Лета неће, ево нама Матеа Ренција на таласу невиђене медијске халабуке и пропаганде која ће га и потопити уколико не буде доследно и беспоговорно следио директиве Вашингтона.

Кристално је јасно да је Европска унија тотално неодговарајућа и да је она сама највећи непријатељ онога што би Европа требало да буде. За сада је заиста тешко прогнозирати аутентично револуционарне сценарије, свакако се не можемо вратити доброј старој лири, али и са евром смо запали у ћорсокак.

Лига Норд је добро схватила и превела овај народни сентимент (који је већ искористио Бепе Грило у  демагошке сврхе) и може имати у томе додатну вредност на евентуалним изборима, уколико надокнади изгубљено поверење.

Услед скандала фамилије Боси, важно је схватити шта стварно жели Немачка, чији је европеизам сумњив, и која би лако могла да предложи евро на два колосека, што би осудило југ Италије на даље пропадање јер би само север Италије (тј. регион индустријски и продуктивни) могао да уђе у хипотетички немачки евро прве класе. Уопште није случајно да су баш у Швајцарској (нацији моделу за Лигу Норд) победили на референдуму они који желе да ограниче усељавање у Швајцарску, као и да се Лига Норд спрема за европске изборе заједно са Националним фронтом  Марин Лепен и другим конзервативцима из Европске уније (који су свакако мање озбиљан партнер за Лигу Норд и могу јој нанети штете). Други, изузетно значајан елемент, јесте снажна подршка Русије Лиги Норд, која инсистира на заједничким, традиционалним вредностима. Руси су пустили Берлусконија низ воду и ова подршка Лиги није за потцењивање.

Господине Верноле, молимо Вас да нам дате и коментар поводом протеста у Босни. Режира ли се ново, „балканско“ пролеће, којем је циљ укидање Републике Српске?  Мислите ли да одређене исламске групације из Босне и Рашке области (Нови Пазар) могу бити употребљене за поновну дестабилизацију Балкана и Србије?

– Чини ми се да је балканско подручје, од пада Берлинског зида до данас, било и превише „чачкано“ и дестабилизовано, због чега не верујем у скорашње значајне потресе. Превише крви је досад проливено. Најновије финале ове крваве и срамне ујдурме је nation buildingкосоварског типа, који сам покушао да опишем у својим досадашњим књигама.

У последњој књизи „Екс Југославија, прљава игра на Балкану“ (антео издања 2013) резимирам сва најбитнија догађања на Космету од 2008. до данас.

Сматрам да је конфликт на Космету један од многих замрзнутих сукоба присутних у Европи и да неће бити решен докле год Русија и САД буду настављале да се суочавају индиректним путем, без дефинитивне победе иједног блока.

Заиста се дивим херојској борби и отпору Срба са Косова и Метохије, онима који су формирали Републику севера у Митровици али и онима који живе у очајним условима енклава, окружени Албанцима и натовском бодљикавом жицом.

И поред попустљивости садашње српске владе према притисцима из Брисела, сумњам да ће доћи до ескалације сукоба и до отвореног рата на Космету, барем не у кратком року. Свакако, исламистичке трупе под командом Турске, Катара и Саудита могу бити сваког момента активиране и довести до хаоса не само у Рашкој, већ и на целом балканском полуострву… Ипак, и овде има потешкоћа; Турска, која је била најзначајнији спонзор салафистичког тероризма у Сирији, сада се привидно каје, и може, уколико Ердоган преживи спољне притиске, да се одлучи за поновно преиспитивање своје шизофрене спољне политике. Ријад и Докса су у сукобу поводом египатске кризе и Москва је то вешто искористила, задобијајући улогу протагонисте у решавању блискоисточне кризе. Враћајући се на Србију и на моју последњу књигу, морам рећи да никада ниједна земља није претрпела оно што сте ви досада издржали. Само по питању Космета; треба напоменути безбројне „прљаве игре“ ЕУ, НАТО-а, Израела, ону Еулекса, који су предано радили, сви скупа, на етничком чишћењу православног становништва, покривали трговину органима Срба, фалсификовали званична документа, финансирали наркомафију… Све је ово документовано у мом истраживању, за које је предговор написао чувени Александар Дорин. Посебно истичем чланке о Црној Гори, који су прави бисер и који ће Вам открити невероватне чињенице о повезаности разних мафија, тајних служби, влада…  Жалости ме чињеница, исцрпно описана од стране српских колега Слободана Антонића, Ђорђа Вукадиновића и Мише Ђурковића, да је црногорски клан поново доминантан у Србији, кроз нову атлантистичку  гарнитуру на власти. То ће бити погубно за српске интересе у читавој регији.

Што се тиче „босанског пролећа“, оно се чини само бледа репродукција арапског: променити све како се ништа не би заиста изменило… Позитивно је да досадашње манифестације нису озбиљније уздрмале Републику Српску, мада треба напоменути да су Атлантисти успели да истовремено изазову немире у Каиру, у Каракасу, у Сарајеву, у Кијеву. Очигледно им није пријао пораз вехабитских  плаћеника у Сирији!

Чини ми се да су балкански народи уморни после година и година превара и манипулација и мислим да чак ни економска криза неће бити у стању да их покрене према новом крвопролићу.

Господине Верноле, реците нам нешто о тренутном стању билатералних односа Србије и Италије. Како се они могу унапредити? Постоји ли реална могућност природног савеза између Италије, Србије и Русије у будућности?

– Пријатељство између Италије и Србије је историјска реалност и то сам документовао у првом делу моје књиге. Србија је често гледала на Италију као на узор, и дан-данас Срби виде Италијане као најбоље пријатеље. Што се геополитичког нивоа тиче, однос није тако једноставан и природан: док српска влада још увек успева да води мултивекторску спољну политику, аналогни покушај Берлусконија се разбио о либијске стене и сада имамо знатно редуковану аутономију вођења спољне политике, захваљујући изнад свега присуству НАТО-а у земљи. То и Србија може да искуси, пошто има директно антлантистичко мешање на територији Космета. Ипак, много тога може бити учињено на културном нивоу: наше две нације имају предивну цивилизацијску баштину и идентичне стратешке интересе. У Италији већ дејствује удружење српско-италијанског пријатељства које покушава да побољша односе, упркос хроничном недостатку фондова и општем непознавању Србије у Италији. Такође постоји снажан економски импулс што се тиче италијанских привредника због низа повољних околности; ниска цена рада уз високу стручност, бесцарински приступ евроазијском тржишту, као и одлична комуникација између Срба и Италијана. То уопште није случај између у Италијана  и других народа бивше Југославије, где постоје значајне културне баријере и разлике.

Од ових момената треба поћи у правцу будућег савезништва које ће бити остварено када се будућа конфигурација планете на којој живимо буде изменила у корист мултиполарног света. До тог момента, обе нације ће бити подвргнуте нестабилностима узрокованим споља. Наше две нације имају изузетан геополитички значај и контрола над њима остаје залог будуће победе или пораза у светској бици за Медитеран.

ГАВРИЛО ПРИНЦИП И ПЕСНИЧКО ПОКОЛЕЊЕ

Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту.

Млада Босна као књижевни покрет

У свом огледу „Етика и естетика Младе Босне“, Владимир Дедијер истиче да су младобосански делатници били исто толико (можда и више) књижевни саборци колико и национални револуционари. Спајање поезије и револуције, уосталом, јесте особина епохе. Свуда је било слично, од Француске до Русије, у којој је Блок, у поеми „Дванаесторица“, испред револуционарне чете угледао лик Христа и чуо „дух музике“ како покреће буну, а Мајаковски спајао футуризам са бољшевизмом. Дедијер вели:„Бити песник, то је Принципова генерација сматрала посебним знаком вредности. Готови сви су покушавали да пишу песме, приповетке и критике. Многи од њих су били песници по начину живота, ако не и по текстовима. То је, на пример, случај са Принципом и Чабриновићем./…/Године 1913. младобосанци су толико били заокупљени књижевношћу да их је Бора Јевтић у једном чланку у „Босанској вили“ прогласио за искључиво „књижевни правац““.

Aли, млади јахачи Пегаза нису били само то. Меланхоличан у песмама, интровертан, „болан од душе“, Андрић, после једног атентата у Хрватској под влашћу Беча, пише у дневнику:„Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв… Нека живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они који повучени, ћутљиви у мрачним собама, спремају буру…“

Певало се и пуцало се, во времја оно, сасвим у традицији десетерачкој, без обзира што је префињена модернистичка версификација, која је подстицала на страсни лирски шапат или заносну патриотску декламацију, заменила „вјеште звуке дивнијех гусалах“.

И док су били у тамници, младобосанци нису могли без писања и „издавања“ часописа, крајње специфичних. Један од преживелих младобосанских утамниченика, Цветко Поповић, о томе је касније сведочио:„Своје новине писао сам ексером на ћаси, а како су се ћасе трипут дневно мењале, то су била и три издања: јутарње, подневно и вечерње. На ћаси сам ексером урезао правоугаоник, као формат новина. У заглављу сам крупно наштампао име:„Ћаса“, испод тога: „Лист осветника“./…/Одмах после објављивања „Ћасе“ Недељко Чабриновић покрену своје новине „Окови“… Иво Крањчевић је покренуо лист „Бомба“… Повремено јавио би се и Принцип. Он би изнад своје вести једноставно ставио наслов „Сврдлић““… У таквом „издању“ појавила се Принципова песма „Споро се време вуче“…

Једна од најтежих казни коју је аутор те песме подносио у терезинској тамници и о којој је причао др Папенхајму била је забрана читања.

Друштвена револуција и песнички песимизам

Младобосанци, прожети духом модерне, у друштвеном активизму бејаху револуционари, у поезији песимисти, због чега је Скерлић, који их је волео и кога су волели, умео да се љути („Талас песимизма плавио је готово целу српску књижевност, и никада се гробља нису толико опевала, и никада нирвана није изгледала такав идеал као у тим суморним и жалосним временима“, писао је, мислећи на доба пред Први балкански рат). Таква им је, док су боравили у Београду, била и „домаћа лектира“, у којој су две ствари биле нераскидиво спојене: метафизички песимизам и српски патриотизам. Ратко Парeжaнин бележи:„Читали смо књижевност, Милана Ракића, Милутина Бојића, Симу Пандуровића, Владислава Петковића Диса, Милутина Ускоковића. Дис је био тежак песимист као и Сима Пандуровић, али се нашло код њега стихова које смо много читали и напамет знали. Победоносни балкански ратови развејали су „црне мисли“ Владислава Петковића – Диса и он је дао родољубиву збирку песама „Ми чекамо цара“/…/ Збирку „Ми чекамо цара“ радо смо читали. У збирци Пандуровићевих стихови „Дани и ноћи“ Принципу се допадала песма „Данашњица“ у којој је био подвукао ове стихове:„И не створимо л ништа сами собом,/ Завршићемо бар јад ових дана,/ Бићемо, ипак, темељ својим гробом,/ Новом животу без данашњих мана,/Бољем животу што бар нечем води,/ Ако не часном миру, оно рату,/ Ако не срећи, а оно слободи…“

Бавећи се, у паузама свог ослободилачког посла, књижевном критиком и пишући песме у прози, Владимир Гаћиновић је забележио:„Српски револуционар, ако хоће да победи, мора бити уметник и конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек западних манира и хајдук, који ће заурлати и повести бој за несрећне и погажене“.

Иво Андрић је преводио Волта Витмена, који је њега и другове привлачио својим моћним, демократским индивидуализмом. Учитељ Данило Илић, један од младића на смрт осуђених, понашио је, са енглеског, „Мисли о уметности и критици“ Оскара Вајлда. Преводили су Кјеркегора, Стриндберга, Ибзена и Едгара Алана Поа. По Дедијеру, идеја индивидуалистичког приступа револуционарном раду, као једна од идеја с којом су се младобосанци срели код Хенрика Ибзена, снажно је утицала на неспокојне босанске дечаке, чија су срца и умови били у непрекидном врењу. Опет по Дедијеру, „припадници „Младе Босне“ долазили су са села, доносећи сељачки немир и индивидуалност. Нису видели никакву могућност за ослобођење, осим директне акције појединца.“ На то своје сељачко бунтовништво калемили су Ничеа и ничеанце, Бакуњина и Кропоткина. Само да се, макар у главама, нагутају слободе, које је у крвавој Босни и Херцеговини било тако мало, а без које се није могло ни мислити, ни дисати.

Иза много чега у њиховим трагањима стајао је Димитрије Митриновић, дух покретач „Босанске виле“ и мистични идеолог „Младе Босне“. Писао је, још 1908, излажући, како каже Дедијер, јединство „литерарног симболизма и револуционарног рада“: „Појединац није само члан једног народа, него је и члан људског рода; Шекспир није само Енглез, он је и човјек. /…/ Није важно какво становиште заузима данашњи човјек према проблемима нашег доба; може неко бити и социјалист, и анархист, и индивидуалист, и спиритист, и теозоф, и будистички метафизичар, и што год хоће – главно је да осјећа наш бол и трзање у нашим проблемима“. По Митриновићу, модеран је онај „ко осјећа апсурдност анахронистичког режима, ко осјећа глад и бесправност наше јадне масе, и ко тражи хљеба и слободе читавом једном огољелом и прегладњелом народу“.

Босанско ропство и слобода Србије

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић пише о Принципу као детету тешке босанске сиротиње, који се увек сећао забринутог мајчиног лица и коштуњаве очеве фигуре, као и родитељског напора да отму децу са села које је, за Принципа, „остало појам беде и голотиње“. Сећао се Гавро и посела за време дугих зимских вечери, када су, при слабој светлости влажних цепаница на огњишту, сеоски убожјаци, мушкарци и жене, седели у диму и причали. Из тог дима виделе су се само њихове ужагрене очи, за које је Јевђевић вели:„Те очи, тужне, патничке искре, пламсале су влажном светлошћу, долазећи из ничега. Из њих је избијало пребацивање, питање и претња, а Гаврило је уверавао да га и сада често прену из сна ти чудни погледи“. Касније је млади Граховљанин говорио да треба спалити сва Толстојева дела, јер је руски гроф проповедник мирног подношења зла. На суду, свој атентат је одлучно правдао и социјалним разлозима, говорећи да под патњама народа он сматра оно стање у коме је сељак „потпуно осиротио“, при чему га сматрају „стоком“. И додао је:„Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам син сељака и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим, и није ми жао“. Принципов друг, Грабеж, на саслушању 16. августа 1914. вели: „Када сам дошао у Србију, видио сам огромну разлику између режима у Србији и у Босни. Уочио сам тежак положај наших људи и наших сељака у поређењу са слободом коју у Србији ужива сваки грађанин“.

И Ратко Парежанин памти: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро – Угарске“.

Зато је Србија била Пијемонт.

Зато је Скерлић (на чији гроб је Принцип полагао венац) веровао у омладину, о којој је писао:„Новији нараштаји показују ведрију главу, здравију душу и јачу вољу. Млади су чвршћи и мужевнији; то су људи од воље и акције; они не стоје и не плачу крај реке живота, не бацају се у њену матицу. То су сејачи и жетеоци једне велике жетве…“

Зато је Милутин Бојић, са својим витализмом, као сведок „Земље Олује“, био омиљен међу младобосанцима, „поколењем за пјесму створеним“.

Вера у југословенство

Младобосанци су пореклом били углавном православни Срби, али било је и муслимана и римокатолика. Без обзира како то изгледа данас, у оно време се веровало у Југославију, насталу на ослободилачкој акцији Срба из Србије и Црне Горе. У то време, завереник и песник Тин Ујевић, један од кључних људи „Младе Хрватске“, још пре Првог балканског рата, пише:„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде“. А после Првог балканског рата, ево опет Тина: „Није се варао народ у вјери Маркова васкрса. /…/Од крша Дурмитора до плаве Авале затресла се у неболноме потресу цијела земља напаћенога српскога рода… Двије су се српске државе, Карађорђева Србија и Његошева Црна Гора, загрлиле у братству оружја у намјери ослобођења, да уз помоћ југословенске Бугарске и хришћанске Грчке… искују бољу будућност браће и извојују права потлачених“. И додавао је:„Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу за смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самим коријенима бића“. А 1913. Ујевић опет кличе Србији: „Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака/…/ Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.

Веровало се и живело се за будућу заједницу људи исте крви и језика; али, показало се да су империјалне силе и верске разлике јаче од потребе да се живи по начелу: „Брат је мио које вере био“. Ипак, не сме се заборавити на племенитост намера оних који су животе дали за један човечнији свет.

Међу њима је био и Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

Раскољников у граду

Живот у граду, у коме је његов старији брат већ настојао да изађе из стања урбаног сиромаштва, код Принципа је развио крајње противуречно понашање, „расковниковљевско“. С једне стране, то је био момак који је свесно глумио суровост и понашао се чудачки: нос је повредио и деформисао приликом пада са скеле на којој се састајао с неком од својих девојака, Јеврејком; тукао се, по Јевђевићу, са аустријским органима који су гушили омладинске демонстрације са „неким криком, који је личио на убојити поклик праљуди“; волео је да се бије и са својим друговима, углавном после читања Ракићевих родољубивих песама… Био је чулан толико да је, „када би га визије нагих жена посве узбудиле, скакао разодевен и разбарушен, као варварска апотеоза Лингама, кличући да живи револуција“. Истовремено, гајио је романтичарски култ жене као Дивне Даме; по Јевђевићу, „изгледала му је чулност љага с обзиром и на његов завет“. Једна од његових симпатија била је Вукосава, сестра Принциповог саучесника у атентату, Чабриновића, којој је писао:„Ми смо сами и гладни у хладној соби. Недељко пљује у таваницу, а ја чекам Симу, који је отишао да прода последњи пар рубља, знаш од оног, што ми га је брат на пут спремио“. Вукосава је Јевђевићу причала како је изгледала Принципова љубав:„Једаред у сред разговора један пољубац кратак и тврд. И много пута узимао је моју руку и стезао је крвнички, док нисам крикнула од бола, а тада би се угасио пламен у његовим очима и попустио стисак“. Друга његова симпатија, Јелена Милишић, рођена Јездимировић, сведочила је после рата: „Гаврило ме је заволео. Поштујући и ценећи његов карактер, ни ја нисам била равнодушна./…/ Много се говорило о југословенству и сањарило о ослобођењу. Међутим, Гаврило је био некако повучен у себе и ретко је говорио. Ако би изустио коју реч, онда би изразио мржњу према Аустро-Угарској, наглашавајући редовито да није далеко време када ће куцнути час слободе… Покојни Гаврило почео ми је писати песме/…/ За време лепих пролетњих и летњих ноћи Гаврило је долазио под мој прозор и певао ми младалачке песме пуне топлине и чежње. Најомиљенија његова песма била је „Јелено момо Јелено“. Разговарајући једно поподне – у шетњи – о слободи, Гаврило ми је поверио једну своју тајну. Рекао је: „Јелена, ја обожавам покојног Богдана Жерајића. Често одлазим на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива… Састали смо се последњи пут пре атентата. Тада ми је на растанку рекао: „Збогом, Јелена, можда се више никада нећемо видети. Сутра ће бити велике гужве…“ Када сам после рата срела Цветка Поповића, који је с њим учествовао у атентату, он ми је испоручио последњи поздрав покојног Гаврила. Гаврило је на затворској порцији у Сарајеву дословно поручио: „Ти си, Цветко, млад и нећеш бити пуно осуђен. Видећеш Јелену. Остављам ти аманет да јој испоручиш мој последњи поздрав“.

Раскољниковљевски однос према свету код Принципа био је, по Јевђевићу, видљив из његових поступака: „Често се је пута окрутно ругао беднику друштвено упропаштеном или физички нагрђеном, сипао је низ псовки на сентименталност, која је онемогућавала атентат на старог Фрању Јосифа, јер револуционар не убија човека, него идеју, али упоредо с тим делио је последњи новчић са оним, који му га је затражио и скакао у одбрану слабијег по цену највеће опасности“. И то је било у духу епохе. Александар Блок је, у свом огледу „Иронија“, писао: „Њене манифестације су наступи смеха који изнурује, који почиње ђаволски – исмевачки, а завршава се дрскошћу и хуљењем. Ја познајем људе који су спремни да се угуше од смеха казујући да им је мајка на самрти, да умиру од глади, да их је изневерила заручница. Човек се грохотом смеје, а не знам да ли ће, пошто се растане са мном, попити сирћетне есенције, да ли ћу га још једном видети“.

Исти човек је, дакле, био и циник и најнежнији појац подокница. Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.

Принцип и Дис

У својим успоменама на сарајевске атентаторе, Доброслав Јевђевић каже за Принципа: „Ишао је огрнут црном дугом пелерином у којој је његова мала фигура деловала гротескно и застрашавајуће, када смо у праскозорје лутали пустим сарајевским улицама, после ноћи пробдевене у дискусијама, а зачињене јефтиним пивом и цигаретама. Као да га сад гледам! Изненада би пребацио пелерину преко груди по маниру шпанских хидалга и пред неком мртвом кућом са спуштеним завесама почео да рецитује: „Ноћас су ме походили мртви,/ Нова гробља и векови стари,/ Прилазили мени као жртви,/ Као боји пролазности ствари“. Ту је песму необично волео“.

У обимној, озбиљној и изазовној студији „Национално самоубиство“, философ Александар Пражић говори о Дису анализирајући српски самоубилачки порив. Опседнутост смрћу код Диса изазивала је, по Пражићу, узнемиреност не само код „расно, јасно, просто“ Скерлића, него и код префињенијег Богдана Поповића, који ниједну песму аутора „Утопљених душа“ није ставио у своју „Антологију“, иако је те почасти удостојио Симу Пандуровића, Дисовог пријатеља и поетичког саборца. Сими је било опроштено – факултетски образован човек, философ, надахнут Бодлером и Шопенхауеровим песимизмом; али, Дис (сељачко дете, несвршени гимназијалац, учитељ у зајечарској забити, ситан чиновник) изазивао је, по Пражићу, код аутора „Антологије новије српске лирике“ својеврсну стрепњу да песме „Утопљених душа“ нису настале на основу лектире, него да одражавају дубинску претњу нихилизма настањеног у колективно несвесном. А Поповић није смео (или није хтео) да иде у тамне закутке народне психе.

Описујући Дисов боравак у Београду, Пражић указује на чињеницу да је и он био жртва несналажења које је снашло велики део српске интелектуалне елите оног доба. Држава је била слободна, почео је убрзан привредни, културни и политички развој, али је то имало своју цену – губљење оријентира традиционалног начина живота. Од зулума и харача турског типа није остало ништа, али су наметани западни обрасци живота и понашања: „Првобитно срастао са неисквареном сеоском средином из које је поникао, те задојен непосредном, нерефлектованом саживљеношћу са здравим и аутентичним стремљењем националног духа, Дис се, неприпремљен, а пун очекивања, изненада нашао уроњен до гуше у туђи систем вредности/…/“ Егоизам, исквареност, грамзивост, особине градске светине, дубоко су погађале Диса, који је, у „Нашим данима“, описао стање урбане Србије, истовремено се повлачећи у безнађе својих песничких визија („Пијемо нас неколико пропалих људи/ И полусвет“; „Ту, где за небо нико нема вида,/ Ту, где и мртве убијају људи,/Ту, где је жена појава без стида“), као и у неку врсту социјалног аутизма („Мене туђи јади нимало не тиште“).

Али, све је то било – док није почео Први балкански рат. Тада Дис прештимује лиру, и пева другачије. Као и већина песника његове епохе, напуштајући дотадашњу усредсређеност на тамне визије битијне и друштвене стварности, Дис диже глас у славу оних које је у граду заборавио, а од којих потиче, и који се на Куманову показују као хероји („Просто име: сељаци, сељаци“). Хрватском песнику Черини се жали да га до дна душе боли што је, због малог обима груди, одбијен од служења војске с оружјем у руци. У искреном, непатвореном заносу кличе престолонаследнику Александру и његовим јунацима са Куманова. Појава је, рекосмо, била општа, и није наступила само код Диса. О тој промени међу поетама, Пражић каже:„Њихов црни песимизам уступио је место патриотизму, ускогруда и себична заокупљеност „својим боловима“ дубокој свести о припадности властитом народу и искреној привржености и посвећености заједничким циљевима и вишим надиндивидуалним интересима“. Пражић описује и Дисову „геополитичку“ свест: „На два места наглашава како је сврха рата да шири државне границе и црта нову политичку карту Балкана, те потврђује разумевање стратешког значаја Моравско – вардарске долине, истичући као важан учинак победе „што Вардар данас кроз Србију тече“ и изражава наду да ће то ускоро моћи да се каже и за Миљацку, Драву и Неретву, пошто нас сада чекају још смелији покрети „за нове редове историје славне““. Дис, у то доба, радосно сведочи: „Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,/ Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра“.Тим путем он ће наставити и у Првом светском рату, у коме ће бити ратни репортер и голготник на путу преко Албаније.

Зато, опет по Пражићу, „Дисова поезија није приказ, опис или тумачење, већ сама стварност у себи расцепљене српске душевности, растрзане између здравља и болести, између привржености животу, јуначког слободољубља и духовног потенцијала с једне, и мрачне склоности ка самопозлеђивању, мазохистичком обезвређивању свега што је своје, суицидној равнодушности према националним задацима и олаком препуштању самозабораву и асимилацији“.

Зар ово нису разлози због којих су и „Нирвана“ и песме из збирке „Ми чекамо цара“ биле омиљене песма Гаврилу Принципу, дечаку који није пуцао у Фрању Фердинанда, него у лаж једне епохе која је себе звала „лепим добом“? Зар Гаврилов метак није метафизички метак? „Пуцајући, ја сам чак и главу окренуо. Опалио сам двапут узастопце, али нисам сигуран да ли сам двапут или више пута пуцао, јер сам био веома узбуђен“, рекао је Принцип на суду… Јови Драгићу, Србину жандарму из Власенице, који га је пратио у Терезин, на питање о убиству Софије Хотек, одговорио је: „Ко би убио мајку деце? Знам ја добро шта је мајка деце. И ја имам мајку. Случај је хтео да се тако догоди. Зрно не иде увек тамо куда је намењено, и њу сам прву погодио. Наслонише се једно на друго. Он је крив што је хтео да пороби наш народ и све Словене“.

Аустријски жандармеријски наредник, Хутнер, који је Принципа, Грабежа и Чабриновића такође спроводио у терезинску тамницу, питао је главног атентатора да ли му је жао што ће на робији оставити кости. Овај је рекао да је с тим и рачунао. Када је Хутнер обавестио Принципа да је Србија прегажена, младић је мирно одговорио: „Србија може бити прегажена, али не и побеђена. Србија ће постати Велика Србија, Србија која ће остварити Југославију, мајку свих Јужних Словена“.

Судбина младобосанских песника

Још је Предраг Палавестра уочио трагичне судбине младобосанских песника. Били су то углавном двадесетогодишњаци, који су са овог света отишли пре но што су честито удахнули његову лепоту. Драгутин Мрас пао је као српски добровољац код Ћуприје 1915. Данило Илић обешен је те године као један од организатора Сарајевског атентата. Песник и критичар, Милош Видаковић, умире тог кобног лета као избеглица у Велесу. Јова Варагића аустријске власти бацају у арадску тамницу, а затим мобилишу и шаљу на фронт у Румунију, где гине 1916. Драгутину Радуловићу губи се сваки траг 1919, негде у Француској. Владимира Гаћиновића стиже („загонетне околности“, по свему судећи тровање) смрт пре но што је закорачио у живот…

Писци који су преживели, од Боривоја Јевтића до Иве Андрића, дали су значајан допринос српској и јужнословенској литератури, испуњавајући Митриновићев завет да „ради нашег угледања и позајмљивања од Запада, ми не треба да се одродимо: треба да се оплодимо“ јер „од странога треба узимати само оно што је довољно космополитско, опће, да би се код нас могло добро и природно сродити с нашом народном душом“.

/…/

О Српској Новој 2014. години

*Чланак „Гаврило Принцип и песничко поколење“ део је нове књиге мр Владимира Димитријевића, која ће у току ове године изаћи у издању ИК Catene mundi.

Литература:

1. Владимир Дедијер: Књижевност и историја, Рад, Београд, 1985.

2. Ратко Парежанин: Гаврило Принцип у Београду, Catena mundi, Београд, 2013.

3. Владимир Гаћиновић: Огледи и писма, Свјетлост, Сарајево, 1956.

4. Доброслав Јевђевић: Сарајевски атентатори/ Видовдан 1914, Отачаствољубље, Београд

Болест капитализма на делу

Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон. Међутим, ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе! Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак.

Човек вреди онолико колико и ради, а радиће у складу са својим врлинама и способностима. Човек се познаје по својим делима и према њима добија заслуге у заједници у којој живи. Онога који сопственом вољом одбија да ради, иако је за рад психофизички способан, здрава заједница по природи ствари одстрањује из свог окружења као непожељног и штетног појединца. Зато је једно од основних права човека, право на рад. Ово право обезбеђује човеку људско достојанство и омогућава му учешће у животу народног организма. Ускратимо ли човеку право на рад, ми га стављамо у понижавајућу ситуацију у којој мора да моли или отима од других како би задовољио основне животне потребе.

У здравом државном организму нема беспослених или незапослених. Нема непотребних и некорисних. Нема мање или више вредних послова, већ само мање или више вредних радника. Свако је одговоран на свом радном месту и адекватно плаћен за свој део посла. Нажалост, Србија данас не представља здрав државни организам, па се актуелна власт спрема да сваки од наведених принципа окрене наопачке. Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон.

Наиме, према овом законском предлогу, радник ће моћи да добије отказ уговора о раду без икаквог образложења од стране послодавца. Такође, послодавац ће моћи сам да промени уговорену зараду, да продужи радно време (без обавезе да плати прековремене сате), да промени место рада и распореда радног времена према својим потребама, и све то без обавезе да своју одлуку било коме образложи. Продужава се могућност рада на одређено време са постојећих максималних 12 месеци на две или три године, а у одређеним случајевима и дуже, без обавезе послодавца да радника прими „за стално“. Другим речима, уместо стандардног радног односа (на неодређено време), као правило се уводи рад на одређено, који би иначе требао да буде изузетак и траје што је краће могуће, то јест само док постоје потребе због којих је такав радни однос заснован. Ово ће омогућити још веће злоупотребе од стране послодаваца. Запослени који ради на одређено време принуђен је да трпи најразличитије уцене и кршење својих права, у нади да ће са послодавцем закључити уговор о сталном радном односу или барем продужење уговора о раду на одређено време. На тај начин запослени се држи у сталном страху, а установа рада на одређено време постаје средство манипулације послодавца.

Такође, према предложеном закону, признаје се само минули рад код актуелног послодавца, а не укупни радни стаж, затим се укида плаћања сменског рада, радник губи право на накнаду за неискоришћен годишњи одмор (изузев ако добије отказ), а уколико постане технолошки вишак или је пред пензијом, отпремнина ће му бити смањена. Новчана примања запослених биће смањена, колективни уговори ће престати да важе у року од шест месеци након усвајања законских измена, а рад синдиката ће практично бити укинут.

Оно што посебно иритира је што актуелни властодржци ове катастрофалне законске измене оправдавају захтевима страних инвеститора. На тај начин влада Србије признаје да не штити интересе србског народа и државе, већ искључиво интересе страних компанија које имају намеру да експлоатишу домаће становништво. Ето због чега је издајнички режим Александра Вучића спреман да у Србију уведе робовласнички систем.

Како да онда избегнемо судбину робова? У основи модерних робовласничких односа је робовање новцу. Ако одбацимо оптерећност новцем и потрошачки менталитет, сасвим сигурно нећемо подлећи притиску несавесних и бахатих послодаваца, страних компанија и крупног капитала, који желе да нас претворе у робове. Једино из духовне и моралне обнове нашег народа може проистећи истинска и делотворна борба за хлеб и слободу. Ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе. Србски сељак не сме постати кмет и надничар већ мора бити и остати домаћин, свој на своме. Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак. 

http://www.srb-akcija.org/komentar/7317/bolest-kapitalizma-na-delu/

 

Србија – Црвена Русија

Део територије западне Украјине на крајњем западу према Пољској и Словачкој је некада био познат под именом „Червонная Русь“ или „Црвена Русија“(latinski: Ruthenia Rubra ili Russia Rubra, први пут кориштен у пољским хроникама 1321.), а народ је називан Русинима, а то су уствари Руси којих има и у србској Војводини.

Црвена Русија се налазила и сада се налази на гео-политички веома осетљивом простору где је народ вековима био под ударом католика са запада, пре свега Пољака, Аустријанаца и Мађара. Део народа је примио унију са католицима.

Етнографи објашњавају да је термин „црвена“ примењен из старо-словенске употребе боја за означавање страна света. Древни бог Световид је имао четири лица, северна страна лица овог божанства је била бела, западна црвена, црна јужна, источна зелена. Бројни градови у области носе имена која се односе на црвену боју.

У Закарпатју је србска земља Бојка – Бела Србија. Срби су некада живели тамо под именом Бели Срби као пагани, источно од Беле Хрватске, односно на северозападу данашње Украјине.

Шафарик првобитну Велику Србију лоцира од Минске губерније и реке Буг на истоку преко Пољске, Лужице, дела Чешке до иза Лабе или Елбе, како је Немци зову. Он претпоставqа да су на тај простор Срби дошли из Црвене Русије. Увиђајући огромну сличност српског и белоруског језика, Шафарик је сматрао да су Срби директно одатле и на Балкан дошли, па тако објашњава што је лужичко-српски сроднији чешком и пољском језику. Он, дакле, запоставља велики етнички и лингвистички утицај Пољака и Чеха на преостале малобројне Србе након одласка њихове народне матице на Балкан. Претпостављајући да су Срби из Црвене Русије дошли на Балкан, он сматра да је и стара српска земља Бојка данашња Русинска Бојка у источној Галицији. Полапским Србима он сматра Лужичане, Бодриће и Љутиће, наводећи да се они простиру све до Висле, док за Белу Србију тврди да се налазила у источној Галицији.

 

Идентитаризам

Идентитаризам је појам који је основ Европске нове деснице и њених симпатизера. Обухвата очување и развој друштвеног и етничког идентитета као своје средишње идеолошко начело и критикује стање савременог Запада.

Идентитаризам почива на предпоставци како етничко-друштвени фактори имају средишњу улогу у људској добробити и деловању друштва. Човек је размотрен као спој наследних и стечених особина, и потребе етничких Европљана за своју одбрану и развитак. У складу с тим, идентитаристи се противе многобројним миграцијама неевропљана у Европу, без обзира на њихову могућу економску користност. Овај став је узроковао просуђивања по којима се идентитаризам посматра као расистички. Истовремено га јако критикују и одређене националистичке групе, од када се јасно одградио од фашизма и национал-социјализма.

Иденитаристи тврде како виде народне државе кроз прагматизам. Бројни идентитаристички теоретичари, попут Гијом Фаја, се боре за империјалну идеју по којој би стотине месних и покрајинских заједница са високим степеном самосталности биле организоване у  Евроазијски савез, који би касније деловао за одбрану народа и европских интереса као целине на светском нивоу.
Што се тиче привреде, једини главни идентитаристички став је како привреда увек мора бити подвргнут пре свега потребним интересима народа. Идентитаристи тврде како благостање народа увек мора адутирати привредном расту, такође критикују глобализациу као еколошки и друштвено разорну. Још не постоји свеобухватна идентитаристичка теорија привреде, тако да они разматрају теорије од корпоративизма и дистрибутизма, преко слободарства до социјализма.

Ђаво је увек био јак на Западу, битка за Украјину зато је – Свети рат

БОРБА ЗА УКРАЈИНУ ЈЕ – БОРБА БОГОНОСНОГ РУСКОГ НАРОДА И СА КИЈЕВСКИМ СЕГМЕНТОМ ЂАВОЛА

• Најозбиљнији раскид са руским идентитетом није се десио 1917., него 1991. када је у земљи завладала отворена русофобска, либерална, прозападна, капиталистичка скупина
• „Тренутак” је дошао заједно са Путином који је напола ослободио руски идентитет од угњетавања русофобског либерализма. Напола је ослободио, напола није
• Русија је постала више независна, али је још увек зависна. Власт је – више руска, али још увек и не руска. Дух је – више православни, алије  још увек и не православни
• Или ће Путин учинити последњи корак према Светој Русији, према руској целокупности и преузети на себе бреме царске функције или ће сва његова достигнућа, веома крхка и нестабилна, али у целини изванредна, бити потпуно изгубљена
• Ми смо срж Православља. Ми смо руска православна саборна, католична Личност, Црква, народ, држава. А ко је непријатељ Христа? Ђаво, антихрист, сатана. Јесу ли ово метафоре? За неверујућег – јесу метафоре. За верујућег – веродостојна и искуством потврђена истина
• Ко је против нас, Путина и Русије? Вашингтон, Европска унија, Евромајдан. Дакле, то и јесте ђаво. Не фигуративно. Сам ђаво. Обичан и древни. Какав и јесте
• Ђаво нишани у цара. Руски цар, руски вођа за њега је неподношљив. Он хоће да га убије. Ако Путин учини још један, последњи, корак у руском правцу – ђаво ће покушати да га убије

Пише: Александар ДУГИН, филозоф и геополитичар

ИСТОРИЈСКА ситуација у вези са развојем догађаја у Украјини дошла је до критичне тачке.

То више није ексцес и виша сила. То је крај, тренутак резултанте. Као што се често дешава у руској историји, улог је стављен одмах на све.

Ова ситуација може да се посматра на другачији начин. Узмимо религијску будућност.

Суштина Русије је у Православљу: саборна Личност

Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.

Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.

У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у  одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.

Исто тако је и сеоски труд косаца, жетелаца, заједнице, задруге, „католичан” и зато је православни труд. Бити православни, значи бити саборни. Али, не само ради тога да би спојио појединце него да би обновио јединство Светога Духа промишљу подељеноу тајни крштења.

Руски човек је у духу саборно утврђени Утешитељ, параеклектичка Личност.

Исто тако настаје руски народ. Руси сабирају тренутке јединствене руске Личности. Та личност није појединац, али није ни укупност – појединаца. Она је опште, које је постало конкретно. Руски народ као целина је Личност.

Исто тако и руско друштво. Оно никада није асоцијативно, није повезано вештачки. Оно је заједница, оно органско сродство различитих страна јединственог ја. И зато је оно свет, истовремено и као Васиона и као дом.

Мир и јесте стара руска реч за означавање сеоске општине. Иначе, реч „крестјање” (сељаци) је – облик речи хришћани. Тако су називани обични хришћани за разлику од хришћана племићког порекла, бојара и племића, као и свештенства.

У православном руском, народном поимању, држава је такође „католична”, целокупна. Држава је Личност. А њен израз је личност цара у којем уопштавајућа Личност налази свој индивидуални израз. Руски монархизам такође је „католичан”, православан и народан.

Етапе настајања Свете Русије

Такав идентитет почео је да се формира још у доба Кијева, пошто је свети равноапостолски кнез Владимир Крстио Стару Рус.

Он је сазревао у монголско време и достигао свој врхунац у форми званичног учења о Москви – Трећем Риму у другој половини XV века после пада Константинопоља и ослобођења од монголске власти Златне Орде.

Данас је Света Рус постала не само део православног света него и његова последња тврђава. У пуном смислу речи – Света Русија. Како су одступале и падале друге православне силе, Света Русија је практично постала једино упориште православља. Русија је одсад означавала Руску Православну Цркву, Руски Народ, Московску Државу, Руског Цара.

После раскола и Петрових реформи тај неоспорни идентитет је избледео и отишао у други план. Ипак, сачувао се и кришом настављао да води Русе кроз историју. Он се сачувао и после краха монархије Романових, јављао се у совјетско време, али у искривљеном, болешљивом облику „црвене саборности”, комунистичке колективистичке верзије руске „католичности”. Ипак, карактеристично је: Руси нису позајмили од Запада индивидуалистички капитализам, него управо комунистички колективизам. О томе је, иако негодујући, писао Н. Берђајев.

Раскид са руским начелом и појављивање Путина

Најозбиљнији раскид са руским идентитетом није се десио 1917., него 1991. када је у земљи завладала отворена русофобска, либерална, прозападна, капиталистичка скупина. Али, ни у том периоду Света Русија није коначно нестала, иако се повукла у себе.Народ је ћутке одбацивао реформе и чекао свој тренутак.

„Тренутак” је дошао заједно са Путином који је напола ослободио руски идентитет од угњетавања русофобског либерализма. Напола је ослободио, напола није.

Русија је постала више независна, али још увек зависна. Власт – више руска, али још увек не руска. Дух – више православни, али још увек не православни. Друштво се делимично враћало својој суштини, а делимично остајало на периферији самог себе.

А 2012., после доласка на трећи мандат, борба руског идентитета и његових непријатеља (који су доминирали током 90-их) планула је новом снагом. Данас је та борба кулминирала.

Државни преврат у Украјини и поновно уједињење са Кримом постали су тачка са које нема повратка. И Путин је стао пред последњим избором: или учинити још један одлучан корак у правцу руског идентитета, или спустити руке и предати се наочиглед спољног и унутрашњег непријатеља.

Очување оног половичног резултата који је постигао почетком 2000-их више није могуће. Или Путин чини последњи корак према Светој Русији, према руској целокупности и преузима на себе бреме царске функције или ће сва његова достигнућа, веома крхка и нестабилна, али у целини изванредна, бити потпуно изгубљена.

Против нас је – демон: убити вођу

Али ако ми, Руси, верујемо у Христа, у Цркву, у Бога и Промисао, онда треба да верујемо и у наш народ и његову историјску мисију и у нашу Државу. Једно без другог није истинско. Зато борба за руско начело јесте религијска битка.

Ми смо срж Православља. Ми смо руска православна саборна, католична Личност, Црква, народ, држава. А ко је непријатељ Христа? Ђаво, антихрист, сатана. Јесу ли ово метафоре? За неверујућег – јесу метафоре. За верујућег – веродостојна и искуством потврђена истина.

Дакле, руску богоносност треба буквално разумети. „С нама је Бог, схватите, иноверни и покорите се, јер с нама је Бог”. То је о Русима! О нашој Цркви, Народу, Држави. О нашем Цару или о нашем вођи. А против нас је – ђаво. Не метафорички, него конкретни.

Ко је против нас, Путина и Русије? Вашингтон, Европска унија, Евромајдан. Дакле, то и јесте ђаво. Не фигуративно. Сам ђаво. Обичан и древни. Какав и јесте.

За ђавола су – границе пропустљиве. За њега не постоји спољно и унутрашње. Он поприма облике народа, царева, армија, војске, култура. Али, он долази и изнутра, представља се уместо нас, шапуће на ухо, претвара се у пријатеље и сараднике. Ласка, плаши, зове, одвраћа, вуче.

Ђаво – то је мрежа у сваком значењу. Она има видљиве сегменте и невидљиве. Тамо где се искључује емитовање CNN-а  или „Ехо Москве”, глас ђавола наставља да звучи у другом регистру.

Ђаво у својим рукама држи и оне који су тога свесни и оне који то и не слуте.

Ђаво је историјски тачан и технолошки економичан. Он је вешт и искусан непријатељ. Он води рат са Русијом. А пре свега, он настоји да разори јединство, да разруши целовитост, да раздроби Цркву, народ, друштво, Државу. То и јесте идеологија либерализма: у њој нема општег, нема личности, постоји само јединка, део без целине.

Али, најважније је: ђаво нишани у цара. Руски цар, руски вођа за њега је неподношљив. Он хоће да га убије. Јер, у њему је руска православна свест и осећа израз своје целине, своје саборно, „католично” ја. Цар је – посебан израз народне и црквене целокупности. У њему су сусрећу линије силе историјског бића народа као јединства оних који верују и делују.

Ђаво води битку с нама. А ако Путин учини још један, последњи, корак у руском правцу, ђаво ће покушати да га убије.

 

Кијев: устанак злих духова

Тај корак данас има конкретан израз: југоисток Украјине. Борба за Украјину је – борба богоносног руског народа са кијевским сегментом ђавола.

Украјину су одавно мучили ђаволи: још од времена галицијско – волињских кнежева који су покушавали из политичких побуда да одступе према папској јереси. Унијатство је било још један корак у том истом правцу. Галицијски нацизам Бандере и Шухевича – још један.

У Кијеву на Евромајдану победио је пакао. Не у преносном смислу. У буквалном. Десни сектор и јудејски убица Коломојски– то су одреди злих духова. Тамо где се завршава видљива линија бриге о њима од стране САД, ЦИА и других западних структура које из геополитичких побуда свесно ратују са Русијом, почиње невидљива линија.

Хунта и Десни сектор извршавају чак и оне налоге које им споља нико не даје. Они који знају како ђаво делује, то не треба да чуди.

Оно што се десило у Дому синдиката у Одеси – то је крвава црна миса. Ђаво је приносио Русе као крваву жртву потпуног уништења.

Разумеју ли они који су то чинили шта раде? Није битно, они су тачно извршавали упутства. Ко се бори против Свете Русије, тај их је и дао.

То је јасно. Они који не верују у Бога и Христа могу да траже материјалистичке аргументе, економске интересе, издајничке завере и психолошку мотивисаност. Само, молим вас, поставите свеће и више их не додирујте рукама! Ваша светлост је – електрична  сијалица, симбол прогреса и модернизације, ето, њој се и поклоните. За верујуће материјалистички аргументи немају значења. Довољни су горе наведени разлози.

Сатана је унутра

Ипак, да нема унутар Русије те исте мреже?

Како даанема, она је ту! Та мрежа је иста, али се дели на два видљива дела: пета колона – то су они који се директно изјашњавају против Свете Русије, Православља, руског народа, руске Државе и Путина; и шеста колона у коју спадају они који су за Путина и можда се формално сложе са државношћу и религијом, али се то мотивише нечим другачијим од руског идентитета. При том је шеста колона најопаснија.

То су унутрашњи зли духови Путина. Они му сугеришу да је либерализам за Русију користан, да са Западом треба одржавати прагматичне односе, да Русија треба да наставља модернизацију и следи пут социјалног прогреса по западном моделу. Други ништа не саветују и у свему подржавају Путина, али живе од корупције, крађе и деморализације, систематски склањају опљачкано изван граница Русије и самим тим постају жртва западних моћи.Корупција, као циљ и живот, то је деловање ђавола.

Кад му подлегне, човек је већ у његовој мрежи и кад му са Запада стигне вест о заплени рачуна и забрани доласка он постаје талац своје почетне оријентације. Тако корупционаш, потпуно руски и технолошки постаје саучесник либерала који у интересу ђавола више делује систематски и идеолошки основано. Оба пола шесте колоне повезана су са петом. И опет,повезаности како видљиве, тако и невидљиве.Где недостаје карика, са формалног становишта, за зле духове нема проблемаза директније и непосредније комуникације.

На крају, ђаво има непосредан приступ Путину. Као и свакој живој души. А ако душа, посебно душа владара, чини одлучне кораке према светлости и истини, према руској суштини и православној мисији, према Светом Духу, онда сви ти сегменти оживљавају, распаљују се и нападају на највишу личност Државе.

Они настоје да га збуне, одврате, заведу, уплаше, обману, саблазне, а ако не иде, онда да га убију.

Ево шта се сада дешава у Кремљу. Ево шта смера Вашингтон,  Легли, Стејт департман, Брисел, Кијев, пета колона, корупционаши и системски либерали (шеста колона), чак и тамна страна самог Путина (њу свако има, а код владара она је највећа, јер је и његова личност већа). Силе ада хоће да убију Путина. Духовно, политички и сасвим конкретно.

Свете битке Свете Русије

Питање о увођењу трупа у Украјину – то је одлучујући моменат руске судбине

Обратите пажњу: Када је Света Русија истински била Света (Московски период), водили смо значајне, али ипак, локалне ратове. Бранили смо веру и истину, али наши непријатељи нису били чисто зло – ни казањски ни астрахански Татари, ни Ливонски витешки ред, тим пре ни Литванија, Супарници, конкуренти, носиоци идентитета другачијег од нашег, али никако не ђаво. Ако смо их тако и називали, то је само метафорички. Да, у мржњи према Русима увек је било нешто ђаволско, али не у чистом облику.

Касније су се размере наших деловања повећале.Али је и концентрација руског идентитета ослабила. У време Петра и његових следбеника Русија се потукла са Европом, али не више као Света Русија већ као европска национална држава која следи рационалну логику и световне интересе. Светост се назирала и у том периоду, али опет би било претерао рећи: Руска Империја је стуб светлости, а њени противници су – ђаволска јата. Нешто што помало подсећа на то, али никако у чистом облику.

У совјетско време ова мисија Руса, који се супротстављају читавом свету, постала је још већа, планетарна и изражена. Супротстављање светском капитализму и европском фашизму тумачено је као остварење озбиљне предодређености. Али опет је форма те мисије била отуђена од руског начела материјалистичка, атеистичка идеологија. Комунизам је био привид саборности  и злослутна пародија. Али, неке црте те саборности ипак су се у њему препознавале.

Противници СССР-а били су близу максималног зближавања са мрежом ђавола, али опет не до краја. И у самом СССР-у постојале су мрачне сатанистичке мрље (уништење сељаштва, русофобија, атеизам, апсурдни догматски материјализам, технократија), а код његових непријатеља сатански степен још није био достигао крајњу прецизност.

Током 90-их Русија се у лику политичке елитескоро сасвим предала непријатељу прихватајући његове норме, идеје и правила. То је био најгори период руске историје: никада Руси нису били тако далеко од своје суштине као „злих 90.-их”.

У време Јељцина Русијом су фактички владале оне исте снаге које су заузеле власт током преврата у Кијеву у марту 2014. И десио се распад Велике Русије у облику СССР-а. И паљба на Парламент. И тријумф отворено русофобске олоши: они су данас – пета колона, или се прикривају у редовима шесте, а тада су они били власт, елита, владајућа скупина.

Ђаво је 90-их ушао у нашу земљу, почео да уништава генерације,  да деморализује културу, образовање, политику, дух. Ипак, паралелно, корак по корак, обнављало се Православље, народ је долазио у цркве, читао књиге, почињао да се моли и размишља о својој историји и свом идентитету. Упркос скотовима који су владали током 90.-их.

Последњи бој: кулминација руске историје

А у време Путина настала је јединствена ситуација. Данас Русија није вишеоптерећена фатално лажном идеологијом – ни совјетском, ни либералном, ни империјалистичком. Зато нове битке Русије омогућавају да се скоро јасно без сметњи и ограничења види њена исконска духовна суштина.

Руси су данас – једноставно Руси онакви какви јесу. А то отвара могућности правог и слободног деловања духа – Светога Духа кроз нашу црквеност, народног духа – кроз наша чињења, државног духа – кроз нашу власт и личност владара. Истовремено, непријатељ са којим улазимо у завршну битку више се не крије.

Култура данашњих САД и Европе, земаља НАТО и њихових саучесника, то је – култура правог пакла. Ту ништа није остало нејасно, вишезначно, скривено. Цивилизација антихриста изграђена је у глобалним размерама. И нико више нема намеру да крије њене праве основе.

Ђаво је завладао на Западу, где је сатана пао пре почетка времена.То је његов део света према којем се ми окрећемо у тренутку Светог Крштења три пута понављајући „одричем се сатане” и „пљујем на ђавола. Ђаво је увек био јак на Западу, али никада раније није имао апсолутну пуноћу власти.

Истовремено, Русија је данас још увек сачувала, иако донекле у окрњеном облику, стари Романовски и совјетски значај. Како год покушавали да нас сместе у регионални ниво ми смо очували статус велике светске силе. И управо нам то не опраштају.

Зато финална битка Русије тек сад почиње. Све претходно био је увод, историјски прелудијум за садашњи тренутак. Тек сада је све стављено на коцку. Не само наша судбина, него и судбина Духа.

Битка за Украјину – није политика, чак ни геополитика. То је – Свети рат. Рат Краја Историје. Он се истог часа води на свим нивоима, али је његова суштина – завршни судар сила светлости и таме. Руси су носиоци Христа, Сина Божјег, Светлости. Њихови противницу су ђаволске хорде.

Толико је звучних речи изговорено и раније да је данас тешко поверовати да је баш нама припало да будемо последњи акорд светске историје. Можемо да говоримо о девалвацији есхатологије и истрошености апокалиптичних расположења, о пропасти пророчанстава и предсказања. Али, ми не предсказујемо и не проричемо, ми интерпретирамо структуру руске историје полазећи од њеног религијског православног руског поимања.

А произлази управо ово што произлази.

„Јер, не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју” – говори св. Апостол Павле (Еф. 6., 12).Ко су та „поглаварства”, „власти”, „господари таме овога свијета”, „духови злобе у поднебесју”? Није плот и није крв, објашњава апостол, односно, то је невидљиви део ђаволове мреже.То је баш он у својој сржи. Наша битка за југоисток Украјине, за читаву Украјину и даље за Европу, за свет, води се „против поглаварства, власти, господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју”.

Наш непријатељ је – ђаво, а наш вођа – Михаило Арханђел, и с нама је, с Русима, Бог.

Превела  Ксенија Трајковић

Хришћански марксизам Латинске Америке

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Упоредо са дивљањем америчког неолибералног капитализма широм света, у „стражњем дворишту“ Сједињених Држава, у Латинској Америци, бујају левичарски покрети који овај амерички модел листом одбацују

еви покрет у Европи је још током шездесетих година прошлог века дошао до закључка да је будућност Латинске Америке у социјалистичкој револуцији. Ово је образложено тиме што је у овом делу света проценат сиромашних људи и социјалне неправде био веома висок. Нешто касније, процеси глобализације и неолибералних реформи довели су до још већег, тачније драматичног незадовољства сиромашних маса у Латинској Америци стањем у економији и социјалној сфери. Поред тога, различите интеграционе идеје за Латинску Америку, које су дошле из Сједињених Америчких Држава, само су још више разљутиле сиромашне масе, што је представљало значајан подстицај за долазак левих политичких партија на власт. На власт ове партије нису дошле револуционарним методама већ изборима, мирним путем, уз помоћ постојећег политичког система, а све те партије имале су харизматичне лидере, наводи Леонид Савин, аналитичар руског портала „geopolitica.ru“. Следећа одлика левих покрета и партија у Латинској Америци је да немају јединствену идеологију, нити политичку платформу, мада имају одређене заједничке идеале и вредности. Идеологију ових покрета и партија могуће је пратити кроз неколико различитих идеја, али са заједничким циљем – ослобађање региона од сиромаштва и доминације САД-а. Зато и доминира симбиоза марксизма са хришћанством и одбацивање западне културе, која је и пресудно допринела да се укорени неправедан систем у Јужној Америци.

„ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА“ Условно говорећи, леви политички дискурс у Латинској Америци могуће је описати кроз три скоро аутономна дела. Прво, долазак на власт социјалиста је миран продужетак оружане народноослободилачке борбе у новој форми, који се догађао у овим државама. Велики део покрета већ је дошао на власт, као на Куби и у Венецуели, или на власт тек долази, на пример, сада то чине сандинисти у Никарагви. Друго, идеологија ових народноослободилачких покрета и политичких партија заснована је на симбиози марксизма и римокатолицизма (теологија ослобођења), која је званично одбачена и осуђена од Ватикана. Треће, додатно социјалистичко усмерење становника Латинске Америке подстакле су неолибералне реформе.
Народноослободилачки покрети Латинске Америке традиционално су повезани са оружаном борбом. Чак и данас постоји неколико јаких револуционарних оружаних групација, на пример Револуционарно-оружане снаге Колумбије (FARC), које се боре за успостављање социјалистичког друштва и праведан друштвени поредак у целом свету, али то почиње од њихове домовине. Њихова идеологија је симбиоза идеја Маркса, Лењина и Симона Боливара, иако је последњи био либерал. Међутим, он је водио оружану борбу за ослобађање Латинске Америке од Шпаније и дао начела интеграције овог дела света. Следећа организација је Запатистичка армија националног ослобођења у Мексику која има сличну историју. Њихов вођа, командант Маркос био је надахнут идејама Че Геваре, и како се социјализам ширио Латинском Америком, решио је да поведе устанак у Мексику. То му, међутим, није успело, па се интегрисао у мексичко друштво. После извесног времена, тачније 1994. године, успели су да на изборима преузму власт у неколико градова покрајине Чиапас, што је довело до сукоба са војском. Трећа снага је Комунистичка партија Перуа, која је забрањена и сматра се терористичком организацијом (ова партија је познатија под именом „Сјајни пут“, Sendero Luminoso). Створио ју је у Перуу 1960. године Абимаелем Гусмана, а на оружани устанак и партизански начин вођења рата прешла је 1980. године. Међутим, после хапшења Гусмана Седера партија „Сјајни пут“ је смањила активност, али је недавно поново оживела делатност, извевши експропријацију капитала неколико банака. Комунистичка партија Перуа се залаже за револуционарно насиље, наводећи да се бори за „четврти пут марксизма“, тј. да постоје четири нивоа марксизма: Маркс – Лењин – Мао – Комунистичка партија Перуа.

Александар Солжењицин и конзервативно евроазијство

Превод: Оливера Милин

Двадесетих година међу белом емиграцијом настао је евроазијски покрет. Оснивачи евроазијства кнез Н.С. Трубецки – филолог и лингвиста, оснивач прашког лингвистичког кружока (заједно са Р.О Јакобсоном); П.Н. Савицки – географ, економиста; П.П. Сувчински – музиколог, књижевни и музички критичар; Г.В Флоровски – историчар културе, теолог и патрологист. Г.В. Вернадски – историчар и геополитичар; Н.Н. Алексејев – правник и политиколог, историчар друштва и мисли; В.Н. Иљин – историчар културе, књижевник и теолог; кнез Д. Свјатополк-Мирски – публициста, Еренжен Хара-Даван – лекар, историчар. Сваки од поменутих представника „класичног евроазијства“ (1921-1929 год.) полазећи од конкретног културно-историјског материјала и искуства (географског, политичко-правног, филолошког, етнографског, уметничког и томе слично), ослањајући се на њега, анализирајући га, и уопштавајући га обратио се проблематици филозофије културе, историографији повезане са дијалектиком Истока и Запада у руској светској историји и култури.

Термин „Евроазија“ предложио је немачки географ Александар Хумболт, научник који је њим означио целу територију Старог Света: Европу и Азију. Географ В.И. Ламански га је увео у руски језик.

Евроазијци су издавали збирке „Евроазијски временик“, објавили су више чланака и књига. Евроазијство представља посебан интерес зато што је овај поглед на свет обухватио многе кључне појмове за филозофију политике. На пример, следећи опцију Данилевског и Шпенглера они су применили концепцију Русије као посебне цивилизације, активно су применили пространствени индекс за тумачење политичке историје Русије. Осим тога постоји мишљење да су Евроазијци, себи поставили амбициозан циљ, разрадити широку формулу потпуног и неконтрадикторног руског конзерватизма а то је политичка идеологија која је заснована на традицији, специфичности географског положаја, специфичности историјског циклуса у којем се налази Русија. Православна традиција била је за евроазијце најважнији елемент, њиховог схватања историје, и у том смислу они су се доследно придржавали мита о регресу, негирали су позитивни карактер европске цивилизације. Евроазијци су позивали на борбу са „комаром свеопште европеизације“, захтевали су: „одбацити европски јарам“. „Ми треба да се привикнемо на мисао да је романо-германски свет са својом културом наш најзлобнији непријатељ“. Тако јасно и недвосмислено је писао кнез Н.С Трубецки у програмској књизи „Европа и човечанство“, која је издата у Софији 1920. године. Евроазијство на нивоу политичке теорије је спајало основе елементе филозофије и политике. Био је предложен оригинални језик који је дозвољавао истраживање руске политике у специфичној терминологији, разрађеној на основи усредсређене анализе, цивилизацијске и културно-историјске специфичности Русије. Пошто су били наследници словенофила и Н.Ј. Данилевског, Евроазијци су предлагали велики политички пројекат, који је имао у виду основне тенденције у свету.

Развој цивилизацијског приступа довео је Евроазијце до неопходности да посматрају Русију не само као обичну државу већ као посебну цивилизацију, посебно „место-развоја“. На томе је заснована концепција „Русија-Евроазија“, а то је Русија као посебан културно-историјски тип. Русија има у себи много источњачких црта, али и уз то је дубоко попримила и одређене западне елементе. Тај спој по мишљењу евроазијаца чини уникатност Русије, што је разликује од цивилизације Запада и Истока. Исток нема у односу на Русију-Евроазију мисионарских претензија, док Запад насупрот томе види своју мисију у „просвећивању“ Русије. Због тога баш Запад као цивилизација представља опасност. Бољшевици који су усмерили сву своју снагу против западног света постају у таквој ситуацији заштитници евроазијске оригиналности. Тако на парадоксалан начин после напредњака-комуниста евроазијци су приказали дубљи конзервативни смисао.

Евроазијци су се у значајној мери ослањали на наслеђе руских словенофила. Као пример код И.В. Киријевског постоји идеја да је Русија као специфична држава настала од спајања култура, шума и степе. Шума представља словенско становништво које не мења место боравка и које се бави земљорадњом, а степа је симбол туранских номада.

Русија као континентални спој – „Русија-Евроазија“ шуме и степе, спајањем две традиционалне животне оријентације: сталног битисања на једном месту и номадског начина живота. Синтеза тих елемената, примећује се са сигурношћу од најранијих периода руске историје, где су контакти словенских племена са становницима степе (посебно са Куманима) били константни и интезивни. Али посебан значај евроазијци су придавали монголским освајачима.

Наслеђе Монгола татарског периода био је тај најважнији елемент руске историје који је претворио неколико периферних развојних источно-словенских кнежевина у састав светске империје. Сектори кијевске Русије, који су потпали под европски утицај у XIII веку постепено су се у њему истопили, изгубили политичку и културну самосталност. Земље које су ушле у састав монголо-татарских племена касније су постале језгро континенталне империје. Монголи и Татари су сачували духовну оригиналност старе Русије која је васкрсла у московском царству и преузела право „Баштина/Наслеђе Џингис Кана“ (назив књиге Кнеза Трубецког). Евроазијци су први међу руским филозофима и историчарима променили мишљење о туранском фактору у позитивном смислу, препознајући у дијалектици руско-татарских односа жив извор евроазијске државности.

За почетак словенско и туранско степно и битисање на једном месту, створили су уникатну синтезу супротности, постали су основа оригиналне традиције. То је био успешан спој раса, култура, привредних и административних модела. Тако су евроазијци пришли замисли о Русији као о „средишњем царству“ – посебном уникатном споју у којем се дешава превазилажење супротности.

По мишљењу А.С. Панарина после распада СССР-а, Русија се нашла пред суровим избором. Или обновити претходни простор, при томе у новом духовном, моралном и економско-технолошком смислу, или постати једна од земаља трећег света, изгубити било какве шансе, заузети достојанствено место у светском заједничком пространству. Природно у таквој алтернативи обнављање изгубљеног геополитичког статуса постаје једини начин обезбеђивања, преживљавања и могућности избегавања негативног развоја догађаја у Русији. Пут изласка Русије из кризе А.С. Панарин види у борби са деструктивним утицајем глобализма за очување оригиналности руске цивилизације и стварање суверене државности са заштићеном економијом. У збирци његових чланака „Истина о гвозденој завеси“ (2006 год.), који су били написани у различито време, пролази мисао о томе да спасити Русију од потпуног уништења од стране запада је могуће повратком у традиционално друштво основано на традиционалним религијама, најпре на православљу. По његовом мишљењу Русија у циљу самозаштите треба да се сакрије од Запада створивши своју „гвоздену завесу“.

Главним задатком спољно-политичке стратегије Русије, домаћи конзервативци сматрају стварање геополитичке противтеже доминацији САД у међународним односима. Као основни правац тражења савезника, разматрају се сарадња са јужним и источним земљама (Кина, Индија, муслиманске земље). При томе се Русији додељује улога ујединитеља постсовјетског пространства и центра за привлачење држава Евроазији које теже да се супротставе наметању и ширењу утицаја САД. Присталице „контраглобализације“ не узимају у обзир вероватноћу рушења руске државе и друштва у првим покушајима остварења њихових грандиозних планова.

У општем току руског савременог конзервативизма уз његов традиционализам и неприхватањем „прогреса“ значајном оригиналношћу обојени су друштвено-политички погледи А.И. Солжењицина, који одражавају појачани интерес друштва према цивилизованом конзервативизму. Потреба за таквим конзервативизмом изазвана је следећим факторима:

Као прво – доминација радикалних, социјалистичких и либералних идеја које игноришу фактор континуитета у друштвеном развоју изазвале су деструктивне последице.

Као друго – у XX веку јасно су се приказале мане демократског облика управљања, посебно у почетним стадијумима њеног функционисања.

Као треће – за период после другог светског рата, карактерно је разочарење у либерализам због неиспуњених обећања, а разочарење се појачало у вези са последицама руских реформи.

Као четврто – у вези са појавом и заоштравањем глобалних проблема, настало је питање о критеријумима социјално-политичког и научно-техничког прогреса.

Интересантне одговоре на питања које поставља време даје један од највећих савремених писаца А.И. Солжењицин, тежећи социјално-филозофском осмишљавању стварности. Његов допринос формирању погледа на свет умерених конзервативаца (посебно верника) веома је значајан.

Полазна теза писца је у томе да друштвено битисање у свим његовим димензијама треба најпре размотрити из религијско-етичких позиција. Руководећи се овом тезом он потеже проблем узајамног односа „политичког и моралног“ и исказује мисао и неопходности проверавања било које активности посебно политичке, уз морални компас. Своју позицију, он учвршћује наводећи мишљења Еразма Ротердамског и Владимира Соловјева који су разматрали политичку делатност као морално служење друштву.

Са тих позиција писац је критиковао такве институте либералне демократије као свеопште изборно право и партије. По његовом мишљењу демократски избори доводе до тријумфа „безсадржајне количине над садржајним квалитетом“. Начин отклањања те мане писац види у увођењу цензуса боравка и у повећању старосног цензуса. Партије се процењују као антинационалне у својој суштини ако руше целокупност нације, замењују националне интересе политичким и траже корист у борби за власт, негативно утичу на морал друштва.

А.И. Солжењицин је противник класичног либералног принципа слободне конкуренције. Он признаје да не може бити независног грађанина без приватне имовине, сматра да је неопходно ограничити ту имовину да не би били окрњени интереси других грађана. Писац се залаже за оштра законска ограничења концентрације капитала који доводи до монополизације привреде.

Оцењујући вредност либералне демократије као оне која не одговара потребама Русије, А.И. Солжењицин као алтернативу предлаже аутократске вредности. По његовом мишљењу аутократско управљање на најбољи начин обезбеђује стабилност и континуитет у развоју друштва али сакрива у себи опасност прелажења у тиранију. Принцип поделе власти он сматра дискутабилним, спремним да доведе до распада јединственог државног организма.

Народ Русије по претпоставци писца „није спреман за парламентаризам“. Неопходност деловања политичких партија практично се негира.

Пут за оздрављење руског друштва А.И. Солжењицин види не само у стварању јаке централистичке власти већ и у развоју локалних самоуправа. Он примећује да је „демократија малих пространстава“ била присутна у Русији, а идеја самоуправљања има дугу историју, реализујући се у народним скуповима, већима, установама са представницима институција – Земских катедрала. Од краја XIX века реализовали су се у земствима, који су били уништени од стране бољшевика и били су замењени Саветима који су одмах били покривени комунистичком партијом и никада ни са чим нису управљали.

За савремену Русију актуелна су и практично значајна размишљања А.И. Солжењицина о улози локалне самоуправе у систему власти који су наведени у објављеним публикацијама „Шта ми можемо?“ и у недељнику „Аргументи и факти“ у оквиру пројекта „Каква ће бити Русија?“

Ослањајући се на сопствена посматрања деловања локалне самоуправе у земљама Запада, А.И. Солжењицин оцењује његову структуру као „моћни друштвени апарат у деловању“ који обезбеђује „реално, ефикасно и достојанствено учешће најобичнијих грађана у њиховој уобичајној ситуацији у заштити својих неоспорних потреба и у одлучивању и вези са својом догледном будућношћу“. Достојанство локалне самоуправе он види у могућности грађана да „природно осети напредовање и успех ових одлука као прави утицај на ток државног живота“.

По мишљењу писца у нашим садашњим често праведним приговорима Западу – због менторске позиције Савета Европе или карактера глобализације која се концентрише на Америку, „ми смо пропустили најважнију свакодневну здраву корист система самоуправљања у западним земљама (па нико није пожурио да нам је представи), стварне промене у општинама, које су сами грађани заштитили када су приметили разлог за то, баш искуство реалног самоуправљања – и заслужено задовољство због тога“.

А.И. Солжењицин је изражавао забринутост поводом „притиска новонасталих елемената локалног самоуправљања“, одбијања да им се упути финансијска помоћ, због непостојања законске подршке од стране Државне Думе. Његова позиција је категорична: „у таквој необухватној земљи, као нашој, немогуће је просперирати без сједињавања стварно централистичке власти и друштвених снага“. Пажњу привлачи пишчева полемика са присталицама такве тачке гледишта да руско друштво уопште није способно за самоорганизовање и самоуправљање. Позивајући се на реалне чињенице супротног става (преварени инвеститори некретнина, покрет аутомобилиста) писац се олучно супротставља: „А други пут једноставно не постоји. Ако ми не узмемо у своје руке и стварно не обезбеђујемо остварење наших блиских животних потреба, а увек их препуштамо на милост и немилост далеких високих бирократа нећемо видети благостање па и да имамо било које златне залихе“.

Конструкција коју је предложио А.И. Солжењицин је конструкција стварања „хумане аутократије“ засноване на индиректном вишестепеном гласању. Председника бирају од броја кандидата које предложе Скупштина свих покрајина. Сама Скупштина свих покрајина састоји се од представника у регионалним скупштинама који у ред укључују представнике власти. Председник у складу са шемом А.И. Солжењицина може да обавља своје обавезе доживотно ако Скупштина свих покрајина не сматра за сходно да га смени. Очигледно је да уз такву конструкцију стварања „хумане аутократије“ се отварају највеће могућности за злоупотребе.

Користећи изразе „нација и морал“ А.И. Солжењицин је најкатегоричније своје неприхватање револуције као „антинационалне и аморалне“ појаве. Прелаз од предоктобарске Русије до СССР-а процењује се као „прелом кичме“, који се замало није завршио националном погибијом.

Поводом моралних последица револуција писац примећује да оне воде ка „дивљању, ка атмосфери свеопште мржње“. Више од тога свака револуција је пуна „великог броја одвратних фигура“ које као да су подигнуте са „моралног дна“.

Разматрање социјално-политичких идеја А.И. Солжењицина можемо да резимирамо кроз следеће закључке:

1. А.И. Солжењицин као и конзервативци у оцени друштвено-политичких појава се придржава религијско-етичког прилаза, сматра да духовни фактор има водећу улогу у односу на материјални фактор.

2. Писац изражава негативан однос према револуцијама, либерално-демократским вредностима савременог друштва, подржава идеју континуитета, штитећи еволуциони пут развоја. На страницама својих књига он често цитира познате представнике руског конзервативизма као што су Ф.М. Достојевски и М.Н. Катков.

3. За разлику од других представника конзервативизма, А.И. Солжењицин не приказује погледе елите и залаже се за народно самоуправљање. Однос према народу као извору власти одводи писца ван класичне конзервативне парадигме. У садржајном плану идеја састављања „хумане“ ауторитарне власти и ефикасног народног самоуправљања изгледа као проблематична и тешко остварљива.

Повезаност дела руског друштва са конзервативним идејама, настала је због сложених процеса развоја националног самосазнања у условима модернизације и оштрог снижавања геополитичког статуса земље, пре свега због кризе националног идентитета и губљења историјске перспективе.

Аутор: Јуриј Самонкин, Члан МЛ „МЛАДА ЕВРАЗИЈА“

Москва, децембар 2013.године

Извор: http://yeurasia.org/2013/12/26/samonkin_eurasianist_conservatism/