Болест капитализма на делу

kapitalizam-robovanje-m

Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон. Међутим, ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе! Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак.

Човек вреди онолико колико и ради, а радиће у складу са својим врлинама и способностима. Човек се познаје по својим делима и према њима добија заслуге у заједници у којој живи. Онога који сопственом вољом одбија да ради, иако је за рад психофизички способан, здрава заједница по природи ствари одстрањује из свог окружења као непожељног и штетног појединца. Зато је једно од основних права човека, право на рад. Ово право обезбеђује човеку људско достојанство и омогућава му учешће у животу народног организма. Ускратимо ли човеку право на рад, ми га стављамо у понижавајућу ситуацију у којој мора да моли или отима од других како би задовољио основне животне потребе.

У здравом државном организму нема беспослених или незапослених. Нема непотребних и некорисних. Нема мање или више вредних послова, већ само мање или више вредних радника. Свако је одговоран на свом радном месту и адекватно плаћен за свој део посла. Нажалост, Србија данас не представља здрав државни организам, па се актуелна власт спрема да сваки од наведених принципа окрене наопачке. Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон.

Наиме, према овом законском предлогу, радник ће моћи да добије отказ уговора о раду без икаквог образложења од стране послодавца. Такође, послодавац ће моћи сам да промени уговорену зараду, да продужи радно време (без обавезе да плати прековремене сате), да промени место рада и распореда радног времена према својим потребама, и све то без обавезе да своју одлуку било коме образложи. Продужава се могућност рада на одређено време са постојећих максималних 12 месеци на две или три године, а у одређеним случајевима и дуже, без обавезе послодавца да радника прими „за стално“. Другим речима, уместо стандардног радног односа (на неодређено време), као правило се уводи рад на одређено, који би иначе требао да буде изузетак и траје што је краће могуће, то јест само док постоје потребе због којих је такав радни однос заснован. Ово ће омогућити још веће злоупотребе од стране послодаваца. Запослени који ради на одређено време принуђен је да трпи најразличитије уцене и кршење својих права, у нади да ће са послодавцем закључити уговор о сталном радном односу или барем продужење уговора о раду на одређено време. На тај начин запослени се држи у сталном страху, а установа рада на одређено време постаје средство манипулације послодавца.

Такође, према предложеном закону, признаје се само минули рад код актуелног послодавца, а не укупни радни стаж, затим се укида плаћања сменског рада, радник губи право на накнаду за неискоришћен годишњи одмор (изузев ако добије отказ), а уколико постане технолошки вишак или је пред пензијом, отпремнина ће му бити смањена. Новчана примања запослених биће смањена, колективни уговори ће престати да важе у року од шест месеци након усвајања законских измена, а рад синдиката ће практично бити укинут.

Оно што посебно иритира је што актуелни властодржци ове катастрофалне законске измене оправдавају захтевима страних инвеститора. На тај начин влада Србије признаје да не штити интересе србског народа и државе, већ искључиво интересе страних компанија које имају намеру да експлоатишу домаће становништво. Ето због чега је издајнички режим Александра Вучића спреман да у Србију уведе робовласнички систем.

Како да онда избегнемо судбину робова? У основи модерних робовласничких односа је робовање новцу. Ако одбацимо оптерећност новцем и потрошачки менталитет, сасвим сигурно нећемо подлећи притиску несавесних и бахатих послодаваца, страних компанија и крупног капитала, који желе да нас претворе у робове. Једино из духовне и моралне обнове нашег народа може проистећи истинска и делотворна борба за хлеб и слободу. Ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе. Србски сељак не сме постати кмет и надничар већ мора бити и остати домаћин, свој на своме. Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак

http://www.srb-akcija.org/komentar/7317/bolest-kapitalizma-na-delu/

 

Објављено под Антикапитализам, Српски социјализам | 1 коментар

Србија – Црвена Русија

Део територије западне Украјине на крајњем западу према Пољској и Словачкој је некада био познат под именом „Червонная Русь“ или „Црвена Русија“(latinski: Ruthenia Rubra ili Russia Rubra, први пут кориштен у пољским хроникама 1321.), а народ је називан Русинима, а то су уствари Руси којих има и у србској Војводини.

Црвена Русија се налазила и сада се налази на гео-политички веома осетљивом простору где је народ вековима био под ударом католика са запада, пре свега Пољака, Аустријанаца и Мађара. Део народа је примио унију са католицима.

Етнографи објашњавају да је термин „црвена“ примењен из старо-словенске употребе боја за означавање страна света. Древни бог Световид је имао четири лица, северна страна лица овог божанства је била бела, западна црвена, црна јужна, источна зелена. Бројни градови у области носе имена која се односе на црвену боју.

У Закарпатју је србска земља Бојка – Бела Србија. Срби су некада живели тамо под именом Бели Срби као пагани, источно од Беле Хрватске, односно на северозападу данашње Украјине.

Шафарик првобитну Велику Србију лоцира од Минске губерније и реке Буг на истоку преко Пољске, Лужице, дела Чешке до иза Лабе или Елбе, како је Немци зову. Он претпоставqа да су на тај простор Срби дошли из Црвене Русије. Увиђајући огромну сличност српског и белоруског језика, Шафарик је сматрао да су Срби директно одатле и на Балкан дошли, па тако објашњава што је лужичко-српски сроднији чешком и пољском језику. Он, дакле, запоставља велики етнички и лингвистички утицај Пољака и Чеха на преостале малобројне Србе након одласка њихове народне матице на Балкан. Претпостављајући да су Срби из Црвене Русије дошли на Балкан, он сматра да је и стара српска земља Бојка данашња Русинска Бојка у источној Галицији. Полапским Србима он сматра Лужичане, Бодриће и Љутиће, наводећи да се они простиру све до Висле, док за Белу Србију тврди да се налазила у источној Галицији.

Mapa-1

 

Објављено под Панславизам, Русија | 3 коментара

Идентитаризам

Идентитаризам је појам који је основ Европске нове деснице и њених симпатизера. Обухвата очување и развој друштвеног и етничког идентитета као своје средишње идеолошко начело и критикује стање савременог Запада.

Идентитаризам почива на предпоставци како етничко-друштвени фактори имају средишњу улогу у људској добробити и деловању друштва. Човек је размотрен као спој наследних и стечених особина, и потребе етничких Европљана за своју одбрану и развитак. У складу с тим, идентитаристи се противе многобројним миграцијама неевропљана у Европу, без обзира на њихову могућу економску користност. Овај став је узроковао просуђивања по којима се идентитаризам посматра као расистички. Истовремено га јако критикују и одређене националистичке групе, од када се јасно одградио од фашизма и национал-социјализма.

Иденитаристи тврде како виде народне државе кроз прагматизам. Бројни идентитаристички теоретичари, попут Гијом Фаја, се боре за империјалну идеју по којој би стотине месних и покрајинских заједница са високим степеном самосталности биле организоване у  Евроазијски савез, који би касније деловао за одбрану народа и европских интереса као целине на светском нивоу.
Што се тиче привреде, једини главни идентитаристички став је како привреда увек мора бити подвргнут пре свега потребним интересима народа. Идентитаристи тврде како благостање народа увек мора адутирати привредном расту, такође критикују глобализациу као еколошки и друштвено разорну. Још не постоји свеобухватна идентитаристичка теорија привреде, тако да они разматрају теорије од корпоративизма и дистрибутизма, преко слободарства до социјализма.
Објављено под Антикапитализам, Археофутуризам, Евроазијска унија, Идентитаризам, Комунитаризам | Оставите коментар

Ђаво је увек био јак на Западу, битка за Украјину зато је – Свети рат

БОРБА ЗА УКРАЈИНУ ЈЕ – БОРБА БОГОНОСНОГ РУСКОГ НАРОДА И СА КИЈЕВСКИМ СЕГМЕНТОМ ЂАВОЛА

  • Најозбиљнији раскид са руским идентитетом није се десио 1917., него 1991. када је у земљи завладала отворена русофобска, либерална, прозападна, капиталистичка скупина
  • „Тренутак” је дошао заједно са Путином који је напола ослободио руски идентитет од угњетавања русофобског либерализма. Напола је ослободио, напола није
  • Русија је постала више независна, али је још увек зависна. Власт је – више руска, али још увек и не руска. Дух је – више православни, алије  још увек и не православни
  • Или ће Путин учинити последњи корак према Светој Русији, према руској целокупности и преузети на себе бреме царске функције или ће сва његова достигнућа, веома крхка и нестабилна, али у целини изванредна, бити потпуно изгубљена
  • Ми смо срж Православља. Ми смо руска православна саборна, католична Личност, Црква, народ, држава. А ко је непријатељ Христа? Ђаво, антихрист, сатана. Јесу ли ово метафоре? За неверујућег – јесу метафоре. За верујућег – веродостојна и искуством потврђена истина
  • Ко је против нас, Путина и Русије? Вашингтон, Европска унија, Евромајдан. Дакле, то и јесте ђаво. Не фигуративно. Сам ђаво. Обичан и древни. Какав и јесте
  • Ђаво нишани у цара. Руски цар, руски вођа за њега је неподношљив. Он хоће да га убије. Ако Путин учини још један, последњи, корак у руском правцу – ђаво ће покушати да га убије

Пише: Александар ДУГИН, филозоф и геополитичар

ИСТОРИЈСКА ситуација у вези са развојем догађаја у Украјини дошла је до критичне тачке.

То више није ексцес и виша сила. То је крај, тренутак резултанте. Као што се често дешава у руској историји, улог је стављен одмах на све.

Ова ситуација може да се посматра на другачији начин. Узмимо религијску будућност.

Суштина Русије је у Православљу: саборна Личност

Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.

Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.

У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у  одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.

Исто тако је и сеоски труд косаца, жетелаца, заједнице, задруге, „католичан” и зато је православни труд. Бити православни, значи бити саборни. Али, не само ради тога да би спојио појединце него да би обновио јединство Светога Духа промишљу подељеноу тајни крштења.

Руски човек је у духу саборно утврђени Утешитељ, параеклектичка Личност.

Исто тако настаје руски народ. Руси сабирају тренутке јединствене руске Личности. Та личност није појединац, али није ни укупност – појединаца. Она је опште, које је постало конкретно. Руски народ као целина је Личност.

Исто тако и руско друштво. Оно никада није асоцијативно, није повезано вештачки. Оно је заједница, оно органско сродство различитих страна јединственог ја. И зато је оно свет, истовремено и као Васиона и као дом.

Мир и јесте стара руска реч за означавање сеоске општине. Иначе, реч „крестјање” (сељаци) је – облик речи хришћани. Тако су називани обични хришћани за разлику од хришћана племићког порекла, бојара и племића, као и свештенства.

У православном руском, народном поимању, држава је такође „католична”, целокупна. Држава је Личност. А њен израз је личност цара у којем уопштавајућа Личност налази свој индивидуални израз. Руски монархизам такође је „католичан”, православан и народан.

Етапе настајања Свете Русије

Такав идентитет почео је да се формира још у доба Кијева, пошто је свети равноапостолски кнез Владимир Крстио Стару Рус.

Он је сазревао у монголско време и достигао свој врхунац у форми званичног учења о Москви – Трећем Риму у другој половини XV века после пада Константинопоља и ослобођења од монголске власти Златне Орде.

Данас је Света Рус постала не само део православног света него и његова последња тврђава. У пуном смислу речи – Света Русија. Како су одступале и падале друге православне силе, Света Русија је практично постала једино упориште православља. Русија је одсад означавала Руску Православну Цркву, Руски Народ, Московску Државу, Руског Цара.

После раскола и Петрових реформи тај неоспорни идентитет је избледео и отишао у други план. Ипак, сачувао се и кришом настављао да води Русе кроз историју. Он се сачувао и после краха монархије Романових, јављао се у совјетско време, али у искривљеном, болешљивом облику „црвене саборности”, комунистичке колективистичке верзије руске „католичности”. Ипак, карактеристично је: Руси нису позајмили од Запада индивидуалистички капитализам, него управо комунистички колективизам. О томе је, иако негодујући, писао Н. Берђајев.

Раскид са руским начелом и појављивање Путина

Најозбиљнији раскид са руским идентитетом није се десио 1917., него 1991. када је у земљи завладала отворена русофобска, либерална, прозападна, капиталистичка скупина. Али, ни у том периоду Света Русија није коначно нестала, иако се повукла у себе.Народ је ћутке одбацивао реформе и чекао свој тренутак.

„Тренутак” је дошао заједно са Путином који је напола ослободио руски идентитет од угњетавања русофобског либерализма. Напола је ослободио, напола није.

Русија је постала више независна, али још увек зависна. Власт – више руска, али још увек не руска. Дух – више православни, али још увек не православни. Друштво се делимично враћало својој суштини, а делимично остајало на периферији самог себе.

А 2012., после доласка на трећи мандат, борба руског идентитета и његових непријатеља (који су доминирали током 90-их) планула је новом снагом. Данас је та борба кулминирала.

Државни преврат у Украјини и поновно уједињење са Кримом постали су тачка са које нема повратка. И Путин је стао пред последњим избором: или учинити још један одлучан корак у правцу руског идентитета, или спустити руке и предати се наочиглед спољног и унутрашњег непријатеља.

Очување оног половичног резултата који је постигао почетком 2000-их више није могуће. Или Путин чини последњи корак према Светој Русији, према руској целокупности и преузима на себе бреме царске функције или ће сва његова достигнућа, веома крхка и нестабилна, али у целини изванредна, бити потпуно изгубљена.

Против нас је – демон: убити вођу

Али ако ми, Руси, верујемо у Христа, у Цркву, у Бога и Промисао, онда треба да верујемо и у наш народ и његову историјску мисију и у нашу Државу. Једно без другог није истинско. Зато борба за руско начело јесте религијска битка.

Ми смо срж Православља. Ми смо руска православна саборна, католична Личност, Црква, народ, држава. А ко је непријатељ Христа? Ђаво, антихрист, сатана. Јесу ли ово метафоре? За неверујућег – јесу метафоре. За верујућег – веродостојна и искуством потврђена истина.

Дакле, руску богоносност треба буквално разумети. „С нама је Бог, схватите, иноверни и покорите се, јер с нама је Бог”. То је о Русима! О нашој Цркви, Народу, Држави. О нашем Цару или о нашем вођи. А против нас је – ђаво. Не метафорички, него конкретни.

Ко је против нас, Путина и Русије? Вашингтон, Европска унија, Евромајдан. Дакле, то и јесте ђаво. Не фигуративно. Сам ђаво. Обичан и древни. Какав и јесте.

За ђавола су – границе пропустљиве. За њега не постоји спољно и унутрашње. Он поприма облике народа, царева, армија, војске, култура. Али, он долази и изнутра, представља се уместо нас, шапуће на ухо, претвара се у пријатеље и сараднике. Ласка, плаши, зове, одвраћа, вуче.

Ђаво – то је мрежа у сваком значењу. Она има видљиве сегменте и невидљиве. Тамо где се искључује емитовање CNN-а  или „Ехо Москве”, глас ђавола наставља да звучи у другом регистру.

Ђаво у својим рукама држи и оне који су тога свесни и оне који то и не слуте.

Ђаво је историјски тачан и технолошки економичан. Он је вешт и искусан непријатељ. Он води рат са Русијом. А пре свега, он настоји да разори јединство, да разруши целовитост, да раздроби Цркву, народ, друштво, Државу. То и јесте идеологија либерализма: у њој нема општег, нема личности, постоји само јединка, део без целине.

Али, најважније је: ђаво нишани у цара. Руски цар, руски вођа за њега је неподношљив. Он хоће да га убије. Јер, у њему је руска православна свест и осећа израз своје целине, своје саборно, „католично” ја. Цар је – посебан израз народне и црквене целокупности. У њему су сусрећу линије силе историјског бића народа као јединства оних који верују и делују.

Ђаво води битку с нама. А ако Путин учини још један, последњи, корак у руском правцу, ђаво ће покушати да га убије.

 

Кијев: устанак злих духова

Тај корак данас има конкретан израз: југоисток Украјине. Борба за Украјину је – борба богоносног руског народа са кијевским сегментом ђавола.

Украјину су одавно мучили ђаволи: још од времена галицијско – волињских кнежева који су покушавали из политичких побуда да одступе према папској јереси. Унијатство је било још један корак у том истом правцу. Галицијски нацизам Бандере и Шухевича – још један.

У Кијеву на Евромајдану победио је пакао. Не у преносном смислу. У буквалном. Десни сектор и јудејски убица Коломојски– то су одреди злих духова. Тамо где се завршава видљива линија бриге о њима од стране САД, ЦИА и других западних структура које из геополитичких побуда свесно ратују са Русијом, почиње невидљива линија.

Хунта и Десни сектор извршавају чак и оне налоге које им споља нико не даје. Они који знају како ђаво делује, то не треба да чуди.

Оно што се десило у Дому синдиката у Одеси – то је крвава црна миса. Ђаво је приносио Русе као крваву жртву потпуног уништења.

Разумеју ли они који су то чинили шта раде? Није битно, они су тачно извршавали упутства. Ко се бори против Свете Русије, тај их је и дао.

То је јасно. Они који не верују у Бога и Христа могу да траже материјалистичке аргументе, економске интересе, издајничке завере и психолошку мотивисаност. Само, молим вас, поставите свеће и више их не додирујте рукама! Ваша светлост је – електрична  сијалица, симбол прогреса и модернизације, ето, њој се и поклоните. За верујуће материјалистички аргументи немају значења. Довољни су горе наведени разлози.

Сатана је унутра

Ипак, да нема унутар Русије те исте мреже?

Како даанема, она је ту! Та мрежа је иста, али се дели на два видљива дела: пета колона – то су они који се директно изјашњавају против Свете Русије, Православља, руског народа, руске Државе и Путина; и шеста колона у коју спадају они који су за Путина и можда се формално сложе са државношћу и религијом, али се то мотивише нечим другачијим од руског идентитета. При том је шеста колона најопаснија.

То су унутрашњи зли духови Путина. Они му сугеришу да је либерализам за Русију користан, да са Западом треба одржавати прагматичне односе, да Русија треба да наставља модернизацију и следи пут социјалног прогреса по западном моделу. Други ништа не саветују и у свему подржавају Путина, али живе од корупције, крађе и деморализације, систематски склањају опљачкано изван граница Русије и самим тим постају жртва западних моћи.Корупција, као циљ и живот, то је деловање ђавола.

Кад му подлегне, човек је већ у његовој мрежи и кад му са Запада стигне вест о заплени рачуна и забрани доласка он постаје талац своје почетне оријентације. Тако корупционаш, потпуно руски и технолошки постаје саучесник либерала који у интересу ђавола више делује систематски и идеолошки основано. Оба пола шесте колоне повезана су са петом. И опет,повезаности како видљиве, тако и невидљиве.Где недостаје карика, са формалног становишта, за зле духове нема проблемаза директније и непосредније комуникације.

На крају, ђаво има непосредан приступ Путину. Као и свакој живој души. А ако душа, посебно душа владара, чини одлучне кораке према светлости и истини, према руској суштини и православној мисији, према Светом Духу, онда сви ти сегменти оживљавају, распаљују се и нападају на највишу личност Државе.

Они настоје да га збуне, одврате, заведу, уплаше, обману, саблазне, а ако не иде, онда да га убију.

Ево шта се сада дешава у Кремљу. Ево шта смера Вашингтон,  Легли, Стејт департман, Брисел, Кијев, пета колона, корупционаши и системски либерали (шеста колона), чак и тамна страна самог Путина (њу свако има, а код владара она је највећа, јер је и његова личност већа). Силе ада хоће да убију Путина. Духовно, политички и сасвим конкретно.

Свете битке Свете Русије

Питање о увођењу трупа у Украјину – то је одлучујући моменат руске судбине

Обратите пажњу: Када је Света Русија истински била Света (Московски период), водили смо значајне, али ипак, локалне ратове. Бранили смо веру и истину, али наши непријатељи нису били чисто зло – ни казањски ни астрахански Татари, ни Ливонски витешки ред, тим пре ни Литванија, Супарници, конкуренти, носиоци идентитета другачијег од нашег, али никако не ђаво. Ако смо их тако и називали, то је само метафорички. Да, у мржњи према Русима увек је било нешто ђаволско, али не у чистом облику.

Касније су се размере наших деловања повећале.Али је и концентрација руског идентитета ослабила. У време Петра и његових следбеника Русија се потукла са Европом, али не више као Света Русија већ као европска национална држава која следи рационалну логику и световне интересе. Светост се назирала и у том периоду, али опет би било претерао рећи: Руска Империја је стуб светлости, а њени противници су – ђаволска јата. Нешто што помало подсећа на то, али никако у чистом облику.

У совјетско време ова мисија Руса, који се супротстављају читавом свету, постала је још већа, планетарна и изражена. Супротстављање светском капитализму и европском фашизму тумачено је као остварење озбиљне предодређености. Али опет је форма те мисије била отуђена од руског начела материјалистичка, атеистичка идеологија. Комунизам је био привид саборности  и злослутна пародија. Али, неке црте те саборности ипак су се у њему препознавале.

Противници СССР-а били су близу максималног зближавања са мрежом ђавола, али опет не до краја. И у самом СССР-у постојале су мрачне сатанистичке мрље (уништење сељаштва, русофобија, атеизам, апсурдни догматски материјализам, технократија), а код његових непријатеља сатански степен још није био достигао крајњу прецизност.

Током 90-их Русија се у лику политичке елитескоро сасвим предала непријатељу прихватајући његове норме, идеје и правила. То је био најгори период руске историје: никада Руси нису били тако далеко од своје суштине као „злих 90.-их”.

У време Јељцина Русијом су фактички владале оне исте снаге које су заузеле власт током преврата у Кијеву у марту 2014. И десио се распад Велике Русије у облику СССР-а. И паљба на Парламент. И тријумф отворено русофобске олоши: они су данас – пета колона, или се прикривају у редовима шесте, а тада су они били власт, елита, владајућа скупина.

Ђаво је 90-их ушао у нашу земљу, почео да уништава генерације,  да деморализује културу, образовање, политику, дух. Ипак, паралелно, корак по корак, обнављало се Православље, народ је долазио у цркве, читао књиге, почињао да се моли и размишља о својој историји и свом идентитету. Упркос скотовима који су владали током 90.-их.

Последњи бој: кулминација руске историје

А у време Путина настала је јединствена ситуација. Данас Русија није вишеоптерећена фатално лажном идеологијом – ни совјетском, ни либералном, ни империјалистичком. Зато нове битке Русије омогућавају да се скоро јасно без сметњи и ограничења види њена исконска духовна суштина.

Руси су данас – једноставно Руси онакви какви јесу. А то отвара могућности правог и слободног деловања духа – Светога Духа кроз нашу црквеност, народног духа – кроз наша чињења, државног духа – кроз нашу власт и личност владара. Истовремено, непријатељ са којим улазимо у завршну битку више се не крије.

Култура данашњих САД и Европе, земаља НАТО и њихових саучесника, то је – култура правог пакла. Ту ништа није остало нејасно, вишезначно, скривено. Цивилизација антихриста изграђена је у глобалним размерама. И нико више нема намеру да крије њене праве основе.

Ђаво је завладао на Западу, где је сатана пао пре почетка времена.То је његов део света према којем се ми окрећемо у тренутку Светог Крштења три пута понављајући „одричем се сатане” и „пљујем на ђавола. Ђаво је увек био јак на Западу, али никада раније није имао апсолутну пуноћу власти.

Истовремено, Русија је данас још увек сачувала, иако донекле у окрњеном облику, стари Романовски и совјетски значај. Како год покушавали да нас сместе у регионални ниво ми смо очували статус велике светске силе. И управо нам то не опраштају.

Зато финална битка Русије тек сад почиње. Све претходно био је увод, историјски прелудијум за садашњи тренутак. Тек сада је све стављено на коцку. Не само наша судбина, него и судбина Духа.

Битка за Украјину – није политика, чак ни геополитика. То је – Свети рат. Рат Краја Историје. Он се истог часа води на свим нивоима, али је његова суштина – завршни судар сила светлости и таме. Руси су носиоци Христа, Сина Божјег, Светлости. Њихови противницу су ђаволске хорде.

Толико је звучних речи изговорено и раније да је данас тешко поверовати да је баш нама припало да будемо последњи акорд светске историје. Можемо да говоримо о девалвацији есхатологије и истрошености апокалиптичних расположења, о пропасти пророчанстава и предсказања. Али, ми не предсказујемо и не проричемо, ми интерпретирамо структуру руске историје полазећи од њеног религијског православног руског поимања.

А произлази управо ово што произлази.

„Јер, не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју” – говори св. Апостол Павле (Еф. 6., 12).Ко су та „поглаварства”, „власти”, „господари таме овога свијета”, „духови злобе у поднебесју”? Није плот и није крв, објашњава апостол, односно, то је невидљиви део ђаволове мреже.То је баш он у својој сржи. Наша битка за југоисток Украјине, за читаву Украјину и даље за Европу, за свет, води се „против поглаварства, власти, господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју”.

Наш непријатељ је – ђаво, а наш вођа – Михаило Арханђел, и с нама је, с Русима, Бог.

Превела  Ксенија Трајковић

Објављено под Русија, СССР, Стаљин, Хришћански социјализам | Оставите коментар

Хришћански марксизам Латинске Америке

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Упоредо са дивљањем америчког неолибералног капитализма широм света, у „стражњем дворишту“ Сједињених Држава, у Латинској Америци, бујају левичарски покрети који овај амерички модел листом одбацују

еви покрет у Европи је још током шездесетих година прошлог века дошао до закључка да је будућност Латинске Америке у социјалистичкој револуцији. Ово је образложено тиме што је у овом делу света проценат сиромашних људи и социјалне неправде био веома висок. Нешто касније, процеси глобализације и неолибералних реформи довели су до још већег, тачније драматичног незадовољства сиромашних маса у Латинској Америци стањем у економији и социјалној сфери. Поред тога, различите интеграционе идеје за Латинску Америку, које су дошле из Сједињених Америчких Држава, само су још више разљутиле сиромашне масе, што је представљало значајан подстицај за долазак левих политичких партија на власт. На власт ове партије нису дошле револуционарним методама већ изборима, мирним путем, уз помоћ постојећег политичког система, а све те партије имале су харизматичне лидере, наводи Леонид Савин, аналитичар руског портала „geopolitica.ru“. Следећа одлика левих покрета и партија у Латинској Америци је да немају јединствену идеологију, нити политичку платформу, мада имају одређене заједничке идеале и вредности. Идеологију ових покрета и партија могуће је пратити кроз неколико различитих идеја, али са заједничким циљем – ослобађање региона од сиромаштва и доминације САД-а. Зато и доминира симбиоза марксизма са хришћанством и одбацивање западне културе, која је и пресудно допринела да се укорени неправедан систем у Јужној Америци.

„ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА“ Условно говорећи, леви политички дискурс у Латинској Америци могуће је описати кроз три скоро аутономна дела. Прво, долазак на власт социјалиста је миран продужетак оружане народноослободилачке борбе у новој форми, који се догађао у овим државама. Велики део покрета већ је дошао на власт, као на Куби и у Венецуели, или на власт тек долази, на пример, сада то чине сандинисти у Никарагви. Друго, идеологија ових народноослободилачких покрета и политичких партија заснована је на симбиози марксизма и римокатолицизма (теологија ослобођења), која је званично одбачена и осуђена од Ватикана. Треће, додатно социјалистичко усмерење становника Латинске Америке подстакле су неолибералне реформе.
Народноослободилачки покрети Латинске Америке традиционално су повезани са оружаном борбом. Чак и данас постоји неколико јаких револуционарних оружаних групација, на пример Револуционарно-оружане снаге Колумбије (FARC), које се боре за успостављање социјалистичког друштва и праведан друштвени поредак у целом свету, али то почиње од њихове домовине. Њихова идеологија је симбиоза идеја Маркса, Лењина и Симона Боливара, иако је последњи био либерал. Међутим, он је водио оружану борбу за ослобађање Латинске Америке од Шпаније и дао начела интеграције овог дела света. Следећа организација је Запатистичка армија националног ослобођења у Мексику која има сличну историју. Њихов вођа, командант Маркос био је надахнут идејама Че Геваре, и како се социјализам ширио Латинском Америком, решио је да поведе устанак у Мексику. То му, међутим, није успело, па се интегрисао у мексичко друштво. После извесног времена, тачније 1994. године, успели су да на изборима преузму власт у неколико градова покрајине Чиапас, што је довело до сукоба са војском. Трећа снага је Комунистичка партија Перуа, која је забрањена и сматра се терористичком организацијом (ова партија је познатија под именом „Сјајни пут“, Sendero Luminoso). Створио ју је у Перуу 1960. године Абимаелем Гусмана, а на оружани устанак и партизански начин вођења рата прешла је 1980. године. Међутим, после хапшења Гусмана Седера партија „Сјајни пут“ је смањила активност, али је недавно поново оживела делатност, извевши експропријацију капитала неколико банака. Комунистичка партија Перуа се залаже за револуционарно насиље, наводећи да се бори за „четврти пут марксизма“, тј. да постоје четири нивоа марксизма: Маркс – Лењин – Мао – Комунистичка партија Перуа.

Објављено под Хришћански социјализам, Че Гевара | Оставите коментар

Александар Солжењицин и конзервативно евроазијство

Превод: Оливера Милин

Двадесетих година међу белом емиграцијом настао је евроазијски покрет. Оснивачи евроазијства кнез Н.С. Трубецки – филолог и лингвиста, оснивач прашког лингвистичког кружока (заједно са Р.О Јакобсоном); П.Н. Савицки – географ, економиста; П.П. Сувчински – музиколог, књижевни и музички критичар; Г.В Флоровски – историчар културе, теолог и патрологист. Г.В. Вернадски – историчар и геополитичар; Н.Н. Алексејев – правник и политиколог, историчар друштва и мисли; В.Н. Иљин – историчар културе, књижевник и теолог; кнез Д. Свјатополк-Мирски – публициста, Еренжен Хара-Даван – лекар, историчар. Сваки од поменутих представника „класичног евроазијства“ (1921-1929 год.) полазећи од конкретног културно-историјског материјала и искуства (географског, политичко-правног, филолошког, етнографског, уметничког и томе слично), ослањајући се на њега, анализирајући га, и уопштавајући га обратио се проблематици филозофије културе, историографији повезане са дијалектиком Истока и Запада у руској светској историји и култури.

Термин „Евроазија“ предложио је немачки географ Александар Хумболт, научник који је њим означио целу територију Старог Света: Европу и Азију. Географ В.И. Ламански га је увео у руски језик.

Евроазијци су издавали збирке „Евроазијски временик“, објавили су више чланака и књига. Евроазијство представља посебан интерес зато што је овај поглед на свет обухватио многе кључне појмове за филозофију политике. На пример, следећи опцију Данилевског и Шпенглера они су применили концепцију Русије као посебне цивилизације, активно су применили пространствени индекс за тумачење политичке историје Русије. Осим тога постоји мишљење да су Евроазијци, себи поставили амбициозан циљ, разрадити широку формулу потпуног и неконтрадикторног руског конзерватизма а то је политичка идеологија која је заснована на традицији, специфичности географског положаја, специфичности историјског циклуса у којем се налази Русија. Православна традиција била је за евроазијце најважнији елемент, њиховог схватања историје, и у том смислу они су се доследно придржавали мита о регресу, негирали су позитивни карактер европске цивилизације. Евроазијци су позивали на борбу са „комаром свеопште европеизације“, захтевали су: „одбацити европски јарам“. „Ми треба да се привикнемо на мисао да је романо-германски свет са својом културом наш најзлобнији непријатељ“. Тако јасно и недвосмислено је писао кнез Н.С Трубецки у програмској књизи „Европа и човечанство“, која је издата у Софији 1920. године. Евроазијство на нивоу политичке теорије је спајало основе елементе филозофије и политике. Био је предложен оригинални језик који је дозвољавао истраживање руске политике у специфичној терминологији, разрађеној на основи усредсређене анализе, цивилизацијске и културно-историјске специфичности Русије. Пошто су били наследници словенофила и Н.Ј. Данилевског, Евроазијци су предлагали велики политички пројекат, који је имао у виду основне тенденције у свету.

Развој цивилизацијског приступа довео је Евроазијце до неопходности да посматрају Русију не само као обичну државу већ као посебну цивилизацију, посебно „место-развоја“. На томе је заснована концепција „Русија-Евроазија“, а то је Русија као посебан културно-историјски тип. Русија има у себи много источњачких црта, али и уз то је дубоко попримила и одређене западне елементе. Тај спој по мишљењу евроазијаца чини уникатност Русије, што је разликује од цивилизације Запада и Истока. Исток нема у односу на Русију-Евроазију мисионарских претензија, док Запад насупрот томе види своју мисију у „просвећивању“ Русије. Због тога баш Запад као цивилизација представља опасност. Бољшевици који су усмерили сву своју снагу против западног света постају у таквој ситуацији заштитници евроазијске оригиналности. Тако на парадоксалан начин после напредњака-комуниста евроазијци су приказали дубљи конзервативни смисао.

Евроазијци су се у значајној мери ослањали на наслеђе руских словенофила. Као пример код И.В. Киријевског постоји идеја да је Русија као специфична држава настала од спајања култура, шума и степе. Шума представља словенско становништво које не мења место боравка и које се бави земљорадњом, а степа је симбол туранских номада.

Русија као континентални спој – „Русија-Евроазија“ шуме и степе, спајањем две традиционалне животне оријентације: сталног битисања на једном месту и номадског начина живота. Синтеза тих елемената, примећује се са сигурношћу од најранијих периода руске историје, где су контакти словенских племена са становницима степе (посебно са Куманима) били константни и интезивни. Али посебан значај евроазијци су придавали монголским освајачима.

Наслеђе Монгола татарског периода био је тај најважнији елемент руске историје који је претворио неколико периферних развојних источно-словенских кнежевина у састав светске империје. Сектори кијевске Русије, који су потпали под европски утицај у XIII веку постепено су се у њему истопили, изгубили политичку и културну самосталност. Земље које су ушле у састав монголо-татарских племена касније су постале језгро континенталне империје. Монголи и Татари су сачували духовну оригиналност старе Русије која је васкрсла у московском царству и преузела право „Баштина/Наслеђе Џингис Кана“ (назив књиге Кнеза Трубецког). Евроазијци су први међу руским филозофима и историчарима променили мишљење о туранском фактору у позитивном смислу, препознајући у дијалектици руско-татарских односа жив извор евроазијске државности.

За почетак словенско и туранско степно и битисање на једном месту, створили су уникатну синтезу супротности, постали су основа оригиналне традиције. То је био успешан спој раса, култура, привредних и административних модела. Тако су евроазијци пришли замисли о Русији као о „средишњем царству“ – посебном уникатном споју у којем се дешава превазилажење супротности.

По мишљењу А.С. Панарина после распада СССР-а, Русија се нашла пред суровим избором. Или обновити претходни простор, при томе у новом духовном, моралном и економско-технолошком смислу, или постати једна од земаља трећег света, изгубити било какве шансе, заузети достојанствено место у светском заједничком пространству. Природно у таквој алтернативи обнављање изгубљеног геополитичког статуса постаје једини начин обезбеђивања, преживљавања и могућности избегавања негативног развоја догађаја у Русији. Пут изласка Русије из кризе А.С. Панарин види у борби са деструктивним утицајем глобализма за очување оригиналности руске цивилизације и стварање суверене државности са заштићеном економијом. У збирци његових чланака „Истина о гвозденој завеси“ (2006 год.), који су били написани у различито време, пролази мисао о томе да спасити Русију од потпуног уништења од стране запада је могуће повратком у традиционално друштво основано на традиционалним религијама, најпре на православљу. По његовом мишљењу Русија у циљу самозаштите треба да се сакрије од Запада створивши своју „гвоздену завесу“.

Главним задатком спољно-политичке стратегије Русије, домаћи конзервативци сматрају стварање геополитичке противтеже доминацији САД у међународним односима. Као основни правац тражења савезника, разматрају се сарадња са јужним и источним земљама (Кина, Индија, муслиманске земље). При томе се Русији додељује улога ујединитеља постсовјетског пространства и центра за привлачење држава Евроазији које теже да се супротставе наметању и ширењу утицаја САД. Присталице „контраглобализације“ не узимају у обзир вероватноћу рушења руске државе и друштва у првим покушајима остварења њихових грандиозних планова.

У општем току руског савременог конзервативизма уз његов традиционализам и неприхватањем „прогреса“ значајном оригиналношћу обојени су друштвено-политички погледи А.И. Солжењицина, који одражавају појачани интерес друштва према цивилизованом конзервативизму. Потреба за таквим конзервативизмом изазвана је следећим факторима:

Као прво – доминација радикалних, социјалистичких и либералних идеја које игноришу фактор континуитета у друштвеном развоју изазвале су деструктивне последице.

Као друго – у XX веку јасно су се приказале мане демократског облика управљања, посебно у почетним стадијумима њеног функционисања.

Као треће – за период после другог светског рата, карактерно је разочарење у либерализам због неиспуњених обећања, а разочарење се појачало у вези са последицама руских реформи.

Као четврто – у вези са појавом и заоштравањем глобалних проблема, настало је питање о критеријумима социјално-политичког и научно-техничког прогреса.

Интересантне одговоре на питања које поставља време даје један од највећих савремених писаца А.И. Солжењицин, тежећи социјално-филозофском осмишљавању стварности. Његов допринос формирању погледа на свет умерених конзервативаца (посебно верника) веома је значајан.

Полазна теза писца је у томе да друштвено битисање у свим његовим димензијама треба најпре размотрити из религијско-етичких позиција. Руководећи се овом тезом он потеже проблем узајамног односа „политичког и моралног“ и исказује мисао и неопходности проверавања било које активности посебно политичке, уз морални компас. Своју позицију, он учвршћује наводећи мишљења Еразма Ротердамског и Владимира Соловјева који су разматрали политичку делатност као морално служење друштву.

Са тих позиција писац је критиковао такве институте либералне демократије као свеопште изборно право и партије. По његовом мишљењу демократски избори доводе до тријумфа „безсадржајне количине над садржајним квалитетом“. Начин отклањања те мане писац види у увођењу цензуса боравка и у повећању старосног цензуса. Партије се процењују као антинационалне у својој суштини ако руше целокупност нације, замењују националне интересе политичким и траже корист у борби за власт, негативно утичу на морал друштва.

А.И. Солжењицин је противник класичног либералног принципа слободне конкуренције. Он признаје да не може бити независног грађанина без приватне имовине, сматра да је неопходно ограничити ту имовину да не би били окрњени интереси других грађана. Писац се залаже за оштра законска ограничења концентрације капитала који доводи до монополизације привреде.

Оцењујући вредност либералне демократије као оне која не одговара потребама Русије, А.И. Солжењицин као алтернативу предлаже аутократске вредности. По његовом мишљењу аутократско управљање на најбољи начин обезбеђује стабилност и континуитет у развоју друштва али сакрива у себи опасност прелажења у тиранију. Принцип поделе власти он сматра дискутабилним, спремним да доведе до распада јединственог државног организма.

Народ Русије по претпоставци писца „није спреман за парламентаризам“. Неопходност деловања политичких партија практично се негира.

Пут за оздрављење руског друштва А.И. Солжењицин види не само у стварању јаке централистичке власти већ и у развоју локалних самоуправа. Он примећује да је „демократија малих пространстава“ била присутна у Русији, а идеја самоуправљања има дугу историју, реализујући се у народним скуповима, већима, установама са представницима институција – Земских катедрала. Од краја XIX века реализовали су се у земствима, који су били уништени од стране бољшевика и били су замењени Саветима који су одмах били покривени комунистичком партијом и никада ни са чим нису управљали.

За савремену Русију актуелна су и практично значајна размишљања А.И. Солжењицина о улози локалне самоуправе у систему власти који су наведени у објављеним публикацијама „Шта ми можемо?“ и у недељнику „Аргументи и факти“ у оквиру пројекта „Каква ће бити Русија?“

Ослањајући се на сопствена посматрања деловања локалне самоуправе у земљама Запада, А.И. Солжењицин оцењује његову структуру као „моћни друштвени апарат у деловању“ који обезбеђује „реално, ефикасно и достојанствено учешће најобичнијих грађана у њиховој уобичајној ситуацији у заштити својих неоспорних потреба и у одлучивању и вези са својом догледном будућношћу“. Достојанство локалне самоуправе он види у могућности грађана да „природно осети напредовање и успех ових одлука као прави утицај на ток државног живота“.

По мишљењу писца у нашим садашњим често праведним приговорима Западу – због менторске позиције Савета Европе или карактера глобализације која се концентрише на Америку, „ми смо пропустили најважнију свакодневну здраву корист система самоуправљања у западним земљама (па нико није пожурио да нам је представи), стварне промене у општинама, које су сами грађани заштитили када су приметили разлог за то, баш искуство реалног самоуправљања – и заслужено задовољство због тога“.

А.И. Солжењицин је изражавао забринутост поводом „притиска новонасталих елемената локалног самоуправљања“, одбијања да им се упути финансијска помоћ, због непостојања законске подршке од стране Државне Думе. Његова позиција је категорична: „у таквој необухватној земљи, као нашој, немогуће је просперирати без сједињавања стварно централистичке власти и друштвених снага“. Пажњу привлачи пишчева полемика са присталицама такве тачке гледишта да руско друштво уопште није способно за самоорганизовање и самоуправљање. Позивајући се на реалне чињенице супротног става (преварени инвеститори некретнина, покрет аутомобилиста) писац се олучно супротставља: „А други пут једноставно не постоји. Ако ми не узмемо у своје руке и стварно не обезбеђујемо остварење наших блиских животних потреба, а увек их препуштамо на милост и немилост далеких високих бирократа нећемо видети благостање па и да имамо било које златне залихе“.

Конструкција коју је предложио А.И. Солжењицин је конструкција стварања „хумане аутократије“ засноване на индиректном вишестепеном гласању. Председника бирају од броја кандидата које предложе Скупштина свих покрајина. Сама Скупштина свих покрајина састоји се од представника у регионалним скупштинама који у ред укључују представнике власти. Председник у складу са шемом А.И. Солжењицина може да обавља своје обавезе доживотно ако Скупштина свих покрајина не сматра за сходно да га смени. Очигледно је да уз такву конструкцију стварања „хумане аутократије“ се отварају највеће могућности за злоупотребе.

Користећи изразе „нација и морал“ А.И. Солжењицин је најкатегоричније своје неприхватање револуције као „антинационалне и аморалне“ појаве. Прелаз од предоктобарске Русије до СССР-а процењује се као „прелом кичме“, који се замало није завршио националном погибијом.

Поводом моралних последица револуција писац примећује да оне воде ка „дивљању, ка атмосфери свеопште мржње“. Више од тога свака револуција је пуна „великог броја одвратних фигура“ које као да су подигнуте са „моралног дна“.

Разматрање социјално-политичких идеја А.И. Солжењицина можемо да резимирамо кроз следеће закључке:

1. А.И. Солжењицин као и конзервативци у оцени друштвено-политичких појава се придржава религијско-етичког прилаза, сматра да духовни фактор има водећу улогу у односу на материјални фактор.

2. Писац изражава негативан однос према револуцијама, либерално-демократским вредностима савременог друштва, подржава идеју континуитета, штитећи еволуциони пут развоја. На страницама својих књига он често цитира познате представнике руског конзервативизма као што су Ф.М. Достојевски и М.Н. Катков.

3. За разлику од других представника конзервативизма, А.И. Солжењицин не приказује погледе елите и залаже се за народно самоуправљање. Однос према народу као извору власти одводи писца ван класичне конзервативне парадигме. У садржајном плану идеја састављања „хумане“ ауторитарне власти и ефикасног народног самоуправљања изгледа као проблематична и тешко остварљива.

Повезаност дела руског друштва са конзервативним идејама, настала је због сложених процеса развоја националног самосазнања у условима модернизације и оштрог снижавања геополитичког статуса земље, пре свега због кризе националног идентитета и губљења историјске перспективе.

Аутор: Јуриј Самонкин, Члан МЛ „МЛАДА ЕВРАЗИЈА“

Москва, децембар 2013.године

Извор: http://yeurasia.org/2013/12/26/samonkin_eurasianist_conservatism/

Објављено под Антикапитализам, Евроазијска унија, Конзервативна револуција, Русија, СССР | Оставите коментар

Лажни историјски митови у служби разарања државности. (Однос Стаљина према РПЦ)

Недавна прослава Светог Саве у Србији показала је да медијски рат за промену свести Срба тече пуном паром. Иако је “светосавској” академији у Сава Центру присуствовао и српски Патријарх, а “јавни сервис” је директно преносио, академија се уместо величања претворила у пљување дела Светог Саве. На дан оца Српске Цркве и школе били смо сведоци нечувене дрскости – пропагирања сукоба Цркве и школе. “Књиге, књиге, а не звона и прапорце” – чуло се са бине антицрквено гесло просветитеља либералне Србије. Иако грандиозно дело српског светитеља и просветитеља представља прекрасан пример симфоније црквених звона и учености – српској деци се очигледно намеће поглед бегунца из манастира, по коме су црквена звона и књиге смртни непријатељи.

Овакав увод у текст који говори о односу Стаљина према РПЦ није случајан, јер прича о Стаљину је одличан пример како масовна промена свести путем пропаганде може довести до страшних последица. У последње време и у српским медијима је покренуто питање објективнијег приказивања историјске улоге Јосифа Висарионовича Стаљина. Ево више од 60 година после Стаљинове смрти, о њему се воде жестоки спорови историчара, политичара, свештеноначалија… Из тих спорења руски патриота може извући следећи закључак – сатанизација Стаљина био је Сизифов посао и улога окорелих антистаљиниста у руској историји, далеко је од славне. Антистаљинизам политичара се закономерно претварао у русофобију. Треба ли подсећати на “лик и дело” Хрушчова и Горбачова, као јаросних “дестаљинизатора” у политици? Или на клирике који пљују на Стаљина, а рехабилитују Власова? Кад су у питању либерали ништа чудно. Од Достојевског до данас, либерални смердјаковски дух се не мења, они мрзе Отаџбину, па је логично да мрзе и спасиоце Отаџбине. Али откуд у патриотској средини мржња према вођи народа, који је спасао не само Русију него и цео свет од свеопштег ропства? Због тога је важна истина о Великом Отаџбинском Рату, величанственој победи руског духа над свепланетарним злом. Политичар који то не схвата, неминовно завршава попут Њемцова, са либералима на Блатном тргу (Сличан је развојни пут и српских безбожних националиста који листом завршавају у либералној антисрпској смердјаковштини). Због чега је то тако? Због тога што је Русија спасена захваљујући Промисли Господњој и заступништву Пресвете Богородице. Нико не спори да је Стаљин владао челичном руком, но, Стаљин је тајна коју само Господ може у потпуности сагледати, јер са њим се наставља Револуцијом прекинути смисао и континуитет самог постојања и историјске улоге православне руске државности у Васељени. Победа коју је руски народ однео над фашизмом, победа на чији је олтар стављено 30 милиона живота не само за спас Отаџбине, него и целог света, је света победа и вођа те победе није могао бити богоборац. Таква улога се не додељује богоборцу. То није питање волети или мрзети Стаљина, него питање ратовати или не ратовати против Промисли. Стаљин је започео процес помирења руских покољења, као и процес очувања чистоте вере повратком “Тихоновске” струје на чело РПЦ, чиме је спречен покушај троцкиста да преко “обновљенаца” разбију РПЦ. То му русофоби не могу опростити.

Кад је у питању однос медија према Стаљину, у Русији је извршена јасна диференцијација. Искључиво либерални медији, не само световни него и околоцрквени, дубоко су антистаљинистички, док се патриотски медији генерално гледано – са уважавањем односе према улози Ј.В. Стаљина у руској историји. То би требало да буде поука и српским црквеним аналитичарима – нелогично је критиковати сваки либерални и екуменистички корак у СПЦ, а по питању Стаљина стајати на позицији руске либералне смердјаковштине.

Бивши студент богословије је Промишљу Господњом залутао у комунизам, да би у одсудним тренуцима руске историје када је Русија била у блату, постао свестан њене Промислитељске империјске улоге и започео рад на њеном препороду. Два светска рата су покренута да би се Русија и руски народ бацили на колена. Онај ко мисли да се тај суноврат и повратак са ивице пакла на пут нормалног историјског развоја Русије могао остварити “демократским средствима” није свестан историјског времена и историјског контекста периода владавине Ј. В.Стаљина. Или неко мисли да се специјалне операције Запада против Русије и разбијања њене државности, попут Кијевског Мајдана, воде само због Путина, да се нису водиле и због Стаљина? Многи српски интелектуалци свој став су изградили на Хрушчовљевској и белогардејској историографији, несвесни да је руска интелигенција и руско високо друштво уочи Револуције заиста било прилично труло, дубоко уронуло у масонерију и либералну мисао. Наравно да белогардејци нису били русофоби попут троцкиста, огроман број је желео добро свом народу, али не треба губити из вида да је од свих вођа Белог покрета једино Врангел био монархиста, остали махом левичарске присталице републиканизма. Треба знати да су се сви високи генерали етнички Руси изјаснили за неопходност одречења Цара од престола, једина два царска високорангирана генерала која су се томе успротивила били су инородци (али руског духа) – Немац гроф Фјодор Артурович Фелер и Азербејџанац Хусеин Нахичевански (тек у светлу овог кукавичлука и издаје Цара од стране високих слојева руског друштва, постаје јаснија Стаљинова синтагма – радници, сељаци ипоштена интелигенција). Можемо само замислити колико је било тешко у таквој средини, после крвавог пира троцкиста, налазити одане сараднике за рад на спасењу руске државности.

Да је Стаљин био заштитник, а не прогонитељ Цркве, потврђују и речи доктора Црквене историје, Митрополита Петроградског и Ладошког Јована (Сничева) из његовог знаменитог дела “Руска симфонија”: “Истински садржајидеолошког рада са масама оштро и принципијелно је измењен, добијајући несумњиве национално-патриотске црте. Овде треба одати дужно признање Стаљину – ревидирање је вршено одлучно и свесно је усмерено у свим областима: од културно историјске, до религиозне.”1 Дакле, признање Стаљину не истиче било ко, него доктор црквене историје и можда најомиљенији руски владика друге половине двадесетог века.

Стаљин 1934. године у школе поново уводи изучавање “Историје Русије” после сулудог “геноцида” Покровског над руском историјском школом. Под видом совјетског патриотизма обнављају се породичне вредности и хришћански морал.

Стаљин 1936. године доноси нови Устав, први велики корак који је умногоме допринео слабљењу идеолошког и атеистичког диктата Комунистичке партије, али га то умало није коштало живота. Многи људи на власти су се осетили угроженим, па је Стаљин морао устукнути, попустити пред терором и чекати погоднију прилику, у складу са Његошевом девизом “зло се трпи од страха горега”.

Мит да се Стаљин “окренуо” Цркви тек кад је постао свестан да без њене помоћи неће моћи победити Хитлера, оповргава сам датум чувеног сусрета Стаљина са тројицом руских Архијереја до кога је дошло 4. септембра 1943. године. Тај датум сам по себи треба да застиди све заговорнике тезе да се Стаљин “сетио Цркве” тек када је био пред пропашћу. Тај састанак није одржан 1941. године него после потпуне прекретнице у Другом светском рату, пошто је Црвена Армија однела победе и под Москвом и у Стаљинградској бици и у Курској бици, у тренутку када је Црвена Армија само наступала, а Немци се повлачили. Овај састанак после Устава из 1936. године представља другу велику прекретницу у развоју совјетског друштва и потпуно окретање православним вредностима руске историје. Цитат из поменуте књиге “Руска симфонија” Митрополита Јована (Сничева): “Резултати тог разговора превазишли су сва очекивања. Апсолутно сва питања која су изнели Архијереји говорећи о насушним потребама клира и пастве, била су решена позитивно и толико радикално, да се принципијелно изменио положај Православља у СССР-у.”

Црвена Армија добија 1943. године нову-стару руску униформу, а одлука о повратку посебне униформе из времена царске Русије у војне школе, донета је 17. јула, на дан Царских мученика. Затим, на дан “Державной икони Божией Матеры” 15. марта 1944. године укинута је безбожна и донета нова државна химна, чија музика до данас није промењена.

Протојереј Александар Васкин пише да је Стаљин заслужан за очување светоотачке вере у Совјетском Савезу: “Конзервативно национално-патриотско духовенство и мирјанство морају бити захвални Ј.В. Стаљину због судбоносних Помесних Сабора РПЦ 1943 и 1945. године, због обнављања Патријаршије, због његове одлучне борбе са политичком и духовном агресијом и прозелитизмом римокатолика, због јаче осуде папизма са догматске тачке гледишта, због сламања покушаја да се РПЦ увуче у Светски Савет Цркава, због ликвидирања Брестске црквене уније из 1596. године која је укинута 1946. године на Сабору у Љвову, због преодољења унутрашњих раскола и шизми,2као и за победу над антихришћанским и русофобним троцкизмом”. Отрежњујуће речи руског свештеника за српске борце за веру чисту, који пљују по Стаљину.

После ових речи о. Александра умесно је цитирати одговор Савета Министара СССР-а Патријарху Алексеју од 29. маја 1946. године: “Дозволити организовање Васељенског предсаборског саветовања у Москви са учешћем глава свих Аутокефалних Православних Цркава ради разматрања питања разраде заједничке стратегије у борби са Ватиканом. О односу према тзв. Екуменистичком покрету…”. Све је то била припрема за јединствен и плодотворан скуп поглавара православних цркава који је одржан од 8 до 18. јула 1948. године у Москви. Свечаност је отворена молебаном у Богојављенском Патријаршијском храму, а учесници свеправославног саборовања јединствено су осудили Римску курију за подривање Православља и изјаснили су се против учешћа православних цркви у стварању екуменистичког Светског Савета Цркава. Био је то покушај Стаљинов да од Москве створи центар Васељенског Православља, што је у контексту зближавања Фанара са Ватиканом, представљало визионарски корак.

На крају да наведемо имена само неколицине истакнутих Архијереја који су више пута са пуно топлине и искрене захвалности говорили и писали о Стаљину: Патријарх Сергиј (Старогородски), Патријарх Алексеј (Симанов), Митрополит Николај (Јарушевич), Архиепископ свети Лука Војно-Јасеницки, Митрополит Венијамин Федченков (био у Врангеловој Армији!), Патријарх Александријски и целе Африке Христофор, Патријарх Антиохијски Александар, Митрполит Ливански Илија (Карам), Митрополит Нестор (Анисимов), Митрополит Петроградски Јован (Сничев), Митрополит Далекоисточни Венијамин (Пушкар)…

Резиме. Убрзо после после Стаљинове смрти, ЦК КПСССР-а 10.11.1954. године доноси проглас “О грешкама у спровођењу научно-атеистичке пропаганде међу становништвом” и покреће се нови талас страшног прогона Цркве Христове. Главни циљ сатанизације Стаљина било је скидање одговорности за злочине против руског народа са Хрушчова и његових троцкиста, путем сваљивања кривице на “свемогућег диктатора”. Преиначење историје негативно утиче на формирање моралних одлика друштва, због тога наши непријатељи толико исистирају на лажној историји и промени свести. Стаљин је суштински а не формално вратио земљу на пређашњи колосек путем обнове и препорода живота традиционалне Русије. Да деца и унуци нису натерани да се стиде што су потомци синова победе – не би било срамног Беловешког споразума. Да није демонизован Стаљин, зар би могло бити приче о рехабилитацији издајника Власова и Бандере? Да није сатанизован победник над фашизмом, зар би фашизам могао да дивља у Кијеву? И да се вратимо на почетак приче – да не одбацујемо истинске, а славимо лажне просветитеље, зар би се Србијом владало из Брисела и Вашингтона.

Познати руски политиколог Сергеј Михејев поводом напада на Стаљина је написао: “Нишане Стаљина, а погађају Русију”. То је разлог због кога је неопходно раскринкавати историјске митове, здушно подржаване са Запада. На ту потребу недавно је указао и сам Владимир Владимирович Путин, указавши да је неопходно ослобађање од идеолошког смећа из уџбеника националне историје.3

1 Митрополит Иоанн. Русская симфония. Изд. 2-е. СПБ, 2002.г., с. 329-330

2 Видети нпр: Васильева О. Кремль против Ватикана – Новое время 1993. Н.30 стр 38-40 и текст истог аутора “Сталин и Ватикан” публикован у “Наука и религия” 1995, Н.8 стр 17-18

3 http://news.yandex.ru/yandsearch?cl4url=izvestia.ru%2Fnews%2F564100&lr=213&rpt=story
„>name=“sdfootnote3sym“>3 http://news.yandex.ru/yandsearch?cl4url=izvestia.ru%2Fnews%2F564100&lr=213&rpt=story

Објављено под Русија, СССР, Стаљин | Оставите коментар

Гаврило, капитализам, империјализам и ратови

 

Први светски рат је прототип максиме, дефинисане од војног теоретичара – Карла вон Клаузевића (1780-1831): „Рат није ништа друго, него наставак политике другим средствима“. Српска варница је на Видовдан 1914. запалила буре барута; напуњеног политичким, економским и војним супарништвом између великих сила – Велике Британије и Немачке.

Био је то врхунац дугогодишњих дипломатских и политичких трвења и препуцавања, произашлих из економског ривалства европских капиталистичких сила – њихових капиталистичких елита. Веза између Првог светског рата и садашње кризе, даје нам разлог да причу почнемо са Гаврилом Принципом. Притисак Запада о промени историје, проглашавајући Принципа терористом, даје нам додатни разлог да се “бунимо”. Немачка се мора ослободити терета кривице и властитих злочина, макар то значило и привремено преправљање историје! Хоће ли јој то проћи, видећемо?

Морамо сагледати тренутну политичку ситуацију у свету, тренутне и реалне могућности светског сукоба; морамо проширити слику тренутних напетости и догађаја. У циљу сагледавања тренутног стварног стања, морамо видети даље од грана; морамо видети целу шуму, и не само целу шуму, него и пут који ће нас водити кроз историју будућности до те мрачне шуме. Морамо се суочити са непријатним осећањима, које изазива код нормалних људи и сама помисао на могућност будућег рата.

Симболика Видовдана

Гаврило Принцип је рођен 13. јула 1894. у Обљају, Босанско Грахово, а уморен је у затвору у Терезијенштату (ондашњи Хаг за Србе), 28. априла 1918. године. Био је припадник тајне организације, Млада Босна. Да трагедија буде потпуна и иронија задовољена, у Обљају је била очувана родна кућа Гаврила Принципа у којој је, до јула 1995. био музеј. На жалост, ту стару кућу су спалили припадници Седме гардијске бригаде Војске Хрватске, приликом њихове окупације и паљења Обљаја у љето 1995.

Атентат на наследника аустроугарске круне, Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву, 28. јуна, 1914. године, се сматра догађајем који је власт Аустроугарске искористила као повод за објаву рата Србији и који је убрзо покренуо Први светски рат – до тада, најкрвавији рат у историји човечанства.

Будући да се све догодило на Видовдан – хришћански празник, српско становништво, па и неки други народи, престолонаследников долазак у својству комаданта аустро-угарске окупаторске војске, је доживљавало као додатно понижење и провокацију.

Дакле, на Видовдан, 28. јуна, 1914. године, атентат је извршио патриота, Гаврило Принцип. Пошто је био сувише млад за смртну казну, Принцип је осуђен на 20 година робије. У самој ћелији у тврђави Терезин, остали су причвршћени окови за које су Аустро-Угари везали Принципа и ти ланци су најбоље сведочанство о његовој мученичкој смрти.

За само месец дана, велике силе Европе су узеле учешће у четворогодишњем крвавом рату, захваљујући савезима и споразума између Русије, Француске и Велике Британије, с једне стране, и Немачке, Аустро-Угарске, Турског царстве и Италије (која се придружује Антанти 1915.), са друге стране. САД-е ће, као и увек, на крају и на страни победника, ући у пакао и ратна разарања, тек у априлу 1917., на страни Антанте – савезника против Централних сила.

Коначан број жртава је био између 10 и 16 милиона, што га чини једним од највећих катаклизми у историји човечанства. Рат, наравно, није био последица само једног чина изазваног једним метком у Сарајеву. То је врхунац дугогодишњих дипломатских и политичких трвења и препуцавања, произашлих из економског ривалства европских капиталистичких сила.

Иако, неки каснији западни историчари оспоравају узрок рата за који је била детерминанта капиталистичка економија, тешко је не закључити да су и многи други написали, да је Први светски рат био класичан производ империјалистичког ривалства.

Последице империјалистичког ривалства

У чему је то ривалство било изражено до степена да је довело до Првог светског рата? Конкретно, ондашња највећа европска сила, Велика Британија је дуго пратила сјај звезде успона Немачке, као будућег врховног поглавара, који контролише тржишта и ресурсе. Са своје стране, новоформирано и ојачано Немачко царство, чије је срце уједињења била Пруска – ујединивши се 1871. у моћно немачко царство, доживљавала је Лондон као некога ко непрекидно кочи њен економски развој.

Овај латентни сукоб капиталистичких елита око ресурса је избацио на површину неколико пратећих трендова на прекретници 20. века: економско заостајање Британије у поређењу са брзим технолошким развијем у Немачкој, грабеж за афричкие колоније; задирање немачких индустријалаца у интересе британских капиталиста, након новооткривених персијских нафтних поља и претње источним трговачким путевима према Индији – драгуљу британске круне.

Такође, од суштинске важности за процењивање обима ратa, јесте прихватање премисе да je капиталистички економски систем у корену уплетен у све ратове. Или, можда, како је то и Маркс рекао: „Рат је својствен капитализму“. Оваква премиса рата, као саставног дела капитализма, је одржива, јер под челичним законом профита, капиталисти ће увек бити вођени интензивном потражњом за природним ресурсима и тржиштима, изван њихових националних граница – отимајући од других и слабијих држава, па и капиталистичких.

Као резултат тога, капитал ће увек бити увучен у конкуренцију за контролу ресурса и доминацијау на тржишту. Ова тежња ка конфликтима и, на крају рату, може бити „искључена“ за неко време; на пример, у случајевима привременог и неког квази мира, створеног привремено, међународним трговинским уговорима и прописима или, као последица самог војног пораза. Али, на крају и ипак, императив „отми или умри“, да би се обезбедила економска предност и надмоћ, напуштају сва наводна цивилизована ограничења – и све уговоре и све договоре. Чак и страх од новог пораза, они ће игнорисати, али рат морају почети.

Није тешко потврдити горњу тезу следећим: само 20 година након „овај рат је завршио све ратове“ и након још жешће привредне утакмице међу капиталистима, свет је поново пао, али још у веће жариште Другог светског рата – рата, који је отишао много даље него претходни, укључујући, по први пут, и употребу нуклеарног оружја, остављајући иза себе пустош преко 60 милиона људских жртава.

Од највећег значаја је то, да је противречност националних антагонизама у области међународних односа, коју диктира капиталистичка економија, још увек далеко од, чак и идеје како то решити. Профит заслепљује разум!

Организација глобалног капитала

Надаље, у процесу данашње глобализације, капитализам националних држава се проширио у последњих неколико деценија, настојојећи да преузме на себе транснационални карактер и функцију. Резултат овог процеса су мреже глобалног капитала у облику мултинационалних банака и корпорација. На тај начин, националне државе, неприметно раде у функцији глобалног капитала, стварајући услове за нови светски рат.

САД се могу посматрати као врховни поглавар у систему светског капитализма, који је очито од савршене помоћи Британији, Француској, Немачкој и Јапану – посредно или непосредно. Такође, због историјских и институционалних веза, неке државе су ближе међусобно, него са другима, у функционисању капиталистичког поретка.

Вашингтон и Лондон, на пример, у истој су равни у сфери финансијског капитализма, а самим тим деле и преклапају националне интересе. Без обзира на глобални карактер капитала, још увек постоји снажна демаркација и конкуренција између националних – капиталистичких интереса.

САД-е троши више од 25 одсто производње нафте у свету, зато су амерички планери одавно свесни пресудне важности контроле глобалне производње нафтне, да би очувале економску моћ Америке и ниво властитог профита.

Више од 60 одсто откривене светске нафте и гаса се налазе на Блиском Истоку, зато је овај регион крајње и најјаче средство за наставак америчке глобалне моћи и хегемоније и будућег рата.

Недавни и тренутни догађаји и војне интервенције Вашингтона и његових савезника у земљама Блиског и Средњег истока – мада под маском одбране демократије, људских права и међународног права – указује да се план Пентагона спроводи методично, усмеравајући га према светском сукобу. Ове империјалистичке интервенције, не само да обезбеђују поуздане залихе најважније робе на свету, за САД и њене капиталистичкие савезнике, него се подједнако ради о учвршћивању хегемоније над потенцијалним ривалима који стално јачају – Русијом и Кином.

Као и у Британији, пре Првог светског рата, економски пад у САД у 21. веку је очит, с једне стране, а привредни раст Русије и Кине данас се гледа у Америци на исти начин, као што је Британија видела у Немачкој, некад давно – пре сто година. Оснивање нових америчких војних база и партнерстава у Аустралији, Индонезији, Јапану, Лаос, Мијанмар, Филипини, Тајланд, Сингапур, Јужној Кореји и Вијетнам су демонстрација јачања војног присуства Вашингтона у близини кинеских интереса. НАТО се покушава наслонити на руску границу, чак и у братској Украјини.

Понављање Сарајевског атентата

Вратимо се нити самог почетака текста. Када се једном окидач повуче, рецимо, оборен борбени авион, лажна узбуна о терористичком нападу, инсцениран напад на неки туристички аутобус или се ради о неком другом смишљеном инциденту, рећи ће се, као што је било и са атентатом Гаврила Принципа на надвојводу Фердинанда, да смо сви знали да је то дуго, дуго планирана и припремана одлука. Моћници ће рећи: повод за рат имамо.

Међутим, рат није неизбежан. Само су неизбежне последице капиталистичке агресивности и ривалства капиталистичких елита, а показало се кроз целу људску историју, да се увек само понављају исти разлози – увек рат због профита, а никад због националних трвења, како се то често може чути у западној јавности.

Једини начин да се заустави планирани и скори светски рат, јесте да човечанство стави – једном за увек, тачку на капиталистичке системе и такозвани либерални капитализам – глобализацију. НСП је у овоме отишао далеко, планирајући да контролише и експлоатише цели свет. Шта је алтернатива “напредном, демократском” капиталистичком систему?

Суштински, то би могло значити довођење владе, банака, индустрије и војске под демократску контролу јавности, на основу интернационалне људске солидарности. Шта човечанство може овим изгубити? Ништа, сем окова у којима се вековима налази и које му их стављају капиталистички профитери.

Многи могу рећи да је ово заговарање социјализма, поготову они који мисле да ће их рат мимоићи, па нека кажу, то и горе од тога; ако ће једном и за увек престати робно-новчана размена људских живота – за профит, нека говоре шта хоће. Зар је битно како се нешта зове, битно је које последице производи! Колико добра ће нам донети и “пут у ЕУ” – пут Централним силама, видећемо? Сигурно је једно: одавно нисмо били на горој странпутици.

Миленко Вишњић

Објављено под Антикапитализам, Принцип, Српски социјализам | 2 коментара

Џуче – идеологија треће позиције

Име потиче од речи џуче, што се у севернокорејским изворима преводи као „независтан став“ или „дух самопоуздања“. Такође се тумачи као „Кореја увек на првом месту“.

Џуче идеја је званична државна идеологија Северне Кореје, али и целокупан политички систем те државе. Творац идеје је Ким Ил Сунг (1912—1994). Срж саме идеје је да је ”човек господар свега, и одлучује о свему”. Званично је уведена 1972. као замена за Марксизам-Лењинизам, а следбеници је сматрају вишом, развијеном формом социјализма. Џуче је комбинација корејског национализма, конзервативизма и комунизма.

Практична примена

Према Ким Џонг Иловом делу „О Џуче идеји“, примена Џучеа у државној политици подразумева следеће:

1) Народу се мора обезбедити слобода политичког мишљења, те ослањање на сопствене потенцијале у економији, али и политици оружаних снага (што се може сматрати тежњом ка блоковској несврстаности).

2) Оваква политика мора надахнути народне масе што би створило пуну запосленост у револуцији и обнови.

3) Методи револуције и обнове морају бити прилагођени ситуацији у земљи, и

4) најважнији процес у тој револуцији треба да буде обликовање људи као зрелих комуниста спремних на акцију у изградњи земље.

Култура Џуче Кореје је дубоко укорењена у потреби да се извуче најбоље из прошлости, док се одбацују капиталистички елементи. Популарне, народне стилове и теме у књижевности, уметности, музике и плеса су цењени као израз заиста јединственог духа корејског народа. Етнографи посвећују много енергије да се обнове и поново уведу културне форме које имају одговарајући пролетерски или народни дух.

Џуче се чак може назвати неком врстом национал-социјализма, јер Кореанци сматрају да формирају заједницу крви и поседују посебну историју и културу – Кореанско наслеђе се слави и њихова држава се повезује са полу-митском древном Корејом. Сматра се да је корејска нација вечна и да Кореанци ће увек говорити корејски.


Религијске одлике

Ким ил Сунг је прокламацијом Џуче идеје желео да народу створи адекватну замену за религију, тј. да уклони метафизичке аспекте религије као друштвеног феномена, али су и опет придодате и неке сличности: година рођења Ким Ил Сунга је, неколико година после његове смрти узета за почетну годину новог Џуче календара; статуе Ким Ил Сунга постоје у свим насељима у Северној Кореји, његове и слика Ким Џонг Ила су обавезне на зидовима свих станова, канцеларија, фабричких хала, у возовима, аутобусима и путничким авионима, а беџеве са њиховим ликовима морају носити сви грађани док су на јавним местима. Џуче торањ, Велика бронзана статуа Ким Ил Сунга са испруженом руком, те његова родна кућа и маузолеј (све у Пјонгјангу) су главна места ходочашћа за севернокорејски народ, али и за малобројне присталице Џуче идеје широм света.

2009. године, реч комунизам избачена је из севернокорејског Устава те су из јавног живота уклоњене и све референције на комунизам, тако да је просечном Корејцу недоступна комунистичка литература, укључујући класике комунизма попут „Капитала“ Карла Маркса. Један од разлога за практичким забрањивањем комунизма је и комунистичка идеја интернационализма која је у супротности с корејским национализмом, који промовише Џуче.

Објављено под Антикапитализам | Оставите коментар

„Чавес је волео Србију и српски народ“

Амбасада Венецуеле у Србији организовала је данас на Београдском сајму књига представљање публикације посвећене преминулом председнику Венецуеле Угу Чавесу, коју је објавило Министарство за спољне послове Венецуеле.

Отправница послова амбасаде Венецуеле у Београду Дија Надер де ел Андари рекла је агенцији Бета да је Међународни сајам књига у Београду најбоља прилика за одавање почасти Чавесу.

„Чавес, нажалост, није био у прилици да посети Србију, али је имао велико срце пуно љубави и солидарности за Србију и српски народ. Чавес је био великодушан и хуман човек који се борио за све народе и за бољи свет, за међусобно поштовање и суверенитет малих и великих земаља, као и за очување природе“, рекла је Андаријева.

Она је додала да је за две године боравка у Србији утврдила да српски народ можда не зна тачно где се налази Венецуела, али да апсолутно сви, чак и деца од 13 година, знају ко је Уго Чавес.

Андаријева је додала да народ Венецуеле зна све о догађајима у бившој Југославији, као и о српском народу и несрећама које су га задесиле, о НАТО бомбардовању и лошем представљању Србије у страним медијима.

„Народ Венецуеле је солидаран и увек на страни српског народа, поготово сада када Европска унија притиска Србију и утиче на њену унутрашњу и спољну политику“, рекла је Андари.

Српско издање књиге „Одавање почасти врховном лидеру Боливарске револуције, команданту Угу Чавесу Фријасу“ објавило је Друштво пријатеља латиноамеричких народа Симон Боливар, уз подршку амбасаде Венецуеле.

Објављено под Венецуела, Чавез | Оставите коментар