Гаврило, капитализам, империјализам и ратови

 

Први светски рат је прототип максиме, дефинисане од војног теоретичара – Карла вон Клаузевића (1780-1831): „Рат није ништа друго, него наставак политике другим средствима“. Српска варница је на Видовдан 1914. запалила буре барута; напуњеног политичким, економским и војним супарништвом између великих сила – Велике Британије и Немачке.

Био је то врхунац дугогодишњих дипломатских и политичких трвења и препуцавања, произашлих из економског ривалства европских капиталистичких сила – њихових капиталистичких елита. Веза између Првог светског рата и садашње кризе, даје нам разлог да причу почнемо са Гаврилом Принципом. Притисак Запада о промени историје, проглашавајући Принципа терористом, даје нам додатни разлог да се “бунимо”. Немачка се мора ослободити терета кривице и властитих злочина, макар то значило и привремено преправљање историје! Хоће ли јој то проћи, видећемо?

Морамо сагледати тренутну политичку ситуацију у свету, тренутне и реалне могућности светског сукоба; морамо проширити слику тренутних напетости и догађаја. У циљу сагледавања тренутног стварног стања, морамо видети даље од грана; морамо видети целу шуму, и не само целу шуму, него и пут који ће нас водити кроз историју будућности до те мрачне шуме. Морамо се суочити са непријатним осећањима, које изазива код нормалних људи и сама помисао на могућност будућег рата.

Симболика Видовдана

Гаврило Принцип је рођен 13. јула 1894. у Обљају, Босанско Грахово, а уморен је у затвору у Терезијенштату (ондашњи Хаг за Србе), 28. априла 1918. године. Био је припадник тајне организације, Млада Босна. Да трагедија буде потпуна и иронија задовољена, у Обљају је била очувана родна кућа Гаврила Принципа у којој је, до јула 1995. био музеј. На жалост, ту стару кућу су спалили припадници Седме гардијске бригаде Војске Хрватске, приликом њихове окупације и паљења Обљаја у љето 1995.

Атентат на наследника аустроугарске круне, Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву, 28. јуна, 1914. године, се сматра догађајем који је власт Аустроугарске искористила као повод за објаву рата Србији и који је убрзо покренуо Први светски рат – до тада, најкрвавији рат у историји човечанства.

Будући да се све догодило на Видовдан – хришћански празник, српско становништво, па и неки други народи, престолонаследников долазак у својству комаданта аустро-угарске окупаторске војске, је доживљавало као додатно понижење и провокацију.

Дакле, на Видовдан, 28. јуна, 1914. године, атентат је извршио патриота, Гаврило Принцип. Пошто је био сувише млад за смртну казну, Принцип је осуђен на 20 година робије. У самој ћелији у тврђави Терезин, остали су причвршћени окови за које су Аустро-Угари везали Принципа и ти ланци су најбоље сведочанство о његовој мученичкој смрти.

За само месец дана, велике силе Европе су узеле учешће у четворогодишњем крвавом рату, захваљујући савезима и споразума између Русије, Француске и Велике Британије, с једне стране, и Немачке, Аустро-Угарске, Турског царстве и Италије (која се придружује Антанти 1915.), са друге стране. САД-е ће, као и увек, на крају и на страни победника, ући у пакао и ратна разарања, тек у априлу 1917., на страни Антанте – савезника против Централних сила.

Коначан број жртава је био између 10 и 16 милиона, што га чини једним од највећих катаклизми у историји човечанства. Рат, наравно, није био последица само једног чина изазваног једним метком у Сарајеву. То је врхунац дугогодишњих дипломатских и политичких трвења и препуцавања, произашлих из економског ривалства европских капиталистичких сила.

Иако, неки каснији западни историчари оспоравају узрок рата за који је била детерминанта капиталистичка економија, тешко је не закључити да су и многи други написали, да је Први светски рат био класичан производ империјалистичког ривалства.

Последице империјалистичког ривалства

У чему је то ривалство било изражено до степена да је довело до Првог светског рата? Конкретно, ондашња највећа европска сила, Велика Британија је дуго пратила сјај звезде успона Немачке, као будућег врховног поглавара, који контролише тржишта и ресурсе. Са своје стране, новоформирано и ојачано Немачко царство, чије је срце уједињења била Пруска – ујединивши се 1871. у моћно немачко царство, доживљавала је Лондон као некога ко непрекидно кочи њен економски развој.

Овај латентни сукоб капиталистичких елита око ресурса је избацио на површину неколико пратећих трендова на прекретници 20. века: економско заостајање Британије у поређењу са брзим технолошким развијем у Немачкој, грабеж за афричкие колоније; задирање немачких индустријалаца у интересе британских капиталиста, након новооткривених персијских нафтних поља и претње источним трговачким путевима према Индији – драгуљу британске круне.

Такође, од суштинске важности за процењивање обима ратa, јесте прихватање премисе да je капиталистички економски систем у корену уплетен у све ратове. Или, можда, како је то и Маркс рекао: „Рат је својствен капитализму“. Оваква премиса рата, као саставног дела капитализма, је одржива, јер под челичним законом профита, капиталисти ће увек бити вођени интензивном потражњом за природним ресурсима и тржиштима, изван њихових националних граница – отимајући од других и слабијих држава, па и капиталистичких.

Као резултат тога, капитал ће увек бити увучен у конкуренцију за контролу ресурса и доминацијау на тржишту. Ова тежња ка конфликтима и, на крају рату, може бити „искључена“ за неко време; на пример, у случајевима привременог и неког квази мира, створеног привремено, међународним трговинским уговорима и прописима или, као последица самог војног пораза. Али, на крају и ипак, императив „отми или умри“, да би се обезбедила економска предност и надмоћ, напуштају сва наводна цивилизована ограничења – и све уговоре и све договоре. Чак и страх од новог пораза, они ће игнорисати, али рат морају почети.

Није тешко потврдити горњу тезу следећим: само 20 година након „овај рат је завршио све ратове“ и након још жешће привредне утакмице међу капиталистима, свет је поново пао, али још у веће жариште Другог светског рата – рата, који је отишао много даље него претходни, укључујући, по први пут, и употребу нуклеарног оружја, остављајући иза себе пустош преко 60 милиона људских жртава.

Од највећег значаја је то, да је противречност националних антагонизама у области међународних односа, коју диктира капиталистичка економија, још увек далеко од, чак и идеје како то решити. Профит заслепљује разум!

Организација глобалног капитала

Надаље, у процесу данашње глобализације, капитализам националних држава се проширио у последњих неколико деценија, настојојећи да преузме на себе транснационални карактер и функцију. Резултат овог процеса су мреже глобалног капитала у облику мултинационалних банака и корпорација. На тај начин, националне државе, неприметно раде у функцији глобалног капитала, стварајући услове за нови светски рат.

САД се могу посматрати као врховни поглавар у систему светског капитализма, који је очито од савршене помоћи Британији, Француској, Немачкој и Јапану – посредно или непосредно. Такође, због историјских и институционалних веза, неке државе су ближе међусобно, него са другима, у функционисању капиталистичког поретка.

Вашингтон и Лондон, на пример, у истој су равни у сфери финансијског капитализма, а самим тим деле и преклапају националне интересе. Без обзира на глобални карактер капитала, још увек постоји снажна демаркација и конкуренција између националних – капиталистичких интереса.

САД-е троши више од 25 одсто производње нафте у свету, зато су амерички планери одавно свесни пресудне важности контроле глобалне производње нафтне, да би очувале економску моћ Америке и ниво властитог профита.

Више од 60 одсто откривене светске нафте и гаса се налазе на Блиском Истоку, зато је овај регион крајње и најјаче средство за наставак америчке глобалне моћи и хегемоније и будућег рата.

Недавни и тренутни догађаји и војне интервенције Вашингтона и његових савезника у земљама Блиског и Средњег истока – мада под маском одбране демократије, људских права и међународног права – указује да се план Пентагона спроводи методично, усмеравајући га према светском сукобу. Ове империјалистичке интервенције, не само да обезбеђују поуздане залихе најважније робе на свету, за САД и њене капиталистичкие савезнике, него се подједнако ради о учвршћивању хегемоније над потенцијалним ривалима који стално јачају – Русијом и Кином.

Као и у Британији, пре Првог светског рата, економски пад у САД у 21. веку је очит, с једне стране, а привредни раст Русије и Кине данас се гледа у Америци на исти начин, као што је Британија видела у Немачкој, некад давно – пре сто година. Оснивање нових америчких војних база и партнерстава у Аустралији, Индонезији, Јапану, Лаос, Мијанмар, Филипини, Тајланд, Сингапур, Јужној Кореји и Вијетнам су демонстрација јачања војног присуства Вашингтона у близини кинеских интереса. НАТО се покушава наслонити на руску границу, чак и у братској Украјини.

Понављање Сарајевског атентата

Вратимо се нити самог почетака текста. Када се једном окидач повуче, рецимо, оборен борбени авион, лажна узбуна о терористичком нападу, инсцениран напад на неки туристички аутобус или се ради о неком другом смишљеном инциденту, рећи ће се, као што је било и са атентатом Гаврила Принципа на надвојводу Фердинанда, да смо сви знали да је то дуго, дуго планирана и припремана одлука. Моћници ће рећи: повод за рат имамо.

Међутим, рат није неизбежан. Само су неизбежне последице капиталистичке агресивности и ривалства капиталистичких елита, а показало се кроз целу људску историју, да се увек само понављају исти разлози – увек рат због профита, а никад због националних трвења, како се то често може чути у западној јавности.

Једини начин да се заустави планирани и скори светски рат, јесте да човечанство стави – једном за увек, тачку на капиталистичке системе и такозвани либерални капитализам – глобализацију. НСП је у овоме отишао далеко, планирајући да контролише и експлоатише цели свет. Шта је алтернатива “напредном, демократском” капиталистичком систему?

Суштински, то би могло значити довођење владе, банака, индустрије и војске под демократску контролу јавности, на основу интернационалне људске солидарности. Шта човечанство може овим изгубити? Ништа, сем окова у којима се вековима налази и које му их стављају капиталистички профитери.

Многи могу рећи да је ово заговарање социјализма, поготову они који мисле да ће их рат мимоићи, па нека кажу, то и горе од тога; ако ће једном и за увек престати робно-новчана размена људских живота – за профит, нека говоре шта хоће. Зар је битно како се нешта зове, битно је које последице производи! Колико добра ће нам донети и “пут у ЕУ” – пут Централним силама, видећемо? Сигурно је једно: одавно нисмо били на горој странпутици.

Миленко Вишњић

Објављено под Антикапитализам, Принцип, Српски социјализам | 2 коментара

Џуче – идеологија треће позиције

Име потиче од речи џуче, што се у севернокорејским изворима преводи као „независтан став“ или „дух самопоуздања“. Такође се тумачи као „Кореја увек на првом месту“.

Џуче идеја је званична државна идеологија Северне Кореје, али и целокупан политички систем те државе. Творац идеје је Ким Ил Сунг (1912—1994). Срж саме идеје је да је ”човек господар свега, и одлучује о свему”. Званично је уведена 1972. као замена за Марксизам-Лењинизам, а следбеници је сматрају вишом, развијеном формом социјализма. Џуче је комбинација корејског национализма, конзервативизма и комунизма.

Практична примена

Према Ким Џонг Иловом делу „О Џуче идеји“, примена Џучеа у државној политици подразумева следеће:

1) Народу се мора обезбедити слобода политичког мишљења, те ослањање на сопствене потенцијале у економији, али и политици оружаних снага (што се може сматрати тежњом ка блоковској несврстаности).

2) Оваква политика мора надахнути народне масе што би створило пуну запосленост у револуцији и обнови.

3) Методи револуције и обнове морају бити прилагођени ситуацији у земљи, и

4) најважнији процес у тој револуцији треба да буде обликовање људи као зрелих комуниста спремних на акцију у изградњи земље.

Култура Џуче Кореје је дубоко укорењена у потреби да се извуче најбоље из прошлости, док се одбацују капиталистички елементи. Популарне, народне стилове и теме у књижевности, уметности, музике и плеса су цењени као израз заиста јединственог духа корејског народа. Етнографи посвећују много енергије да се обнове и поново уведу културне форме које имају одговарајући пролетерски или народни дух.

Џуче се чак може назвати неком врстом национал-социјализма, јер Кореанци сматрају да формирају заједницу крви и поседују посебну историју и културу – Кореанско наслеђе се слави и њихова држава се повезује са полу-митском древном Корејом. Сматра се да је корејска нација вечна и да Кореанци ће увек говорити корејски.


Религијске одлике

Ким ил Сунг је прокламацијом Џуче идеје желео да народу створи адекватну замену за религију, тј. да уклони метафизичке аспекте религије као друштвеног феномена, али су и опет придодате и неке сличности: година рођења Ким Ил Сунга је, неколико година после његове смрти узета за почетну годину новог Џуче календара; статуе Ким Ил Сунга постоје у свим насељима у Северној Кореји, његове и слика Ким Џонг Ила су обавезне на зидовима свих станова, канцеларија, фабричких хала, у возовима, аутобусима и путничким авионима, а беџеве са њиховим ликовима морају носити сви грађани док су на јавним местима. Џуче торањ, Велика бронзана статуа Ким Ил Сунга са испруженом руком, те његова родна кућа и маузолеј (све у Пјонгјангу) су главна места ходочашћа за севернокорејски народ, али и за малобројне присталице Џуче идеје широм света.

2009. године, реч комунизам избачена је из севернокорејског Устава те су из јавног живота уклоњене и све референције на комунизам, тако да је просечном Корејцу недоступна комунистичка литература, укључујући класике комунизма попут „Капитала“ Карла Маркса. Један од разлога за практичким забрањивањем комунизма је и комунистичка идеја интернационализма која је у супротности с корејским национализмом, који промовише Џуче.

Објављено под Антикапитализам | Оставите коментар

„Чавес је волео Србију и српски народ“

Амбасада Венецуеле у Србији организовала је данас на Београдском сајму књига представљање публикације посвећене преминулом председнику Венецуеле Угу Чавесу, коју је објавило Министарство за спољне послове Венецуеле.

Отправница послова амбасаде Венецуеле у Београду Дија Надер де ел Андари рекла је агенцији Бета да је Међународни сајам књига у Београду најбоља прилика за одавање почасти Чавесу.

„Чавес, нажалост, није био у прилици да посети Србију, али је имао велико срце пуно љубави и солидарности за Србију и српски народ. Чавес је био великодушан и хуман човек који се борио за све народе и за бољи свет, за међусобно поштовање и суверенитет малих и великих земаља, као и за очување природе“, рекла је Андаријева.

Она је додала да је за две године боравка у Србији утврдила да српски народ можда не зна тачно где се налази Венецуела, али да апсолутно сви, чак и деца од 13 година, знају ко је Уго Чавес.

Андаријева је додала да народ Венецуеле зна све о догађајима у бившој Југославији, као и о српском народу и несрећама које су га задесиле, о НАТО бомбардовању и лошем представљању Србије у страним медијима.

„Народ Венецуеле је солидаран и увек на страни српског народа, поготово сада када Европска унија притиска Србију и утиче на њену унутрашњу и спољну политику“, рекла је Андари.

Српско издање књиге „Одавање почасти врховном лидеру Боливарске револуције, команданту Угу Чавесу Фријасу“ објавило је Друштво пријатеља латиноамеричких народа Симон Боливар, уз подршку амбасаде Венецуеле.

Објављено под Венецуела, Чавез | Оставите коментар

Слава Кочићу!

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Реформација и „богоизабраност“ капитализма

Од Реформације, западна апостасија пролази кроз нову важну етапу. Протестантизам и јеврејство (раније задржавано једнородним хришћанским окружењем), рађају капитализам: дотада невиђену економску активност људи који су збацили са себе хришћанске моралне забране. „Слобода богословских мишљења” у протестантизму, довела је дотле да су: „међу мноштвом религиозних секти које су биле изазване Реформацијом…, настале и такве које су биле наклоњене јудаизму” (Грец. Г., исто, т. 10, стр. 253). У њима се тврди да је Бог од почетка и неизмењиво предодредио једне људе за спасење, а друге за пропаст, независно од човечије воље (чиме се поричу и слобода човекове воље и неопходност његовог старања за спасење, као и свеблагост Бога, који је, дакле, спреман да произвољно и незаслужено осуђује човека на владавину зла).
Најпознатије од таквих секти (пуританство и калвинизам), изводе из тога и раније незамисливо оправдање новог економског поретка: за знак „богоизабраности” проглашава се богатство. У томе је главни смисао и циљ такозване пуританске „радне аскезе” – не Бога ради, него ради сопственог материјалног напредовања. Касније су западни научници (М. Вебер и В. Зомбарт) убедљиво показали да је капитализам као освећење материјалних земаљских вредности постао могућ управо услед јудаизације западног хришћанства. (…)

Тако је Запад удобно уредио своју државу вођен материјалним вредностима, а на уштрб небеских вредности. Са њима, као да је закључен компромис: оне треба да помажу тежњи ка земаљској „срећи”, коју је свечано прогласила америчка „Декларација о незавиности” (1776.). Она је постала узор за европске буржоаске револуције, у којима су антихришћанске снаге постигле нове успехе – равноправност хришћанске и антихришћанске религије: у Француској (1791.), у Енглеској (1849. и 1857.), Данској (1849.), Аусто-Угарској (1867.), Немачкој (1869. и 1871.), Италији (1860. и 1870.), Швајцарској (1869. и 1874.), Бугарској и Србији (1878. и 1879.).

Посебна улога у томе, припада масонству које су створили Јевреји (…). Масонство се може дефинисати као тајно „унијаћење” елите „хришћанског” (протестантског) Запада у правцу јудаизма, који је од почетка имао моћан инструмент утицаја: новац.

Прокламовавши „општење са Богом” без Цркве, протестантизам је одмах изложио своје следбенике опасности општења са неким другим, уместо са Богом. Зато је протестантизам био погодна основа за масонство, које је уместо Божанске Тројице поштовало некакво „Врховно биће”. По тврдњи масонске енциклопедије, „између протестантизма у његовим различитим формама и масонства, никада није било дубоке неподударности… У земљама у којима преовладава протестантизам, масонство је јако и нигде не наступа против цркве”, а свештенство „ступа у ложе и осећа се у њима сјајно” (Dictionnaire universal de la franc-maconnerie. Paris, 1974., p. 1056).

Наиме, да би масонство обезбедило равноправност Јудејцима, његов политички циљ, био је свргавање монархија, подривање утицаја римокатоличке цркве и извршење демократизације света. У условима секуларне демократије, равноправно јеврејство, претвара своју новчану моћ у неравноправност свих осталих, постепено подчињавајући друштво својој контроли. Подсетимо се како је Владимир Соловјев констатовао ту очигледну чињеницу:

„Јудејство не само да користи толеранцију, него је успело да заузме и владајући положај у најнапреднијим нацијама”, у којима се „финансије и већи део периодичне штампе налазе у рукама Јевреја (непосредно или посредно)” („Јеврејство и хришћанско питање” 1884.).
Разуме се, јеврејство се стара да не показује претерано своју власт, јер „тајна безакоња” не може да одоли Истини у отвореној борби против ње и зато јој сасвим пристаје назив „Светска закулиса”.

Тако је „Светска закулиса”, формиравши се у знаку апостасије, у Ново доба постала и њен главни покретач, тајно подстичући тај процес у целом свету рукама самих „хришћана” (масонство), под изговором „демократизације”. Она стреми да атомизује друштво и да га лиши апсолутних духовних вредности, јер само у таквом друштву, новац постаје највиша вредност и једина „истина”, постаје истина новцедавца (издаваоца новца)…

Разуме се, ни руска цивилизација у својој задржавајућој суштини (у смислу речи Апостола Павла), није се развијала у праволинијском кретању ка хришћанском идеалу. Руски историјски пут, обележен је многим одступањима од Истине, која су ипак надвладавана уз помоћ Православне Цркве. Та одступања, помагала су нашем народу да извуче одговарајуће поуке из свог пада и да ојача на путу слеђења Божије замисли.

(Одломак из књиге „Тајна Русије“ руског православног публицисте Михаила Назарова)

Објављено под Антикапитализам, Русија, Хришћански социјализам | Оставите коментар

Како је Стаљин сачувао руску ћирилицу

Игор Греков

Руско писмо је током своје историје доживело две велике реформе. Прву је спровео Петар Велики у 18. веку, а другу бољшевици 1917. Међутим, мало ко зна да је замало била извршена још једна, много радикалнија: у раном совјетском периоду озбиљно се радило на реализацији старе идеје о превођењу руског језика (и свих других језика СССР-а) на латинично писмо.


Стаљин је ћирилизацију неруских култура СССР-а видео као део изградње моћне социјалистичке државе, што је подразумевало враћање неких норми и схватања из царског времена. Извор: РИА „Новости“.

Дискусије о томе које писмо треба да се користи у руском језику почеле су још од времена када је Петар Велики уместо црквене азбуке увео такозвану грађанску ћирилицу. Многи научници западњачке оријентације сматрали су да је цар-реформатор, намеравајући да преобрази руски начин живота по угледу на европски, као крајњи циљ реформе писма имао заправо увођење латиничног писма. То се, међутим, није догодило.

Стара идеја у духу Светске револуције

Па ипак, пројекат латинизације руског језика поново је постао актуелан у годинама после Октобарске револуције 1917, јер се одлично уклапао у концепцију Владимира Лењина и Лава Троцког о стварању универзалне пролетерске културе у склопу њихових планова о светској револуцији, која је, како су они сматрали, била на помолу. По мишљењу народног комесара СССР-а за просвету Анатолија Луначарског, латинично писмо би „пролетерима свих земаља“ олакшало учење руског језика: „Сваки иоле културан човек осећао је потребу или је био свестан потребе да се неугледна предреволуцијска азбука, оптерећена свакојаким застарелим историзмима, поједностави“.
Рани бољшевици су сматрали да би латинично писмо страним пролетерима олакшало учење руског.

Лењин, ипак, није журио са увођењем латиничног писма у руски језик. „Ако ужурбано почнемо да стварамо нову азбуку или ужурбано уведемо латиницу, која ће обавезно морати да се прилагоди нашем језику, можемо направити много грешака и створити сувишно место на које ће се обрушавати критика да смо варвари, итд. Не сумњам да ће доћи време када ће руско писмо бити латинизирано, али било би непромишљено да се сада дејствује на брзу руку“, одговорио је он једном приликом Луначарском у личној преписци.

Народни комесаријат за просвету на челу са Луначарским ипак је спровео велику реформу: из руске азбуке је избачено неколико слова која су процењена као сувишна (на пример, избачена су слова „i“, „ѣ“ и „Ѳ“, јер су обележавала исту фонему као „и“, „е“ и „ф“) и редукована је употреба слова „ъ“ (оно се пре Револуције увек писало на крају речи које се завршавају на тврди сугласник). Треба, међутим, истаћи да су бољшевици у својој реформи искористили идеје припремљене још у Императорској академији наука 1904, 1912. и 1917, за време цара Николаја Другог.


Народни комесар за просвету Анатолиј Луначарски и Владимир Лењин видели су латинизацију руског језика као део ширег процеса покретања Светске револуције. Извор: РИА „Новости“.

Међутим, бољшевици и њима лојални лингвисти нису одустајали од идеје о преласку на латиницу. Совјетска власт у центру и по регионима тежила је да по том питању задобије што више присталица и зато је свим силама демонстрирала спремност да народима Русије пружи максималну слободу, па чак и слободу избора сопственог писма. Руско писмо није било добро прилагођено „покрету ока и руке савременог човека“ и као такво је проглашено за „превазиђену класну графику 18–19. века руских спахија-феудалаца и руске буржоазије“ и „графику апсолутистичког јарма, мисионарске пропаганде и великоруског национал-шовинизма“. Било је планирано да се од руске азбуке, тог „носиоца русификације и националног јарма“ у служби „царизма и православља“, најпре избаве православни несловенски народи бивше империје, који већ имају писменост на ћирилици (на пример, Коми, Карели, итд): „Прелазак на латиницу ће коначно ослободити масе трудбеника од сваког утицаја предреволуцијских штампаних издања буржоаско-националног и верског садржаја“, каже се у записнику са заседања једне комисије за латинизацију. Истовремено је планирано да на латиницу пређу и језици свих муслиманских народа СССР-а који користе арапско писмо (у циљу ликвидације „куранске писмености“ и „последица исламског верског образовања“), као и језици који су имали своја аутентична писма: грузијски, јерменски, калмички, бурјатски и други.

Латиница и „коренизација“

Када је 1922. завршен Руски грађански рат, у Совјетском Савезу је покренута језичка кампања огромних размера, тзв. коренизација, у оквиру које је сваком, па и најмањем народу дато право да користи свој матерњи језик у свим сферама новог социјалистичког живота.

4 чињенице о совјетској латиници

1. Пројекат латинизовања совјетских језика почео је 1921. у Азербејџанској ССР, превођењем азербејџанског језика са арапског на латинично писмо. Њему сродни турски језик прешао је на латиницу тек 1928. Од 1926. до 1927. у престоници Азербејџана Бакуу одржано је неколико конгреса на којима су научници турколози и други лингвисти развили унификован латинични алфабет за друге совјетске језике са арапским писмом.

2. На латиницу је било преведено 50 од 72 језика Совјетског Савеза који су у време пројекта имали писмо. Нови писани системи за језике без писма прављени су одмах на латиници.

3. Грузијски, јерменски и јидиш никада нису били ни латинизовани ни ћирилизовани, мада су пројекти за латинизацију тих језика били припремљени.

4. Неопходност латинизације белоруског и украјинског никада није истицана, вероватно зато што би латинизоване верзије тих језика биле превише сличне језику буржоаске Пољске, једном од првих и највећих непријатеља Совјетске Русије.

Стаљин је наглашавао важност учења руског језика за будућу изградњу социјализма у Совјетском Савезу.

Нова власт је издвајала огромна средства за стварање писама, речника и уџбеника, као и за обучавање наставних кадрова, јер су потпуну језичку аутономију добили чак и сеоски совјети, најмање територијалне јединице (са 500 и више становника!), услед чега се на карти СССР-а појавило мноштво чудноватих националних и језичких ентитета. Тако је, на пример, 1931. на територији Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике поред украјинских, руских, јеврејских и других националних сеоских совјета постојало преко 100 немачких и 13 чешких, па чак и један шведски (!) сеоски совјет. У најкраћем року је створена унификована латиница за десетине народа СССР-а који нису имали своје писмо, а затим је брзо и беспоговорно увођена у употребу на локалном нивоу. Књиге, периодична издања и званични документи штампани су новим писмом. Латиница је почетком 1930-их потпуно потиснула арапско писмо у свим муслиманским народима Совјетског Савеза, као и многа ћирилична писма несловенских народа и традиционална писма монголских народа (Калмика и Бурјата). Може се рећи да су сви ови напори имали и позитиван ефекат, и он се огледао у укидању неписмености и ширењу основног образовања међу свим народима СССР-а у најкраћем могућем року.

Руски језик као стуб изградње социјализма

Међутим, ускоро је ситуација почела врло брзо и коренито да се мења. Јосиф Стаљин је постајао све утицајнији у партијским круговима и убрзо је сва власт била у његовим рукама. Он је имао своје виђење развоја совјетске државе. Оно се разликовало како од става самог Лењина као вође Револуције, тако и од ставова каснијих „левих“ Стаљинових опонената, Лава Троцког, Лава Камењева и Григорија Зиновјева. Стаљин је био далеко мање одушевљен идејом ланчане светске револуције. Он је сматрао да је далеко реалније створити моћну социјалистичку државу на територији бивше империје и, по могућству, у њеним ранијим границама. Стога је логично што у Совјетском Савезу од почетка 1930-их постепено почиње делимична рестаурација многих појава, норми и друштвених односа из доба царске Русије, и што су многе револуционарне новотарије проглашене за „левичарско претеривање“ и „троцкистичку линију“. Осим тога, светска криза је диктирала своје услове: требало је смањити издатке непрекидних реформи и огромне трошкове издавања рехабилитованог наслеђа и нових совјетских класика на новом писму.

Комисија за прелазак на латиницу на челу са професором Николајем Јаковљевом припремила је у јануару 1930. три финална пројекта латинизације руског језика, за коју се у време народног комесара за просвету Луначарског (1917–1929) сматрало да је неизбежна. Међутим, Политбиро на челу са Стаљином категорично је одбацио те пројекте и забранио да се убудуће напори и средства троше на такве подухвате. За многе је та одлука била крајње неочекивана. У неколико јавних наступа током каснијих година Стаљин је наглашавао важност учења руског језика за будућу изградњу социјализма у Совјетском Савезу, а од 1936. је почело масовно враћање латинизираних језика на ћирилицу са циљем да језици и народи Совјетског Савеза постану што ближи руској култури. За латинична писма је речено да „не одговарају духу времена“ или да су чак „саботерска“. Свуда је брзо укинута разграната језичка аутономија која је тако бујно цветала у раном СССР-у, уступајући место „рехабилитованом“ руском језику, а 13. марта 1938. издат је указ Централог комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) „О обавезном учењу руског језика у школама националних република и области“. Они интелектуалци у народима СССР-а који су се успротивили „ћирилизацији“ и јачању улоге руског језика били су изложени репресијама.

„Величанствени руски језик“

Процес подизања значаја руског језика и народа у Стаљиново време тек је „хватао залет“ 1930-их, да би у годинама Другог светског рата за све грађане СССР-а знање руског језика постало нешто што се апсолутно подразумева.

По завршетку рата 1945. издата је чувена књига академика В. В. Виноградова „Велики руски језик“, у којој аутор у аутентичном духу публициста царског периода истиче да „сви схватају колико је руски језик величанствен и моћан. То схватање се урезало дубоко у свест свих народа и целог човечанства“.

Руски језик крајем 1940-их добија сасвим нови значај у свету, какав није имао у читавој својој историји: он постаје један од радних језика УН, а затим и радни језик СЕВ-а и обавезан страни језик у школама и на универзитетима свих социјалистичких земаља.

Објављено под Национал-бољшевизам, Панславизам, Русија, СССР, Стаљин | Оставите коментар

Перспективе јачања односа између Русије и Србије у светлу евроазијске интеграције и идеала панславизма

Добро вече, поштовани учесници округлог стола, колеге и сарадници! Данас је наш округли сто посвећен руско-српској тематици и ја сам припремио извештај о руско-српским односима у светлу евроазијских интеграција и идеала панславизма.

У светлу последњих догађаја у Републици Србији наш разговор (о теми) је веома актуелан, међутим ја ћу почети разговор са историјом. Русија и Србија су братске државе, наши народи су повезани не само заједничким словенским пореклом него и једном вером. Да и судбине наше су испуњене трагичним догађајима. Србија је исконска руска предстража на Балкану, чувар Православне вере и огњиште словенског јединства. И, наравно, Русија је увек штитила Србију и плаћала братском крвљу за њену слободу. Наравно, Балкан је буре барута Европе, али је Русија увек била на била на страни Србије. Овде многи могу да се не сложе са мном, рећи да је због тога што је подржала балканске СловенеРусија ушла у Први светски рат који се завршио пропашћу Руске Империје. Када то говоре, ја се са тим не слажем. Први светски рат би свакако почео без обзира на дешавања на Балкану. Руски народ није био равнодушан према судбини балканских Словена и о томе говори велики број руских добровољаца који су одлазили на фронт за време Првог балканског рата, као и за време НАТО агресије на Југославију. Наравно,говорећи о центру словенског обједињавања на Балкану ту могу настати спорови између Србије и Бугарске, али на крају крајева, добивши независност у другој половини ХIХ века, Србија је из мале кнежевине из тридесетих година ХХ века постала моћна Краљевина Југославија, а до краја ХХ века СФРЈ која је обједињавала Србе, Црногорце, Словенце, Хрвате, Босанце. И када су почели ти интеграциони процеси, панславизам је добио нову снагу. Никада раније јужним Словенима није пошло за руком да створе толико велику државу. И на том покушају даље интеграције се нису завршиле. Одмах после Другог светског рата председник Југославије Тито и председник Бугарске Георги Димитров уз подршку Стаљина су имали план за стварање Балканске Федерације. На жалост тај пројекат је остао само пројекат и ништа више.

На крају ХХ века Југославија се распала пред налетима НАТО-а. Касније се од Србије одвојила Црна Гора, а затим Косово. Није искључено да судбину Косова чека и Војводину. Пансловенске идеје су заборављене. Земља стоји на распућу. И буквално, за последњих 6 месеци десили су се догађаји који су у редовима панслависта унели огорчење и разочарање у идеју: српска влада је потписала договор са Косовом о ликвидацији српских институција у оквиру српских општина на Косову и Метохији. И на тај начин постала још ближа приступању Европску Унију. Сви ови догађаји су усмерени како би се разбио дух јужнословенских братских народа. Када су прошле године били председнички избори у Србији, победио је опозиционар Томислав Николић, а премијер је постао социјалиста Ивица Дачић. Чинило се да ће сада Србији бити ближа Русији. Али не, планови за евроинтеграције се нису променили. Настала је тужна ситуација: српски народ који је деведесетих година страдао од дејстава Запада, изгубивши притом велике територије, постаће део Европске Уније, а Косово ће постати независна држава.

Та чињеница не оставља равнодушним никога у Русији. И сада, када се идеја панславизма тек почиње поново рађати, настао је евроазијски пројекат. А зашто и не би? Царински савез је први корак ка евроазијским интеграцијама и на постсовјетским просторима овај пројекат је веома популаран. Царински савез у потпуности може постати конкурентом Европској Унији. Ја сам већ читао у електронским медијима о интересима српске стране у Царинском савезу и евроазијским интеграцијама. Али, ако рационално размислимо, Европска Унија је далеко од идеалног. Шта чека Србију после учлањења у Европску Унију? Судбина Бугарске или Грчке? Потребно је учити се на грешкама и тражити нове путеве развоја. За Србију приступање Европској Унији значи издају националних интереса, издају свог народа. Наравно, сада српска влада води неку врсту двоструке игре и не може схватити куда се окренути ка Русији или Европи.

Евроазијски савез може оживети национални дух Срба. Србија је све више заинтересована за слободну трговину са Царинским савезом. Због суседства са Грчком, која је дубокој у кризи, смањује се привлачност Еврозане за Балкан. А србска роба, посебно индустријска, са тешкоћом се пробија на тржиште Еврозоне; смањују се и инвестиције из тих земаља. Све ово приморава Београд да осваја нова тржишта. Према руско-српском споразуму о слободној трговини, Србија без царине у Русију извози и до 70% свог извозног асортимана. То су на пример воће, поврће и њихове прерађевине, хемијски производи, машине за прање, гасне и електрогасне плоче. У таквом режиму трговине са Србијом се налази више од 60% извозног асортимана Русије.

И зато Русија мора да пружи братску руку помоћи Словенима. Такође, недавно је Министарство Иностраних Послова Руске Федерације издало саопштење да се не потписују било какви договори на Балкану и да Русија неће признати независност Косова. Штавише, Русија је обавезна да штити своје националне интересе у које је улазила, улази и увек ће улазити српска земља на Балкану.

Николај Жулин
МОО „Млади Словени“

Објављено под Евроазијска унија, Панславизам, Русија | Оставите коментар

РЕВОЛУЦИЈА, КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА, ТРАДИЦИЈА

Јулиус Евола

Недавно су различите снаге покушале да поставе одбрану и отпор у социополитичком домену против екстремних облика у којима се немири нашег доба манифестују. Неопходно је схватити да је то безнадежан покушај, чак и у име само демонстративне сврхе, осим ако се не суочимо са болешћу у њеном самом корену. Ови корени, што се историјске димензије тиче, се могу наћи у субверзији коју су у Европи показале револуције 1789. и 1848. Болест мора бити препозната у свим својим облицима и ступњевима; тако је главни задатак да се створе, ако још има људи који су вољни да одбаце све идеологије, политичке покрете и партије које директно или индиректно потичу од тих револуционарних идеја (на пример, све што се простире од либерализма и демократије до Марксизма и комунизма). Као позитивни дупликат, овим људима мора бити дата оријентација и јака основа, које се састоје од широког погледа на живот и јаке доктрине Државе. Стриктно говорећи, парола би онда била контрареволуција; како год, револуционарна порекла су сада удаљена и скоро заборављена. Субверзија се давно укоренила, тако да се чини очигледна и природна у већини постојећих институција. Тако, за све практичне сврхе, формула „контрареволуција“ имала би смисла само ако би људи могли да виде последње фазе које субверзија покушава да заташка кроз револуционарни комунизам. У супротном, још једна парола се преферира- реакција. Да је неко усвоји и да себе назива реакционаром- то је прави тест храбрости. Већ неко време левичарскии покрети су термин „ре-акција“ повезали као синоним за све врсте грешности и срама; они никад не пропуштају прилику тако стигматизују све оне који не помажу њиховом циљу и који не иду низ ток или који не прате оно што је, по њиховом мишљењу „ток Историје.“ Док је врло природно за левичаре да примењују ову тактику, налазим да је неприродно осећање муке, који овај термин често изазива код људи због мањка њихове политичке, интелектуалне, па чак и физичке храбрости; овај недостатак храбрости је заразио чак и представнике такозване Деснице или „националне конзервативце“, који чим их обележе да су „реакционари“, протестују, ослобађају се оптужбе и покушавају да покажу да не заслужују ову ознаку. Шта се очекује да Десница уради? Док активисти Левице воде ствари ка процесу субверзије света, да ли конзервативац треба да се уздржава од реакције и да радије гледа на њих, да их бодри и чак да им помогне? Историјски гледано, жалосно је што је „реакција“ била одсутна, неадекватна или само полусрчана, којој су недостајали људи, средства и адекватне доктрине, у време док је болест још била у ембрионој фази и као таква осетљива да буде елиминисана хитном каутеризацијом њених заразних легала; да је тако било, европске нације би биле поштеђене неизрецивих несрећа.

Стога је потребан радикални фронт са јасним границама између пријатеља и непријатеља. Ако „игра“ још није завршена, будућност не припада онима који деле смрвљене идеје предоминантне чак и у групама које не припадају Левици, већ онима који имају храбрости да венчају радикализам- по имену, радикализам „апсолутне негације“ или „величанствене афирмације“, да употребим израз драг Donosu Cortesu.
Природно, термин „реакција“ суштински поседује малу негативну конотацију: они који реагују немају иницијативу за акцију; неко реагује, у полемичком или одбрамбеном смислу, када се суочи са нечим што је већ афирмисано или учињено. Тако, неопходно је назначити да се реакција не састоји од одбране од потеза противника, а да нема ништа позитивно што би му супротставила. Погрешно тумачење би било избегнуто асоцирањем формуле „реакције“ са „конзервативном револуцијом“, формулом у којој су динамични елементи евидентни. У овом контексту „револуција“ више не означава насилно збацивање легитимно успостављеног реда, већ акцију усмерену на елиминисање новопридошли неред и на поновно стварање стања нормалности. Joseph De Maistre је нагласио да је потребно више него „контрареволуција“ у полемичком и стриктном смислу, „у супротности са револуцијом“ позитивна акција инспирисана пореклом. Интересантно је како речи еволуирају: после свега, револуција, према свом оригиналном латинском значењу (re-volvere) се односила на кретање које је поново водило на почетну тачку, на порекло. Стога би „револуционарна“ снага обнове која би требало да се примени против постојеће ситуације, требало да потиче из порекла.
Како год, ако неко хоће да прихвати идеју „конзервативизма“ (на пример, „конзервативна револуција“), неопходно је да настави са опрезом. С обзиром на интерпретацију коју је наметнула Левица, термин „конзервативно“ је застрашујућ као термин „реакционаран.“ Очигледно је неопходно да утврдимо колико је год то могуће шта треба да се „сачува“; данас мало тога заслужује да буде сачувано, посебно што се тиче друштвених структура и политичких институција. У случају Италије, ово је тачно скоро без изузетка; у мањем ступњу је било важно за Енглеску и Француску, а чак и мање за нације Централне Европе, где су трагови виших традиција наставили да постоје чак и на плану свакодневног живота. У ствари, формула „конзервативна револуција“ је изабрана од стране немачких интелектуалаца одмах после Првог светског рата. Што се свега осталог тиче, морамо потврдити реалност ситуације која је лака мета за полике Левице, према којима конзервативци нису шампиони идеја, већ интереса одређене економске класе (на пример, капиталистичке), која се организовала политички да би овековечила у своју корист оно што је наводно само режим привилегија и друштвених неправди. Тако је постало сувише једноставно спојити заједно конзервативце, „реакционаре“, капиталисте и буржоазију; на овај начин „погрешна мета“ је изабрана на успешан начин. Штавише, иста тактика је примењена у време када авангарда светске субверзије још није махала заставом комунизма и Марксизма, али је била заступљена либерализмом и конституционализмом. Ефикасност ове тактике се огледала у чињеници да су конзервативци прошлости (не другачији од садашњих, иако су бивши били несумњиво већег калибра) ограничили на одбрану њихових социополитичких позиција и материјалних интереса дате класе, дате касте, уместо да су се посветили храброј одбрани вишег права, достојанства и неличног наслеђа вредности, идеја и принципа. Ово је била њихова основна и најжалоснија слабост.
Данас смо потонули на још нижи ниво; и зато „конзервативна“ идеја која се брани не сме имати везу са класом која је заменила палу аристократију и која има карактер чисто економске класе (на пример, капиталистичка буржоазија)- већ мора одлучно бити против ње. Шта треба да буде „сачувано“ и брањено у „револуционарном стилу“ је општи поглед на живот и на Државу, који су засновани на вишим вредностима и интересима и који дефинитивно прекорачују економску димензију, и тако све што може бити дефинисано терминима економских класа. Што се тиче ових вредности, шта се односи на конкретне оријентације, позитивне институције и историјске ситуације, је само последица; то није примаран, већ секундаран елемент. Да су ствари намештене у овом правцу, уз апсолутно одбијање да се крочи на поље где Левица вежба гађање на „погрешној мети“, њене полемике би биле тотално неефектне.
Штавише, оно што је потребно није да се вештачки и принудно овековече одређени облици везани за прошлост, упркос томе што су исцрпљене њихове виталне могућности и томе што су без додира са временом. За истинског револуционарног конзервативца битно је да буде веран не прошлим облицима и институцијама, већ пре принципима чији су облици и институције били манифестације, адекватни одређеном периоду и одређеном географском подручју. Према овим манифестацијама се треба односити као према променљивим и пролазним у њима самима, јер су повезани са историјским ситуацијама које су често непоновљиве, исто тако одговарајући принципи који их оживљавају, имају вредности на које такве могућности не могу да утичу, јер уживају вечну актуелност. Нови облици, који по суштини одговарају старим могу да изађу из њих као из семена; тако, чак и да на крају замене старе форме (чак и у „револуционарном“ смислу), оно што остаје је сигурни континуитет у сред мењања историјских, друштвених, економских и културних фактора. Да би се осигурао овај континуитет, држећи се чврсто основних принципа, неопходно је да ес на крају одбаци све што треба да се одбаци, уместо да се панично и конфузно траже нове идеје када се криза појави и времена промене; ово ја заиста суштина правог конзервативног духа. Стога су конзервативни и традиционални дух једна иста ствар. Према њеном правом, живом значењу, Традиција није сервилан конформизам онога шта је било, нити је тромо овековечавање прошлости у будућност. Традиција, у својој суштини, је нешто у исто време метаисторично и динамично: она је свеобухватна снага реда у служби принципа који имају кризму супериорног легитимитета (можемо их чак и звати „принципи одозго“). Ова снага делује кроз генерације, у континуитету духа и инспирације, кроз институције, законе и друштвене редове, који чак могу приказивати значајно разноликост и различитост. Грешка која је аналогна оној коју сам управо осудио се огледа у идентификову или збуњивању различитих формулација мање или више далеке прошлости са самом традицијом. Методологично, у потрази за тачкама односа, дати историјски облик мора ексклузивно бити посматран као давање примера или више или мање верна апликација извесних принципа: ово је савршено легитимна процедура, која се може упоредити са процесом у математици када се подиже са диференцијалног на интегрални. У том случају нема анахронизма или регресије; ништа није претворено у идола или створено апсолутно, а да није било такво, јер је то природа принципа. У супротном ни нило као оптуживање за анахронизам оне који бране чудне врлине душе само због тога што су инспирисани неком особом из прошлости, која је имала те врлине у високом степену. Као што је Хегел рекао, „Ствар је у томе да се препозна у утварама привремених и пролазних ствари, како материју која је иманентна, тако и вечно, које је актуелно.“
Знајући ово, можемо да видимо највише премисе два супротна става. Аксиом револуционарно-конзерватиног или конзервативно-револуционарног менталитета је да врховне вредности и основни принципи сваке здраве и нормалне институције нису промени и постајању: међу овим вредностима можемо наћи, на пример, праву Државу, империју, ауторитет, хијерархију, правду, функционалне класе и првенство политичких елемената у односу на друштвене и економске елементе. У домену ових вредности нема „историје“, и мислити о њима у историјском смислу је апсурдно. Такве вредности и принципи имају у суштини нормативни карактер. У јавном и политичком реду имају исто достојанство као, у приватном животу, типичне вредности и принципи апсолутне моралности: они су императивни принципи, који захтевају директно, унутрашње признање (капацитет за таква признања разликује егзистенцијално одређену категорију бића од друге). Ови принципи нису компромитовани чињеницом да је у различитим случајевима индивидуа било из слабости или због других разлога није била у могућности да их оствари или да их чак имплементира делимично у неку тачку свог живота пре него у другу: све док се таква индивидуа не преда унутра, биће признат чак и у беди и очају. Идеје на које указујем имају исту природу: Vico их је назвао „природни закони вечне републике који варирају у времену и различитим местима.“ Чак и где су ови принципи објективизовани у историјску стварност, уопште нису условљени њоме; они увек показују на вишу, метаисторијску димензију, која је њихов природни домен и где нема промене. О идејама које ја називам „традиционалним“, мора се мислити у истом правцу.
Основна премиса је увек откривала, више или мање очигледно, да је у револуционарном менталитету увек другачије. Истине којима се бави су историзам и емпиризам. Према револуционарном менталитету, „Постање“влада такође у духовном свету: верује се да је све условљено и обликовано годинама и временом. Према револуционарном менталитету нема принципа, система и норми са вредностима, које су независне од периода у коме су претпостављале историјску форму, на основу могућности и врло хуманих аспеката као што су физички, друштвени, економски и ирационални фактори. Према најекстремнијим и најновијим путањама овог ненормалног размишљања, одлучујући фактор сваке структуре и онога што се чини као независна вредност, је могућност која је подесна различитим облицима и развоју средстава производње у складу са њеним последицама и друштвеним реперкусијама.
У поглављу 7 ћу дуже дискутовати историјску тезу, коју сам овде само споменуо, да бих објаснио основну и непремостиву празнину између две премисе. Ова два погледа су непомирљива, као и нити ума иза њих. Први поглед је истина подржана од стране револуционарних конзервативаца, и може бити окарактерисана од сваке групе у политичком свету као део оригиналне „Деснице“; други поглед је мит подржан од стране светске субверзије, заједничког порекла свих његових облика, без обзира колико екстремни, умерени или разводњени они били. Претходна разматрања о методу и смислу неких историјских референци такође имају и практичну вредност. Уствари, у једној нацији нема увек довољно традиционалног континуитета, док с друге стране позивањем на постојеће или релативно младе институције (позивање) може служити за успостављање везе са одговарајућим традиционалним идејама. У супротном, може се десити да се усвоји претходна процедура, када је континуитет прекинут: тада се мора гледати у друге ере, али само да би се из њих узеле идеје које су битне по себи. Ово је посебно случај са Италијом. У мојим претходним књигама сам се често питао шта би заправо могло бити „сачувано“ у овој земљи. У Италији не налазимо основу политичких облика који су успешно сачувани из традиционалне прошлости; ово је углавном због недостатка такве прошлости и због, за разлику од већине европских држава, у Италији није било секуларне и непрекидне унитарне формације повезане са симболом и централном, династичком политичком моћи. Одређеније, у Италији нема ни трага јаком идеолошком завештању (чак ни завештању неколико људи) које би омогућило да људи осете идеологије, које су се уздигле са Француском револуцијом, као стране, неприродне и деструктивне. Ове идеологије су, у различитим формама, помириле унификацију Италије, затим наставиле да доминирају у унификованој Италији и после ере Фашиста се размножиле у заразне форме. Тако, ту постоји јаз и вакуум- и у случају Италије, веза са традиционалним принципима ће имати пре идеалан, него историјски карактер. А чак и да се позовемо на историјске форме, требало би да их потврдимо само као основу за интеграцију, која ће их одмах оставити иза, имајући уместо њих на уму идеје; јер је историјска дистанца (као што је случај са старим Римом или са неким аспектима средњовековне цивилизације) превише велика да би послужила некој другој сврси. Таква околност не представља сметњу- на пример, ако су идеје на које алудирам, имплементиране новим покретом, појавиле би се у чистом стању са минимумом историјске шљаке.
Нажалост, италијански представници ових принципа неће моћи да се окористе од онога што су неке државе, посебно оне из Централне Европе представиле као остале историјске позитивне основе или као предуслов за конзервативну револуцију; позитивни дупликат ове сметње је тај да, ако се формација коју ја имам на уму створи, биће обдарена апсолутним и бескомпромисним карактером. Управо зато што не постоји жива материјална подршка, која призилази из традиционалне прошлости, конзервативна револуција у Италији се мора појавити предоминантно као духовни феномен, заснован на чистој идеји. Док садашњи свет изгледа више и више као свет руина, пре или касније ће се исти ток акције афирмисати свугде: другим речима, људи ће схватити да је бескорисно наслањати се на оно што још увек има трагове нормалнијих институција, али које је компромитовано са неколико негативних историјских фактора, и да је неопходно вратити се коренима и почети изнова из њих, као да су се они издигли над историјом, кретали се напред са чистим снагама путем стазе осветољубиве и реконструктивне реакције.
Било би корисно направити још једно кратко разматрање термина „револуција“ примењеног у делимичном контексту, наиме у вези са чињеницом да у различитим националним „десничарским“ покретима супротстављеним садашњем систему налазимо тежњу да се буде „револуционаран“. Ова тенденција је, после свега, била присутна у покретима из најскорије прошлости, с обзиром на избор порука као што су „Фашистичка револуција“, „револуција Браон Кошуља“, и „револуција реда“ (пример, Салазаров покрет у Португалу). Природно је запитати се: револуција против чега? Револуција у име чега? У сваком догађају, свака реч има своју „душу“ и треба се пазити да се подсвесно не дође под њен утицај. Разјаснио сам да из моје перспективе неко може говорити о „револуцији“ само у релативном смислу- као што је Хегел говорио, „негација негације“- у вези или са нападом против нечега што има негативан карактер, или са нападом на неколико промена, било насилно или не, који је уперен на поновно успостављање нормалности, као што особа која је пала поново устаје, или као организам који је ослобођен дегенеративног растиња заустављањем ширења канцерогених ћелија. Зато је неопходно спречити скривену „душу“ термина „револуција“ да зарази чак и оне који нису Левичари, скрећући их са правог курса када тврде да су револуционари, у смислу који се разликује од оног што сам управо споменуо. Опасност можда лежи у издвајању, више или мање имплицитно, основних премиса које нису различите од противникових, спајати идеју да „историја маршира“ и да је неопходно бити отворен за будућност стварањем нових ствари и формулисањем нових принципа: у том случају „револуција“ постаје аспект путање напред, односно курс који би подразумевао преокрете и нагле промене. Постоје неки који верују да на овај начин „револуционарни дух“ добија више достојанство и као мит врши већу моћ сугестије. Мислим да је ово равно капитулацији; онда је тешко, чак и да се не буде свестан тога, не заложити се за прогресивну идеологију према којој свака нова ствар представља нешто више и боље него што је ствар која јој је претходила. Ми већ знамо шта је стварна основа прогресивизма: опсена технолошке цивилизације, мамац неоспорног материјала и индустријског прогреса који је цењен без обзира на његове негативне аспекте, који често делују на друге, важније и врединје домене људског живота. Они који нису субјекат предоминантног материјализма нашег времена, после препознавања јединог контекста у којем је легитимно писати о прогресу, биће на стражи против свих оријентација у којима се огледа модеран „мит о прогресу“. У стара времена ствар је била врло јасна. У латинском, реч за субверију није била revolutio (које је имало другачије значење, као што сам објаснио раније), већ seditio, или eversio, или civilis perturbatio, или rerum publicarum commutatio. Тако је термин „револуционаран“, у свом модерном значењу био преведен перифразама као што су remit novarum studiosus, или fautor; наиме онај ко циља на нове ствари и промовише их. У складу са традиционалним римским менталитетом, према „новим стварима“ се односило као према нечем негативном и субверзивном.
Тако, у погледу „револуционарних“ амбиција је неопходно да се разјасни неспоразум и да се изабере између две гореспоменуте супротне позиције, које одређују два супротна стила. Опет, постоје они који потврђују постојање непроменљивих принципа за сваки истински ред, и који су им се повиновали, недозвољавајући да буду збрисани догађајима са пута. Такви људи не верују у „историју“ и у „прогрес“ као у мистериозне суперодређене ентитете, већ уместо тога настоје да доминирају силама околине и да их врате у више, стабилне форме: у складу са њима, на ово се своди прихватање стварности. На другој страни су они, који су „рођени јуче“, који немају ништа у својој историји, који верују само у будућност и који су посвећени неоснованим, емпиријским и импровизованим акцијама и који се варају да могу усмерити догађаје без знања и потврде било чега што се диже изнад равни материје и могућности; такви људи смишљају многе системе, чији крајњи резултат никад неће бити прави ред, већ више или мање подешив неред. „Револуционарни“ позив припада овој другој струји мисли, чак и када не служи интересима чисте субверзије. У овом контексту, мањак принципа је снабдевен митом о будућности, кроз који се неки усуђују да оправдавају и посвећују скорашња уништења, јер су према њиховом схватању она неопходна да би се кренуло напред и да би се достигли нови и бољи хоризонти (чији је траг тешко истаћи).
Када су ствари јасно виђене у овим терминима, неопходно је темељно испитати нечије „револуционаре“ амбиције, све време бити свестан да, ако су ове амбиције држане у њиховим легитимним мерама, појединац би онда био део разбијачког одреда историје. Они који још увек стоје усправно у овом свету рушевина су на вишем нивоу; њихова парола је Традиција, у складу са динамичким аспектом који сам управо рекао. Када се околности промене, када се појави криза, када у игру уђу нови фактори, где пређашње бране почну да пуцају, ови људи ће знати како да сачувају хладнокрвност и биће способни да напусте оно што треба да буде напуштено, да оно што је суштинско не буде компромитовано. Ови људи знају како да иду даље, држећи на активан начин форме које одговарају новим околностима, знајући како да се афирмишу кроз њих; њихов циљ је да поново успоставе и одрже нематеријалан континуитет и да избегну неосноване и авантуристичке токове акције. Ово је метод правих доминатора историје, који је веома различит и више мушки него онај „револуционарни“.
Завршићу ове редове разматрања одређеном молбом за њих. Због тога што Италија нема праву „традиционалну“ прошлост, постоје неки који су, у покушају да се организују против авангардне светске субверзије и да би тражили неке конкретне и историјске основе, нашли везу у принципима и институцијама фашистичке ере. Желим да потврдим следећи основни принцип: ако „фашистичке идеје“ и даље заслужују да се бране, не треба их бранити само зато што су „фашистичке“, већ због тога што представљају одређену форму утваре и афирмације идеја, које су биле старије и издигнутије од Фашизма и које су имале карактер „константи“, тако да би се могле поново наћи као интегрални делови велике европске политичке традиције. Не гајити ове идеје у складу са овим духом, већ само зато што су „револуционарне“, оригиналне, и одговарајуће само Фашизму, довело би до њиховом смањивања, усвајања ограничене перспективе и отежавања преко потребног задатка разјашњавања. Онима за које све почиње и завршава Фашизмом, укључујући и оне чији су политички хоризонти ограничени полемикама између Фашизма и антифашизма и који немају ниједну другу везу осим ове две стране- ови људи би тешко могли да разликују најбољи потенцијал италијанског света прошлости од неких његових аспеката, на које су утицала нека зла, против којих је неопходно борити се данас. Тако да када будем касније дискутовао о идејама за које су се Италија и Немачка јуче бориле, увек ћу то радити употребљавајући револуционарно-традиционалне параметре; повешћу пажњу да ограничим колико је год то могуће било кавку могућу везу са прошлошћу и да нагласим чист идеал и нормативни карактер принципа, који није повезан са одређеним периодом или покретом.

Објављено под Антикапитализам, Конзервативна револуција | Оставите коментар

Разлози за добровољну смрт

Доминик Венер

Здрав сам умом и телом, и испуњен сам љубављу за своју жену и децу. Волим живот и не очекујем ништа ван њега већ само наставак моје расе и мојег духа. Но, у предвечерје живота, суочавајући се са огромним опасностима за своју француску и европску домовину, осећам дужност деловати док још имам снаге. Верујем да је нужно жртвовати се како бих разбио ову равнодушност која нас је заразила. Одустајем од оно живота што ми је преостало како бих протестовао и утемељио нешто.

Изабрао сам врло симболично место, катедралу Нотр Дам у Паризу, коју поштујем и обожавам: изградио ју је гениј мојих предака на месту још старијих култова призивајући наше древно порекло.

Док су многи људи робови својих живота, мој чин утеловљује етику воље. Дајем се смрти како бих пробудио успаване савести. Устајем против судбине. Устајем против отрова душе и против прохтева агресивних појединаца да униште темеље нашег идентитета, посебно породица, интимну основу наше вишехиљадугодишње цивилизације. И, док браним идентитете свих народа у својим домовима, устајем и против злочина који иде за заменом нашег народа.

Преовлађујући став не може не оставити иза себе своје отровне нејасноће, и Европљани морају сносити последице. Немајући религију засновану на идентитету, која би нас усидрила, ми делимо заједничко сећање које сеже све до Хомера, скуп вредности на којима ће бити поново рођена наша будућност кад раскинемо са метафизиком бесконачног, штетним извором свих изданака модерности.

Извињавам се унапред свима који ће патити због моје смрти, првенствено и највише мојој супрузи, мојој деци и мојим унуцима, као и мојим пријатељима и поштоваоцима. Али кад бол и шок прођу, не сумњам да ће разумети значење мог чина и искорачити из туге с поносом. Надам се да ће поднети то заједно. У мојим задњим записима наћи ће наговештаје и објашњења мојег чина.

Напомена преводиоца: Доминик Венер (1935.-2013.) био је француски историчар и есејиста. 1960-их ударио је темеље идеологији европске Нове Деснице, новог културно-политичког покрета насталог у Француској. Од 1970-их до смрти бавио се претежно историјским темама, објавивши 48 књига и више стотина научних радова и есеја у којима преиспитује историјске митове те износи оригиналне увиде у историјске процесе и догађаје. 2002. је покренуо и до смрти уређивао историографски часопис Nouvelle Revue d’Histoire.

Објављено под Антикапитализам, Археофутуризам | Оставите коментар

Евроазијска осовина развоја света у 21. веку

„Пет изнад“ принципа савеза: власт изнад својине, служење изнад владавине, заједничко изнад појединачног, правда изнад закона, духовно изнад материјалног.

Леонид Ивашов

Крај западноцентричног светског поретка

То да се либерални Запад налази у стању системске кризе по свим шавовима очигледно је чак и лаицима. Покушаји да се изгради једнополарни светски поредак по моделу САД и светских олигарха доживели су свој крах. Либерална идеологија се показала слабом, она се активно замењује идеологијом фашизма, посебно у вањској политици, у односу према земљама које поседују стратешки потенцијал (енергетски, комуникацијски, битни региони). Такве земље се просто уништавају, њихов развој се кочи. Економски модел Запада, наметнут читавом човечанству, не излази из кризе: изазива ратове, револуције, преврате, пораст наоружања. О духовно-природној страни западне цивилизације нема говора – ту ништа природно није остало: истополни бракови, насилно одвајање деце од родитеља, рушење традиционалне породице. Архетип западног човека који се формира неспојив је са законима околине и нема будућност. И смисао живота је изопачен до крајњих граница: лака зарада, похлепа, богатство по сваку цену, разврат, насиље, расизам. Управо је Запад уништио систем међународне безбедности настао после Другог светског рата заменивши „силу права” „правом силе”.

Стога постаје очигледно да западноцентрични светски поредак није само бесперспективан него је и опасан за читаво човечанство. А Запад је баш такав био увек, почевши од Римске империје. Ако пажљиво и непристрасно завиримо у историју, може се видети бесмислени светски рат, који је започео „цивилизовани” Запад. Заузимање територија других народа од римских легионара, покушај Александра Македонског да покори читав свет, крсташки походи, заузимање колонија, уништавање не само народа него и читавих цивилизација. Врхунац злочина Запада против човечанства постали су официјелно признати Први и Други светски рат.

Западна цивилизација је смртно опасна за човечанство. Чак и данас. Одговор на питање „зашто” крије се у основама геополитике, у њеном фундаменталном закону вечне опозиције – цивилизације копна и цивилизације мора. Море је увек надирало на копно, тежило да откине комаде територије; да ослаби и рашчлани континенталне просторе, да их стави под своју контролу. Енглеска, а затим и САД гледали су, и сада гледају, на континенталне народе, као што пирати посматрају обалу. Као на плен и никако другачије. Овладавши Европом, они су је претворили у своју колонију партнера, увлачећи је у своје пиратске операције. Запад је данас скуп (целина) моћи државног апарата власти светског финасијског капитала, надмоћног војног потенцијала, 70 одсто светских СМИ (средстава информисања) плус тајне стратегије и мрежа негативних структура и штабова.

Скупа с тим, проводећи ранију политику агресије и насиља, САД, Европа и Израел примењују нове типове рата, чији су садржај геополитичке операције, које у себи не само да имају војна деловања него и читав списак „либерално-демократских” средстава. Међурим, стари циљеви су остали: светско господарење, уништавање непокорних, смањење броја становништва планете, геноцид према свом и другим народима. Не видим посебне разлике између данашњих лидера земаља Запада и њиховог претходника Хитлера. Данашњи чине геноцид над човечанством не под маском љутог Фирера, него показујући се као присталице демократије и толеранције. Аријевска раса је замијењена такозваним „богомданим” друштвом.

Центар копна је Евроазија, а њено језгро је Русија, без чије контроле је немогуће контролисати Евроазију и, природно, светски простор. Управо стога наша земља је током векова главни објекат за Запад.

После распада СССР, Евроазија као и читав континентални свет, налази се у стању позиционе одбране. Али почетком 21. века копно прелази у противнапад. Улогу Совјетског Савеза и првог ешалона сада игра Кина. Важни процеси се виде у светској друштвеној свести. Елите незападног (континенталног) света се ослобађају дикататуре погледа на свет од стране САД и почињу да мисле у категоријама националног, цивилизованог, општепланетарног. Рађа се осећање политичке слободе од америчког диктата.

Истопиле су се наде у глобално управљење свим земаљским процесима и стабилношћу у светском финансијско-економском систему од стане „седморке”, „осморке” и „двадесеторке”. „Двадесеторка” се претворила у кризни штаб за спас економије засноване на долару, у извршну струкуру транснациналног финансијског капитала. „Осморка” покушава да реши круг глобалних проблема, али, као правило, сва решења су у корист САД. Уз то обе ове институције немају међународну легитимитет. Оне су имале задатак да не дозволе дисбаланс у развоју нових (источне земље) и старих (западне земље) економија, то јест да зауставе развој Истока. Али тај задатак, такође, није решен. Новонастали валутни простори формирају код незападних елита и народа још један степен слободе у избору своје будућности.

То разуме морски Запад, који губи позиције и боји се стварања контитента сличног СССР са социјалистичким системом. И спреман је у лику англосаксонске елите и олигархијског јата да учини било шта, све до новог светског рата. Запад све чешће прибегава оружаном насиљу против других земаља, оживљава национал-фашизам, прибегава ресурсној и финасијској експропирацији. То се показало и на примеру кризе у кипарским банкама. У исто време, Исток демонстрира не само пораст економије него и снажну динамику стваралачког развоја личности, друштва, државе. Западне земље губе поглед у будућност, немају перспективне стратегије. Оне се само сујетно осврћу около. Формира се глобални дисбаланс развоја по оси (осовини) Запад-Исток. Дисбаланс у развоју битно је појачао позиције шпекулативног капитала, што, са своје стране, још више заоштрава општу светску ситуацију у економији и систему међународне безбедности.

Тражење новог модела за управљање светским процесима

Одговор на питање „шта чинити” је очигледан: изаћи из процеса глобализације на амерички начин и градити нови свет – стабилнији, праведнији и безбеднији. Свет који неће бити заснован на западним „вредностима”, јер су оне себе потпуно дискредитовале у историјском процесу. И не на вредностима номадских народа, који су, према Данилевском, извели свој рушилачки подвиг и – нестали. И почеци таквог света читају се у конструкцијама које се рађају на Истоку. Евроазијски савез, ШОС, БРИКС.

Прво о БРИКС.

Светски и руски коментатори, анализирајући самит ове групе земаља у Дурбану 2013. године акценат стављају на финсијско-економски део разматраних питања и прихваћених решења: развојне банке, резервног (антикризног) фонда, банке, међународних рачуна БРИКС за узајамне рачуне у националним валутама. И на том плану је либерал-чубајсима опљачкана Русија, са својом разрушеном економијом, науком и образовањем, на фону динамичног развоја моћних економија Кине, Индије и Бразила изгледа тегобно. Али БРИКС није ни „осморка” ни „десеторка” – то је њихова алтернатива и алтернатива западноцентричном свијету. Фонд и банка групе БРИКС су алтернатива ММФ и Светској банци. Али то је само материјална основа новог светског значења. Група БРИКС се већ показала као политичка организација. Упозорење Западу на ситуацију у Сирији, које су упутили лидери пет земаља групе, је скромни геополитички корак према новом моделу глобалне безбедности. Владимир Путин је на самиту БРИКС у Дурбану изјавио да је неопходно групи БРИКС дати „дати кључну улогу у вишеполарном свету”. Значи, преуредити свет. А то није само економија. Али главно тек следи: враћање свету смисла живота и духовно-природних вредности, вредности изопачених од стране западне цивилизације. Пекинг већ предлаже своје вредности за човечанство и о томе се говорило на октобарском пленуму ЦК КПК 2012.

И заиста, кинеска цивилизација поседује велику културу, то је најстарија од сачуваних цивилизација на Земљи. Човечанство у великој мери користи кинеске вриедности. Али специфичности кинеског језика и кинеске културе чине да се оне тешко разумеју од других народа – кинескоцентрично виђење света (у првој етапи) неће бити схваћено у Индији, исламским земљама и другим цивилизацијама. Природно, и Кина ће тешко схватити вредносну културу Индије или ислама. Али руску културу, руске духовно-природне вредности, руско поимање света, сви незападни народи, према томе и кинески, прихватају као нешто блиско, рођено, своје. Арију Ленског из опере П. И. Чајковског „Евгеније Оњегин” у извођењу јужноафричких певача сви шефови земаља БРИКС у Дурбану поздравили су бурним аплаузом. У мају 2013. године патријарх московски и целе Русије Кирил учинио је прву патријаршијску посету Кини. Пажња која му је била указана од руководства и друштва дозвољава да се изведе закључак о признавању православно-словенских светиња, о њиховој прихватљивости за источне народе. И то је геополитички потенцијал Русије, кога допуњавају војни и просторно-ресурсни потенцијал и огромни потенцијал читавог православног света.

Али данашња Русија никако да изађе накрај са својом улогом у светском простору. Она делује крајње неодлучно и увек са освртањем на САД и светски олигархат. Ствара се ситуација „цицванг”: Запад више не може да управља светским процесима, Незапад није спреман због непостојања јасног цивилизацијског лидера и јасне стратегије остваривања новог светског поретка.

Геополитички пројекат Русије и безбедност Евроазије

Излазак из постојеће ситуације може бити руски пројекат геополитичке „матрјошке”, који у себи садржи четири паралелна субпројекта. У пројекту се поставља теза да Русија може изаћи из баруштине „дивљег капитализма”, мењајући себе, околину и преуређујући читав свет.

Дакле, субпројекти.

Први – обнављање цивилизацијске суштине саме Русије на нивоу напуштања садашњег прозападног курса и дубоке модернизације свих видова живота државе и друштва на основи руско-евроазијске културе и система духовно-природних вредности. (Патријарх Кирил: „Свака модернизација мора укључити природно мерење – иначе неће успети”);

Други – убрзано формирање Евроазијског савеза, које обједињује у оквире јединственог пројекта културно-цивилизацијски, научно-технолошки (иновацијски), образовни, економски и простор ЗНД (и, могуће, Монголије);

Трећи – трансформација ШОС у пунокрвни Евроазијски савез (савез континенталних цивилизација ЕАС), чију основу чине: Евроазијски савез на челу са Русијом (евроазијска цивилизација која се базира на православно-словенској и исламо-татаро-монголској цивилизацијској матрици); Кина (конфучијанистичко-будистичка цивилизација); Индија (индуска цивилизација) Иран, Пакистан и касније Авганистан (могуће Сирија, Турска) чине основу исламских чланица Савеза;

Четврти – развој групе БРИКС до формата Савеза независних цивилизација и иницијација стварања међуцивилизацијске заједнице у саставу цивилизација и народа који се не слажу са светским поретком „златне милијарде”.

Услови за такав геополитички пројекат Русије одавно су сазрели. Владимир Путин је крајем 2011. године предочио идеју формирања Евроазијског савеза, што је било адресирано на земље ЗНД, и то не свих. У новинама „Известија” од 3. октобра 2011. године објављен је програмски чланак будућег председника РФ Владимира Путина Нови интеграциони пројекат за Евроазију – будућност која се рађа сада. Кључна фраза чланка гласи: „Уверен сам да су стварање Евроазијског савеза и ефективна интеграција пут који ће дозволити његовим учесницима да заузму достојно место у сложеном свету 21. вијека. Само заједно наше земље су способне да уђу међу лидере глобалног раста и прогреса, да постигну успех и процват (благостање).“

Шта се види из те фразе?

Фраза „само заједно наше земље су способне” фактички искључује све остале варијанте. Председник Белорусије А. Лукашенко одмах се огласио изјавивши у „Извјестијама” 17. октобра 2011. да је таква интеграција, „била, јест и биће природан пут развоја”. Такође, без алтернативе. Председник Казахстана Н. Назарбајев (први и главни иницијатор Евроазијског савеза) објавио је 25. октобра у истим нованама под интригантним, али јаким насловом: Евроазијски савез: од идеје до историје будућности следеће: „Ми смо сведоци рађања нове евроазијске заједнице нација, која има не само богато искуство заједничке прошлости него и недељиву заједничку историју будућности”. Учитавајући наведено, може се константовати: лидери Русије, Бјелорусије и Казахстана, мада не наглас, осуђују распад СССР и враћају се историјској потреби да се живи и развија само заједно, у једниственом савезу земаља и народа. Искрено интересовање за Евроазијски савез показали су и Киргистан, Таџикистан и Јерменија. Што се тиче пројекта ШОС, он је већ презрео и треба свој развој. Чини се да је нови председник Кине Си Ђинпинг допутовао у Москву баш због тога.

Главне новине у Кини „Женмин жибао” у чланку од 30. јануара 2012. (аутор Дао Сјуј) константују: „Кина и Русија треба да створе Евро-Азијску алијансу (…) наше земље терају јединствени интереси и зато морају заједно зауставити деловање САД”.

Русија и Кина су јединствене у настојању да се заједнички супроставе плановима Запада, његовој намери да претвори Евроазију у своју дедовину „главну награду за побједника у хладном рату, према З. Бжежинском“.

И у тој ситуацији ШОС и БРИКС иступају као прототип другог пола света, и истовремено као почетак новог модела света. За Русију је то историјска шанса да се избави од спољњег управљања, система који је неприхватљив за њене вредности и стандарде, да стекне независност, да стане на природан пут развоја, а не следећи реформе по туђим рецептима.

Евроазијски вектор развоја као водећи фактор глобалне безбедности

У Декларацији о стварању Шангајске организације сарадњом са циљем њеног образовања проглашава се „стварање новог демократског, праведног, рационалног, политичког и економског међународног поретка“.

То је озбиљна изјава на враћање принципа биполарности по оси Исток–Запад. Управо, према овој фрази, у суштини се признаје да је садашњи (западноцентрични) међународни поредак и недемократичан и неправедан. Потребан је нови поредак створен на принципу баланса целокупне снаге, уздржавања и противтеже. Уместо истополних бракова, слављењем породичне светости и природне љепоте.

Али поставља се питање: ако се ШОС трансформише у савез цивилизација, онда ће за то бити потребно удруживање на бази блискости духовно-вредносних система и националних интереса. Познати руски стручњака за Кину А. Девјатов тврди да је решавање проблема Кине, Русије и замаља централне Азије могуће ако ШОС постане „савез под заклетвом” земаља и народа незападних цивилизација – наследника јединствене државе Џингис-кана. Савез створен (саздан) на нематеријалној основи етике Велике хорде – „пет изнад“: власт изнад својине, служење изнад владавине, заједничко изнад појединачног, праведност изнад закона, духовно изнад материјалног.

Свих тих „пет изнад” у овој или оној мери присутни су у културно-вредносним системима и традицијама незападних цивилизација, пре свега у земљама кандидатима за Евроазијски савез. То је, сматрам, њихова прнципијелна разлика од вредности западних народа. Па и социјализам није више толико неприхватљив за знатан број земаља света: кинеска специфичност социјализма, арапски, афрички, вијетнамски и други социјализми су циљ већине народа планете. Социјализам треба и природа. Најсложеније је Русији да се престроји – социјализам је као идеологија и пракса одбачен и осуђен од власти, која је ушла у дивљи капитализам до ушију. Али ево размишљања једног од чланова Путиновог тима – који је неколико година водио курс о дијалогу цивилзација – В. Јакуљина: „Свет треба да почне консолидацију у ареалу различитом од западне алијансе (…) да почне да прави макете тог процеса тако да други паралелни пол буду Кина, Индија, арапски свет, Русија, ЗНД, Латинска Америка.“

У оквиру Евроазијског и Евро-Азијатског савеза, као прва етапа изградње економског и политичког модела, могуће је формирање интегративног система који у себи обједињује социјализам и државни капитализам – али то је већ ствар стручњака.

Русија може предложити Савезу заједничко освајање и заштиту Арктичког плићака и Северног морског пута, развој региона Сибира и Далеког Истока. Пекинг може да развија тему савеза против агресивног понашања Запада и диктатуре финасијске добити. Новине „Женмин жибао” преко једног научног сарадника Кинеског института савремених међународних односа 15. јануара 2013. Године задаје тему „новог интернационализма” као пута глобалног преуређена света. Ево неколико цитата: „…дошло је време да се заузда трка за добит и направи баланс између материјалних и духовних потреба… Суштина ’новог интернационализма’ је у томе да Кина мора узети на себе велику међународну одговорност… уложити још више напора за очување стабилног светског правног поретка, настојати да усмери развој међународног поретка на праведан и рационалан пут“.

На тај начин постављање новог модела света, света на биполарној основи (Исток–Запад) чини свет безбједнијим уколико се отклања супериорност Запада и враћа принцип баланса снага у светској политици. То ће дозволити да се врати у живот систем међународне безбедности и да се УН да функција „главног чувара мира света”. Савет безбедности УН треба формирати на основу представништава светских цивилизација, искључивим правом вета. Враћа се принцип равноправности држава чланица УН. Принцип немешања у унутрашње ствари суверених држава прераста у „немешање у унутрашње ствари цивилизација и савеза“. Кључни реони света, стратешке комуникације и ресурсни реони престају бити под контролом САД и њених савезника и добијају међународно-цивилизацијски карактер. На регионалном нивоу (Евроазијски регион) такође се ствара баланс снага, компензујући, на примјер, кинеску супериорност „мини савезима”: евроазијски, руско-индијски, прикаспијски итд. Формира се систем корективне безбедности где приоритет неће бити војне мере и сила. Војни напори се концентришу на заједничку неутрализацију претње како према интересима Савеза тако и према сваком од његових чланова. Заједничкој заштити Савеза подлежу животно важне комуникације (Малајски теснац, Јужно кинеско море, Северни морски пут, цевовод ТАПИ и друге), ресурсни реони света добијају заштиту од агресије и инсценираних револуција. На тај начин, ујединивши се прво на принципима постсовјетске државе у оквиру Евроазијског савеза, а, потом, и практично сву Евроазију, и бацивши стреле заједничког стратешког деловања на афрички и латиноамерички континент, а такође и на АТР – „континентални савез” ће постати снажна коалиција светских цивилизација планетарних размера. Управо у таквом геополитичком образовању (Евро-Азијатском савезу) формираће се заједница постсовјетског простора, који се заиста може назвати правим Евроазијским савезом, потпуно одговарајућим евроазијској концепцији 21. вијека.

Снага тог савеза ће се сводити не толико на војну и економску моћ колико на евроазијском цивилизацијском јединству. Истовремено, формирањем ЕАС и група БРИКС ће добити додатни потенцијал развоја пошто ће Русија, Кина и Индија иступити са усаглашеним (позицијама) ставовима. На самиту у јужноафричком Дурбану заложена је материјална основа новог финасијско-економског система. Иако није без тешкоћа, процес напредује. Може се очекивати да ће на следећем самиту БРИКС у Бразилу бити говора о проблемима међународне безбедности, а не само о општепознатом тероризму.

Оснивањем ЕАС и развојем БРИКС, Запад ће, схвативши да није више хегемон и једини диктатор, почети да се понаша суздржаније. И тада ће САД и Европа моћи да се увуку у стварање новог светског поретка – праведнијег и безбеднијег.

Русији предстоји председавање у „двадесеторки” 2013. и „осморки” и БРИКС 2014. године. Тако јој се пружа прилика да изнесе мишљење о свом виђењу свијета 21. века и да предложи свој геополитички пројекат његове градње. Али, пре свега, Русија мора сама да изађе из блата либерално-колонијалног пројекта, да заустави клановско-сировински сепаратизам и пружи снажан пројекат иновационо-технолошком развоју. Земља мора обновити геополитичку мисао елите, инжењерско-космичку свест народа, духовно-природне корене државног апарата, створити нови комплексни систем безбедности.

Али за то потребна је чврста политичка воља. Стаљинска!

Излагање на научном скупу „Евроазијски савез“, одржаном у етно-селу Станишићи, код Бијељине, 24. и 25. маја 2013.

Објављено под Евроазијска унија, Русија, СССР, Стаљин | Оставите коментар