ВАЈМАРСКА НЕМАЧКА И КОНЗЕРВАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА

Доба вајмарске републике обележеноје великом нестабилношћу, сукобима, хиперинфлацијом, економским кризама и незапосленошћу. Сам систем је код већине Немаца имао подривени легитимитет и зато што је доживљаван као производ Версајског уговора који је Немачку обогаљио у сваком погледу.

Када су комунисти покушали да успоставе совјетску републику, нова социјал-демократска власт за одбрану
републике послужила се ратним ветеранима организованим у фрајкоре.
Из њихових редова потећи ће, међутим, веома брзо велики број иницијатива и покушаја да се вајмарски систем сруши и уместо њега успостави нешто што би више одговарало традиционалном немачком уређењу са већим нагласком на ауторитаризам.
Од Каповог пуча 1920, преко Хитлеровог из 1923, све до доласка нациста, немачко друштво потресали су нестабилност, улични сукоби, убиства и широко распрострањена декаденција великих градова.

С друге стране ова велика друштвена лабораторија подстакла је један од највећих успона духовног стваралаштва у двадесетом веку. Као део овог сложеног мисаоног процеса, појављује се ток који ће у историји остати убележен као мисао конзервативне револуције. Најкраћи покушај њеног одређења који би је сместио у тако омиљено коришћење идеје о средњем путу или трећем путу (у овом случају између англо-саксонског, западног капиталистичког либерализма и бољшевичког комунизма). Оно што је међутим чини крајње интригантном је чињеница да се под оквиром конзервативне револуције подводе тако фасцинантна имена као што су песник Штефан Георге, драматург и либретиста Хуго фон Хофманштал, аутор Пропасти запада Освалд Шпенглер, рано преминули Артур Мелер ван дер Брук, човек који је Трећем рајху дао име, правник и политички писац Карл Шмит, социолог и филозоф Ханс Фрајер, аутор манифестног дела Револуција здесна (Revolution von rechts), представници национал-бољшевизма на челу са Ернстом Никишем, те Ернст Јингер.

Чињеница да је Немачка поражена и да је одмах након Версаја створена атмосфера у којој су велики делови друштва клицали за осветом, додатно је мотивисала ове младе људе да своје напоре уложе у промовисање модела органске, хијерархијски устројене
заједнице посвећене саможртвовању, вишим циљевима славе и части, одлучности и снаге, који превазилазе левичарско-буржоаске утопије о срећном друштву економски задовољних појединаца. Против вајмарског поретка захтевали су револуцију, укидање либерално-демократских установа у име органске ауторитарне заједнице која би ушла у тоталну мобилизацију хероизма, физичке и менталне снаге, под вођством аутентичног вође кога би сам систем морао да избаци, али и нове аутентичне аристократије.

1920. Шпенглер објављује свој трактат Пруство и социјализам да би Мелер ван дер Брук у Трећем рајху пар година касније поново напао економски либерализам као егоизам и затражио да немачки социјализам типа гилди и корпорација, почисти сваки остатак таквог либерализма.

Велика већина припадника КР била је русофилски настројена. Као највећи противник перципиран је грађански, капиталитички запад па су многи од њих маштали о савезништву две „социјалистичке“ земље које би прекратило владавину Англо-америчког и француског капитализма. Но тај социјализам нема никакве везе са Марксовим и са марксизмом. Синтеза ових разишљања је Зомбартова књига из 1934. Немачки социјализам, дакле треба да буде хијерархијски структурисан, базиран на пруским врлинама (дисциплина, поредак, субординација, лидерство, послушност) и посвећен духовном и вредносном напретку нације, а не увећању материјалних вредности и једнакости.

За разумевање КР важан је контекст, али и схватање широког спектра идеја и интелектуалних извора са којих су се напајали. Херф наводи један значајан број тих претеча: политички романтизам, фолкиш идеологија, егзистенцијалистички,
кјеркегоровски језик сопства и аутентичности, социјални дарвинизам, лебенсфилозофија, вагнеријанска визија апокалипсе и промене, Ничеово аморално слављење естетике и општа антипатија према просветитељској мисли и моралу.

За разлику од стаљинистичке револуције с лева, немачки конзервативни револуционари су је у сваком случају тражили у име вредности деснице, али јасно истичући да то нису идеје деветнаестовековних, селу окренутих конзервативаца нити
класичних романтичара.

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Конзервативна револуција, Национал-бољшевизам, СССР. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s