Перспективе јачања односа између Русије и Србије у светлу евроазијске интеграције и идеала панславизма

Добро вече, поштовани учесници округлог стола, колеге и сарадници! Данас је наш округли сто посвећен руско-српској тематици и ја сам припремио извештај о руско-српским односима у светлу евроазијских интеграција и идеала панславизма.

У светлу последњих догађаја у Републици Србији наш разговор (о теми) је веома актуелан, међутим ја ћу почети разговор са историјом. Русија и Србија су братске државе, наши народи су повезани не само заједничким словенским пореклом него и једном вером. Да и судбине наше су испуњене трагичним догађајима. Србија је исконска руска предстража на Балкану, чувар Православне вере и огњиште словенског јединства. И, наравно, Русија је увек штитила Србију и плаћала братском крвљу за њену слободу. Наравно, Балкан је буре барута Европе, али је Русија увек била на била на страни Србије. Овде многи могу да се не сложе са мном, рећи да је због тога што је подржала балканске СловенеРусија ушла у Први светски рат који се завршио пропашћу Руске Империје. Када то говоре, ја се са тим не слажем. Први светски рат би свакако почео без обзира на дешавања на Балкану. Руски народ није био равнодушан према судбини балканских Словена и о томе говори велики број руских добровољаца који су одлазили на фронт за време Првог балканског рата, као и за време НАТО агресије на Југославију. Наравно,говорећи о центру словенског обједињавања на Балкану ту могу настати спорови између Србије и Бугарске, али на крају крајева, добивши независност у другој половини ХIХ века, Србија је из мале кнежевине из тридесетих година ХХ века постала моћна Краљевина Југославија, а до краја ХХ века СФРЈ која је обједињавала Србе, Црногорце, Словенце, Хрвате, Босанце. И када су почели ти интеграциони процеси, панславизам је добио нову снагу. Никада раније јужним Словенима није пошло за руком да створе толико велику државу. И на том покушају даље интеграције се нису завршиле. Одмах после Другог светског рата председник Југославије Тито и председник Бугарске Георги Димитров уз подршку Стаљина су имали план за стварање Балканске Федерације. На жалост тај пројекат је остао само пројекат и ништа више.

На крају ХХ века Југославија се распала пред налетима НАТО-а. Касније се од Србије одвојила Црна Гора, а затим Косово. Није искључено да судбину Косова чека и Војводину. Пансловенске идеје су заборављене. Земља стоји на распућу. И буквално, за последњих 6 месеци десили су се догађаји који су у редовима панслависта унели огорчење и разочарање у идеју: српска влада је потписала договор са Косовом о ликвидацији српских институција у оквиру српских општина на Косову и Метохији. И на тај начин постала још ближа приступању Европску Унију. Сви ови догађаји су усмерени како би се разбио дух јужнословенских братских народа. Када су прошле године били председнички избори у Србији, победио је опозиционар Томислав Николић, а премијер је постао социјалиста Ивица Дачић. Чинило се да ће сада Србији бити ближа Русији. Али не, планови за евроинтеграције се нису променили. Настала је тужна ситуација: српски народ који је деведесетих година страдао од дејстава Запада, изгубивши притом велике територије, постаће део Европске Уније, а Косово ће постати независна држава.

Та чињеница не оставља равнодушним никога у Русији. И сада, када се идеја панславизма тек почиње поново рађати, настао је евроазијски пројекат. А зашто и не би? Царински савез је први корак ка евроазијским интеграцијама и на постсовјетским просторима овај пројекат је веома популаран. Царински савез у потпуности може постати конкурентом Европској Унији. Ја сам већ читао у електронским медијима о интересима српске стране у Царинском савезу и евроазијским интеграцијама. Али, ако рационално размислимо, Европска Унија је далеко од идеалног. Шта чека Србију после учлањења у Европску Унију? Судбина Бугарске или Грчке? Потребно је учити се на грешкама и тражити нове путеве развоја. За Србију приступање Европској Унији значи издају националних интереса, издају свог народа. Наравно, сада српска влада води неку врсту двоструке игре и не може схватити куда се окренути ка Русији или Европи.

Евроазијски савез може оживети национални дух Срба. Србија је све више заинтересована за слободну трговину са Царинским савезом. Због суседства са Грчком, која је дубокој у кризи, смањује се привлачност Еврозане за Балкан. А србска роба, посебно индустријска, са тешкоћом се пробија на тржиште Еврозоне; смањују се и инвестиције из тих земаља. Све ово приморава Београд да осваја нова тржишта. Према руско-српском споразуму о слободној трговини, Србија без царине у Русију извози и до 70% свог извозног асортимана. То су на пример воће, поврће и њихове прерађевине, хемијски производи, машине за прање, гасне и електрогасне плоче. У таквом режиму трговине са Србијом се налази више од 60% извозног асортимана Русије.

И зато Русија мора да пружи братску руку помоћи Словенима. Такође, недавно је Министарство Иностраних Послова Руске Федерације издало саопштење да се не потписују било какви договори на Балкану и да Русија неће признати независност Косова. Штавише, Русија је обавезна да штити своје националне интересе у које је улазила, улази и увек ће улазити српска земља на Балкану.

Николај Жулин
МОО „Млади Словени“

Овај унос је објављен под Евроазијска унија, Панславизам, Русија. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s