Александар Солжењицин и конзервативно евроазијство

Превод: Оливера Милин

Двадесетих година међу белом емиграцијом настао је евроазијски покрет. Оснивачи евроазијства кнез Н.С. Трубецки – филолог и лингвиста, оснивач прашког лингвистичког кружока (заједно са Р.О Јакобсоном); П.Н. Савицки – географ, економиста; П.П. Сувчински – музиколог, књижевни и музички критичар; Г.В Флоровски – историчар културе, теолог и патрологист. Г.В. Вернадски – историчар и геополитичар; Н.Н. Алексејев – правник и политиколог, историчар друштва и мисли; В.Н. Иљин – историчар културе, књижевник и теолог; кнез Д. Свјатополк-Мирски – публициста, Еренжен Хара-Даван – лекар, историчар. Сваки од поменутих представника „класичног евроазијства“ (1921-1929 год.) полазећи од конкретног културно-историјског материјала и искуства (географског, политичко-правног, филолошког, етнографског, уметничког и томе слично), ослањајући се на њега, анализирајући га, и уопштавајући га обратио се проблематици филозофије културе, историографији повезане са дијалектиком Истока и Запада у руској светској историји и култури.

Термин „Евроазија“ предложио је немачки географ Александар Хумболт, научник који је њим означио целу територију Старог Света: Европу и Азију. Географ В.И. Ламански га је увео у руски језик.

Евроазијци су издавали збирке „Евроазијски временик“, објавили су више чланака и књига. Евроазијство представља посебан интерес зато што је овај поглед на свет обухватио многе кључне појмове за филозофију политике. На пример, следећи опцију Данилевског и Шпенглера они су применили концепцију Русије као посебне цивилизације, активно су применили пространствени индекс за тумачење политичке историје Русије. Осим тога постоји мишљење да су Евроазијци, себи поставили амбициозан циљ, разрадити широку формулу потпуног и неконтрадикторног руског конзерватизма а то је политичка идеологија која је заснована на традицији, специфичности географског положаја, специфичности историјског циклуса у којем се налази Русија. Православна традиција била је за евроазијце најважнији елемент, њиховог схватања историје, и у том смислу они су се доследно придржавали мита о регресу, негирали су позитивни карактер европске цивилизације. Евроазијци су позивали на борбу са „комаром свеопште европеизације“, захтевали су: „одбацити европски јарам“. „Ми треба да се привикнемо на мисао да је романо-германски свет са својом културом наш најзлобнији непријатељ“. Тако јасно и недвосмислено је писао кнез Н.С Трубецки у програмској књизи „Европа и човечанство“, која је издата у Софији 1920. године. Евроазијство на нивоу политичке теорије је спајало основе елементе филозофије и политике. Био је предложен оригинални језик који је дозвољавао истраживање руске политике у специфичној терминологији, разрађеној на основи усредсређене анализе, цивилизацијске и културно-историјске специфичности Русије. Пошто су били наследници словенофила и Н.Ј. Данилевског, Евроазијци су предлагали велики политички пројекат, који је имао у виду основне тенденције у свету.

Развој цивилизацијског приступа довео је Евроазијце до неопходности да посматрају Русију не само као обичну државу већ као посебну цивилизацију, посебно „место-развоја“. На томе је заснована концепција „Русија-Евроазија“, а то је Русија као посебан културно-историјски тип. Русија има у себи много источњачких црта, али и уз то је дубоко попримила и одређене западне елементе. Тај спој по мишљењу евроазијаца чини уникатност Русије, што је разликује од цивилизације Запада и Истока. Исток нема у односу на Русију-Евроазију мисионарских претензија, док Запад насупрот томе види своју мисију у „просвећивању“ Русије. Због тога баш Запад као цивилизација представља опасност. Бољшевици који су усмерили сву своју снагу против западног света постају у таквој ситуацији заштитници евроазијске оригиналности. Тако на парадоксалан начин после напредњака-комуниста евроазијци су приказали дубљи конзервативни смисао.

Евроазијци су се у значајној мери ослањали на наслеђе руских словенофила. Као пример код И.В. Киријевског постоји идеја да је Русија као специфична држава настала од спајања култура, шума и степе. Шума представља словенско становништво које не мења место боравка и које се бави земљорадњом, а степа је симбол туранских номада.

Русија као континентални спој – „Русија-Евроазија“ шуме и степе, спајањем две традиционалне животне оријентације: сталног битисања на једном месту и номадског начина живота. Синтеза тих елемената, примећује се са сигурношћу од најранијих периода руске историје, где су контакти словенских племена са становницима степе (посебно са Куманима) били константни и интезивни. Али посебан значај евроазијци су придавали монголским освајачима.

Наслеђе Монгола татарског периода био је тај најважнији елемент руске историје који је претворио неколико периферних развојних источно-словенских кнежевина у састав светске империје. Сектори кијевске Русије, који су потпали под европски утицај у XIII веку постепено су се у њему истопили, изгубили политичку и културну самосталност. Земље које су ушле у састав монголо-татарских племена касније су постале језгро континенталне империје. Монголи и Татари су сачували духовну оригиналност старе Русије која је васкрсла у московском царству и преузела право „Баштина/Наслеђе Џингис Кана“ (назив књиге Кнеза Трубецког). Евроазијци су први међу руским филозофима и историчарима променили мишљење о туранском фактору у позитивном смислу, препознајући у дијалектици руско-татарских односа жив извор евроазијске државности.

За почетак словенско и туранско степно и битисање на једном месту, створили су уникатну синтезу супротности, постали су основа оригиналне традиције. То је био успешан спој раса, култура, привредних и административних модела. Тако су евроазијци пришли замисли о Русији као о „средишњем царству“ – посебном уникатном споју у којем се дешава превазилажење супротности.

По мишљењу А.С. Панарина после распада СССР-а, Русија се нашла пред суровим избором. Или обновити претходни простор, при томе у новом духовном, моралном и економско-технолошком смислу, или постати једна од земаља трећег света, изгубити било какве шансе, заузети достојанствено место у светском заједничком пространству. Природно у таквој алтернативи обнављање изгубљеног геополитичког статуса постаје једини начин обезбеђивања, преживљавања и могућности избегавања негативног развоја догађаја у Русији. Пут изласка Русије из кризе А.С. Панарин види у борби са деструктивним утицајем глобализма за очување оригиналности руске цивилизације и стварање суверене државности са заштићеном економијом. У збирци његових чланака „Истина о гвозденој завеси“ (2006 год.), који су били написани у различито време, пролази мисао о томе да спасити Русију од потпуног уништења од стране запада је могуће повратком у традиционално друштво основано на традиционалним религијама, најпре на православљу. По његовом мишљењу Русија у циљу самозаштите треба да се сакрије од Запада створивши своју „гвоздену завесу“.

Главним задатком спољно-политичке стратегије Русије, домаћи конзервативци сматрају стварање геополитичке противтеже доминацији САД у међународним односима. Као основни правац тражења савезника, разматрају се сарадња са јужним и источним земљама (Кина, Индија, муслиманске земље). При томе се Русији додељује улога ујединитеља постсовјетског пространства и центра за привлачење држава Евроазији које теже да се супротставе наметању и ширењу утицаја САД. Присталице „контраглобализације“ не узимају у обзир вероватноћу рушења руске државе и друштва у првим покушајима остварења њихових грандиозних планова.

У општем току руског савременог конзервативизма уз његов традиционализам и неприхватањем „прогреса“ значајном оригиналношћу обојени су друштвено-политички погледи А.И. Солжењицина, који одражавају појачани интерес друштва према цивилизованом конзервативизму. Потреба за таквим конзервативизмом изазвана је следећим факторима:

Као прво – доминација радикалних, социјалистичких и либералних идеја које игноришу фактор континуитета у друштвеном развоју изазвале су деструктивне последице.

Као друго – у XX веку јасно су се приказале мане демократског облика управљања, посебно у почетним стадијумима њеног функционисања.

Као треће – за период после другог светског рата, карактерно је разочарење у либерализам због неиспуњених обећања, а разочарење се појачало у вези са последицама руских реформи.

Као четврто – у вези са појавом и заоштравањем глобалних проблема, настало је питање о критеријумима социјално-политичког и научно-техничког прогреса.

Интересантне одговоре на питања које поставља време даје један од највећих савремених писаца А.И. Солжењицин, тежећи социјално-филозофском осмишљавању стварности. Његов допринос формирању погледа на свет умерених конзервативаца (посебно верника) веома је значајан.

Полазна теза писца је у томе да друштвено битисање у свим његовим димензијама треба најпре размотрити из религијско-етичких позиција. Руководећи се овом тезом он потеже проблем узајамног односа „политичког и моралног“ и исказује мисао и неопходности проверавања било које активности посебно политичке, уз морални компас. Своју позицију, он учвршћује наводећи мишљења Еразма Ротердамског и Владимира Соловјева који су разматрали политичку делатност као морално служење друштву.

Са тих позиција писац је критиковао такве институте либералне демократије као свеопште изборно право и партије. По његовом мишљењу демократски избори доводе до тријумфа „безсадржајне количине над садржајним квалитетом“. Начин отклањања те мане писац види у увођењу цензуса боравка и у повећању старосног цензуса. Партије се процењују као антинационалне у својој суштини ако руше целокупност нације, замењују националне интересе политичким и траже корист у борби за власт, негативно утичу на морал друштва.

А.И. Солжењицин је противник класичног либералног принципа слободне конкуренције. Он признаје да не може бити независног грађанина без приватне имовине, сматра да је неопходно ограничити ту имовину да не би били окрњени интереси других грађана. Писац се залаже за оштра законска ограничења концентрације капитала који доводи до монополизације привреде.

Оцењујући вредност либералне демократије као оне која не одговара потребама Русије, А.И. Солжењицин као алтернативу предлаже аутократске вредности. По његовом мишљењу аутократско управљање на најбољи начин обезбеђује стабилност и континуитет у развоју друштва али сакрива у себи опасност прелажења у тиранију. Принцип поделе власти он сматра дискутабилним, спремним да доведе до распада јединственог државног организма.

Народ Русије по претпоставци писца „није спреман за парламентаризам“. Неопходност деловања политичких партија практично се негира.

Пут за оздрављење руског друштва А.И. Солжењицин види не само у стварању јаке централистичке власти већ и у развоју локалних самоуправа. Он примећује да је „демократија малих пространстава“ била присутна у Русији, а идеја самоуправљања има дугу историју, реализујући се у народним скуповима, већима, установама са представницима институција – Земских катедрала. Од краја XIX века реализовали су се у земствима, који су били уништени од стране бољшевика и били су замењени Саветима који су одмах били покривени комунистичком партијом и никада ни са чим нису управљали.

За савремену Русију актуелна су и практично значајна размишљања А.И. Солжењицина о улози локалне самоуправе у систему власти који су наведени у објављеним публикацијама „Шта ми можемо?“ и у недељнику „Аргументи и факти“ у оквиру пројекта „Каква ће бити Русија?“

Ослањајући се на сопствена посматрања деловања локалне самоуправе у земљама Запада, А.И. Солжењицин оцењује његову структуру као „моћни друштвени апарат у деловању“ који обезбеђује „реално, ефикасно и достојанствено учешће најобичнијих грађана у њиховој уобичајној ситуацији у заштити својих неоспорних потреба и у одлучивању и вези са својом догледном будућношћу“. Достојанство локалне самоуправе он види у могућности грађана да „природно осети напредовање и успех ових одлука као прави утицај на ток државног живота“.

По мишљењу писца у нашим садашњим често праведним приговорима Западу – због менторске позиције Савета Европе или карактера глобализације која се концентрише на Америку, „ми смо пропустили најважнију свакодневну здраву корист система самоуправљања у западним земљама (па нико није пожурио да нам је представи), стварне промене у општинама, које су сами грађани заштитили када су приметили разлог за то, баш искуство реалног самоуправљања – и заслужено задовољство због тога“.

А.И. Солжењицин је изражавао забринутост поводом „притиска новонасталих елемената локалног самоуправљања“, одбијања да им се упути финансијска помоћ, због непостојања законске подршке од стране Државне Думе. Његова позиција је категорична: „у таквој необухватној земљи, као нашој, немогуће је просперирати без сједињавања стварно централистичке власти и друштвених снага“. Пажњу привлачи пишчева полемика са присталицама такве тачке гледишта да руско друштво уопште није способно за самоорганизовање и самоуправљање. Позивајући се на реалне чињенице супротног става (преварени инвеститори некретнина, покрет аутомобилиста) писац се олучно супротставља: „А други пут једноставно не постоји. Ако ми не узмемо у своје руке и стварно не обезбеђујемо остварење наших блиских животних потреба, а увек их препуштамо на милост и немилост далеких високих бирократа нећемо видети благостање па и да имамо било које златне залихе“.

Конструкција коју је предложио А.И. Солжењицин је конструкција стварања „хумане аутократије“ засноване на индиректном вишестепеном гласању. Председника бирају од броја кандидата које предложе Скупштина свих покрајина. Сама Скупштина свих покрајина састоји се од представника у регионалним скупштинама који у ред укључују представнике власти. Председник у складу са шемом А.И. Солжењицина може да обавља своје обавезе доживотно ако Скупштина свих покрајина не сматра за сходно да га смени. Очигледно је да уз такву конструкцију стварања „хумане аутократије“ се отварају највеће могућности за злоупотребе.

Користећи изразе „нација и морал“ А.И. Солжењицин је најкатегоричније своје неприхватање револуције као „антинационалне и аморалне“ појаве. Прелаз од предоктобарске Русије до СССР-а процењује се као „прелом кичме“, који се замало није завршио националном погибијом.

Поводом моралних последица револуција писац примећује да оне воде ка „дивљању, ка атмосфери свеопште мржње“. Више од тога свака револуција је пуна „великог броја одвратних фигура“ које као да су подигнуте са „моралног дна“.

Разматрање социјално-политичких идеја А.И. Солжењицина можемо да резимирамо кроз следеће закључке:

1. А.И. Солжењицин као и конзервативци у оцени друштвено-политичких појава се придржава религијско-етичког прилаза, сматра да духовни фактор има водећу улогу у односу на материјални фактор.

2. Писац изражава негативан однос према револуцијама, либерално-демократским вредностима савременог друштва, подржава идеју континуитета, штитећи еволуциони пут развоја. На страницама својих књига он често цитира познате представнике руског конзервативизма као што су Ф.М. Достојевски и М.Н. Катков.

3. За разлику од других представника конзервативизма, А.И. Солжењицин не приказује погледе елите и залаже се за народно самоуправљање. Однос према народу као извору власти одводи писца ван класичне конзервативне парадигме. У садржајном плану идеја састављања „хумане“ ауторитарне власти и ефикасног народног самоуправљања изгледа као проблематична и тешко остварљива.

Повезаност дела руског друштва са конзервативним идејама, настала је због сложених процеса развоја националног самосазнања у условима модернизације и оштрог снижавања геополитичког статуса земље, пре свега због кризе националног идентитета и губљења историјске перспективе.

Аутор: Јуриј Самонкин, Члан МЛ „МЛАДА ЕВРАЗИЈА“

Москва, децембар 2013.године

Извор: http://yeurasia.org/2013/12/26/samonkin_eurasianist_conservatism/

Овај унос је објављен под Антикапитализам, Евроазијска унија, Конзервативна револуција, Русија, СССР. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s