Ми смо социјалисти и непријатељи смо, смртни непријатељи, савременог капиталистичког економског система, његове експлоатације економски слабих, неправде у накнадама, неморалног вредновања човека на основу његовог богатства и новца уместо одговорности и достигнућа и одлучни смо да у сваком случају укинемо овај систем! С обзиром на моју наклоност ка практичном деловању, очито је да га морамо заменити бољим, праведним и моралним системом. Није, међутим, довољно заменити један економски систем другим, неопходно је, пре свега, променити дух. Дух који треба надвладати је дух материјализма! Морамо преузети потпуно другачији начин економског размишљања, ослобођеног од сувремених појмова укорењених у новцу, имовине, заради и лажном успеху. То је најбољи показатељ да је начин размишљања маркисте, лажног социјалисте, исти као и код капитализма. Из овог разлога, већ већ годинама говорим да та два формирају духовно јединство, само имају различите сигнале. Националсоцијализам, који извире из органског живота, ставља на страну речи теорије која је далеко од стварног света исто као и мртве идеје умируће цивилизације.
Морамо научити да економија нације није зарада нити добит, који су битни, већ задовољење потреба властитог народа. Ово, и ништа више, је задатак националне економије. Морамо схватити да идеје о светској трговини, трговинском билансу, суфициту итд. припадају умирућој епохи и које су се свеле апсурдно, зато што крше вечне законе органског живота и зато што имају порекло у шпекулацијама, а не у потребама или земљи. Морамо научити да је то издаја када спекулативна производња, са свим средствима оглашавања и рекламирања, ствара уметност потражњу, издаја људског рада, људског живота. Јер вештачки створена потреба потиче све веће аспирације, које са своје стране дуплирају људско ропство, које је умно ропство, јер је ум од душе преузео господарење животом. Шта народ данас зна о животу? Трче наоколо до изнемоглости и муче се као робови у галији само да би живјели страховито празним животом. Није
ствар у томе да нови економски систем којем тежимо производе више. Улог није већа производња, што захтева маркизам, већ људска душа. Производња и економија имају само један задатак: да задовоље економске потребе појединаца, одбацујући робу која дугује своју потражњу искључиво вештачкој стимулацији и одбацивању тезу о „профиту и добити“. Морамо схватити да је рад много више од имовине, достигао много више од дивиденди. Најгоре од свега у капиталистичком економском систему је да се све вреднује новцем, богатством и имовином. Пропадање нације је неизбежан исход примјене оваквих стандарда, пошто је селекција на основу имовине смртног непријатеља виших људских вредности и живота. Ми нисмо оставили нимало места сумњи да наш националсоцијализам разбија овај власнички прерогатив и да це ослобођење радника укључити и поделити зараде, имовину и достигнућа. Али, остати само на томе би значило прихватити старе стандарде и равнати се према њима, а истовремено би се запоставила духовна револуција која је идеологија која се супротставља духу савременог система. Ми се светски супротстављамо вредновању темеља имовине вредновањем на темељу достигнућа. То је једино вредновање које признајемо! Ми свесно стављамо рад на вишу позицију од имовине. Ми смо усредоточени на достигнућа, не дивиденде, и признајемо одговорност, не богатство и луксуз, као круну људског труда. То је нови поглед на свет, нова религија корпоративне државе и економије. Она констатира да је стравично правило златног телета оконцано и да су разлике између појединца и разлике у правима заправо разлике у достигнућима, ступњу одговорности, разлике које долазе од Бога и које су свете!
Грегор Штрасер
Револуционарни национализам 