Трећа позиција или трећа опција је политичка идеологија, која наглашава опозицију комунизму и капитализму. Присталице политике треће позиције представљају себе да су „изнад левице и деснице“, док спајају идеје из оба краја политичког спектра, обично реакционарне десничарске културне ставове и радикалне левичарске економске ставове. Присталице Треће позиције често траже савезе са другим националностима и расама, са циљем постизања мирног етничког и расног суживота, то је облик сегрегације који наглашава самоопредељење и очување културних разлика. Они подржавају национално-ослободилачки покрет у најмање развијеним земљама, а недавно су прихватили и заштиту животне средине.
Термин Трећа позиција скован је у Европи, а основни претходник политике Треће Позиције био је националбољшевизам (синтеза национализма и бољшевичког комунизма) и штрасеризам (радикални, масовно-акциони облик нацизма базиран на радницима, подржан од стране левичара у НСДАП, док није сломљен у ноћи дугих ножева 1934).
На врхунцу хладног рата, бивши аргентински председник Хуан Перон (1946-55; 1973-74) дефинисао је међународни положај његовог учења (Перонизма) као трећу позицију између капитализма и комунизма, став који је постао прецедент покрета несврстаних.
Идеологија Треће позиције добила је подршку у Француској где је, 1985. године, Жан-Жил Малијаракис поставио политичку странку Трећи Пут. Сматрајући својим највећим непријатељем САД, комунизам и ционизам, група је заступала радикалне путеве до националне револуције. Привремено удружени са ГУД, Трећи Пут је био у лошим односима са Националним фронтом до 1991. године, када је Малијаракис одлучио да им приступи. Као резултат тога, Трећи Пут се распао, и радикална група коју води Кристијан Буше, Нови отпор, прихвата националбољшевистичке, а затим еврозијанистичке ставове.
Kуерфронт („крос-фронт“) – представљала је сарадњу између конзервативних револуционара у Немачкој са крајњом левицом током Вајмарске Републике 1920-их година. Термин се такође користи данас за сарадњу између левичарских и десничарских група. На левој страни, комунистичка социјално-фашистичка стратегија била је усмерена против социјал-демократа, што је резултирало у застојима и инцидентима привремене сарадње са правим фашистичким и ултранационалистичким снагама. Ернст Никиш и други су покушали да комбинују комунистичке и антикапиталистичке националистичке снаге ради свргавања постојећег система Вајмарске Републике. Он је назвао ту интеграцију националбољшевизам. Канцелар, генерал Курт фон Шлајхер, спровео је стратегију поделе левог крила нацистичке партије као начин стицања подршке за своју владу од стране Адолфа Хитлера. Шлајхерова идеја била је да угрози спајање левичарских нациста и професионалних синдиката као начин да натера Хитлера да пружи подршку његовој влади, али је његов план пропао.
У Италији, Трећу позицију развио је Роберто Фиоре, заједно са Габријелом Адинолфијем и Пепе Димитријем, у традицији италијанског неофашизма. Идеологију Треће позиције карактерише милитаристски развој, позитивни поглед палингенетичког ултранационализма на национално-ослободилачки покрет, подршка расног сепаратизма и приврженост војничком начину живота.
Да би изградио културну позадину за идеологију, Фиоре се угледао на рурализам Јулиуса Евола и тражио је начин да га комбинује са жељом за културно-духовном револуцијом. Он је прихватио неке позиције савремених ултра десничара, посебно етноплурализам од Алена де Беное. Фиоре је био један од оснивача покрета Терза Позиционе 1978. године. Идеје Треће позиције данас заступа Форца Нуова, на челу са Фиорем и покретом КасаПаунд – то је мрежа друштвених центара ултра десничара.
Револуционарни национализам 