ТТрећа међународна теорија је био стил владавине који је предложио Муамер ел Гадафи почетком 1970-их, на којем је званично заснована његова влада, Велика социјалистичка народна Либијска Арапска Џамахирија. Делимично је инспирисан исламским социјализмом, афричким национализмом, а делом принципима директне демократије.
Има сличности са системом југословенског општинског самоуправљања у титоистичкој Југославији и Југословенским трећим путем током 1960-их, 1970-их и 1980-их година како га је развио Едвард Кардељ. Такође је делом инспирисана „Малом црвеном књигом“ Мао Цедунга и теоријом три света. Гадафи ју је предложио као алтернативу капитализму и марксизму-лењинизму за земље Трећег света, на основу израженог уверења да су обе ове идеологије доказано неважеће.
Виши савет за националну оријентацију је створен да шири и спроводи ову теорију, а делимично је реализован у Либији, самопроглашеној утопијској модел држави. Пад Гадафија и његова смрт 2011. довели су до укидања његовог система и његове замене Националним прелазним саветом.
Политика Либије под Моамером Гадафијем
Под Гадафијем, Либијом је управљао војни режим који је исповедао идеју арапског национализма, социјализма и ислама. Највиша државна власт био је Општи народни конгрес (ГПК), који су чинили представници народних одбора. У пракси, ГПЦ је имао функцију парламента. Њени чланови су бирани на локалном и регионалном нивоу, иако је део њих доделио лично Гадафи. Гадафи је своје министре именовао и из редова чланова ГПЦ. Иако сам Гадафи није имао ниједну званичну функцију, он је остао водећа политичка личност у Либији.
Ислам је државна религија Либије, али је утицај муслиманског свештенства ограничен. У земљи је проглашена директна демократија , а приходи од нафте омогућавају одржавање високог животног стандарда либијског становништва. Присуство страног капитала је смањено, предузећа из области велике и средње индустрије су у власништву државе.
Основа правде је Куран. Судски поступак се води по хијерархијском систему судова. Мале парнице се разматрају у Магистратским судовима. Следе судови прве фазе, Апелациони судови и Врховни суд.
Модификација теорије у Либији
Трансформација либијског друштва у Џамахирију је била праћена многим цик-цаковима и ишла је спорије него што је Гадафи намеравао. Систем који је створио можда је подстакао либијски народ на политички активизам, али, како је морао да призна, „учешће народа у власти није било потпуно“.
Стога је на седници Општег народног конгреса одржаној у граду Сирту 18. новембра 1992. одлучено да се успостави нова политичка структура: она је требало да покрене транзицију земље на највиши ниво демократије – „модел Џамахирије „. Радило се о стварању, уместо примарних јавних скупова (Конгреса народа), 1500 комуна, које су самосталне мини-државе унутар државе, свака са пуним овлашћењима у оквиру свог округа, укључујући и расподелу буџетских средстава.
Потреба за реорганизацијом бившег политичког система, како је објаснио Гадафи, била је првенствено због чињенице да „није успео да обезбеди истинску демократију због сложености структуре, која је створила јаз између маса и руководства, и била је карактерише претерана централизација“.
У целини, након 1992. године, Џамахирија је водила политику изградње „исламског социјалистичког друштва“ у којој је доминирао слоган „Моћ, богатство и оружје – у рукама народа!“.
Кључне одредбе Треће међународне теорије дате су у Зеленој књизи (објављеној од 1976–1979). То је систем гледишта који детаљно критикује демократију европског стила и совјетски марксизам.
Трећа позиција или трећа опција је политичка идеологија, која наглашава опозицију комунизму и капитализму. Присталице политике треће позиције представљају себе да су „изнад левице и деснице“, док спајају идеје из оба краја политичког спектра, обично реакционарне десничарске културне ставове и радикалне левичарске економске ставове. Присталице Треће позиције често траже савезе са другим националностима и расама, са циљем постизања мирног етничког и расног суживота, то је облик сегрегације који наглашава самоопредељење и очување културних разлика. Они подржавају национално-ослободилачки покрет у најмање развијеним земљама, а недавно су прихватили и заштиту животне средине.
Термин Трећа позиција скован је у Европи, а основни претходник политике Треће Позиције био је националбољшевизам (синтеза национализма и бољшевичког комунизма) и штрасеризам (радикални, масовно-акциони облик нацизма базиран на радницима, подржан од стране левичара у НСДАП, док није сломљен у ноћи дугих ножева 1934).
На врхунцу хладног рата, бивши аргентински председник Хуан Перон (1946-55; 1973-74) дефинисао је међународни положај његовог учења (Перонизма) као трећу позицију између капитализма и комунизма, став који је постао прецедент покрета несврстаних.
Идеологија Треће позиције добила је подршку у Француској где је, 1985. године, Жан-Жил Малијаракис поставио политичку странку Трећи Пут. Сматрајући својим највећим непријатељем САД, комунизам и ционизам, група је заступала радикалне путеве до националне револуције. Привремено удружени са ГУД, Трећи Пут је био у лошим односима са Националним фронтом до 1991. године, када је Малијаракис одлучио да им приступи. Као резултат тога, Трећи Пут се распао, и радикална група коју води Кристијан Буше, Нови отпор, прихвата националбољшевистичке, а затим еврозијанистичке ставове.
Kуерфронт („крос-фронт“) – представљала је сарадњу између конзервативних револуционара у Немачкој са крајњом левицом током Вајмарске Републике 1920-их година. Термин се такође користи данас за сарадњу између левичарских и десничарских група. На левој страни, комунистичка социјално-фашистичка стратегија била је усмерена против социјал-демократа, што је резултирало у застојима и инцидентима привремене сарадње са правим фашистичким и ултранационалистичким снагама. Ернст Никиш и други су покушали да комбинују комунистичке и антикапиталистичке националистичке снаге ради свргавања постојећег система Вајмарске Републике. Он је назвао ту интеграцију националбољшевизам. Канцелар, генерал Курт фон Шлајхер, спровео је стратегију поделе левог крила нацистичке партије као начин стицања подршке за своју владу од стране Адолфа Хитлера. Шлајхерова идеја била је да угрози спајање левичарских нациста и професионалних синдиката као начин да натера Хитлера да пружи подршку његовој влади, али је његов план пропао.
У Италији, Трећу позицију развио је Роберто Фиоре, заједно са Габријелом Адинолфијем и Пепе Димитријем, у традицији италијанског неофашизма. Идеологију Треће позиције карактерише милитаристски развој, позитивни поглед палингенетичког ултранационализма на национално-ослободилачки покрет, подршка расног сепаратизма и приврженост војничком начину живота.
Да би изградио културну позадину за идеологију, Фиоре се угледао на рурализам Јулиуса Евола и тражио је начин да га комбинује са жељом за културно-духовном револуцијом. Он је прихватио неке позиције савремених ултра десничара, посебно етноплурализам од Алена де Беное. Фиоре је био један од оснивача покрета Терза Позиционе 1978. године. Идеје Треће позиције данас заступа Форца Нуова, на челу са Фиорем и покретом КасаПаунд – то је мрежа друштвених центара ултра десничара.
Као што је наша борба против капиталистицке економије истовремено и борба против духа те капиталистичке економије, борба која мора бити укоријењена како у вањском наступу тако и у срцу сваког појединца, исто тако је наша борба против данашњег друштва и сувремене државе истовремено борба на живот и смрт против духа тог друштва и те државе: против либерализма и лажне демократије! Дух наше националсоцијалистицке идеје мора надвладати дух либерализма и лажне демократије ако желимо да Трећи Рајх уопште постоји! Дубоко укоријењени у органском животу, схватили смо да је лажно вјеровање о људској једнакости смртна пријетња којом је либерализам уништио народ и нацију, културу и морал, продирући у највеће дубине нашег бића! Либерално размишљање разједа саме основе живота, уништава крв, разара свети поредак заснован на неједнакости која нема ничег заједничког са садашњом друштвеном структуром. Јер хијерархија, о којој ја овдје говорим, зависи искључиво од достигнућа појединаца у заједници. Морамо са фанатичном упорношћу одбијати прихватити често изговорену лаж да су људи „у основи једнаки“ и једнаки у смислу свог утицаја у држави и судјеловања у власти. Људи су неједнаки, неједнаки су од рођења, постају још више неједнаки током живота и стога се неједнако вреднују по својој позицији у друштву и држави. Али оваква неједнакост има само један стандард, односно може имати само овај, један стандард: допринос појединца друштву, нацији и држави! Стога долазим до захтјева који на први поглед изгледа као утопија, али који се неизбјежнонамеће након свега што сам рекао, и који се наметнуо многим друговима на сличан начин. Захтјев за неједнаку расподјелу права складно доприносом држави захтијева разраду процеса селекције по којој ће се допринос мјерити. У оквиру националсоцијалистичког покрета много се прича о појави нове групе вођа, и ово се дотиче онога о чему говорим. Али методе који су препоручене као рјешење: генетске провјере, индоктринација, итд.. ми се чине сумњивима у смислу могућности, вриједности па чак и ефективности! Други начин, савршено поштен, је војнички начин на који ми је позорност скренуо мој пријатељ Фефер, а то је селекција од стране војске. Ово захтијева да војна служба буде драговољна, биће право, а не обавеза. Практично, то би се ријешило тако што би по закону сваки грађанин морао служити држави двије године; током овог времена он не би, као што присталице обвезног радног рока желе, градио цесте или судјеловао у другим јавним радовима, већ би учио занат. Тако да не би постојао нити један грађанин који неби имао бар двогодишњу занатску обуку. Селекција најбољих би била резервирана за оружане снаге чија би служба трајала четири године и стога привукла само оне највољније да се жртвују и која би са собом донијела опасност рата и захтијевала све херојске особине. Приступ је драговољан и независан од било какве силе. Ко може сумњати да грађани који се драговољно јаве за војну службу, која их одваја од приватног живота дупло дуже од цивилне, и која још уз то, за разлику од ове друге, не ствара практичне предности у животу већ напротив, након много суровије службе ставља живот у опасност у слуцају рата, ко може сумњати да су ови грађани најбољи од свог народа, чији допринос држави досеже далеко изнад просјека?! Има ли ичег природнијег од тога да националсоцијалистичка држава вреднује њихов допринос изнад доприноса других, толико да уз опште право гласа сваком грађанину, овим драговољним браниоцима државе додијели десетероструко право гласа?! Шта је ово ако не признање принципа доприноса као основе за политичка права? Заузврат, војна професија би видљиво преузела водећу улогу у држави која је прије свега њихова и коју ће одржавати и штитити од свих напада извана. Био би гријех не направити исту селекцију и код женског пола. Пошто су све карактеристике пропадања изражене подједнако код оба пола, стога је и основа иста; скоро се може рећи да је оно чак још јаче код мајки. Био би то заиста неопростив превид уколико националсоцијалистичка држава и овдје не би потражила методе природне селекције којим би одвојила један дио и претпоставила, да управо претпоставила, другоме. Код мушкарца војна служба је најозбиљнији и највриједнији облик судјеловања у држави, код жена то је мајчинство! Постоје бројна ратничка племена у Африци код којих мајке које умру на породу бивају сахрањене с истим војничким почастима као и мушкарци пали у борби. У томе је двострука симболика: осим признања за јунаштво, показује се да је вриједност ових људи за племе била иста. Мени се стога чини као логичан и обвезујући наставак напора ка природној селекцији најбољих успоредити мајчинство жене у браку с војном службом мушкарца и наградити га исто тако већим бројем гласова. Очито је само по себи да право на више гласова није једини облик награде, већ да се морају дати и додатне бенефиције у политичким правима, код избора судија и високих дужносника, постављању чиновника и у свим почасним звањима. Назовите то утопијом, али за мене је то извјесност: након двадесет до тридесет година такве селекције нација ће имати групу вођа која ће промијенити цјелокупан изглед друштва и државе и који ће бити неразрушива потпора ове државе и њене економије.
Солидаризам је политичка теорија о потреби солидарности и жељи за компромисом, социјалном сарадњом и духовним поверењем међу различитим секторима друштва, укључујући класе, странке и интересне групе. Односи солидарности граде се или на систему узајамно корисних споразума усмерених на заједничке интересе, или на скупу добровољних заједница.
Идејне и филозофске темеље солидарности поставили су у 19. веку француски економиста Пjер Леру и француски адвокат Леон Буржа. Прва је била блиска идејама демократског социјализма, друга је припадала Републиканској странци радикала. Претраге у правцу солидарности подстакле су револуционарне догађаје 1848. године. Јунски устанак радника и његово сузбијање доказали су да републички систем не спречава насилне социјалне сукобе и крвопролиће.
Леру и Буржа заговарали су социјалну оријентацију демократске републике, предлагали различите облике социјално-економске солидарности – праведан порески систем, развијали социјалне програме. Истовремено су нагласили суштинску вредност демократије, грађанске једнакости и разумевања јавности. У радикалнијем облику, са социјалистичком пристрасношћу, исте идеје су промовисали прудонисти. После Другог светског рата наследио их је премијер левог центра Пјер Мендес-Франс, а у умеренијој форми Републикански народни покрет. Гаранције социјалних и економских права уведене у Француској 1930-их и 1950-их углавном су подстакнуте ставовима солидарности.
Упечатљив пример покрета солидарности био је пољски синдикат Солидарност 1980-1981. „Солидарност“ се залагала за максималан развој радничке самоуправе, ширење радничке имовине, истовремено исповедајући католичке духовне и културне вредности. У сфери државне структуре, Солидарност је захтевала пренос целокупне власти на Јавно веће националне економије, које представља радне колективе земље.
Историјска пракса је, међутим, показала да се солидарност „конструише“ са потешкоћама и у својим стварним манифестацијама не одговара увек теоријама. Структуре и комуникације солидарности по правилу се формирају спонтано, као организована узајамна помоћ у домаћинству. Често попримају врло специфичне, ванправне и готово криминалне облике. На пример, сомалијски џилиби се понекад сматрају заједницама солидарности.
Ако је у Француској солидарност била чисто секуларне природе, у Италији се темељила на католичкој социјалној доктрини. Њени основни принципи садржани су у енциклици папе Лава XIII Рерум Новарум. Народна странка, коју је предводио католички свештеник Луиђи дон Стурцо, одиграла је 1919-1922. огромну улогу у солидарности италијанског јавног живота. На њену иницијативу, широм земље су створене задруге и друге групе узајамне цивилне помоћи, а хришћански синдикати су се развили. Овај систем је назван „бели синдикализам“ (за разлику од „црвеног“ – комунистичког и „црног“ – фашистичког). После 1945. ову традицију су у почетку наставилa Хришћанско-демократска странка коју предводи Алчиде де Гаспери.
Носиоци таквих идеја Вајмарској Немачкој били су странка Католичког центра и Баварска народна странка. После Другог светског рата у Немачкој, ову линију наставила је Хришћанско-демократска унија и њен баварски огранак, Хришћанско-социјална унија . Најистакнутије личности немачке хришћанске демократије били су Конрад Аденауер (оснивач ЦДУ и први савезни канцелар Савезне Републике Немачке) и Франц Јозеф Штраус (стални лидер ЦСУ и премијер Баварске). Солидаризам ЦДУ/ЦСУ изражен је првенствено у принципу супсидијарности и снажне социјалне политике. Карактеристично је да се Баварска под Штраусом, заједно са брзим индустријским растом, одликовала активним развојем малог бизниса и цивилне сарадње.
Једно од полазишта хришћанске демократије је фундаментална немогућност савршеног друштва , тако да у стварном друштву увек постоје сукоби, а сви покушаји изградње идеалног система завршавали су се катастрофом (Трећи рајх, СССР). Хришћанске демократе покушавају да реше овај проблем на основу следећих одредби.
Прво, човекова земаљска мисија није да се такмичи са другим људима, већ да се оствари као члан друштва. Стога, упркос својој несавршености, људи треба да теже солидарности и братству. Према доктрини, самоостварење у друштву односи се пре свега на његове природне и елементарне ћелије, попут породице, црквене парохије, микродистранта, професионалне заједнице, волонтерске организације. Демохришћани укључују тела која обједињују представнике радника и власнике приватних предузећа из једног сектора привреде или професије (корпоративизам) у исту категорију .
Друго, различите класе, групе и појединци уско су повезани једни с другима. Због тога је за постизање интеграције и координације акција неопходно поштовати интересе других класа, група и људи, а у конфликтним ситуацијама бити спреман да покаже усклађеност. Ова усклађеност и солидарност играју важну улогу на свим нивоима друштва, од основног до међународног. Супротно томе, ескалација напетости (нарочито класне борбе) доводи до револуција и ратова.
Треће, поступци људи морају имати моралну основу која је апсолутна, проистиче (делимично или у потпуности) из вере и подједнако се односи на све.
У изузетним случајевима, држава је принуђена да противречности решава силом. Међутим, мере сузбијања треба примењивати само законом и ради спречавања одређених случајева насиља, а не систематски.
Концепт солидарности формулисан је нешто другачије од крајње деснице. Десничарска радикална солидарност комбинује принципе хришћанске демократије са идејама раног фашизма и делимично синдикализмом. Друштво се схвата као систем корпоративних удружења у интеракцији. Важно место се даје јавном моралу, укорењеном у кохезији „малих заједница“.
Прве манифестације солидарности као десно радикалног тренда повезане су са именом немачког политичара Едуарда Штадлера. Штадлер се супротставио марксизму и комунизму популистичким „немачким социјализмом“. Сличне идеје су проповедали идеолози аустрофашизма и аустријског „хришћанског корпоративизма“. Десничарска солидарност формирана је као активна алтернатива комунизму, стога је позајмила колективистичке мотиве социјалистичке идеологије.
Многе од ових идеолошких елемената позајмио је италијански фашизам, шпански фалангизам и Штрасерова струја немачког националсоцијализма. У Француској су идеје солидарности доминирале у Фашистичкој народној странци (ППФ) Жака Дориоа. Примери „фашистичке солидарности“ показали су присталице Јозефа Пилсудског у Пољској двадесетих година.
У Латинској Америци аргентински режими Хуана Доминга Перона и владавина генерала Луиса Гарсије Меса у Боливији били су блиски ултрадесничарским верзијама солидарности. Карактеристично је да су изасланици западноевропског неофашизма били активни у Аргентини и Боливији. Идеологија солидарности карактерисала је политику Куоминтанга на Тајвану.
У англосаксонским земљама елементи солидарности налазе се у ултрадесничарским формацијама Сједињених Држава, у десним круговима Републиканске странке. Нарочито изражена солидарност карактерисала је ставове и активности аустралијског католичког активисте Боба Сантамарије .
Ставови десничарске радикалне солидарности су карактеристични за рад организације Светског антикомунистичке лиге и за антикомунистичке герилске покрете ере хладног рата – Контрас, Унита, Мозамбички национални отпор и други.
Тренутно десничарску радикалну солидарност заступа идеологија организације Народни синдикални савез руских солидариста.
Најистакнутији теоретичар руске солидарности био је Георги Гинс, истакнути политичар анти-бољшевичког подземља и белог покрета. На министарским функцијама у Привременој сибирској влади, влади Уфског директоријума и влади адмирала Колчака, Гинс је развио пројекте за прерасподелу земљишне имовине у интересу сељаштва, увођење социјалних програма и, пре свега, развој кооперација… Међутим, упркос објективној блискости ових ставова програму социјалиста-револуционара, политичке контрадикције десничарских вођа са социјалистима ометале су њихову примену. Већина владе Колчака одбила је Гинсове аграрне пројекте као превише радикалне. Концепт руске солидарности формулисан је у бројним радовима Гинса, пре свега На путевима до државе будућности: од либерализма до солидарности и Предузетник. Гинсови социјални принципи су у великој мери послужили као извор идеологије Народног синдиката руских солидариста (НТС), који је створила емигрантска омладина 1930.
У већој мери него у белом покрету, идеологија солидарности била је присутна у партији социјалиста-револуционара. Народни социјалистички концепт „пирамиде колективитета“, опште самоуправе и кооперативне сарадње представљен је у књизи Виктора Чернова „Конструктивни социјализам“. Борис Савинков се придржавао сличних ставова, са ових ставова доживљавао је корпорацијску државу Бенита Мусолинија. Спонтана солидарност карактерисала је анти-бољшевичке устаничке покрете, пре свега покрет Махновиста и Антонова.
Упркос чињеници да је модерни НТС у великој мери напустио програмске смернице из 1930-их и претрпео одређену еволуцију у либералном правцу, солидаризам декларативно остаје његова идеологија и чува се у хришћанско-демократској верзији. Десничарска радикална верзија солидарности карактеристична је за НТС.
Национални синдикализам је прилагођавање синдикализма како би се уклопио у друштвену агенду интегралног национализма. Национални синдикализам се развио у Француској, а затим се проширио на Италију, Шпанију и Португал.
Француски национални синдикализам био је прилагођавање револуционарног синдикализма Жоржа Сорела, монархистичкој идеологији интегралног национализма, како је то практиковала Француска акција. Француска акција била је француски националистичко-монархистички покрет који је водио Шарл Морас.
Шарл Морас прогласио је у новинама Француске акције да је антидемократски социјализам „чист“ и исправан облик социјализма. Од тада, он и други чланови Француске акције (попут Жака Бенвила, Жана Ривена и Жоржа Валое) заинтересовани за Сорелову мисао расправљали су о сличностима покрета, надајући се формирању сарадње са револуционарним синдикалистима. Таква сарадња успостављена је 1908. године са групом синдикалних вођа коју је предводио Емил Жанвион. Као резултат ове сарадње, Жанвион је основао антирепублички часопис Земља слободе. Сарадња између интегралног национализма Француске акције и револуционарног синдикализма Жоржа Сорела започела је 1909. Веза је настала након што је Сорел прочитао друго издање Морасове књиге Упит о монархији. Морас је у књизи повољно споменуо Сорела и револуционарни синдикализам, па је чак послао копију новог издања Сорелу. Сорел је прочитао књигу и априла 1909. године написао похвално писмо Морасу. Сорел је своју подршку заснивао на својој антидемократској мисли. Француска акција је 22. августа у својим новинама поновила есеј под насловом „Антипарламентарни социјалисти“.
Сорел и Валоа одлучили су да створе национални, социјалистички часопис под називом Француски град. Проспект за нови часопис објављен је у јулу 1910. године, а потписали су га револуционарни синдикалисти (Жорж Сорел и Едуард Вез) и чланови Француске акције (Жан Варио, Пјер Жилберт и Жорж Валоа). Француски град никада није напустио земљу због непријатељства Жоржа Валое према Жану Вариоу. После неуспеха Француског града, Сорел је одлучио да оснује свој часопис. Сорелов двонедељни преглед, такозвана Независност, објављиван је од марта 1911. до јула 1913. године. Његове теме биле су исте као у часопису Францускe акцијe, попут национализма, антисемитизма и жеље за одбраном француске културе и наслеђа античке Грчке и Рима.
Током припрема за лансирање Француског града, Сорел је охрабрио Берта и Валоу да раде заједно. У марту 1911. Анри Лагранге (члан Француске акције) предложио је Валои да оснују економску и социјалну студијску групу за националисте. Валоа је наговорио Лагранжа да отвори групу за не-националисте који су били антидемократски синдикалисти. Валоа је касније написао да је циљ групе био да обезбеди „заједничку платформу за националисте и левичарске анти-демократе“. Нова политичка група, такозвани Круг Прудон, основана је 16. децембра 1911. У њој су били Берт, Валоа, Лагранж, синдикалиста Алберт Винсент и ројалисти Жилберт Мер, Рене де Маранс, Андре Паскалон и Мариус Рикиер. Као што име Круг Прудон сугерише, групу је инспирисао Пјер-Жозеф Прудон. Такође су га инспирисали Жорж Сорел и Шарл Морас. У јануару 1912. године часопис Круг Прудон први пут је објављен под насловом Бележнице круга Прудон.
Почетком 20. века националисти и синдикалисти све су више утицали једни на друге у Италији. Од 1902. до 1910. године, бројни италијански револуционарни синдикалисти, укључујући Артура Лабриолу, Агостина Ланзила, Ангела Оливиера Оливетија, Алцестеа Де Амбриса, Филипа Коридонија и Серђа Панунзиа, покушавали су да уједине италијанску националистичку сврху са унионистичком сврхом и дошли су у контакт са италијанским националистом Корадинијем. Ови италијански национални синдикалисти имали су заједнички скуп принципа: одбацивање грађанских вредности, демократије, либерализма, марксизма, интернационализма и пацифизма, истовремено промовишући јунаштво, виталност и насиље. Нису се сви италијански револуционарни синдикалисти придружили фашистичкој намери, али већина синдикалних вођа је на крају прихватила национализам и била међу оснивачима фашистичког покрета, где су многи чак били на кључним положајима у Мусолинијевом режиму. Бенито Мусолини изјавио је 1909. да је током генералног штрајка 1904. прешао у револуционарни синдикализам. Енрико Корадини промовисао је облик националног синдикализма који је користио Морасов национализам заједно са синдикализмом Жоржа Сорела. Корадини је говорио о потреби националног синдикалног покрета који ће бити у стању да реши проблеме Италије, на челу са елитистичким аристократама и анти-демократама који су делили револуционарну синдикалну опредељеност за директно деловање кроз спремност за борбу. Корадини је о Италији говорио као о „пролетерској нацији“ која је требало да следи империјализам да би изазвала „плутократске“ нације Француске и Уједињеног Краљевства. Корадинијеви ставови били су део ширег скупа перцепција унутар десничарске Италијанске националистичке асоцијације (АНИ) која је тврдила да је економско заостајање Италије узроковано корупцијом унутар њене политичке класе, либерализмом и поделама изазваним „непримереним социјализмом“. АНИ је имао везе и утицај међу конзервативцима, католицима и пословној заједници. Одређени број италијанских фашистичких вођа почео је да поново означава национални синдикализам као фашистички синдикализам. Мусолини је био један од првих који је тај појам проширио, објашњавајући да је „фашистички синдикализам национални и продуктиван … у националном друштву у којем рад постаје радост, понос и титула племства“. Преко времена, Едмондо Росони је постао генерални секретар. У Генералној конфедерацији фашистичких синдикалних корпорација децембра 1922. године, други италијански национални синдикалисти усвојили су фразу „фашистички синдикализам“ у свом циљу „изградње и реорганизације политичких структура … кроз синтезу државе и рада. “ Рани лидер италијанског синдикализма, Росони и други фашистички синдикалисти не само да су заузели став радикалног национализма, већ су фаворизовали „класну борбу“. У то време сматрани „радикалним или левичарским елементима“, Росони и његов синдикални кадар „служили су у одређеној мери за заштиту непосредних економских интереса радника и очување њихове класне свести“. Росони је смењен са функције 1928. године, што је можда било због његове моћне водеће позиције у фашистичким синдикатима, и непријатељства према пословној заједници, повремено називајући индустријалце „вампирима“ и „профитерима“. Избијањем Првог светског рата, Серђо Панунзио је приметио националну солидарност у Француској и Немачкој која је изненада настала као одговор на рат и тврдио је да ће се Италија, ако уђе у рат, ујединити и изаћи из рата као нова нација у „Фашио национале“ (национална унија) предвођена аристократијом ратничких произвођача која би ујединила Италијане свих класа, фракција и региона у дисциплиновани социјализам. У новембру 1918. Мусолини је национални синдикализам дефинисао као доктрину која ће објединити економске класе у програм националног развоја и раста.
Национални синдикализам на Пиринејском полуострву је политичка теорија која се веома разликује од фашистичке идеје о корпоративизму, инспирисана Интегрализмом и Француском акцијом. У Шпанији га је формулисао Рамиро Ледесма Рамос у манифесту објављеном у његовом часопису Освајање државе, 14. марта 1931. Национални синдикализам требало је да победи анархо-синдикалистички Конфедерацион Национал дел Трабахо (ЦНТ) корпоративним национализмом. О Ледесмином манифесту се расправљало на Конгресу ЦНТ 1931. Међутим, Национални синдикални покрет се ефективно појавио као засебна политичка тенденција. Касније те године формирана је Хунтас де Офенсива Национал-Синдикалиста која се накнадно добровољно стопила са Фаланге Еспањола. 1937. Франко је принудио мање добровољно спајање са традиционалистичким карлизмом, да би створио једну мање радикалну странку на националистичкој страни шпанског грађанског рата. Током рата, фалангисти су се борили против Друге шпанске републике, која је имала оружану подршку ЦНТ-а. Ово је био један од идеолошких темеља Франкове Шпаније, посебно у првим годинама. Идеологија је била присутна у Португалији са Мовименто Национал-Синдикалиста (активан почетком 1930-их), чији је лидер Франциско Ролао Прето био сарадник Фалангиног идеолога Хосеа Антониа Прима де Ривере. Шпанска верзија утицала је на Катаеб партију у Либану, Национални радикални камп Фаланге у Пољској и разне фалангистичке групе у Латинској Америци. Унидад Фалангиста Монтањеса одржава крило синдиката размене, названо Удружење националних синдикалних радника.
У Русији су се идеје национал-синдикализма формирале у покрету социјалиста-револуционара, посебно у делу који је био повезан са Борисом Савинковим. Савинков је имао позитиван став према италијанском фашизму почетком 1920-их и имао је личне контакте са Бенитом Мусолинијем. Исти мотиви били су очигледни у идеологији Народног синдиката руских солидариста, посебно у раној фази. Међутим, руски национал-синдикализам није успео да се успостави као снажна антикомунистичка алтернатива током грађанског рата или у антисовјетском подземљу.
Ми смо социјалисти и непријатељи смо, смртни непријатељи, савременог капиталистичког економског система, његове експлоатације економски слабих, неправде у накнадама, неморалног вредновања човека на основу његовог богатства и новца уместо одговорности и достигнућа и одлучни смо да у сваком случају укинемо овај систем! С обзиром на моју наклоност ка практичном деловању, очито је да га морамо заменити бољим, праведним и моралним системом. Није, међутим, довољно заменити један економски систем другим, неопходно је, пре свега, променити дух. Дух који треба надвладати је дух материјализма! Морамо преузети потпуно другачији начин економског размишљања, ослобођеног од сувремених појмова укорењених у новцу, имовине, заради и лажном успеху. То је најбољи показатељ да је начин размишљања маркисте, лажног социјалисте, исти као и код капитализма. Из овог разлога, већ већ годинама говорим да та два формирају духовно јединство, само имају различите сигнале. Националсоцијализам, који извире из органског живота, ставља на страну речи теорије која је далеко од стварног света исто као и мртве идеје умируће цивилизације.
Морамо научити да економија нације није зарада нити добит, који су битни, већ задовољење потреба властитог народа. Ово, и ништа више, је задатак националне економије. Морамо схватити да идеје о светској трговини, трговинском билансу, суфициту итд. припадају умирућој епохи и које су се свеле апсурдно, зато што крше вечне законе органског живота и зато што имају порекло у шпекулацијама, а не у потребама или земљи. Морамо научити да је то издаја када спекулативна производња, са свим средствима оглашавања и рекламирања, ствара уметност потражњу, издаја људског рада, људског живота. Јер вештачки створена потреба потиче све веће аспирације, које са своје стране дуплирају људско ропство, које је умно ропство, јер је ум од душе преузео господарење животом. Шта народ данас зна о животу? Трче наоколо до изнемоглости и муче се као робови у галији само да би живјели страховито празним животом. Није ствар у томе да нови економски систем којем тежимо производе више. Улог није већа производња, што захтева маркизам, већ људска душа. Производња и економија имају само један задатак: да задовоље економске потребе појединаца, одбацујући робу која дугује своју потражњу искључиво вештачкој стимулацији и одбацивању тезу о „профиту и добити“. Морамо схватити да је рад много више од имовине, достигао много више од дивиденди. Најгоре од свега у капиталистичком економском систему је да се све вреднује новцем, богатством и имовином. Пропадање нације је неизбежан исход примјене оваквих стандарда, пошто је селекција на основу имовине смртног непријатеља виших људских вредности и живота. Ми нисмо оставили нимало места сумњи да наш националсоцијализам разбија овај власнички прерогатив и да це ослобођење радника укључити и поделити зараде, имовину и достигнућа. Али, остати само на томе би значило прихватити старе стандарде и равнати се према њима, а истовремено би се запоставила духовна револуција која је идеологија која се супротставља духу савременог система. Ми се светски супротстављамо вредновању темеља имовине вредновањем на темељу достигнућа. То је једино вредновање које признајемо! Ми свесно стављамо рад на вишу позицију од имовине. Ми смо усредоточени на достигнућа, не дивиденде, и признајемо одговорност, не богатство и луксуз, као круну људског труда. То је нови поглед на свет, нова религија корпоративне државе и економије. Она констатира да је стравично правило златног телета оконцано и да су разлике између појединца и разлике у правима заправо разлике у достигнућима, ступњу одговорности, разлике које долазе од Бога и које су свете!
Ото Штрасер, опозиционар, левичарски револуционарни национал-социјалиста, идеолог и вођа антихитлеровског Црног фронта, 1933. године емигрирао је у Аустрију, затим се преселио у Праг, затим, нешто касније, у Швајцарску и коначно, настанио се у Португалу. 1943. отишао је у Канаду, одакле се вратио у послератну Западну Немачку тек средином 1950-их. Почетком 1934. године, годину дана након доласка Хитлера на власт, Штрасерове антинацистичке публикације почеле су се шверцовати преко немачке границе у великим количинама. У њима је разоткрио суштину Хитлеровог режима, који је намерно гурнуо немачки народ, заварaн шовинистичком пангерманском пропагандом, у самоубилачки и антиевропски „фашистички рат“.
Активно је промовисао међуетничко одржавање мира и залагао се за реорганизацију Европе у „Европску федерацију“ равноправних народа. Штрасер је оптужио Хитлера, који је постао суверени диктатор, за идиотски напад на Русију и упозорио да се било која, чак и наизглед претендирајућа на успех, „источна политика” Запада увек завршавала смртоносним узвратним ударцем Истока. Написао је да су нацисти у само годину дана успели да натерају људе на најбруталнију партијску диктатуру, а Немачка је, тежећи националном ослобођењу и националном јединству, завршила у концентрационом логору. Штрасер је замерио хитлеровској влади због тога што уместо да образује самопоуздане „народне другове“, он масовно узгаја кукавне и уједињене робове. Ни то није решило многе економске проблеме, јер је капитализам, чији је Хитлер постао „кербер“, постао још снажнији, непринципијелан и грабежљив. Пролетаријат је остао потлачен и експлоатисан, сељаци и даље јецају под великим теретом каматних дугова, а фондови и гигантске робне куће немилосрдно дробе мале и средње предузетнике.
Штрасерова критика нацизма говорила је о његовој „форми без садржаја“, јер је политички, економски и културолошки, парадоксално, постао наставак либерално-капиталистичког система, док је споља био, као, „националсоцијализам ”, али, само лажно. Штрасер је тврдио да свест немачког народа живи од револуције и жуди за обновом, али влада, која постаје све реакционарнија, то ни на који начин не узима у обзир и постепено је увлачи у нови рат. И тако је поставио следеће кључно питање – „Социјалистичка револуција или фашистички рат?“ Обе опције, на овај или онај начин, значе излаз из државне и социјалне кризе, али само коју цену ће Немци на крају морати платити? Социјалистичка револуција руши капиталистички систем, решава проблем унутрашњег и спољног дуга земље, укида монопол на имовину и даје наду свим незапосленима и угроженима. „Фашистички рат“ такође елиминише незапосленост, повећава потражњу и цене пољопривредних производа и отвара велике војне шансе за младе.
Али само социјалистичка револуција, према Штрасеру, у потпуности испуњава истинске немачке и европске тежње, јер ствара нови друштвени поредак у мирној и савезној Европи. Фашистичка војна клика и једностраначка антипопуларна диктатура, примећује даље, смртно прете немачкој револуцији и немачком социјализму, представљајући наставак предаторске политике светског империјализма. Нацистима, буржоазији и индустријалцима несумњиво је потребан рат, али супротставља им се узајамни табор Револуције – националсоцијалистички „Црни фронт“, оружани борци СА, национална револуционарна омладина и марксистички комунисти у редовима радничке класе. Хитлерову „Жиронду“ мора срушити Национал-социјалистичка револуција под заставом „Црног фронта“ и њених сарадника, која ће ујединити све бескомпромисне националисте и социјалисте и чија ће лозинка бити поклич – „Живела социјалистичка револуција!“
Ото Штрасер је само у њој видео једини могући излаз за немачки народ и све Европљане, јер је светски рат, опасност на који је упозорио (иако узалуд), расцепкао Немачку, истребио њену страствену младост и уништио традиционално конзервативну Европу. И данас Штрасерово питање „Револуција или рат?“ – „Социјализам или рат?“ – остаје не мање релевантно и једнако витално као раније, уочи Другог светског рата, јер ће само разумно организовано социјалистичко друштво бити у стању да се избори са планетарним проблемима и да не склизне у потпуности у амбис светског армагедона.
Дoсовим планом, намером америчко-енглеског капитала под утицајем Јевреја да користи немачку националну економију као гигантску операцију извлачења профита, да трансформише немачку индустрију у колосалну радионицу за престоницу Вол Стрита и да направи марљиви народ од 60 милиона људи у огромну војску беспомоћнох најамних робова, биће потпуно реализована у наредних неколико година.
У светлу овог развоја догађаја морамо сада и заувек јасно, недвосмислено и отворено поставити своје циљеве.
Само на тај начин ће наше идеје добити привлачну снагу у односу на чежње превареног, изданог народа.
Ми националсоцијалисти смо социјалисти, прави, национални, немачки социјалисти! Одбацујемо вулгаризацију овог концепта, разводњавање речи из „социјализма“ у „социјално“ – реч која је, као ниједна друга, постала лицемерна димна завеса иза које је видљива неадекватност капиталистичке економије, или што је у најбољем случају потпуно неадекватна утеха за оне врсте поштених људи који верују да могу излечити гнојне ране на телу економије и народа, постављањем ове сажаљиве налепнице на њих. Не, ми смо социјалисти и не бежимо да на себе преузмемо стигму ове речи, речи коју је марксизам тако страшно искривио.
Шта значи: националсоцијалиста? И зашто се то односи на нас?
Верујемо да је нација заједница судбине! Заједница судбине је заједница потребе! А заједница потребе је и заједница хлеба!
Национални покрет сада заједно са нама признаје заједницу судбине и заједницу потреба – али они се изненада, мртво заустављају на сугестији да они такође означавају заједницу хлеба. „Заједница хлеба“ – то значи да су земља и тло, природни ресурси и природне снаге власништво читавог народа, читаве нације! То је такође дух који стоји иза обмањујућег марксистичког израза, „власништво над средствима за производњу“. Али заједницом хлеба, није једна класа, чак ни радничка класа, власник, већ нација у целини!
После векова капиталистичког економског система (који је као и све у своје време имало своју функцију и своју сврху и чије се заслуге не умањују признањем да је његово доба готово и да овај систем мора бити замењен другим) и после векова чисто комерцијално економског размишљања, данашњи здрав разум је постао толико неуравнотежен да се често чини незамисливим или бар непрактичним да жели размотрити идеју националног власништва над земљом и производним средствима – али један поглед на историју показао би да је такво размишљање некада доминирало, да се стотинама година наша земља обрађивала у облику наслеђа/баштина, док су се цеховске производне задруге сматрале као други облик поседовања земље. Ово само показује да појам таквог економског поретка никако није плод измишљене идеологије.
Али оно што нас је у првом реду учинило социјалистима, наравно, није мисао о бившим економским облицима, већ препознавање дубоке, унутрашње правде и убедљиве спољне потребе! 85% нашег народа су радници и запослени! А ових 85 процената нашег народа је искључено из власништва над немачким тлом које би требало да бране, искључено је из уживања у материјалним добрима нације којој њихов властити рад даје живот и вредност!
Ових 85 процената немачке нације нема никакве везе са мајком земљом и националним средствима за производњу; за њих нација није заједница хлеба и зато су сумњичави или подругљиво презирни ако им неко жели објаснити да су део ове нације, део ове судбинске заједнице и заједнице потреба! Оно што ми желимо је ништа друго него да ових 85 процената интегришемо у организам нације, да им покажемо очигледно и да им опипљиво учинимо јасним да је срећа и несрећа ове нације њихова властита срећа и несрећа, јер су и они сами пуноправни чланови ове колективне целине!
То је револуција, економска револуција! Наравно! И ми желимо ову економску револуцију, баш као што је некада Фрајхер фом Штајн желео и извео економску револуцију како би се борио за национално ослобођење свог народа! Напокон, шта је била велика еманципација сељаштва, осим огромне економске револуције, револуције коју су тадашњи феудални господари приказивали као „бољшевичку“ и „субверзивну према држави“, баш онолико, колико наши националсоцијалистички захтеви данас забринуњавају капиталистичке кругове! – Само овом економском револуцијом сељачке еманципације, само инкорпорирањем новоствореног система имања [Штандесистемс] у организам државе, само преко огромних сила које су тиме ослобођене, само кроз све то Пруска 1806. постала је Пруска 1812. и Немачка 1870. – и наше је најдубље уверење да само ослобађањем радничке класе, кроз интегрисање немачког радништва у организам немачке нације, Немачка 1918. постаје слободна Немачка у блиској будућности и Велика Немачка у даљој будућности!
Још једна реч о нашем односу са марксистичким социјализмом! Од марксизма рођеног у Јеврејима и вођеног Јеврејима не одваја нас само наш горљиви национални став, већ нас од њега разликује нешто још дубље: одбацивање материјалистичког погледа на свет! Ми, којима је личност све, из дубине душе мрзимо хомогенизујућу масовну заблуду марксистичке идеологије! – Социјализам није владавина маса, нивелисање учинка и надница, него је социјализам та дубоко пруско-немачка „служба целини“ из признања да је сваки појединац део, дубоко повезан део целине! Завист испуњена мржњом ка легитимно стеченој имовини нама националистима је страна као и шупљи контраријанизам против вођства – али ова имовина не сме да се састоји од опљачкане националне имовине.
И овде је тачка прелома за све приговоре националсоцијализму! Да ли неко озбиљно верује да би способни генерални директор био ишта мање способан да су акције компаније на чијем је челу у власништву немачке државе, локалне заједнице и радне снаге, уместо да су у власништву домаће или стране јеврејске банке? – А зашто би сељак требао мање компетентно радити на земљишту које припада њему и његовој деци и његовим унуцима, ако зна да у случају одумирања његове породице, ово земљиште неће ићи некој фирми за некретнине већ његовом завичају, нацији?! И да ли је неправда захтевати закупнину од приноса његовог тла, оног тла које је власништво читаве нације и које брани цео народ.
То је оно што ја називам срећним браком између човековог личног егоизма, чију легитимност и мотивациону снагу свесно потврђујемо, и заштите интереса шире јавности, што произлази као природно право из искуства нације као заједнице судбине – потреба за хлебом!
Било је то дубоко искуство за мене када ми је један од мојих тобџија током курса патриотског подучавања на терену рекао: „Шта значи Отаџбина?“ Ово је земља која припада мом оцу и која ће једног дана припасти мени; која ми даје прилику да радим и које ме храни, на исти начин на који сам протекле три године провео бранећи ову земљу. Али ни мој отац ни ја никада нисмо поседовали свој део земље, а сва наша воља за радом нас још увек није сачувала од тога да недељама или месецима будемо сиромашни [без хлеба] и да не би провели цео свој живот у непрестаној бризи да ли ћемо сутра имати посао. Заиста не могу да разумем зашто бих за такву земљу жртвовао своје здравље и можда свој живот. “
Ове речи скромног војника стижу до сржи такозваног антинационалног става радничке класе, до суштине немачке беде, а истовремено говоре о јединој могућности која води ка спасењу! – То је заблуда, заблуда због које је Немачка изгубила рат, заблуда због које сав национални рад мора остати неуспешан, то је заблуда веровати да народ од 60 милиона људи који припадају рационалном 20. веку, може бити подстакнут на непрекидне жртве које захтева националноослободилачка борба једноставно кроз усхићење части, патриотизма и националног поноса – ако истовремено овај народ не постане јединствен и доследно толерантан, доследно праведан и доследна блажена целина; ако држава ове нације није отелотворење воље народа; ако економија овог народа није отелотворење социјалне правде.
Речи остају речи, ма колико усрдно долазиле из националног срца – морају да побуде емоције да би доказале своју вредност; емоције остају емоције, без обзира на то колико су страсне снаге у њима искрене и велике – морају побудити акцију да би се показале ефикасним! Национални осећај на који се позивамо мора надахнути ослобађање немачке радне снаге! Тада ће, тек тада, наш народ бити довољно јак да на себе преузме жртву борбе за национално ослобођење.
У болним догађајима кризе умире либерални систем. Капитализам, који је произашао из либералног система, више није у стању да гарантује немачком народу храну, одећу и смештај, што је проузроковало монструозно сиромаштво широкох маса, пролетерском незапосленошћу и уништењем сељаштва.
Либерална друштвена и државна структура, грађанска држава и парламентарна демократија више се не могу органски ујединити и користити силе немачког народа, што ће, настојећи да уклони унутрашње супротности и повећа спољне утицаје, наићи на потребу успостављања националне слободе.
Либерално поимање културе, рационализам и материјализам, лишило је немачког човека смисла за живот и изазвало у његовој души неспокојство, бесмисленост, очај, а доминација оваквог система уништава свако друштво изнутра.
…
Основни закон капиталистичке економије је „неповредивост приватне својине“; основно учење капиталистичке економије је стварање међународне светске економије која је крунисана са јединственим златним стандардом. Докле год постоје ови стубови капиталистичког економског система, неће бити никаквих промена тренутног тмурног стања у Немачкој!
Суштина данашњег класног поретка и парламентарне демократије лежи у противприродном раслојавању друштва које се заснива на моћи новца у којем се професија и звање у 97 од 100 случајева међусобно супростављају. Ова неприродна стратификација изазива све јаче сукобе у народном организму, чија се животна снага исцрпљује и истовремено се изазива принудна зависност нације. Владавина материјализма која се оваплотила у гротескној ревизији људског духа и његових производа, посебно технике, све више и више удаљава живот немачког човека од његовог бића: природе, историје, судбине, Бога. Материјализам је његов живот учинио неспокојним, без виталних корена, бесмисленим. Одрицање свих национлних врлина и нестанак религиозности требало би пре или касније да доведе до кобних последица – порицања живота.
.
..
Схватајући ове чињенице, њихове узроке и последице, Црни фронт стреми ка тоталној револуцији која ће уништти тренутни економски систем, државу, културу и створити нови поредак заснован на заједништву нације и њеним специфичним особинама које се манифестују у економији, држави и култури.
Ова револуција је социјалистичка, јер негира приватно власништво над земљом, грудом, сировинама и средствима за производњу и проглашава немачки облик наследног поседа, који је једнако непријатељски настројен ка западњачком капитализму и обичном бољшевизму. Истовремено, револуција предвиђа излазак немачке социјалистичке националне економије из међународне светске економије, што би за последицу имало природну појаву сопствене валуте у оквирима немачке планске економије. Сврха планске економије јесте да задовољи потражњу немачког народа, што захтева аграризацију Немачке, унутрашњу колонизацију и расељавање градског становништва, апсолутну аутаркију и монопол над спољном трговином.
Ова револуција је националистичка, јер се бори унутар нације за стварање органске корпоративне државе, и изван, за националну слободу Немачке. Унутрашња реорганизација је предуслов за национални рат за ослобођење који ће на силу срушити ланце Версаја и ратних репарација који сада поробљавају Немачку. Само постизањем сопствене националне слободе Немачка може живети у миру међу народима Европе и света, у миру заснованом на поштовању према природи и племенитости ових других народа, народа за које национализам у принципу признаје иста права на живот и развој. Устав ове Немачке државе ће бити заснован на самоуправи слободних задруга (тзв. корпорација), што је далеко од једноличне фашистичке државе и од нашег садашњег система анонимног парламентаризма. Само под овим условима биће могуће стварање великонемачке државе.
Ова револуција је народна, јер се она враћа уназад, ка источницима народног живота, она зна и потврђује ту судбинску условљеност нашег народа, нашег немачког живота, и види у његовом остварењу употпуњење правог значења бића, „Воље Божије“. Оживљавање религиозности без црквене догматике једнако је нужно овој револуцији колико је и радосно убеђење у идеалистичке светоназоре као главне компоненте конзервативне суштине.
Стога, Црни фронт немачку револуцију поима као: социјалистичку у економској сфери, националистичку у државној сфери, народну у културној сфери.
Црни фронт се с непоколебљивом чврстином бори против система, без обзира да ли систем вијори црно-бело-црвену заставу конзервативних реакционара или црно-црвено-златну заставу либералних реакционара. Црни фронт зна да наше непријатељско држање према ова ова табора ствара савез између система и Црвеног фронта, оног који је стајао иза револуције 1918, али схватамо да ће овај савез престати да постоји када се систем сруши и тада ће сукоб између Црног и Црвеног одлучити судбину Немачке. Дубоко верујући у судбину, мотивисани милионским жртвама Великог рата, Фрајкора, и оних који су пали у послератном хаосу, Црни фронт се обавезује да поведе борбу и победи у њој како би Немачка живела!
Аутономни национализам постао је главни тренд међу младим европским родољубима, а полако и преузима место свих осталих облика активизма. Било је само питање времена када ће се појавити и у Србији. Попут наших европских сабораца, и ми почињемо од нуле, са неколицином људи, скромним финанцијским средствима и великом спремности за промене.
На овој страници обавештавати ћемо вас о актуалним темама у Србији и свету, о аутономном социјалном национализму и активизму, начину живота и свему осталоме што занима младе Србе и родољубе. Надамо се да ћемо вам овим путем помоћи да напокон отворите очи и постанете свесни тога колико је потребно да се заједно са нама борите за опстанак Србске нације. Морате се одупрети неолибералној пропаганди и почети мислити својом главом. Корумпирани политичари и медији вам пуне главе лажима и глупостима како би вас претворили у робове њиховог дивљег капиталистичког тржишта и трулог либерално-демократског система. Угасите ТВ и затворите дневне новине. Укључите мозак и окрените нову страницу у своме животу. Престаните бити туђе слуге и узмите оно што вам са правом припада!Аутономни национализам је прилично непознат појам на нашим просторима и намеће се логично питање: Kо смо ми? Ми смо припадници србске омладине, србски родољуби који су незадовољни тренутним политичким системом и његовим вођењем наше нације у пропаст. Делујемо на принципу отпора без вође, организовани смо у ћелије, али све нас уједињује исти принцип рада, исти циљеви и тежња ка бољој будућности.
Територијална подела деловања АН у Србији и у србским земљама
Шта је аутономни национализам?
Аутономни национализам је нови концепт рада на европској националистичкој сцени. Почео се формирати 2002. године у Немачкој, одакле се проширио по читавој Еуропи. Разликује се од осталих националистичких покрета по свом начину односа с јавношћу, својим имиџом и неформалној структури покрета. Аутономни национализам је по неким стварима сличан левичарским покретима, будући да се противи капитализму и глобализацији, бави свим темама које погађају друштво и слично. Изглед аутономних националиста такође подсећа на изглед левичара: црне јакне, капуљаче и комбат панталоне, прекривена лица – тај Black Block стил пружа активистима анонимност на демонстрацијама, онемогућује идентификацију и смањује могућност деловања против њих на скуповима. Аутономни националисти се такође разликују од осталих скупина младих националиста, по стилу облачења, те изгледу својих пропагандних материјала и интернет страница. Све више младих европских националиста одбацује старе стилове који их само приказују као насилнике и дивљаке и преузимају имиџ аутономних националиста. Аутономни национализам, као млад и прогресиван покрет, сваким се даном све више шири.
Већина људи када помисли на револуцију, помисли на пушке, бомбе и ручне гранате. Но, током овог стадијума револуције једино оружје које ћемо користити биће наше тастатуре, штампачи, фотоапарати, видео камере и остатак оружја за масовно освештaвање које ће нам помоћи да досегнемо наше људе и учинимо их свеснима опасности које прете нашем опстанку.
Ко смо ми?
Аутономни Националисти је организација аутономних националистичких ћелија које делују широм Србије , које су повезане истим заједничким циљевима, а делују на принципу отпора без вође.
Наши циљеви:
– Буђење националне свести у Срба
– Промовисање традиционалних србских вредности
– Освештавање србске омладине
– Ширење пропагандног материјала широм Србије и у медијима
Наравно, ово није све за шта се залажемо. Ми смо део растућег међународног покрета који тежи ка доношењу револуционарних промена у друштву . Нама је јасно да данас свет погрешно функционише. Друштво пропада због ратова, болести и сиромаштва. Ми желимо нови свет; свет без капиталистичке експлоатације, државне репресије, неолиберализма, тзв. “антифашизма”, глобализације, и уништавања животне средине.
Тражимо промене наших вредности, револуционарни поглед нашег народа на свет и фундаменталну промену нашег система. Политиканти под притиском међународне заједнице покушавају од наше отаџбине да направе мултикултуралну земљу, стављају све мањине испред Срба и несвесно угрожавају опстанак наше нације и свих облика нашег етничког и културног идентитета који нас као нацију одређује. Овде се ради о будућности наше деце и зато нема компромиса са политикантима који воде државу. Нећемо допустити да наша нација буде доведена на руб изумирања. Наш је циљ да осигурамо опстанак наше нације и сигурну будућност за србску децу стварањем прилике за успостављање владе која на уму има искључиво интересе србске нације током доношења одлука у вези унутарње и спољне политике. Сврха сваке државе требала би бити обрана и промовисање интереса њене нације. То је тип владе коју желимо створити и коју захтевамо за наше будуће генерације. Све остало је мање битно. Можемо порадити на свим детаљима и средити их након што опстанак наше нације буде осигуран. Оно што је заиста важно и што мора бити наш главни приоритет јест спашавање србске нације и свега оног што је ограђује од изумирања и враћање контроле над нашом судбином у наше руке. Чињеница је да наша бројност сваким даном постаје све мања и мања, те да је то ситуација која се мора преокренути.
Ако нам желите помоћи да створимо сигурнији, чистији, здравији и разумнији свет за србску децу, а такође помоћи нашем народу да врати своју судбину у своје руке, слободно нам се можете придружити. Помоћ људи свих социјалних статуса и занимања су нам потребна, из свих слојева србског друштва, раднике и интелектуалце. Ако сте особа србске крви, која има 16 или више година, која не користи никакве дроге, алкохол, цигаре и која воли Србију и брине о будућности наше нације, онда сте један од нас, знали то или не. Стога, зашто нам се не бисте и придружили?
Ако нам се због неких личних или професионалних проблема не можете придружити, ваша финансијска или морална подршка ће нам бити велике помоћи у нашем отпору против овог трулог система и борби за бољу Србију.
ФБР МОНИТОР - Нецензурисане агенцијске и вести наших сарадника, које се путем РСС преносе директно на ФБР блог. За њихове садржаје су искључиво одговорни аутори и оригинални медијски извори...
Револуционарни национализам 